Mnogo smo mi mali da bi se Tvorac svega vidljivog i nevidljivog bavio direktno nama.
On je, umesto toga, stvorio Zakon i prinicipe prema kojima sve funkcionise, a na nama je da dostignemo odredjeni cilj. Naravno, kao i kod zemaljskih zakona, ima onih koji te Zakone zloupotrebljavaju pa tako imamo one koji nam se cine kao predstavnici Zla, a u stvari to su duse koje su pale u iskusenje i podlegle uticaju materijalnog.
Sto se tice reinkarnacije, cilj je sto pre izaci iz tog vrzinog kola radjanja i umiranja. Ako je neko citao nesto o tome, zna da se nakon svake fizicke smrti procenjuje da li je doticni dovoljno napredovao i da li moze izaci iz tog kruga, ili mu se pruza nova sansa, na bolje ili losijem mestu u zavisnosti od prethodnih zivota. Istocni ucitelji kazu da reinkarnacija nije obavezna, tj. da svaka dusa ima slobodu izbora, ali je problem sto se u ovom fizickom svetu punom iskusenja moze najbrze napredovati (nesto tipa ovde se za zivota moze napredovati kao u duhovnom svetu za nekoliko miliona godina - misli se na nize nivoe postojanja koji se takodje smatraju materijalnim, ali nama izgledaju kao nizi nivoi duhovnog postojanja, a gde vreme jos uvek postoji; inace, u cisto duhovnom svetu vremena nema, ali su ti nivoi postojanja nedostizni za coveka dok se duhovno ne procisti).
Sa tacke gledista hriscanstva, cilj je isti: procistiti dusu i oplemeniti je tako da moze da ide u duhovni svet (onaj pravi duhovni, a ne onaj prividno duhovni koji je takodje materijalni, samo viseg nivoa postojanja), ali u toku jednog jedinog zivota, i ne vracati se vise; po istocnjackim ucenjima takodje je cilj u jednoj inkarnaciji napredovati sto vise, jer ako se to ne ucini ljudi tonu sve dublje posto su iskusenja sve veca i teze im je odoleti.
Inace, prve grupe hriscana su verovale u reinkaranciju i to je iskorenjeno tek 'prilagodjavanjem' hriscanstva potrebama drzave koje su uvele hriscanstvo kao zvanicnu religiju (navodno, Aleksandrijsku biblioteku u kojoj je bilo dosta starih hriscanskih spisa nisu spalili arapi nego upravo predstavnici rimske crkve (nakon sto su ono najvrednije odneli u Rim, kako bi oni bili centar hriscanstva, a vidimo kakav centar su bili tokom srednjeg veka i inkvizicije, a ni u doba krstaskih ratova nisu bas pomagali nesto pravoslavcima nego su pljackali pravoslavne manastire koji su im se nasli na putu).
Na kraju, kako god okrenemo, cilj je u ovom zivotu koji zivimo duhovno napredovati sto vise, te je svejedno da li reiknarnacija postoji ili ne, pa ne treba na to trositi vreme.
On je, umesto toga, stvorio Zakon i prinicipe prema kojima sve funkcionise, a na nama je da dostignemo odredjeni cilj. Naravno, kao i kod zemaljskih zakona, ima onih koji te Zakone zloupotrebljavaju pa tako imamo one koji nam se cine kao predstavnici Zla, a u stvari to su duse koje su pale u iskusenje i podlegle uticaju materijalnog.
Sto se tice reinkarnacije, cilj je sto pre izaci iz tog vrzinog kola radjanja i umiranja. Ako je neko citao nesto o tome, zna da se nakon svake fizicke smrti procenjuje da li je doticni dovoljno napredovao i da li moze izaci iz tog kruga, ili mu se pruza nova sansa, na bolje ili losijem mestu u zavisnosti od prethodnih zivota. Istocni ucitelji kazu da reinkarnacija nije obavezna, tj. da svaka dusa ima slobodu izbora, ali je problem sto se u ovom fizickom svetu punom iskusenja moze najbrze napredovati (nesto tipa ovde se za zivota moze napredovati kao u duhovnom svetu za nekoliko miliona godina - misli se na nize nivoe postojanja koji se takodje smatraju materijalnim, ali nama izgledaju kao nizi nivoi duhovnog postojanja, a gde vreme jos uvek postoji; inace, u cisto duhovnom svetu vremena nema, ali su ti nivoi postojanja nedostizni za coveka dok se duhovno ne procisti).
Sa tacke gledista hriscanstva, cilj je isti: procistiti dusu i oplemeniti je tako da moze da ide u duhovni svet (onaj pravi duhovni, a ne onaj prividno duhovni koji je takodje materijalni, samo viseg nivoa postojanja), ali u toku jednog jedinog zivota, i ne vracati se vise; po istocnjackim ucenjima takodje je cilj u jednoj inkarnaciji napredovati sto vise, jer ako se to ne ucini ljudi tonu sve dublje posto su iskusenja sve veca i teze im je odoleti.
Inace, prve grupe hriscana su verovale u reinkaranciju i to je iskorenjeno tek 'prilagodjavanjem' hriscanstva potrebama drzave koje su uvele hriscanstvo kao zvanicnu religiju (navodno, Aleksandrijsku biblioteku u kojoj je bilo dosta starih hriscanskih spisa nisu spalili arapi nego upravo predstavnici rimske crkve (nakon sto su ono najvrednije odneli u Rim, kako bi oni bili centar hriscanstva, a vidimo kakav centar su bili tokom srednjeg veka i inkvizicije, a ni u doba krstaskih ratova nisu bas pomagali nesto pravoslavcima nego su pljackali pravoslavne manastire koji su im se nasli na putu).
Na kraju, kako god okrenemo, cilj je u ovom zivotu koji zivimo duhovno napredovati sto vise, te je svejedno da li reiknarnacija postoji ili ne, pa ne treba na to trositi vreme.
Poslednja izmena:
