Član
- Učlanjen(a)
- 27.01.2010
- Poruka
- 41
Hvala ti što nalaziš moje pisanje interesantnim.yes3E, vidiš, meni je tvoje pisanje interesantno zato što je tvoje. Da si ovdje nalijepila svete citate, to mi ne bi bilo interesantno.I jedna opaska. Ne podcjenjij naš razum. U ono što taj razum ne može da pojmi i da složi u logičnu jednačinu, treba ozbiljno sumnjati.
Mislim da ne potcenjujem razum kao apstraktnu funkciju duše, jer on jeste "stvoren" kao dobar i savršen "aparat" koji koristi logiku kao sistem za merenje vrednosti i saznanja. Ali, može se reći da sagledavamo taj razum sa različitih razina.
Po onome kako ga ja sagledavam, a po uzoru na svete oce, iako je razum stvoren kao dobar,( u smislu da bi trebalo pravilno da vrši selekciju i sistematizaciju pojava), postao je ne savršen, onda kada je izgubivši vizuru sagledavanja Mudrosti koja je u Bogu i koja ga je upravo i činila savršenim, postao od svetlog - taman, pognjurivši se u materiju ili stvoreni svet kao svrhu samu po sebi.
Kada je ovaj "pali" ili potamneli razum ostao bez ovog krucijalnog izvora Istinitog shvatanja i viđenja, onda se on pretvorio u ovo što danas imamo: a to je razum koji opravdava i sagledava sebe samog na osnovu sopstvenih predstava ili kako bi to nazvali još i mnjenja(umišljanja) nemajući čvrsto "tle" o koje bi mogao da se "ukotvi". Tada je on primoran da kalkuliše na osnovu jedinog elementa koji je u njemu preostao kao odraz ili "sećanje" na nekadašnju Mudrost koja ga je ispunjavala, a to je logika, koja bez Mudrosti jedino što može da postigne je "čitanje" ili "tumačenje" ili "razumevanje" kauzaliteta ili relacija unutar spoljašnjeg (u svetu projavnog) i unutrašnjeg (modalitet na osnovu koga su i sam razum i duša ustrojeni) Zakona koji je ostao kao "trag u pesku" svega stvorenog. Taj Zakon, kao zapis Tvorca, razum pokušava da rastumači pokušavajući da uspostavi smislenu vezu između sebe i sveta, i unutar samoga sebe, tražeći tako smisao od kojeg je "otpao" onda kada je izgubivši bitnu osnovu svoga poznanja (Božiju Mudrost) pao u Bogozaborav, a samim tim i u samozaborav.
I kako mi to u svetu i imamo prilike da vidimo, razum sa svojim logičkim postavkama, kao opšta univerzalno jednaka kategorija za sve, u stvari i ne postoji: jer, jedan genijalac i jedan neandertalac imaju daleko različita poimanja i rezonovanja o svetu oko sebe, kao i o sebi samima. I kako je to lepo i Njegoš rekao, da onaj ko stoji na brdu vidi dalje i mnogo više od onog ko stoji u podnožju, tako je i sa razumom. Jer što je razum bliži visini duhovnih objava i duhu, koji kada se "omije" i uzraste na nekadašnje (pre pada) sagledavanje i ispunjavanje Istinom koja je "tvrdi" temelj savršenog Bića Božijeg, onda i Mudrost Božija, koju je razum nekada posedovao kao unutarnju svrsishodnost svoga procesa razmišljanja, ponovo postaje dostupna, a sa NJom i jasano i istinito sagledavanje svega stvorenog. I takav obrazac ili logična koncepcija sveta onda postaje sveobuhvatna i celovita, budući da joj izvorište više nije u samom razumu,* već u Savršenom Biću Božijem koje je iznad svega i sve ispunjava. Tada logika, koja se dotle bavila "senkom" stvarnosti i posledicama, poprima ponovo punotu sagledavanja kojom se ranije služila: a to je princip ili obrazac kojim je Bog Svojom Mudrošću svemu dao smisao postojanja u svetu koji je stvorio, osmislivši Zakone unutar svega stvorenog. I taj sam smisao opet jeste u NJemu Samom, jer je On sam taj Život koji ispunjava sve i sve uobličava dovodeći ga iz nebića u biće.
"Sve živi zato što Ja živim, i sve je živo zato što sam Ja Život i svemu dajem život." Dok je princip ili obrazac koji je razum sagledavao pre svoga Bogozaborava i samozaborava, zapravo domostroj Božijeg spasenja, kojim se i vodio ispunjavajući Volju Božiju u spasenju (oboženju) vlastite duše.
Interesantno je još pomenuti da je u starim Vedama, recimo, sam pojam viđenja ili gledanja, označen kao pojam znanja. Znati nešto znači videti to ili sagledati ga takvo kakvo jeste.
Ovde se mistički učitelji (rišiji) sa Himalaja pravilno izjašnjavaju zbog činjenice da je duh, o kome sam prethodno pisala, još opisan i kao sam "organ" viđenja Boga i opisuje se još kao "ogledalo" u kome se sagledava Božansko Biće kao projavna Svetlost Triipostasnog Boga. Zato Gospod i kaže Apostolu Filipu, kada ga on pita:
8. Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста.
9. Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца; па како ти говориш:Покажи нам Оца?
Sveti koji su videli Božansku Svetlost i prebivali u sagledavanju Boga, oni su i "znali" Boga. Njihova vera više nije bila vera, nego je bila znanje. Ali i to znanje, Božijeg Bića, uvek je ograničeno za onoga koji gleda, budući da je sama Suština Božijeg Bića, Živonačalne Trojice, apsolutno neshvatljiva ljudskom umu, pa čak i bilo kom umu bilo kog stvorenog bića, jer je Božije Biće apsolutno nepojmljivo i transcedentno svemu stvorenom, i samim tim On ostaje Tajna za sve što je stvorio. Zato Gospod kaže: "Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави." Ono kako se Božanska Suština objavljuje svetu i kako Ga sagledavaju i anđelske sile, je Nestvorena Svetlost Njegovih Energija kojima On stvara svet, a u kojima su sadržani svi NJegovi atributi, kao što su Sveprisutnst, Dobrota, Mudrost, Ljubav, Istina, Večnost, Lepota, a koji su svi izvorišta dobara koje On daje svojoj tvorevini, sve privlačeći Sebi i istovremeno dajući postojanje svemu oko Sebe.
______________________________________________________________*jer iako funkcioniše kao svojevrsni "kalkulator", težeći nepristrasnosti, razum je u sadejstvovanju sa drugim delovima čovečije duše, koji ga u mnogome sprečavaju da jasno sagleda realnost kako unutar sebe tako i izvana. On je večito doveden u situaciju rastrzanosti između suprotnih principa, tako da se već sama činjenica da je subjekat koji ne može da se postavi izvan samoga sebe, dovoljna da se posumnja u njegovu objektivnost.
"