Religija - rasprave o nedoumicama

[peruns]

Dobar predlog. Postovi koji se ne odnose na ovu temu, biće premješteni na postojeću temu: Religija - rasprave o nedoumicama.

Ja u tome neću učestvovati. Samo svoje teme pratim i očekujem odgovore. Rasprava sa religioznim a anročito "religioznim" (što je ovde slučaj) ljudima samo im podiže značaj.

 

[stvarnoslap]

Po meni, glavni razlog vjerovanja u Boga, drugi svijet i "Carstvo Božije", te i razlog zašto se religija uopše, kao istorijska pojava, toliko dugo odupire definiciji toga pojma - istorijske pojave i opstaje kroz vjekove ljudske istorije, je spoznaja o ljudskoj konačnosti i strahu od te konačnosti.

I ateizam, a još više antiteizam, jednako su posljedica čovjekova straha od naznaka ljudske konačnosti. Samo što bi religiozni ljudi bili "ludi optimisti", a ovi drugi "očajni pesimisti". Međutim, niti "ludi optimizam" niti "očajni pesimizam" nisu nikakav dokaz ni postojanja Boga niti njegova nepostojanja. Ja ateiste ne bih definirao kao one koji imaju "intelektualni deficit", prije bih ih definirao kao one koji svoj intelekt precjenjuju.

 

[Adrian BG]

Разумем да се неки постови обришу јер су сувишни или су отишли далеко од теме, али не видим разлог пребацивања постова који су одговор на очиту провокацију постављањем књиге неког атеисте са сликом Луцифера и "наивним" питањем: "Da li je ovo neko čitao?"

А тема је о канону (библијском). На то је одговорено, па је аутор теме, вероватно изнервиран, поставио провокацију. Да ли је стварно само истински заинтересован за канонизацију или има друге намере, не бих да залазим. Очигледно је из овог поста који је остављен из не знам ког разлога, док су остали склоњени.

 

[Jurivaka]

I ateizam, a još više antiteizam, jednako su posljedica čovjekova straha od naznaka ljudske konačnosti. Samo što bi religiozni ljudi bili "ludi optimisti", a ovi drugi "očajni pesimisti". Međutim, niti "ludi optimizam" niti "očajni pesimizam" nisu nikakav dokaz ni postojanja Boga niti njegova nepostojanja. Ja ateiste ne bih definirao kao one koji imaju "intelektualni deficit", prije bih ih definirao kao one koji svoj intelekt precjenjuju.

Ne, konstatacija ti je neodrživa iz prostog razloga što strah od konačnosti našeg života podjenako postoji i kod ateista i kod teista, s tim što se ateisti mire sa time i racionalno prihvataju tu neminovnost, dok teisti "izlaz" traže u iracionalnom vjerovanju da će vjerom obezbijediti produženje života i posle smrti.
Ateisti svoj intelekt ne precjenjuju, samo su uvjereni da je njihovo poimanje stvarnosti racionalnije, nego što je to kod vjernika. Dakle, ne radi se ni o kakvom "očajnom pesimizmu", nego o racionalnom prihvatanju stvarnosti.

 

[peruns]

На то је одговорено, па је аутор теме, вероватно изнервиран, поставио провокацију.

Nije odgovoreno. To što si ti kopirao je neki rebus. Može li taksativno kao što je dat katolički kanon:

http://vjeronauk.net/wp-content/uploads/2012/01/popis-biblijskih-knjiga.pdf

Prikaz Lambrosove knjige:

Sve što znamo o višoj sili potiče od prenošenja priča s kolena na koleno, a problem nastaje kada se u ime tih priča povredi ustavom zagarantovano pravo na odvojenost države od verskih ubeđenja.

Hrišćanstvo tvrdi da postoji bog čije postojanje ne možemo dokazati, ili se dokaz traži u osećanjima vernika. Teško je ne zapitati se da li bi vernici osećali postojanje boga da nisu odrastali na meridijanima kulture koja im je od detinjstva servirala predstavu o njemu – nećete naći hrišćane u još uvek izolovanim plemenima Nove Gvineje.

Večnom istinom, kojom religija brani dosta dvoličan i slabovid moral, ne može se proglasiti uverenje koje nije izdržalo test provere.

Ateizam jača zbog uplitanja religije u obrazovanje i potpirivanja netrpeljivosti – prisetimo se da su po mišljenju patrijarha Irineja poplave božja opomena zbog gej parade. Nesrećno i neprimereno, ova borba za racionalnost danas se naziva novim i/ili militantnim ateizmom. Da su takvi epiteti neprikladni, dokazuje i knjiga Bog se nikad ne smeje, esejističko štivo Aleksandra Lambrosa, jednog od najpoznatijih pobornika ateizma u Srbiji.

Ako se knjiga Bog se nikad ne smeje kritikom judeo-hrišćanske i muslimanske religije svrstava u domen novog ateizma, on se onda ni po čemu ne razlikuje od predpostavljenog starog. Ako ste nekada pročitali jednu knjigu koja kritikuje slepo verovanje, čitanje naredne je bespotrebno. Mašinerija vere počiva na nepromenljivosti dogme, pa nova ateistička štiva, baš kao i stara, spas uvek pronalaze u citiranju Biblije i Kurana, ali i događajima koji su se u ime njih nanizali od jednog ateističkog izdanja do drugog.

Lambrosova knjiga, u izdanju Nove poetike, profitirala je na tome koliko i na sjajnom talentu autora za brzo i rečito poentiranje i pitko predstavljanje materije. U dokumentovanom licemerju klera, položaju žena u muslimanskom svetu i krajnje surovim delovima svetih spisa ispred ateizma gubi se i prefiks militantni, jer su jedina oružja ateiste pisane reči, istorija, naučna otkrića i ljudska prava.

Znanje i brutalna iskenost, kojih Lambros i u poglavlju posvećenom Srbiji ima na pretek, često se smatraju uvredom, bezobrazlukom i cinizmom. Kako li se onda tek treba postaviti prema tumačenju atmosferskih prilika našeg patrijarha ili upornim pokušajima crkve da sekularnost države svede na mrtvo slovo na papiru?

Bog je poručio da će nas istina osloboditi, ali crkva će nastaviti da se odupire istinitom i opravdanom ateističkom argumentu i to će smatrati vrlinom. A kako i ne bi kada istina najčešće oslobađa i od nje same?

 

[Laodikeja]

Pravi vernik nikada nije u nedoumici u odnosu na istinu.

Da bi se ovo pobliže objasnilo - može se navesti da postoje dve vrste vere.

1. Formalna ili površna vera - gde je čovek primio određene informacije o Bogu - čitajući ili slušajući o njemu, bez da je tražio lično iskustvo otkrivenja Boga u ličnom životu.
Takav čovek ima određenu vrstu vere, ali je ona zasnovana samo na ljudskom subjektivnom zaključivanju da Bog postoji i ako on za to nema nikakve dokaze kojima bi sebi i drugima to dokazao.

2. Živa vera - koja se zasniva na ličnom iskustvu Božjeg otkrivenja čoveku i čovekovog ličnog osvedočenja u njegovo postojanje, gde on doživljava Boga u ličnom životu Božjim natprirodnim delovanjem u čoveku i promenom koju on u njemu čini i koju vide oni sa kojima dolazi u dodir.

Problem ateizma je upravo taj - što se on zasniva na čovekovom subjektivnom pokušaju da se objasni da li Bog postoji ili ne, bez da se on potraži i da se čovek sam uveri u ispravnost svojih mišljenja.

To se može uporediti sa čovekom koji stoji ispred česme i umirući od žeđi konstatuje da tu nema vode - umesto da odvrne slavinu i sam se uveri da li je u pravu ili ne.
Ili čovek koji stoji ispred frižidera umirući od gladi konstatuje da u njemu nema hrane umesto da otvori i da se sam uveri u to da li je njegovo mišljenje ispravno
Može se dati bilo koji drugi primer, kojim se objašnjava ograničenost ateističke logike, jer suštinski problem nije u tome da li Bog postoji, već da li je čovek želi da ga otkrije tražeći od njega da mu se on lično otkrije.

Ako ove želje nema - tada je za ateistu ateizam neminovnost.

 

[Laodikeja]

Peruns - probaj sa ovom i nećeš napraviti grešku.
Meni je lično donela blagoslov.

 

[peruns]

Meni je lično donela blagoslov.

Znači, terapeutsko sredstvo?

Бесмислено је питати инжењера за суве податке, без икаквог (инжењерског) мишљења. Питати доктора за налазе, без (докторске) анализе и мишљења...али добро. Свако ради како мисли да треба.

Ne bih poštovani doktore da Vas uznemiravam preteškim pitanjima i trošim Vaše cenjeno vreme pitajući za detalje.

 

[Adrian BG]

Ne, konstatacija ti je neodrživa iz prostog razloga što strah od konačnosti našeg života podjenako postoji i kod ateista i kod teista, s tim što se ateisti mire sa time i racionalno prihvataju tu neminovnost, dok teisti "izlaz" traže u iracionalnom vjerovanju da će vjerom obezbijediti produženje života i posle smrti.
Ateisti svoj intelekt ne precjenjuju, samo su uvjereni da je njihovo poimanje stvarnosti racionalnije, nego što je to kod vjernika. Dakle, ne radi se ni o kakvom "očajnom pesimizmu", nego o racionalnom prihvatanju stvarnosti.

Све се врти око Васкрсења, то је кључ и граница. Ако Васкрсења нема, онда је све бесмислено и за вернике (хришћане). Узалуд све ако се није десило (Христос) и ако се неће десити.

Управо сам закључио супротно. Атеисти не само да прецењују свој интелект, већ понижавају свачији који није истог мишљења (веровања). Јер и атеисти верују у нешто. Не кажем да су сви атеисти такви, али већином јесу.

Нису ни сви теисти исправни, и они великим делом нагињу ка гордости. Шта је решење? Одбацивање предрасуда. Јер и верници и неверници треба једни о другима да приступе са уважавањем. Никако једни друге да киње и омаловажавају. Бар је сам Господ рекао да волимо чак и непријатеље, да се молимо за њих. То је изузетно тешко и да би се до тог "нивоа" дошло, треба срце заиста да буде чисто (као дечије), спремно за разумевање и опроштај.

Дефинитивно није лако бити хришћанин, али то бреме је прелако када достижемо христоликост (чистоћу срца). Дакле, не ради се о бежању у ирационално, већ одласку у МИР. За оне који кажу да ће живети након смрти, а не живе по Христовим заповестима, нити их заиста не занима о чему се ту ради, то јесте ирационално бегство. Чини ли их то заиста верницима, без живе вере у Христоса? Дефинитивно не. Јер и пагани су веровали у загробни живот, што онда не прави никакву разлику између пагана и хришћана. И сам ђаво зна да Бог постоји, а чини управо супротно од Бога (противи се), лаже и тражи људску крв.

 

[stvarnoslap]

Разумем да се неки постови обришу јер су сувишни или су отишли далеко од теме, али не видим разлог пребацивања постова који су одговор на очиту провокацију постављањем књиге неког атеисте са сликом Луцифера и "наивним" питањем: "Da li je ovo neko čitao?"

Urednik je neke postove u jednom trenutku obrisao i rekao da će brisati sve postove koje nisu vezane za temu. Zbog toga sam ja tražio od urednika da ih ne briše nego da ih prebaci u potpuno novu temu. Vidio sam, urednik ih je nakon toga prebacio u jednu već postojeću temu, OK. Mislim da bi bilo dobro sve ove postove koji su nastavak diskusije također prebaciti tamo, pa tko god ima što pisati neka tamo nastavi.

Prikaz Lambrosove knjige:

Sve što znamo o višoj sili potiče od prenošenja priča s kolena na koleno, a problem nastaje kada se u ime tih priča povredi ustavom zagarantovano pravo na odvojenost države od verskih ubeđenja.

Kako bi ti odvojio državu od vjerskih uvjerenja. Ako se ja kao vjernik odlučim baviti politikom, kandidiram se na izborima i ljudi me izaberu u parlament, moram li ja tada doći do tebe, ili nekog drugog ateista, i pitati vas kako ću o kojem pitanju glasovati u parlamentu? Jedini način da se "država odvoji od vjerskih uvjerenja" je zabrana vjernicima da se bave politikom (radom za opće dobro). Dakle, ti se za ovo zalažeš. Ovo bismo i imali kad bi ateisti "zagospodarili".

Hrišćanstvo tvrdi da postoji bog čije postojanje ne možemo dokazati, ili se dokaz traži u osećanjima vernika. Teško je ne zapitati se da li bi vernici osećali postojanje boga da nisu odrastali na meridijanima kulture koja im je od detinjstva servirala predstavu o njemu – nećete naći hrišćane u još uvek izolovanim plemenima Nove Gvineje.

Hoćeš li naći religiozne u Novoj Gvineji? Možda bi bilo najbolje kada god i gdje god takve nađemo da ih poubijamo.

Bog je poručio da će nas istina osloboditi, ali crkva će nastaviti da se odupire istinitom i opravdanom ateističkom argumentu i to će smatrati vrlinom. A kako i ne bi kada istina najčešće oslobađa i od nje same?

A onda se Bog objavio ateistima i objavio im da on zapravo i ne postoji!?

P.S. Molim urednika da ne briše postove. Ako ne mogu ostati ovdje prebaci ih tamo gdje su ostali.