Kako ateisti objašnjavaju nastanak Hrišćanstva kao religije?
Kako se može objasniti da od jednog, u onom vremenu neuglednog i nepoznatog čoveka, koji nije učio nikakve nauke svetskih mudraca, nastane toliki uticaj na celokupnu ljudsku istoriju i čovečanstvo?
Ateisti ipak priznaju da Hrist, iako nije pohađao nikakve svetske škole, nadilazi sve čuvene filozofe i moraliste, koji su jedva dostojni da se ubroje medu zaslužne za napredak sveta.
Objavljivanje svetu ove nove religije bilo je povezano sa velikim opasnostima. Za mnoge Jevreje hrišćanstvo je bilo ne samo suprotno verovanju njihovih otaca, nego je bilo protivno njihovom shvatanju i njihovoj nadi. Oni su očekivali Mesiju koji će ih osloboditi od rimskog jarma. Sama pomisao da nikad neće biti oslobođeni i da se ta njihova nada neće ostvariti, jako ih je gnevila.
Hrišćanska nauka bila im je nova, strašna i neshvatljiva.
Hrišćanstvo je došlo u sukob i sa Rimom, koji je poštovao sve religije, osim hrišćanstva. Od samog početka hrišćanstvo je odbacilo neznabožačku religiju kao i sve njihove bogove. Dakle, hrišćanstvo se nije moglo smatrati samo još jednom novom religijom, ili dodatkom hiljadama već postojećih religija, jer je ono otkrilo sve laži i zablude na verskom području i osudilo obožavanje svih drugih bogova kao prevaru.
Druga nepobitna činjenica je ta da se u stara vremena religija smatrala kao državna stvar. Štaviše, smatralo se da je religija ne samo povezana sa državom, nego da je i njen sastavni deo. Tako se svaki pokušaj promene religije smatrao direktnim udarom na državu i njeno ustrojstvo, i kažnjavan je smrću za veleizdaju. Ovo je bilo vrlo dobro poznato prvim hrišćanima.
Istorijski izveštaji Plinija i Martiala svedoče kako su hrišćani umirali mučeničkom smrću. To znači da su oni mogli da spasu svoje živote da su samo bili voljni da prihvate neznabožačke običaje.
Sve ove okolnosti otežavale su širenje hrišćanstva.
Osim toga, svi izveštaji o poreklu hrišćanstva potpuno se slažu. I svetovni i duhovni pisci govore isto, to jest da je Hrist za vreme vlasti Pontija Pilata osuđen na smrt i razapet. Nijedan savremeni istoričar ne poriče ovu činjenicu.
Ni istoričar Plinije u prvom veku, ni Celzije u drugom, ni Porfirije u trećem, ni Julijan u četvrtom veku nisu ni najmanje sumnjali u istinitost Novog Zaveta. U njihovim zapisima ne nalazimo ni najmanju slutnju o tome da su hrišćani sumnjali u pisce novozavetnih knjiga.
Kako su pastiri, ribari, pustinjaci i siromasi sa jednom haljinom i parom cipela na sebi, uspeli da prošire svoju novu veru hrišćanstvo, čak i na najveće tada nepobedivo Rimsko carstvo, i pored svih navedenih teškoća i istorijskih činjenica?
