A sada da malo pogledamo kako si se ti potrudio da "naučno" opovrgneš fantastičan tekst hrvatskog psihologa Alena Peruška (preporučujem svima da ga pročitaju... vredi) :
http://serbianforum.org/psihologija/151078-parada-ponosa-ili-srama-21.html#post775402
U nedostatku da bilo šta pametno i smisleno prokomentarišeš odgovor se vrlo "naučno" sveo na jednu mediokritetsku rečenicu:
http://serbianforum.org/psihologija/151078-parada-ponosa-ili-srama-21.html#post775453
Već sam rekao da dati tekst ne spada u naučne radove i da je takav moj komentar potpuno opravdan. No, pročitao sam ga opet i potrudio se da napišem nešto više. Neću da komentarišem autorovu paranoju i subjektivnu i neutemeljenu analizu modernog društva i trendova, niti ću da komentarišem njegov nedostatak naučne objektivnosti i neutralnosti. Umesto toga, izdvojiću nekoliko stvari koje su se meni činile zanimljivima za komentar. Krenimo redom:
1. Autor tvrdi kako se u medijima objavljuju samo filmovi i serije u kojima su homoseksualci prikazani na pozitivan način. Ne gledam mnogo filmove pa ne mogu da pričam mnogo o tome, ali znam da je Buffalo Bill iz „Kad jaganjci utihnu“, psihopatski ubica i homoseksualac. Film je ostvario ogroman uspeh i nikome nije smetalo što je jedan homoseksualac prikazan na takav način.
Više puta proglašavana za najbolju humorističku i najbolju seriju ikada, „Seinfeld“, u svojoj najpoznatijoj epizodi „The Soup Nazi“ prikazuje dva homoseksualca kao ulične nasilnike i lopove. Isti dvojac se pojavljuje u još dve epizode („The Sponge i The Puerto Rican Day) takođe u istoj ulozi uličnih nasilnika. Niko se nije bunio, niko nije tražio da se „Seinfeld“ zabrani a serija i u svojim repriznim emitovanjima obara rekorde gledanosti.
2. Tvrdnja da se kod ortodoksnih Jevreja ne nalaze homoseksualci vredna je istraživanja. Poznato je da su ortodoksno Jevrejska društva izrazito zatvorena i lako je za shvatiti da bi u njima ovakve priče teško došle do javnosti. Sa druge strane, udruženje JONAS pokazuje da se i u jevrejskim zajednicama mogu pronaći osobe homoseksualne orijentacije.
3. Problem pomenute Špicerove studije iz 2000. godine jeste da je 93% ispitanika izjavilo da je im je glavna motivacija za „konverziju“ hrišćansko uverenje, da su ispitanici ispitani telefonski gde su se oslanjali na svoju memoriju u prepričavanju svojih stanja i osećanja iz vremena pre konverzije, nije utvrđena njihova prava seksualna orijentacija od ranije (možda su bili biseksualci) te nije rađena „follow up“ studija, tj. ne zna se šta je sa njima bilo posle.
4. Iako je pohvalno da autor koristi toliko citata drugih radova, svi pomenuti su hrišćani, izrazito aktivni u svojim religijskim praksama. Iz samog rada ovog autora vidimo da mu je naučna objektivnost i neutralnost strani pojam, pa možemo pretpostaviti da, barem, neki od njih, imaju problema sa tim. Dodajmo na to da su neki od navedenih kršili etički kodeks profesije (Richard A. Cohen) ili se bave parapsihologijom dajući joj religijske interpretacije (Gerard J.M. van den Ardweg) u najmanju ruku možemo posumnjati u njihove nalaze i zaključke, bar isto toliko koliko i autor sumnja u, recimo, Kinseya i one naučnike koji tvrde suprotno od autorovih stavova.
5. Ne znam šta je autor radio na časovima osnova psihijatrije i kliničke psihologije ali ljudi se ne rađaju sa maničnom depresijom ili šizofrenijom. U razvoju tih bolesti postoje faktori nasleđa ali su one, kao i sve druge mentalne bolesti, multifaktorski uslovljene i niko se ne rađa sa njima.
6. "Priroda priznaje samo reprodukciju, i sve ove varijetete i greške prirode moramo, htjeli - ne htjeli, odbaciti i naša planeta može opstati samo u ravnoteži između plusa i minusa... moramo biti na relaciji stroge spolne određenosti, i ja, kao sociolog i žena, smatram da je to jedini ispravan put i da se treba prema tome opredijeliti... iako je velika medijska kampanja populariziranja homoseksualnosti, i bojim se da će u skorije vrijeme biti sramota ne biti homoseksualac... tako da bi se trebalo okrenuti prirodnom ponašanju, naravno kultiviranom... ja sam za prirodne zakone."
Budući da su citirana autorka i autor teksta ovog uverenja, zašto onda ne odbacuju, recimo, časne sestre i monahe, ljude koje ne mogu da ostvare romantičnu vezu, ljude koje bolest sprečava da ostvare seksualni kontakt? Jer iste možemo svrstati u varijetet prirode koji ne služi produženju vrste i kao takav nije u skladu sa prirodnim zakonima. Čak i ako "opravdamo" one koji su bolesni, šta ćemo sa onima koji slobodnom voljom odbacuju taj prirodni zakon (kao što su pomenuti monasi i časne sestre)?
7. "Seksualne perverzije u koje ulaze homoseksualci i njima slične osobe nadilaze najgore horore i najmorbidnije scene holivudske produkcije. Kada se vrše policijska istraživanja vrsta zločina koji se počine u različitim društvenim zajednicama, jasno se dolazi do zaključka da su ubojstva koje se počine u homoseksualnim zajednicama nešto najstravičnije, praćeno strašnim masakrima i iživljavanjima nad žrtvom. To samo dodatno oslikava stanje uma ljudi u takvim zajednicama."
Očigledno da autor ima problema i sa statistikom, budući da upada u „školsku“ grešku zaključivanja o uzročno-posledičnoj vezi na osnovu korelacije.
8. Rizik suicida koji je veći kod homoseksualaca potpuno je očekivan, budući da isti podležu većem pritisku i odbacivanju od strane okoline.
9. "Budući da je uzrok homoseksualnosti neka neuroza, mnogi slučajevi pate od depresije, psihosomatskih teškoća, strahova, a nisu rijetke ni paranoidne tendencije."
Većina opšte populacije ima neki oblik neuroze i po tome homoseksualci nisu ništa specifičniji. Depresija, psihosomatika i strahovi su najčešći neurotski problemi koje nalazimo kod svih.
10. "Imamo, naposljetku, nemali broj liječnika i psihologa (i znanstvenika u tim oblastima) koji će homoseksualnim nagnućima pristupiti kao psihičkim bolestima, i voljni su ih liječiti. Tvrde da za takvo što imaju razloga, i da su njihove terapije uspješne. Pišu o toj temi i znanstvene radove, makar najugledniji medicinski časopisi tekstove o njihovim izučavanjima – zacijelo zbog političkih obzira u 'današnjem političkom trenutku' – uglavnom odbijaju objavljivati."
A možda i zbog toga što su metodološki loši.