ЦИГАНСКИ ПРОБЛЕМ И ЊЕГОВО ПОРЕКЛО
Данашња имиграциона катастрофа у Европи је одговорна за заборављање да значајни страни расни елемент већживи на нашем континенту вековима, а то су: Цигани или политички коректно „Роми“. Јелена Чворовић, антрополог у Етнографском институту српске академије наука и уметности , је аутор две књиге и многих научних радова о српским Циганима. У овом новом наслову са
Улстер института Ричарда Лина, она користи р/К селекциону теорију да анализира вековни европски „цигански проблем“.
Из севернозападне Индије
Преци европских Цигана потичу из севернозападне Индије, из непознатих разлога мигрирају на запад, отприлике 800-950. године нове ере. Они никада нису били хомогени народ, али како докторка Чворовић каже: „скупина генетски изолованих оснивачких популација“, са већом генетском разликом него кодЕвропљана. Њихов језик, ромски, укључује позајмљене речи које указују да су Цигани прошли кроз Персију и Јерменију, а византијски записи показују да су дошли до Константинопоља до 1054. Из Грчке, распространили су се преко Балканског полуострва, најранији извештаји о њиховом присуству у Европи датирају из 14. века. Неки Цигани су ишли до Француске, Шпаније, па чак и Велике Британије, али њихова највећа концентрација остаје у Источној Европи:
Држава број проценат популације
Бугарска 750 000 10,33
Македонија 200 000 9,59
Словачка 500 000 9,17
Румунија 1 850 000 8,32
Србија 600 000 8,18
Мађарска 700 000 7,05
(Процена Савета Европе, 2010)
Мисли се да је укупна популација Цигана у Европи између 10 и 12 милиона – што је више од популацијанација као што су Мађарска или Шведска. Познати су под разним именима, као што су: Синти, Маноуче, Путници, Кало, Романичалс, Тсигани и Гитанс. Најчешће коришћена енглеска реч „Gypsy“ је бастардизација речи Египћанин (Egyptian), и представља погрешно веровање да они потичу из Египта. Политички коректан термин „Роми“, је како сами себе називају и долази од имена њиховог језика, иако га многи од њих данас не говоре.
Докторка Чворовић описује да је просечно стањеЦигана у Европи следеће:
„Ромске заједнице теже да буду одвојене и сиромашне, незапослене, необразоване и инфраструктурно лоше изграђене. Широм Европе, Роми доживљавају искључење из друштва, нижи животни век (10 до 15 година мањи од европског просека), имају већу стопу смртности деце и незапосленост до 80%. Од како су дошли у Европу, Роми су дочекани са одбојношћу и окривљавани за све, од ситних крађа до отимања деце, канибализма и сатанизма.“
Циганска популација је обично живела на маргинама европског друштва, радећи као трговци, занатлије и забављачи. Њихова спремност да се покупе и оду „им је дозволила да искористе маргиналне могућности у економији њихових домаћина“ често прихватајући „задатке које нико други није хтео“. Када су ови извори прихода пресушили, живели су као просијаци или лопови. У историјским изворима описано је да путују у бандама од 30-100 под вођством старијег.
У различитим временима и местима, Циганима је било забрањено да улазе у цркве, да се мешају са Европљанима или да се баве одређеним професијама. У Румунији су чак били поробљени неко време.
Цигани су непожељни међу Европљанима до данашњег дана: „Доста скорашњих анкета потврђује да су Роми најнепожељнија социјална група, обично сматрани као терет на већ осиромашеним државним ресурсима“. Ово мишљење је оправдано. Као што докторка Чворовић каже: „У централној и југоисточној Европи, у просеку 46,8% ромске популације прима социјалну помоћ; 56,8 прима дечији додатак“. У Бугарској, 90 %Цигана живи на државним давањима. У Британији, њихова „вешта манипулација системом за социјалну помоћ је узроковала запрепашћивање медија, полиције и добротворних организација“.
Цигани, са своје стране, не мисле ништа добро о геџама (gadjé, њихов термин за не-циганина). Они имају концепт ритуалог прочишћења по којем се геџе сматрају нечистим: „Већина група ограничава своје интеракције са странцима на економске трансакције, кратке сусрете са званичницима или представницима институација, као што су социјалне установе и болнице.“ На крађу и варање геџа не гледају као на нешто неморално. Циганским девојкама је забрањено да се удају за геџе и бивају прогоњене уколико то ураде. С друге стране, цигански мушкарци се жене европским женама, и те жене морају да усвоје цигански стил живота.
Од Просвећивања, Европљани су доста пута покушали да побољшају статус Цигана и да их интегришу у европско друштво.
„У другој половини 18. века под царицом Маријом Терезијом, Хабзуршка стратегија је била да елиминишу ромски номадски начин живота и асимилују их. 1761. Марија Терезија сеодлучила за асимилацију Рома забрањујући им многа њихова традиционална занимања, и присилним узимањем њхове деце и школовањем истих.“
Докторка Чворовић запажа да „овај покушај није био више успешан него доста њему сличних покушаја, иницираних од стране каснијих европских владара“.
Нацисти нису били толерантни према Циганима и процењује се да су елиминисали 300 000 до 600 000припадника ове популације. Комунистичке владе које су касније уследиле су им биле релативно наклоњене. Социјализам је лош систем за предузимљиве и иновативне људе, али није толико лош систем за сиромашне раднике. Циганима су била загарантована радна места у државним предузећима, углавном на нестручним позицијама, али истовремено (мале) плате као Европљанима, и са истим повластицама.
По истом принципу, Цигани су претрпели више него други, у постсовјетском периоду:
“Називали су их „сирочад транзиције“, алудирајући на њихово жалосно искуство после пада комунизма. Транзиција је почела када су економије свих (источноевропских) нација биле близу или на ивици колапса, и као резултат тога сиромаштво и незапосленост су знатно порасли. Животни стандард и квалитет живота је опао за многе а за Роме чак и више него код осталих. Они су били изложени лошим животним условима, недостатку образовања и већој зависности од социјалне помоћи државе.“
Постоји велика количина литературе о Циганима и њиховим проблемима о којима докторка Чворовић пише у „Циганоманији“. Она напомиње, ипак, да већину ове литературе „карактерише одсуство опште теорије и недостатак емпиријске основе за већину теоретисања“. Сама докторка Чворовић примењује теорију животне историје и р/К континум, чији је пионир Е.О. Вилсон (E. O. Wilson), примењен на људску популацију од стране Џ. Филипе Раштон (J. Philippe Rushton).
Укупна стопа рађања је тренутно испод нивоа замене за све европске државе. У бившим комунистичким државама, стопа рађања је пала на између 1.1 и 1.4 детета по жени до 2000, што је најниже за било који регион на свету. У 9 европских нација, просечна старост Европљанки за први брак је прешла 30. годину.
С друге стране, Циганке се удају између 14 и 17 година. Трудноће су им једну недељу краће него код европских жена, рођенчад су мања, оба та биолошка трага повезана су са високом стопом рађања, р-типом репродукције. Докторка Чворовић не даје укупну процену циганске стопе рађања, али даје локалне бројке: 3.0 деце по жени у Бугарској, 3.03 у Србији, 3.12 у Мађарској, 3,2 у Братислави, 3.3 до 3.7 за неке групе у Румунији, 3.9 у Хрватској и 4.3 у источној Словачкој. Цигани и проблеми који су повезани са њима, ће се само додатно увећавати у годинама које долазе. Министар просвете једне чланице ЕУ је рекао да већ „у његовој држави, свако треће дете које полази у школу је ромско“.
Цигани пате од мана р стратегије. Њихов животни век је кратак; само 2.7% њихове популације прелази 65 или више година, док је то у ЕУ 17%. Њихова висока стопа рађања и кратак животни век комбиновани дају централним и источноевропским Циганима просечно старосно доба од 20,5 година по особи, „те се могу поредити са најсиромашнијм афричким или азијским друштвима“. Поготово забрињавајући је однос броја деце и старих људи, док међу опадајућим бројевима код Европљана постоји 92.1 дете (старости 15 година или млађе) на сваких 100 људи старости 65 година па навише, код Цигана тај број је 1,343.
Цигански релативно кратки животни век је препун здравствених проблема. Према документима Програма за развој Уједињених нација, смртност деце међу мађарским, чешким и словачким Циганима, је двапутавећа него код домаћих народа. У Румунији, тај однос је између 3 и 4 према 1. У Бугарској, 1989. када је комунизам пропао, тај однос се повећао на 6 према 1.
Кардиоваскуларне болести, честа последица прекомерне гојазности, су најчешћи узрок смрти. Цигани такође имају високу стопу хепатитиса, туберкулозе, кожних обољења и дијабетеса типа 2. Већина их пуши и једе доста масне хране. Лоша хигијена доводи до појаве паразитских и заразних болести. Женидба између блиских рођака значи висок проценат рецесивних синдрома.
Докторка Чворовић је експерт за цигански IQ; написала је 4 научна рада о IQ-у српских Цигана са професором Раштоном (Rushton). Навела је да је највиши национални IQ за Цигане 85 у Словенији, што је упоредиво са америчким црнцима.
Остали подаци су:
83 за Словачку,
70 за Србију и
60 за Румунију – ова последња је међу најнижим забележеним цифрама за било коју популацију, било где.
У зависности од вредности количник, висина интелигенције се може поделити на неколико група:
Веома висока интелигенција (потенцијални генији, IQ виши од 140)
Висока интелигенција (IQ између 111-120)
Просечна интелигенција (IQ је између 90-110)
Физиолошки тупи (IQ је између 70-89)
Традиционално циганско образовање је неформално и усмено, иако докторка Чворовић бележи да у типичној ромској породици „вербалну комуникацију карактерише одуство апстрактних или прикривених концепата“. Многи Цигани су неписмени, иако данас већина Цигана креће у школу, њихово присуство је нерегуларно (нестално):
„Када се и појаве, често долазе без потребног школског прибора, јер га сматрају безначајним и ни они, ни њихови родитељи не знају како да га користе. Током предавања, када изгубе интересовање, устану и почну да шетају около или почну да вичу на остале ученике. На крају, почињу да се држеподаље од школе.“
Повремено бивају избацивани. У Енглеској, стопа привремених суспензија и трајног избацивања је већа за Цигане него за било коју другу групу, укључујући и црнце.
Источноевропске комунистичке владе и њихови наследници стављали су циганску децу у специјалне школе, или ограничене за Цигане, или заједно са европском децом ометеном у развоју.
Циганска деца функционишу савршено добро у својој средини, и решавају одређене задатке, добро као па чак и боље од европске деце. На пример, од њих се очекује да, се сналазе у великим градовима од малена, и то им успева. Међутим, они имају велике потешкоће са разумевањем апсракција и суочавањем са новим ситуацијама. За децу и одрасле, најнормалнији одговор када ствари постану тешке је прекинути контакт. Циганска, самостлна сегрегација је начин да избегну познате захтеве европског друштва.
Од када је пао комунизам, Европска Унија константно врши притисак на балканске државе да третирајуЦигане боље, иако Цигани ово тумаче као покушај да се тиме спречи њихова имиграција ка више богатијем Западу. ЕУ је позвала на окончање сегрегације циганских школа, упркос добрим разлозима за њих.
Дванаест европских држава са великом циганском популациом је прогласило године 2005-2015 за „Декадуинклузије Рома“, са програмима спонзорисаним од стране УН, Џорџ Сорошевог Фонда за отворено друштво (Open Society Institute) и националних влада. Докторка Чворовић јавља да овај „најамбициознији пројекат до сада није успео да обезбеди резултате у свакодневном животу за већину Рома“. Ако ништа друго, њихови животи су гори него пре.
Наилазим на то да се саосећам са Циганима при напорима да се интегришу. ЕУ и УН бирократе са малим знањем и још мањим искуством о Циганима и њиховим проблемима настављају са замишљањем да су само један корак (програм)далеко од стварања циганских дипломаца.Принципијални корен ове обмане је, наравно, одбијање да се прихвате разлике између људске популације – ово одбијање је можда највећи узрок зла које се могло избећи на Западу данас.
Територијална сепарација можда неће решити „цигански проблем“. Цигани немају историју политичке или чак економске независности; као што је речено раније, они традиционално користе маргиналне пословеевропске економије. Насилна сегрегација може бити хуманитарна катастрофа. Много реалистичнији циљ може бити једноставно да им се укину социјална давања.
С друге стране, како циганска популација буде расла, Европљани ће највероватније престати да их виде као „објекат милосрђа“ и почети да их сматрају за опасне демографске супарнике. Сигурно нико од Џорџ Сорошевих заговарача и интеграција не ради ништа да спречи или одложи такав развој ситуације. Проналажење полисе која је фер и према Циганима и према Европљанима није само питање добре намере. Битан предуслов је признање природних и трајних разлика измедју Европљана и Цигана.
