Опстанак Срба као народа Аријевске расе!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Задругарство - Васа Пелагић

Тражим да радни народ буде свестан, сложан и марљив, па да оснује разна удружења у сваком месту, да постави и утврди братски савез сељака и занатлија - радника, који ће се прикупљати под спасоносну заставу социјалистичке странке, те тако да се удруженом снагом поради на остварењу бар најпречих животних потреба свега радног народа, које гласе овако: Да општина мора наћи рада свакоме који га нема или му дати издржавање док му се посла не нађе. Да време радног дана буде равноправно свима држављанима, радном народу као и господи и њиховим власницима. Да се уведе прогресивни данак, на свако наследство и лутријски добитак, ради подизања занатлијских, земљорадничких и индустријских задругарстава. Да се сва деца радног народа на рачун државе изучавају науци и разним пословима до осамнаест година свога узраста. Да ужива потпуну слободу веровања или неверовања, без свију садашњих церемонија, каста и привилегија. Да сваки капитал служи на срећу свом творцу - радном народу, а не готованима и угњетачима, као што данас бива.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Живела Србска Војводина!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Украјина и Новорусија – на чијој страни је национална револуција?

Посматрајући последице дефинитивног неуспеха лажног примирја на фронту руског Донбаса, које је само послужило пораженој и пониженој војсци кијевских узурпатора да се прегрупише и обнови нападе, посветићемо пажњу једној идеолошкој анализи која се надовезује на наше претходне коментаре на ову тему.

Ако пођемо од суштине појмова из насловног питања, одговор на њега биће беспредметан и јасан, као што је јасан свим Србима који су били и остали непосредни сведоци и учесници у борби за одбрану србских земаља, а самим тим и Балкана, као и читаве наше заједничке европске отаџбине од ционистичког НАТО окупатора. Наиме, дешавања и борбе на територији Украјине (тачније Новорусије), које се изнова разбуктавају, у великој мери представљају пресликано стање балканских прилика деведесетих. Ипак, национал-револуционарна иконографија и формални антикомунизам најактивнијих бораца на страни Украјине против Новорусије (чланова „Десног сектора“ и припадника јединице „Азов“), збунили су неке западне националисте, који су услед свог површног приступа и неразумевања суштине украјинског питања (а неки и због никад угашене русофобије), подржали ову борбу са вером да ће иста у први план избацити тзв. украјинске националисте који ће, на темељу такве борбе, ући у сукоб и са ЕУ-фанатицима. С друге стране, најозбиљније европске националистичке организације имају претежно правилно геополитичко и идеолошко поимање украјинске кризе, те се може рећи да је иста проузроковала велику поделу на сцени европског национализма, што свакако није добро.

Ипак, гледано са становишта европске националистичке солидарности, која је немогућа без сагласја Русије и водећих сила Запада, ствари су, заправо, у неком смислу и боље него што су биле. Јер одувек је постојао известан јаз између Истока и Запада. Средњеевропски римокатолички национализам (узимајући у обзир главнину његових представника) никада није превазишао анимозитет према Русији или страх од ње, те и данас многи фактори из овог миљеа шире антируску пропаганду у својој средини и даље према Западу, по већ устаљеним клишеима изједначавања Русије и комунизма. Наводимо да ствари данас ипак стоје боље него раније, јер бројнији су и утицајнији националистички фактори у Европи који подржавају Новорусију и Русију и не наседају на подметање етикета и површан приступ који ставља форму испред суштине. Томе је несумњиво допринео и утицај политичке школе Нове деснице која је још шездесетих година прошлог века схватила да је чак и тадашњи СССР мање зло за Европу од НАТО пакта (генерал Де Гол се чак донекле и у пракси руководио таквим схватањем), те да је Западу нужан антиамерички савез са Русијом („Европа од Атлантика до Урала/Владивостока“). Дакле, данашње стање представља значајан помак ка доследном усвајању идеала интегралне Европе нација.

За србске национал-револуционаре нема никакве дилеме да су Мајдански преврат, као и са њим повезана агресија кијевске хунте на Новорусију, сасвим негативне акције подржане од стране белосветских ционистичких лихвара, хохштаплера и русофоба, који извозом демо(но)кратских револуција воде рат против читаве Европе. Не тврдимо да је режим у Новорусији идеалан: у њему постоје разна конспиративна, политичка и идеолошка струјања, те ће и само време доста тога разјаснити. Ипак, стварање Новорусије у основи представља здраву, логичну и претпостављену реакцију рускојезичног становништва бивше источне Украјине, који не жели да буде подређен НАТО хунти из Кијева, те стога заслужује подршку националиста широм света. С обзиром на поменуту пропаганду и наметнуте тезе, корисно је објаснити стање ствари са становишта национал-револуцинарног созерцавања.

Сепаратизам

Полазна пропагандна етикета којом непријатељи Новорусије настоје да дискредитују њене борце, јесте етикета сепаратизма. Међутим, Новоруси нису сепаратисти већ људи који не признају нелегалну кијевску хунту и не желе евроатлантске интеграције. Они такође не желе тековине комунистичког наметања лажних нација и неприродних граница. Стога, они нису сепаратисти већ борци за јединство руских земаља. Насупрот њима, прави сепаратисти су они Украјинци који истрајавају у борби за бољшевичке тековине прекрајања граница.

Наиме, године 1922. бољшевици откидају Новорусију од Русије и припајају је Украјини (исто чине и са Кримом 1954. године). Дакле, пре бољшевичког окупатора, Новорусија никада није припадала Украјини. Није припадала чак ни старој Кијевској Русији, коју украјински „националисти“ неосновано сматрају претечом данашње државе Украјине, већ је касније освојена од стране московске кнежевине и руске царевине, добивши назив – Новорусија. Није уосталом пре кобне 1917. уопште постојала било каква украјинска држава или територијална јединица, нити у Донбасу нити било где другде.

Комунизам и антифашизам

Лажни украјински национал-револуционари покушавају да због местимичног присуства левичарске иконографије на новоруској страни, прогласе Новорусе за комунисте. Ипак, Новоруси нису комунисти, напротив. Присуство комунистичких застава и учешће разних совјето-носталгичара у борби за Новорусију, потпуно су периферни спрам званичне и доминантне симболике у Новорусији. Устав и симболика Доњецке и Луганске Народне Републике, као и савезне државе Новорусије, и по суштини и по форми наслањају се на традицију Царске Русије а не на традиције СССР. Преживеле Лењинове бисте (које свакако треба да буду уништене) данас су јалови сведоци прошлих времена, без могућности да било кога убију. Али је зато бољшевичко прекрајање граница и измишљање лажних нација и те како живо и попут темпиране бомбе производи страдање и братоубилачки рат у Украјини, на исти начин као што је то било и током распада Југославије.

Такође, данашњи непријатељи националне револуције широм Европе и света, обично се идентификују као „антифашисти“, подразумевајући под овим појмом борбу против прогресивних националних и духовних традиција европских нација. „Националистички“ непријатељи Новорусије, по методу терминолошког силогизма, покушавају да изједначе данашње левичарске тзв. „антифа“ групе са борцима Новорусије који своју борбу из сасвим другачијих разлога такође називају антифашистичком. Међутим, у идеолошком погледу, Новорусија нема никакве везе са „антифа“ групацијама, напротив. Њена начела, правне норме, симболика, ратни покличи, ратне заставе, итд, наслоњени су на верску и националну традицију руских земаља, што је сушта супротност било каквом левичарењу.

Уосталом, знамо да је тај источноевропски гранични појас између руске земље и средње Европе, једна готово „магична“ геополитичка линија кроз коју се „десница“ за трен ока претвара у „левицу“ и обратно (као што је, на пример, Александар Лукашенко формално левичар, а суштински је близак архетипу узорног европског државника, како би рекао Калајић). Знамо, јер је такво разликовање суштине од форме неопходно свугде, а нарочито у овој географској области, где је у протеклом веку сваки напад из правца Запада ка Истоку (било да је вођен у име национализма или антинационализма) био праћен политиком подстицања антируских сепаратизама. Уосталом, има у Украјини и декларисаних „антифа“ група које подржавају хунту у борби против „агресије руских фашиста“, као што и на новоруској страни има бораца и група које отворено користе национал-револуционарну симболику. Она уистину и приличи природи борбе за Новорусију.

Као и за време распада Југославије, када су многи левичари широм света подржавали Србе као борце против некаквог „новог фашизма“, тако је и данас у погледу подршке коју Новорусија добија из света од најразличитијих групација (и левих и десних), које свака на свој начин тумаче борбу народа Новорусије и имају своје разлоге за подршку коју јој пружају. Ипак, оно што је суштински битно, јесте то што већина бораца Новорусије сматра себе пре свега православним хришћанима и руским родољубима, немајући никакве симпатије према марксистичким отровима. Већини међу њима није блиско совјетско наслеђе, а и међу онима којима је блиско, највише је оних који СССР симпатишу као државу која је окупљала све руске земље, док је потпуно занемарљив број оних који се одушевљавају марксизмом и лењинизмом.

Узгред, ништа мање комунистичких чинилаца него у Новорусији било је на србској страни током Отаџбинских ратова деведесетих, али је као и данас у случају Новорусије, идеал велике већине србских бораца био сасвим антикомунистички. Са тим везано, када би украјински националисти – који су још пре ескалације текућих сукоба спровели акцију „Косово је Србија“, акцију против НАТО агресије, као и акцију подршке србском јунаку ђенералу Младићу – знали каква је била номинална идеолошко-историјска опредељеност ђенерала Младића, а поготово тадашњих власти у Србији које су ратовале против НАТО, можда би се и покајали за организацију таквих скупова.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Да ли су украјински националисти подржавали Србе?

Ту долазимо до још једне ставке. До чињенице да су неке од украјинских организација које су данас окупљене у „Десном сектору“, пружале подршку србском народу у ратовима против муслимана и Шиптара. И заиста, ми бисмо им остали јако захвални на томе, да се потом нису сврстали у редове НАТО и ЕУ пешадије. Да тога није било, могли бисмо оставити по страни све историјске противречности тезе о самобитној украјинској нацији. Само да су украјински националисти макар остали неутрални у сукобу између НАТО и руске стране. Али с обзиром да су се нажалост сврстали тамо где не треба, те да су се у сукбима посебно истицали по свирепости и злочинима над руским народом, не можемо више имати никаквих симпатија према њима јер су постали привезак оваплоћеног зла исконског, оличеном у НАТО и ЕУ. Као савезници циониста, атлантиста, педера и исламских фундаменталиста, тзв. украјински националисти наши су непријатељи, без обзира на номиналну идеолошку блискост. Национал-револуционарна симболика и етикета „Десног сектора“ и „Азова“, празна су форма без одговарајуће суштине, јер својим мрским делима припадници ових групација газе по свим принципима националне револуције. А сврставње Срба по питању овог сукоба само је по себи нужно, јер сукоб у Украјини и Новорусији није обичан регионални сукоб, већ одраз глобалне политике ширења злочиначке НАТО алијансе, која је у више наврата чинила злочине и над србским народом.

Друго, и та подршка од Украјинаца није ни била апсолутна, већ конкретно против исламског фактора. По питању србско-хрватског сукоба, они су још на самом почетку стали на хрватску страну и никада се нису одрекли таквог става. Управо је недавно од стране портпарола „Десног сектора“ Олене Семенјак изјављено: „Одушевљена подршка и интерес хрватских другова био је посебно инспиративан, јер је хрватско историјско искуство нарочито цењено од стране Украјинаца...“. Тек касније, у време НАТО агресије на Србију, украјински „националисти“ почињу да подржавају и Србе, али се никада нису одрекли прохрватских ставова, који су посебно оснажени у задње време с обзиром на подршку коју из Хрватске добија украјинска страна против Руса. То је и логично, јер тзв. украјински национални идентитет, који су после бољшевичке револуције озаконили и наметнули бољшевици, као идеја и иницијатива настао је у 19. веку као последица унијаћења руског народа у најзападнијим руским земљама.

Духовност

Ту долазимо до црквеног питања и духовности као политичког чиниоца. Константа по овом питању гласи: нема доследне националне револуције без одговарајуће духовне подлоге и утемељености у црквеној традицији. Конфесионална подлога украјинске стране су унијатска и расколничка заједница (тзв. Кијевска патријаршија, која је подударна овдашњој расколничкој МПЦ на територији србске Македоније). Насупрот томе, конфесионална подлога Новорусије јесте канонска Православна Црква (Московска патријаршија). Стога је јасна и духовна димензија овог сукоба, где савез јеретика и расколника војује против Цркве Православне.

Украјински идентитет у огледалу историје

Tу долазимо и до чињенице која разобличава тезу украјинских антируса, по којој је становништво Украјине етнички битно другачије од данашњих Руса, те да су за разлику од њих („полуазијата“) искључиво Украјинци веродостојан наследник Кијевске Русије. Пре свега, иако је данашњи популарни назив за древноруску државу „Кијевска Русија“, она није настала у Кијеву (који тек касније постаје престоница и Мајка руских градова) већ у Новгороду (новгородски кнез Олег је покорио Кијев). Друго, Кијевска Русија није обухватала целу територију данашње Украјине (није обухватала Донбас), а обуватала је и велики део данашње Русије и Белорусије. Званичан назив ове државе био је – Руска земља (Русьскаѧ землѧ, скраћено – Русь), на латинском језику – Русија (Russia). Житељи ове државе називали су се кратко и јасно – Руси. А речју Украјина називала су се од 12. века само погранична подручја ове древноруске државе.

Даље, по питању расног чиниоца, не постоји готово никаква разлика између Руса (Великоруса) и Украјинаца (Малоруса), и то је познато не само стручњацима из области генетике и антропологије већ и лаицима који су били у средини и једних и других. Тековине додира са азијатима постоје и у најзападнијим руским земљама, јер је још у Кијевској Русији извршена асимилација неколико угро-финских племена (Чуда, Веса и др.), а књаз Свјатослав уништењем Хазарије и продором у степу, ствара обрисе евро-азијског карактера будуће империје (ово је геополитичка чињеница и њено константовање не треба поистовећивати са прихватањем идеологије евроазијства и нео-евроазијства). Такође, владари Кијевске Русије – Руриковичи, пошто одбацују паганство, опредељују се за православни Исток и полажу темељ новој православној империји – будућем Трећем Риму. Било је руских владара, попут Данила Галицијског, који су (можда из тактичких разлога, а можда и из интереса) исказивали наклоност римокатолицизму, али сличних превирања било је у свим државама, као и код нас у средњевековној Србији. До Брест-Литовске уније сви Руси из Малорусије били су православни, а и после ње, велика већина остаје православна. Поуинијаћена мањина бива инструментализована од стране чиниоца римокатоличке агресије, и у 19. веку њени представници стварају тезу у посебној украјинској нацији. Та идеја праћена је и теоријом о суштински различитом културолошком и менталном склопу Украјине и Русије (та разлика је неоспорна, али она је нормална за сваку нацију и није већа, на пример, од разлике између Шумадинаца и Војвођана код нас). Осим унијата (и то не свих), ову теорију прихвата још један део православне (бар традиционално православне) интелигенције из Малорусије, који је наклоњен либералним и левичарским идејама, а које по правилу иду заједно са сепаратизмом. Међутим, све до бољшевичке револуције, руска национална свест остаје доминантна на територији данашње Украјине. Тек бољшевичко стварање Социјалистичке Украјинске Републике у склопу СССР, кодификује појам украјинске нације и намеће га свим становницима новостворене Украјине.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Козаци и Украјина

С обзиром да су свакој националној идеји неопходни херојски и харизматични узори из сопствене историје, а да у унијатском отпадништву и љубљењу скута римокатоличком господару нема ничег херојског и узвишеног, прецима украјинског „национализма“ било је неопходно да корпусу њихове измишљене нације припишу и величанствену епопеју руског козаштва (које се географски простирало на деловима данашње Украјине и данашње Русије који се наслањају на Украјину), преувеличавајући њихово периодично хајдучко бунтовништво према Москви и Петрограду, а минимизирајући суштину њиховог позива и карактера као руског ратничког сталежа, на бранику империје. Козаштво, које је литерално најлепше описао управо један велики писац и руски родољуб из Малорусије – Гогољ, по својој суштини представља потпуну супротност духу тезе о украјинској нацији. Јер шта имају заједничко козаци као најватренији бранитељи Православља и православне царевине са потомцима издајника Православља и православне царевине? Такође, козаци као становници граничних делова руске земље, долазили су у додир са околним азијатским народима и од њих доста тога упили у свој идентитет, тако да су козаци по свом фолклору и манирима најазијатскији елемент у руском националном корпусу. Козаци су сурово кажњавали и окупаторе руске земље и њихове унијатске поданике. Отуда покушаји да се козаштво споји са онима који свој лажни идентитет граде на одрицању од руске „азијаштине“, изгледају још карикатуралније.

Исламски фактор

Клеветници Новорусије неретко упиру прстом у чеченске добровољце који се боре на њеној страни као посленици Москве. Међутим, присуство оваквих Чечена (лојалних Руској Федерацији) у извесној мери може се објаснити тзв. логиком империје, која подразумева и то да вође поражених народа често прелазе на страну империје за коју ратују на будућим фронтовима (иста пракса постојала је и у Царској Русији). Али зато, присуство читавог конгломерата исламских терориста разних народа, који се боре на страни украјинске хунте, не може се објаснити никако другачије него као наставак и преношење борбе између Руса и исламиста са Каквказа у источноевропску степу Новорусије. Дакле, реч је о још једном лицемерју лажних украјинских национал-револуционара који осим са ционистичким финансијерима и НАТО инструкторима, сарађују и са исламским терористима у борби против Православља, Русије и Европе.

Здраво друштво и социјална правда

Нема националне револуције без борбе за здраво друштво и социјалну правду. У Новорусији су правним нормама забрањени абортус и педерастија, Црква има државни карактер, а знатан део народне имовине коју су узурпирали ционистички олигарси, попут Коломојског и Ахметова, национализовани су. Насупрот томе, кијевски режим је потпуно прилагођен мондијализму, либерализму и капитализму ЕУ и њеним лажним вредностима. На његовом челу је тајкун Порошенко. Отуда и све лицемерје лажних национал-револуцинара из батаљона „Азов“, који су као званична формација део оружаних снага Украјине, те су по командној линији директно подређени кијевској НАТО хунти у борби против непријатеља НАТО и ЕУ.

Русијанство

Као један од аргумената против Новорусије, њени „национал-револуционарни“ непријатељи наводе како је она испостава „антисруског“ и русијанског („русијанство“ је јељциновско-путиновски модел грађанске нације) режима у Москви. Но, оваква аргументација не стоји из више разлога. Пре свега, опште је познато да политички курс Новорусије није сасвим подударан са курсом Путинове власти. Званична Москва не признаје државу Новорусију, већ признаје целовитост Украјине. Војне интервенције Руске Федерације у корист Новорусије нема, а у пар наврата било је покушаја бруталне политичке трговине и „пуштања низ воду“ Новорусије од стране званичног Кремља (као недавно на скупу у Минску). Али све и да узмемо да иза Новорусије стоји Путин и његов режим (што је тачно само делимично), опет ни евентуална путиновска „окупација“ Новорусије и Украјине не може никако бити веће зло од ЕУ и НАТО окупације.

Руски национализам и Новорусија

Историјска је константа да веродостојни руски национализам подразумева концепт велике и јединствене руске земље, који не признаје никакву посебну украјинску нацију, а која би постојала мимо руског националног корпуса. То је став свих знаменитих Руса из прошлости, став свих руских родољуба, државотвораца и државозаштитника. Од искона руске државности па до 20. века, у коме су црностотинаши и белогардејци ратовали и против бољшевика и против сепаратиста. Ипак, део данашњих руских националиста из Русије, услед претераног анимозитета према Путиновом режиму, негативно је настројен према Новорусији (коју сматра путиновским средством за дестабилизацију Украјине), те пружа подршку борби против Новорусије под паролом „ЕУ је мање зло него русијанска РФ са својим тајкунима и имигрантима“ (што је, уосталом, и позиција „Десног сектора“). Овакво становиште је, наравно, бесмислено јер све деструктивне појаве у данашњој Русији, постоје у ништа мањој мери и у болесној Европској унији. Једина разлика је у томе што ће у случају ЕУ-окупације уместо Кавказаца у Украјину похрлити Африканци, Арапи и Пакистанци, а уместо „руских“ тајкуна доћи ће им бриселска бирократија и пљачка лихварске интернационале.

Такође, Русија и оваква каква је данас, представља противтежу западној политичкој мондијализацији и антихришћанском систему вредности који кидише на веру, брак и породицу. Такву чињеницу увиђају многи националисти Запада, те недвосмислено пружају подршку про-руским снагама јер „украјинску“ страну подржавају највећи непријатељи хришћанске Европе, попут ционистичких злотвора, америчких хегемониста и исламских фундаменталиста. Надамо се да ће временом ову чињеницу увидети и све иоле квалитетне европске националистичке организације које и даље пребивају у заблуди по питању овог сукоба, јер фронту европске националистичке борбе нису потребне поделе које расипају његову снагу.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

pismu poslaniku S.Periću Pov.br.37-41 od 24.VI 1941.
Mladen Lorković(ustaški ideolog i ministar NDH) je dao ovakvu procjenu:

"Njemačko-ruski rat smatramo za nas izvanredno povoljnim, jer
će s jedne strane time pitanje prehrane EUROPE biti potpuno
osigurano, dok s druge strane u susjedstvu Balkana umjesto srbofilske
Rusije dolazi Ukrajina. Za sada i za buduće time se naš
položaj u svakom pogledu pojačava."

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

МОРАМО ПОНОВО ОСВОЈИТИ НАШУ ЕВРОПУ ИЛИ О СЛИКАМА ДРАГОША КАЛАЈИЋА!

ДРАГАН М. ЋИРЈАНИЋ

У какву прошлост и какву будућност су загледани човек и жена на сликама Драгоша Калајића


Као да се умешала нека сила вишега реда да помери датум отварања ове изложбе из периода зимског солстиција у период летњег и у трећи дан нашега Видовдана, симбола континуитета наше духовности, дана када духовним очима видимо више и даље... у време које коинцидира са нашом и европском новом запитаношћу о Европи и њеном идентитету. И нема бољег места и боље личности поводом које ћемо прозборити о нашој заједничкој судбини... Ова изложба, не случајно, пада у право време када смо присиљени да изађемо из летаргичног сна о ЕУнији и када преиспитујемо природу ове творевине.

Не познајем Србина који је већи европејац од Драгоша Калајића и не познајем Србина који је већи интегрални српски националиста него што је био он. Контрадикција је само у очима и схватањима наших либерала. За аутентичне Европљане бити националиста је неопходни предуслов припадности Европи. Већ са овом констатацијом смо у средишту тема којима се Драгош целог живота бавио, Великом Европом, Нашом Европом.

Најсажетији израз Драгошевог сликарства могао би за ову прилику као поднаслов изложбе бити натпис – Традиција је најбоља авангарда.

То сликарство није још један –изам или уметнички каприц у тежњи за оригиналним, већ извире из целокупног његовог дела и његовог схватања Традиције. Заједно са њима чини једну недељиву целину.

ДОШЉАК ИЗ ВЕЛИКИХ ДАЉИНА
Нису сви људи деца свог времена. Драгош поготово. Он долази из великих даљина и подсећа нас да постоји један други свет наших могућности, божанска страна нашег бића. Сасвим супротно вредностима модерног света који нам показује сву дубину нашег пада. Он је човек чије дело и личност побуђују екстремна осећања и који никога не остављају равнодушним. Још од појаве Милоша Црњанског нико у Србији није говорио са таквом снагом и кохерентношћу о правом стању духа Европе и то као аутентични Србин, везан за Европу прастарим, суштинским везама, вредностима и идентитетима, који, чини се, скоро да и нису присутни у формирању наше државе, нашег места у Европи, већ више од једног века. Наивни, поводљиви и лакомислени, тумарамо мраком Новога доба, чије основне разлоге, побуде и смер не разумемо. Још постојимо као држава захваљујући меморији наше крви, заветном обећању мистичних сила Провиђења наших оснивача, некада давно... у пределима мита, који постоји, упркос неверовању данашњег човека.

Просто је фасцинантно колико Драгошево дело добија на значају како време пролази и криза се продубљује. Шта га то чини важним за нас?

У свету декаденције и ружноће свако ко говори истину и афирмише лепоту лако постаје ексцентрик, чак и монструм у очима посрнулог света. Велика драма европске историје одвија се пред нама. Европа је доживела културни геноцид, чије убрзање се дешава нарочито после Другог светског рата, када је европски човек остао без религиозног и културног упоришта, које га је формирало током хиљада година. Свето тројство, односа Човека, Бога и Света, је нарушено. Сам, са илузијом својих слобода, препуштен на милост и немилост силама економије и деструкције, страним његовом аутентичном бићу, он се нашао на ивици опстанка и ишчезнућа. Наша цивилизација подржава и подстиче најниже пориве човека, који узимају планетарне размере путем ширења трговине и развоја технике. „Модерни свет је септичка јама свих опакости и декаденције, које жели да успостави као норму”, каже са правом Николас Гомез Давила, мислилац Традиције.

О! Много је ствари вечерас овде са нама и многе личности су ту. Осећате да сте у центру једне енергије која вас приморава да се одредите. Са Драгошем никада не може бити досадно. Ту су са нама, као сажетак једне касте уметника и мислилаца, као планинари који се пењу ка врховима, везани једни за друге, Хомер, Платон, Јулијан Император, Ниче, Тилак, Селин, Јингер и Паунд, Евола, Хајдегер, Шмит и Малапарте, Деспот Стефан, Црњански и Краков, Александар Лончар, српски борци на ратиштима, Дрије ла Рошел и Кодреану... у освајању врхова истине, лепоте и животног смисла, „ловци светих сенки на вечним висовима”.

Драгош је говорио да је само карика у дугом ланцу Традиције. Јединствена појава у свету уметности, он слика обрисе те Традиције са религиозном посвећеношћу. Плаветнило неба, снежни врхови планина, камени сводови храма, купају се у прозрачним бојама Сунца као на неком небеском, светлосном, двору, где најчешће видимо човека-ратника и жену или само једно од њих, који стоје ту загледани у даљину. Ко су они и шта то чекају?

АРИЈЕВСКА КОСМОГОНИЈА
Драгошеве слике су евокација правих Европљана. Са старим поделама и оваквим животом никуда се више не може стићи. Потребно је издићи се изнад датости и имати капацитет за нову синтезу. Нова елита ће се оформити за нови циклус нашег живота. Овде је реч о обнови смисла, о градњи упоришта и смеру наше егзистенције.

Европа је под окупацијом тамних сила нихилизма. У својим списима о тој окупацији (Смак света,Мапа антиутопија, Америчко зло) и низу огледа и књига о модерном варварству и његовим пошастима, Драгош је рекао своје „не” владавини трговачког сталежа и његовом корозивном дејству на наш живот. Његова важна мисао да је капитализам као светоназор и поредак трећег трговачког сталежа изнедрио јерес комунизма, да би завршио са Европом, као да ни до сада није до краја схваћена. Исте силе деструкције синхроно су радиле на обе стране, да би данас консолидоване изводиле свој последњи чин. У секуларизованој Европи, лишеној божанског принципа, још само поједини уметници сведоче о светости живота.

У свом сликарству, међутим, он визуализује сву аријевску космогонију. Његов чист и јединствен стил у свему говори велико „да” тој победничкој смирености у хаосу живота. Сакрална атмосфера усредсређености пред одсудну борбу, евоцира етос јединства између мисли и дела, божанско надахнуће и спремност на акцију. Налазимо се у простору несавремених призора и пројекција једне религиозне објаве интегралног Европљанина, човека и жене, сједињених у перспективи херојског етоса. Ослањајући се на трезоре најстаријих списа Индоевропљана, без историцизма, он слика безвремени свет вечне поларне Отаџбине и припрема повратак изгубљене Империје духа. На овим сликама-објавама-откровењима у присуству смо сила апсолута и ауторитета. Свега онога што је из овог нашег света данас протерано. Апсолутни мушкарац и апсолутна жена, дискриминаторна хијерархија двора и храма, антиегалитаризам на свом врхунцу, само су обриси епске слике аполонијског света аријеваца. Призивајући живу Традицију, удахњујући симболима нови живот, Драгош Калајић је гласник те невидљиве Империје. То је објава једног света који постоји као „унутрашња Империја”, која ће сигурно постати стварност. Иза лика хиперборејског дендија, као последњег одбљеска хероизма, у овом свету декаденције гледају нас очи најеминентнијег идеолога српског и европског национализма. Национализма, заснованог на заједничком пореклу и пројекцији Неба. На Небу су сви наши идеали. Куле и осматрачнице Светлосног двора чувају континент Европе од пада у ништавило егзистенције.

Код интегралног човека све је актуелизовано и истовремено присутно, и прошлост и будућност. Целовитост налаже да прошлост и није прошла, већ је формативно присутна у нашим циљевима и акцијама. Метафизичко сликарство Драгоша Калајића најављује тренутак Истине, време када ћемо морати да се погледамо у очи, ми, Хиперборејци.

ИНКАРНАЦИЈА ВЕЧНОГ ЗАКОНА
Одлучан и тоталан као Унгерн фон Штернберг, Драгош Калајић је сликар монархијског принципа божанског закона Реда. На тим сликама религије соларног реда нема ничега случајног, личног и сувишног. Све је усредсређено на испуњење божанског дела.

Налазимо се пред једном особеном манифестацијом божанског принципа, пред једним аватаром, инкарнацијом вечног закона.

Фасцинантно је и то што код Драгоша нема никакве еволуције, никаквог развоја, већ све постоји готово и оформљено од самог почетка. У необичној поеми Кршевина, коју пише у раној младости, пита се „како, како живети достојни онога што јесмо”? „Одбиј свет овај без страха, јер, кад би страх био критеријум историје, историја би била немогућа и ћути у храбрости усамљености под ватрометом благостања...”

Млади Драгош је итекако осећао трагедију поражене Европе. Својим немирима, тузи, незадовољству и побуни дао је епске размере.

Ми и као народ већ дуго не живимо свој живот, нисмо оно што заиста јесмо. Драгош нас својим сликама подсећа да постоји један други стварни наш свет, нас, слободних да будемо оно што јесмо, величанствени део себе.

Ми живимо у великој лажи. „Да ли је Европска унија доиста европска?”, с правом се питају Европљани. Калајић је убедљиво више пута предочио да је то творевина вашингтонске атлантистичке завере мондијализма, иза које се крије мржња на Европу и води ка сламању њених виталних снага. Окултни и необјављени рат против Европе добија и своје епилоге у подлој издаји отварања својих граница милионима миграната неевропског порекла. Рихард фон Куденхоф Калерги је још 20-тих година прошлог века будућност Европе видео у мешању раса, што би последично водило елиминацији национализама, европских наравно. Сведоци смо остварења тог плана.

На Драгошевим сликама, међутим, видимо трагање за енергијама примордијалне и трансцендентне Отаџбине, Хипербореје, која је језгро европског национализма, њена идеална небеска држава. Истинољубивост је за Индоевропљане једна од основних врлина човекових, атрибут оних који су се дефинисали као „Ми искрени људи”. Они су узор, и критеријум сваког Реда и суверенитета. Тај морал је и узор свакој обнови националне културе, јер нација је природно станиште и оквир за процват сваке културе, где се све особености и искуства сливају у један стил.

РУСИЈА ИМПЕРИЈА СПАСА
Лав Гумиљов у својој Етногенези... каже да се у свакој заједници издвоје они којима су живот и бољитак заједнице важнији од личног. Они заједницу бране по цену живота. Они пажљиво негују обичаје и културу, и то пасионирано чине са себи сличнима. Тиме се обезбеђује континуитет тих посебности и јединствености. Тако се ствара аристократија, каста пасионираних. Кроз божанску еугенику слажу се својства и таложе у одређеном коду...

О таквој касти управљача је овде реч, еминентним групама, чије идеале и меморију Драгош слика на Небу Европе. То су људи за период криза, за изузетне тренутке, преломне за нацију, који преузимају одговорност, који виде најдаље. Авангарда европског препорода већ живи. Европа слободних нација од Лисабона до Владивостока већ је у срцима многих, пробуђених сећањем на давнашње заједничко порекло. Дуго дуго у Србији, па и Европи, нико није говорио о ономе што је заиста важно, као што је говорио Драгош Калајић.

Сетимо се и Дугинових речи. „Ми се не боримо за прошлост која је прошла, већ за вечност која се огледала у традиционалном друштву”, каже теоретичар евроазијства.

Русија, као баштиник поларног хиперборејског светог круга, европских вредности, све се више указује као Империја спаса, која ће бљеском Откровења вратити изгубљену духовност Европе. Без Русије Европа је само партикуларна творевина, осуђена на нестајање, а са Русијом је примордијална Империја будућности.

Као што је семе, сажетак врсте, нуклеус једног света, тако су и ове слике, сажетак наше аријевске традиције, све што је потребно за нови почетак; и као и у цркви, тако и у миту, откривају се онима који те кодове разумеју, а остају затворене за оне са гримасом подсмеха на лицу.

Сагледајмо, бар закратко, свој живот и свој свет, тим оптикама и перспективама и постаћемо снажни, безбрижни и лаки...

Нашу, српску припадност Европи још морамо проучавати и себи откривати. Изненадили бисмо се новим спознајама нашег присуства од Балтика до Средоземља још у предхришћанском периоду. На новим-старим основама градимо свој европски идентитет. Много више, више но што мислимо, уткани смо крвљу својих предака, у почетке, у основе тог мита (хесиодског мита о Хипербореји).

За крај, наведимо речи Емила Бенвениста о Индоевропљанима у насељавању Европе:

„...То су пре биле мале смеле групе, чврсто организоване, које су уводиле свој ред на рушевинама постављених структура. Очигледно нису познавали ни море ни градове. Они немају ни писмо, ни компликовану религију нити икакву префињеност. Они ће сви задржати, током своје посебне судбине, значајне црте своје првобитне заједнице: патријархалну структуру ,велике породице’ уједињене у култу предака која је живела од земље и од гајења стоке; аристократски стил једног друштва свештеника, ратника и пољопривредника; ,натуристичка’ обожавања и краљевска подношења жртви; освајачки инстинкт и жељу за слободним просторима; смисао за ауторитет и приврженост земаљским добрима... Дуго мировање прати њихова освајања. Али ускоро, из новог поретка који они оснивају, искрсне култура најпре пуна локалних елемената која се затим развија у све новије и смелије облике. Инвентивна снага обележава те творевине којима језик господара даје најсавршенији израз...”

Ето, у такву прошлост и такву будућност су загледани човек и жена на сликама Драгоша Калајића.

Морамо поново освојити нашу Европу!

Аутор је редитељ, уредник у Образовно-научном програму Радио-телевизије Србије. Беседа је изговорена на отварању ретроспективне изложбе Драгоша Калајића „Витез Светлосног Реда” у Галерији РТС 30. јуна 2016. Изложба ће бити отворена до 16. септембра 2016.


Е-Нација

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

POSLEDNJA VEST- IZRAEL I S.ARABIA BACILI TAKTIČKU NUKLEARNU BOMBU NA JEMEN: 140 mrtvih, preko 500 ranjenih! (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)



Zvaničnici Ujedinjenih nacija su danas saopštili da je više od 140 ljudi poginulo, a 525 ranjeno u subotu u vazdušnom napadu međunarodne koalicije koju predvodi Saudijska Arabija.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Angela... Kći crvenog prostestanskog pastora koji se porodicom prebegao iz ondašnje Zapadne Nemačke u Istočnu Nemačku. Nekadašnja visoka funkcionerka komunističke omladine u DDR - koja nije prošla kroz proces lustracije kao mnogi drugi bivši funkcioneri, službenici, policajci, profesori i oficiri nekadašnjeg DDR-a. Dok su njeni sunarodnici naivno rušili Berlinski zid u noći sumraka komunizma, Angela se "opuštala" u sauni za visoke kadrove DDR. 7.000.000 dosijea građana DDR-a, koje je vodila tajna policija STAZI - nakraju su završili u vlasništvu američke CIA; u novoj ujedinjenoj demo(no)kratskoj republici Nemačkoj ljudi na istoku zemlje su bili "lustrirani", gubili zaposlenje, imali zabranu zapošljavanja ili završavali na robiji...Angela je na kraju završila kao presednica partije i kancelar države! Angela je pozvala arapske izbeglice sa Bliskog istoka da se nasele u Nemačkoj, jer je htela da ima više "doktora, inžinjera i kvalifikovane radne snage" u multikulturnoj sredini - i tako navukla u Evropu stranu i neprijateljsku rasu koja je nemoguća za bilo kakvu "integraciju" a mlađu žensku populaciju u svojoj državi izložila neviđenom "seksualnom" teroru koji može da traje decenijama. Anglela oštro zamera nemačkom biznisu zbog anti-amerikanizma i odbijanja da se evropski biznis pokori američkim multi-nacionalnim kompanijama. Angeli nesmeta što njen mobilni telefon prisluškuju momci iz CIA-e. Angela zamera svome narodu što "više voli Ruse od Amerikanaca". Angela M. ...dete komunizma - amerikanska pudlica - zloduh multi-kulturizma!?!