Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Опстанак Срба као народа Аријевске расе!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Biološko-politički zadaci srpskog naroda
Svest o značaju nacije za kulturu i nacionalni život tj. buđenje rasnog instikta srpskom narodu koji je od presudnog značaja za njegov opstanak. Glavni zahtev, koji proističe iz gornjeg mog shvatanja, svode se na to, da se mase srpskog naroda, kao i narodna imanja u zemlji, sačuvaju, uvećaju i dobro odneguju. Da se u narodnom, socijalnom, duhovnom, i u celokupnom kulturnom životu moralne snage, zajedništva i jedinstva narodnih masa očuvaju, kao i da se razviju sve specifičke osobine naše nacije.
Cilj narodnog kulturnog napredka nije samo u razvijanju znanja i nauke, već više u popravljanju telesnog sastava našeg antropološkog bića i oplemenjivanju narodnih duhovnih osobina. Kultura dosta zavisi od rase, ona se ne može sama od sebe razvijati, niti se može prenositi svuda i na silu, već ona zavisi od urođenih duhovnih osobina i svojstva. Rasne osobine i rasne obdarenosti koje je dala Priroda jednoj naciji, nisu podjednake kod sviju naroda. Evropska, Arijska rasa, kojoj pripada i naš narod, kao što svedoči istorija, najobdarenija je. Otuda, naš jedan od zadataka trebao bi da bude očuvanje dinarskih rasnih osobina u čistini srpske krvi. To sve treba raditi radi opstanka budućih pokoljenja. Sadašnji civilizacijski i kulturni poredak, ovaj multinacionalni i multirasni haos mora biti prekinut, radi biološkog opstanka naše srpske nacije koja može nestati poput jutarnje rose! Otuda je naš sveti zadatak, da ovo shvatanje širimo u srpskom narodu i da iz njega izvlačimo sve potrebne zaključke.
Potrebno je iskreno ispitivanje naše dinarske rasne istorije. Svako mešanje sa drugim rasama unapred označava pogoršavanje i slabljenje našeg dinarskog rasnog tipa. Savremena industrijsko-kapitalistička civilizacija utiče na narodne procese vrlo štetno, jer stvara nepovoljne i veštačke uslove života. Sve ovo vodi brzom propadanju i nestajanju kulturnih slojeva, narodnih klasa, seljačkog stanovništva, koji su osnova snage jedne nacije. Rezultati će biti kobni, degenerisanje i najzad, izumiranje. Zbog toga je naš zadatak jasan, jačanje naših dinarskih rasnih osobina! Sprečavanje rasnog kvarenja, što bi postigli putem nacionalne ekonomske i socijalne politike. Briga o izvoru narodne snage, o seoskom stanovništvu, kako u pogledu njegovog razmnožavanja, tako i u pogledu njegovog duhovnog oplemenjivanja. Zatim obustavljanje bežanja seoskog stanovništva u gradove, pomoću unutrašnje kolonizacije, pomoću dobrotvorne pomoći, pomoću dobre zemljoradničke politike. Prema građanskom stanovništvu preduzeti sledeće mere: dobrotvorna pomoć i čuvanje sirotinje u higijenskom pogledu, žestoka borba sa narkomanijom i alkoholizmom, kao borba sa materijalizmom i sa opštom trkom za novcem. Potrebna je radikalna reforma našeg industrijsko-kapitalističkog života i civilizacije. Pomaganje i povlađivanje sklapanja brakova između zdravih pojedinaca, koje su bogate porodom. Povećavanje poreza neradnicima i ljudima bez porodice koji su za to sposobni, neračunajući u to ljude koji se bave izučavanjem starina. Nacija koja prati Put života, ima Božansku sudbinu!
Autor nepoznat.
Svest o značaju nacije za kulturu i nacionalni život tj. buđenje rasnog instikta srpskom narodu koji je od presudnog značaja za njegov opstanak. Glavni zahtev, koji proističe iz gornjeg mog shvatanja, svode se na to, da se mase srpskog naroda, kao i narodna imanja u zemlji, sačuvaju, uvećaju i dobro odneguju. Da se u narodnom, socijalnom, duhovnom, i u celokupnom kulturnom životu moralne snage, zajedništva i jedinstva narodnih masa očuvaju, kao i da se razviju sve specifičke osobine naše nacije.
Cilj narodnog kulturnog napredka nije samo u razvijanju znanja i nauke, već više u popravljanju telesnog sastava našeg antropološkog bića i oplemenjivanju narodnih duhovnih osobina. Kultura dosta zavisi od rase, ona se ne može sama od sebe razvijati, niti se može prenositi svuda i na silu, već ona zavisi od urođenih duhovnih osobina i svojstva. Rasne osobine i rasne obdarenosti koje je dala Priroda jednoj naciji, nisu podjednake kod sviju naroda. Evropska, Arijska rasa, kojoj pripada i naš narod, kao što svedoči istorija, najobdarenija je. Otuda, naš jedan od zadataka trebao bi da bude očuvanje dinarskih rasnih osobina u čistini srpske krvi. To sve treba raditi radi opstanka budućih pokoljenja. Sadašnji civilizacijski i kulturni poredak, ovaj multinacionalni i multirasni haos mora biti prekinut, radi biološkog opstanka naše srpske nacije koja može nestati poput jutarnje rose! Otuda je naš sveti zadatak, da ovo shvatanje širimo u srpskom narodu i da iz njega izvlačimo sve potrebne zaključke.
Potrebno je iskreno ispitivanje naše dinarske rasne istorije. Svako mešanje sa drugim rasama unapred označava pogoršavanje i slabljenje našeg dinarskog rasnog tipa. Savremena industrijsko-kapitalistička civilizacija utiče na narodne procese vrlo štetno, jer stvara nepovoljne i veštačke uslove života. Sve ovo vodi brzom propadanju i nestajanju kulturnih slojeva, narodnih klasa, seljačkog stanovništva, koji su osnova snage jedne nacije. Rezultati će biti kobni, degenerisanje i najzad, izumiranje. Zbog toga je naš zadatak jasan, jačanje naših dinarskih rasnih osobina! Sprečavanje rasnog kvarenja, što bi postigli putem nacionalne ekonomske i socijalne politike. Briga o izvoru narodne snage, o seoskom stanovništvu, kako u pogledu njegovog razmnožavanja, tako i u pogledu njegovog duhovnog oplemenjivanja. Zatim obustavljanje bežanja seoskog stanovništva u gradove, pomoću unutrašnje kolonizacije, pomoću dobrotvorne pomoći, pomoću dobre zemljoradničke politike. Prema građanskom stanovništvu preduzeti sledeće mere: dobrotvorna pomoć i čuvanje sirotinje u higijenskom pogledu, žestoka borba sa narkomanijom i alkoholizmom, kao borba sa materijalizmom i sa opštom trkom za novcem. Potrebna je radikalna reforma našeg industrijsko-kapitalističkog života i civilizacije. Pomaganje i povlađivanje sklapanja brakova između zdravih pojedinaca, koje su bogate porodom. Povećavanje poreza neradnicima i ljudima bez porodice koji su za to sposobni, neračunajući u to ljude koji se bave izučavanjem starina. Nacija koja prati Put života, ima Božansku sudbinu!
Autor nepoznat.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
CHARLES R. DARWIN O RASNOM MEŠANJU
Kada se dve udaljene rase ukrste, ozoglašena činjenica je da postoji jaka tendencija u potomcima da se vraćaju ka formama jednog ili oba roditelja, i ta tendencija traje za mnogo generacija.
Erl od Povisa jednom je uvezao neku potpuno pripitomljenu grbavu stoku iz Indije i ukrstio je sa engleskim rasama krava, ova stoka je pripadala udaljenim vrstama; njegov agent mi je istakao a da ga ništa nisam ni pitao, kako su bile čudne te ukrštene životinje.
Ove činjenice nas podsećaju na izjave koje tako često daju putnici koji putuje po svim delovima sveta, na degradirano stanje i divljačko raspoloženje ljudi mešanih rasa. Da postoje odlični i dobroćudni mulati to niko ne poriče; i teško da se može pronaći bolja i blaža grupa ljudi od stanovnika ostrva Čilke, koja se satoji od Indijanaca pomešanih sa Špancima u raznim proporcijama. Sa druge strane, pre mnogo godina, mnogo pre nego što sam pomišljao na ovu temu, bio sam zapanjen činjenicom da u Južnoj Americi čovek sa komplikovanim poreklom između crnaca, Indijanaca i Španaca, retko može iz bilo kog razloga da ispadne dobro. Livingston (a više besprekoran autoritet ne može da se citira) posle razgovora sa polutanom na reci Zambezi, opisanog od strane Potugalaca kao retkog monstruma po nehumanosti, je naglasio: „Neobjašnjivo je zašto su mešanci, kao što je on, daleko okrutniji od Portugalaca, ali nesmunjivo je tako slučaj.“ (Journal of Researches, 1845, str. 71.)
Jedan od lokalnih stanovnika rekao je Livingstonu: „Bog je stvorio Belog čoveka i Bog je stvorio cnog čoveka, ali je Đavo napravio mešance.“ Kada se ukrste dve rase, koje su obe niske po vrednosti, potomstvo izgleda da je neizbežno loše. Zato je Humboldt, čovek plemenitog srca koji nije osećao nikakve predrasude protiv inferiornih rasa, govorio u jakim terminima o lošem i divljačkom raspoloženju Zambosa ili polutana između Indijanaca i crnaca; i ove zaključke su potvrdili i mnogi drugi razni posmatrači. (Expedition to the Zambesi, 1865, str. 25, 150.) Iz ovih činjenica možda možemo da zaključimo da je uniženo stanje mnogih polutana delom zbog vraćanja na primitivne i divljačke uslove, izazvano činom ukrštanja, čak i ako je to zbog neprikladnih moralnih uslova pod kojima se oni generalno odgajaju. (Dr Paul Broca, 'Hybridity in the Genus Homo,' Eng. prevod, 1864, str. 39.)
Niti jedan čovek pri zdravoj pameti ne bi očekivao da poboljša ili promeni neku pasminu na bilo koji određeni način ili da održava neku staru pasminu pravom i posebnom, osima ako predhodno ne razdvoji svoje životinje.
Veoma je iznenađujuća činjenica da će se neke karakteristike ponovo pojaviti posle toga da su bile izgubljene za mnogo, možda čak za stotine generacija. Ali kada se rasa ukrsti samo jednom sa nekom drugom rasom, potomak povremeno pokazuje tendenciju da se povrati na osobinu strane vrste posle mnogih generacija – neki kažu za desetak ili još manje generacija. Posle dvaneste generacije, proporcije krvi, da upotrebim uobičajan izraz, od svakog pojedinačnog pretka je samo 1 u 2048; pa opet kao što vidimo, opšte je uverenje da je tendencija ka povraćaju zadržana od strane ove veoma male proporcije strane krvi.
Koliko jako su ovi domaći instinkti, navike i naravi nasledni, i kako čudno oni postaju pomešani, dobro je pokazano kada se različite rase pasa ukrste. Tako je dobro poznato da ukrštanje sa buldogom utiče za mnogo generacija na hrabost i tvrdoglavost hrtova; dok ukrštanje sa hrtom daje čitavoj familiji ovčarskih pasa tendenciju da love zečeve.
Neke vrste imaju začuđujuću moć ukrštanja sa drugim vrstama; druge vrste istog roda imaju značajnu moć nametanja svojih sličnosti na njihove hibridne potomke.
Ja mislim da su u pravu oni autori koji napominju da magarac ima prepotentnu moć nad konjem, tako da i mula i mazga više nalikuju magarcu nego konju; ali ta prepotencija je više zastupljena u magarcu mužljaku nego kod ženke, tako da mula koja je potomak magarca i kobile više je nalik magarcu, nego što je to mazga koja je potomak magarice i pastuva. (Charles Darwin, The Variation of Plants and Animals under Domestication, 2nd ed., John Murray, London, 1875, vol. II, str. 8; 19; 21; 62-63; The Origin of Species, 1st ed., Penguin, London, 1968; str. 196; 239)
Napisao: Čarls Darvin
Prevod: Nenad Dinarski
Kada se dve udaljene rase ukrste, ozoglašena činjenica je da postoji jaka tendencija u potomcima da se vraćaju ka formama jednog ili oba roditelja, i ta tendencija traje za mnogo generacija.
Erl od Povisa jednom je uvezao neku potpuno pripitomljenu grbavu stoku iz Indije i ukrstio je sa engleskim rasama krava, ova stoka je pripadala udaljenim vrstama; njegov agent mi je istakao a da ga ništa nisam ni pitao, kako su bile čudne te ukrštene životinje.
Ove činjenice nas podsećaju na izjave koje tako često daju putnici koji putuje po svim delovima sveta, na degradirano stanje i divljačko raspoloženje ljudi mešanih rasa. Da postoje odlični i dobroćudni mulati to niko ne poriče; i teško da se može pronaći bolja i blaža grupa ljudi od stanovnika ostrva Čilke, koja se satoji od Indijanaca pomešanih sa Špancima u raznim proporcijama. Sa druge strane, pre mnogo godina, mnogo pre nego što sam pomišljao na ovu temu, bio sam zapanjen činjenicom da u Južnoj Americi čovek sa komplikovanim poreklom između crnaca, Indijanaca i Španaca, retko može iz bilo kog razloga da ispadne dobro. Livingston (a više besprekoran autoritet ne može da se citira) posle razgovora sa polutanom na reci Zambezi, opisanog od strane Potugalaca kao retkog monstruma po nehumanosti, je naglasio: „Neobjašnjivo je zašto su mešanci, kao što je on, daleko okrutniji od Portugalaca, ali nesmunjivo je tako slučaj.“ (Journal of Researches, 1845, str. 71.)
Jedan od lokalnih stanovnika rekao je Livingstonu: „Bog je stvorio Belog čoveka i Bog je stvorio cnog čoveka, ali je Đavo napravio mešance.“ Kada se ukrste dve rase, koje su obe niske po vrednosti, potomstvo izgleda da je neizbežno loše. Zato je Humboldt, čovek plemenitog srca koji nije osećao nikakve predrasude protiv inferiornih rasa, govorio u jakim terminima o lošem i divljačkom raspoloženju Zambosa ili polutana između Indijanaca i crnaca; i ove zaključke su potvrdili i mnogi drugi razni posmatrači. (Expedition to the Zambesi, 1865, str. 25, 150.) Iz ovih činjenica možda možemo da zaključimo da je uniženo stanje mnogih polutana delom zbog vraćanja na primitivne i divljačke uslove, izazvano činom ukrštanja, čak i ako je to zbog neprikladnih moralnih uslova pod kojima se oni generalno odgajaju. (Dr Paul Broca, 'Hybridity in the Genus Homo,' Eng. prevod, 1864, str. 39.)
Niti jedan čovek pri zdravoj pameti ne bi očekivao da poboljša ili promeni neku pasminu na bilo koji određeni način ili da održava neku staru pasminu pravom i posebnom, osima ako predhodno ne razdvoji svoje životinje.
Veoma je iznenađujuća činjenica da će se neke karakteristike ponovo pojaviti posle toga da su bile izgubljene za mnogo, možda čak za stotine generacija. Ali kada se rasa ukrsti samo jednom sa nekom drugom rasom, potomak povremeno pokazuje tendenciju da se povrati na osobinu strane vrste posle mnogih generacija – neki kažu za desetak ili još manje generacija. Posle dvaneste generacije, proporcije krvi, da upotrebim uobičajan izraz, od svakog pojedinačnog pretka je samo 1 u 2048; pa opet kao što vidimo, opšte je uverenje da je tendencija ka povraćaju zadržana od strane ove veoma male proporcije strane krvi.
Koliko jako su ovi domaći instinkti, navike i naravi nasledni, i kako čudno oni postaju pomešani, dobro je pokazano kada se različite rase pasa ukrste. Tako je dobro poznato da ukrštanje sa buldogom utiče za mnogo generacija na hrabost i tvrdoglavost hrtova; dok ukrštanje sa hrtom daje čitavoj familiji ovčarskih pasa tendenciju da love zečeve.
Neke vrste imaju začuđujuću moć ukrštanja sa drugim vrstama; druge vrste istog roda imaju značajnu moć nametanja svojih sličnosti na njihove hibridne potomke.
Ja mislim da su u pravu oni autori koji napominju da magarac ima prepotentnu moć nad konjem, tako da i mula i mazga više nalikuju magarcu nego konju; ali ta prepotencija je više zastupljena u magarcu mužljaku nego kod ženke, tako da mula koja je potomak magarca i kobile više je nalik magarcu, nego što je to mazga koja je potomak magarice i pastuva. (Charles Darwin, The Variation of Plants and Animals under Domestication, 2nd ed., John Murray, London, 1875, vol. II, str. 8; 19; 21; 62-63; The Origin of Species, 1st ed., Penguin, London, 1968; str. 196; 239)
Napisao: Čarls Darvin
Prevod: Nenad Dinarski
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
OUN prognozira povećanje zemaljske populacije za 3 milijarde u toku sledećih 50 godina a do 2150. godine za još 6 milijardi. Jasno je da se to planirano povećanje ne odnosi na predstavnike Bele EuroArijevske rase.... Prenaseljenost je jedan od osnovnih problama današnjice! Baš kao i imigracija. Planeta Zemlja, naša lađa u okeanu etra ima svoje kapacitete. U čamcu za deset ljudi treba smestiti stotinu. Ako mi ne budemo okrutni i odlučni sada, budućnosti neće biti.
U vodi gde su mnogi brodovi potopljeni, brodolmnici se grčevito hvataju za našu malu barku - oni koji MRZE život, pokušaće da te nesretnike uvuku u naš čamac. I ne samo to: nastaviće sa spašavanjem brodolomnika sve dok se i naša mala barka ne pretrpa i potone od ekstra težine stranaca.
Oni koji vole život - uzeće brodske sekire i odsećiće ekstra ruke davljenika koji se kače o naš čamac... i ne samo to, baciće u mutnu vodu iz čamca sve slabiće, "sažaljive", koji više brinu za tuđine nego za sopstveni rod i tako ugrožavaju buduće naše generacije kojima će trebati mesto pod suncem - u našem malom čamcu....
Izbor je prost: ŽIVOT ili Smrt?!?
U vodi gde su mnogi brodovi potopljeni, brodolmnici se grčevito hvataju za našu malu barku - oni koji MRZE život, pokušaće da te nesretnike uvuku u naš čamac. I ne samo to: nastaviće sa spašavanjem brodolomnika sve dok se i naša mala barka ne pretrpa i potone od ekstra težine stranaca.
Oni koji vole život - uzeće brodske sekire i odsećiće ekstra ruke davljenika koji se kače o naš čamac... i ne samo to, baciće u mutnu vodu iz čamca sve slabiće, "sažaljive", koji više brinu za tuđine nego za sopstveni rod i tako ugrožavaju buduće naše generacije kojima će trebati mesto pod suncem - u našem malom čamcu....
Izbor je prost: ŽIVOT ili Smrt?!?
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
NEWS FRONT: Плаћеници америчке агенције Блеквотер обезбеђивали геј параду у БГД-у!
Руска новинска агенција „Неwс фронт“ објавила је да су последњи прстен одбране беградске параде поноса чини плаћеници америчке агенције Блеквотер која је позната по бројним „црним“ операцијама по целом свету. Блеквотерси се доводе у везу са бројним атентатима и отмицма, као и тајним операцијама које САД спроводи по свету
Руски новинари, који су извештавали са Геј параде у Београду снимили су људе од којих су неки имали и симболе „Блеквотер“ компаније. Када су упитали српску полицију да ли је могуће да америчке плаћене убице обезбеђују Параду они су им рекли да ћуте о томе и да не изговарају наглас име „Блеквотер“.
Компаније Блеквотер која је највећа приватна армија на свету. Блеквотер компанија постала је позната сетској јавности по томе што је, у време док је председник САД био Џорџ Буш, ратовање на Блиском истоку у потпуности преузела у своје руке, будући да су плаћеници те компаније учествовали у најосетљивијим акцијама Централне обавјештајне агенције (ЦИА) – отмицама и атентатима у Пакистану, Ираку и Афганистану.
Да ли су људи које су уочили руски новинари заиста радници Блеквотера, ко је могао да пусти такве људе да чине последњи прстен одбране Геј параде и одакле организаторима новац да плате њихове услуге за сада је непознато.
Руска новинска агенција „Неwс фронт“ објавила је да су последњи прстен одбране беградске параде поноса чини плаћеници америчке агенције Блеквотер која је позната по бројним „црним“ операцијама по целом свету. Блеквотерси се доводе у везу са бројним атентатима и отмицма, као и тајним операцијама које САД спроводи по свету
Да ли су људи које су уочили руски новинари заиста радници Блеквотера, ко је могао да пусти такве људе да чине последњи прстен одбране Геј параде и одакле организаторима новац да плате њихове услуге за сада је непознато.
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
По мом мишљењу,овде "Блеквотер" штити америчког амбасадора.На видеу се појављује један у униформи чисто да амерички амбасадор види да су ту.А и остали...Има их још у цивилној одећи сигурно,приметићете на видеу.Амерички амбасадор је деда у кошуљи и са шеширом који се често појављује на видеу.За неупућене,укратко,"Блеквотер" је плаћеничка америчка,могу слободно рећи,војска.Имају сопствене касарне и полигоне за обуку у америци.Услуге "блеквотера" може да користи свако ко има дубок џеп.Мало дубљи џеп..."Блеквотерс" сам виђао на снимцима протеста у Кијеву када су "Украјинци" рекли не политици и припадности Русима."Украјинци" сам ставио под наводнике зато што сматрам да је Украјна само Руска покрајна а не нека тамо држава.Као што на западу наше Србије имамо Србе али друге вере...Католичко фанатисане....И у горњем текту дакле стоји укратко ко су "Блеквотерски" и чиме се баве. "Блеквотер" је доказ "наше" заостале и примитивне владе...Толико ћу рећи.И још нешто ћу рећи.Америчку амбасаду иначе штити Србска Специјална јединица "Кобре".Зашто нису они могли да чувају ову Јеврејску лутку од амбасадора?Можда се Циониста нечег боји?Он,као и целокупна светска Јеврејска администрација врло добро знају ко су Срби,а и Бога ми,Србски карактер...Знају они шта се често дешавало за Видовдане претходних деценија,вековима...А и ван тог величанственог Србског дана.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Dragi prijatelji i drugovi, odlučio sam da vam poklonim ovo:
Ovo je poslednji deo iz još uvek ne objavljene knjige iz 2009.god. koja je trebala da se pojavi u RASNIM PUBLIKACIJAMA pod nazivom "Rasni Nacionalizam nekada i sada".
Radi se o knjižici koja je kritički i informativni osvrt na knjigu "Politika i rasa (Rasni Nacionalizam) našeg predhodnika i prvog srpskog rasonaliste dr Uroša Krulja.
U slavu našeg predhodinka dr Krulja, njegov zahvalni učenik i sledbenik želi sa vama srpska braćo i sestre da podeli ovaj tekst...
ПОЛИТИЧКИ ЗАКЉУЧЦИ
Ми, савремени расни националисти, сматрамо да је једино био-политика права политика. Али овај задњи део Круљове књиге под називом „Политички закључци“ је управо то – политички. Са жаљењем морам да константујем да је наш предходник и сувише свог знања (које је неоспорно поседовао) и енергије уложио у политичко образложење да су Срби и Хрвати један народ „србо-хрвата“ или каснији шири појам те исте дефиниције: „Југословени“. Нешто овако није нашло потврде у стварном животу, то јест у биологији. Сукоб који је касније константно избијао између наша два народа, посебно ужасни злочини Кроата према српском живљу, демантовали су др Круља на најпогубнији начин. Управо тај наш сукоб јесте био биологија, боље је рећи: еволутивни правац на овим просторима.
Има истине у др Круљевим речима да су и Срби и Кроати „исте расне“ композиције - динарски и алпински (који Круљ у свом делу назива „панонски“ тип) под-расни елементи су сигурно најзаступљенији у оба народа, посебно динарски тип. Али ту су и остали под-расни елементи Беле расе: нордиски, источнобалитички и медитерански под-типови. Ова три расна под-типанису подједнако заступљени у Срба и Кроата. Њихова заступљеност и хибридизација са горе наведена два масовнија под-расна елемента, сигурно мора да произведе другачије резултате. Осим тога ту су и други национални и расни елементи, јер Хрвати су у свој национални корпус усисали осим српског и илирског становништва и значајан број Гота, Мађара, Латина, Јевреја и Авара. И ако др Круљ покушава да умањи значај вековне раздвојености, ранији губитак државе код Хрвата, и изнад свега верске и културне разлике, током курса векова све се ово морало одразити на еволуциони развој наша два народа. Ако при томе узмемо хрватско истицање њиховог несловенског порекла, то јест персиско и семитско-феничанско (наравно и неизбежно аварско) порекло Хрвата, јасно је да су Срби и Хрвати „стигли“ као врло различити народи. Тако да ни словенство двају народа, као ни значајан уплив илирске крви није могао да их успешно приближи једне другима – а камоли да од њих створи „један народ“ како је то неуспешно покушавао да нам презентира др Круљ Урош.
Већ сам истакао да је др Круљ био човек свог времена – не сме му се претерано замерати на „југословенству“ јер су сви Срби у његовом времену боловали од те менталне болсести. Др Круљ је као и сваки други расни националиста пре свега расни идеалиста. Али је проблем што је он тај свој идеализам поклонио једном народу који то ничим није заслужио. Сигурно је желео само добро, али на крају све је испало лоше по његов народ. Ту грешку данас српски расоналисти неће поновити! Нама је наша ЕуроАријевска раса најважнија на свету јер и ми попут старог расоналисте др Уроша Круља знамо вредност и важност расе, али... Али у тој раси има један посебан под-расни тип који је нашим срцима врло драг: динарски под-расни тип велике Беле расе. Јер наш сопствени народ, што ће рећи српски народ, састављен је највећим делом од те предивне Беле под-расе и њених хибрида са осталим Аријевским под-расним типовима. Наш српски народ је алфа и омега српског расонализма са краја 20. и почетка 21. века. Ми се увек морамо питати (по сваком питању) да ли је нешто добро за нашу расу и наш, српски народ?!? А „југословенство“ које се заступало током већег дела 20. века није било добро за наш српски народ!
Данас, 84 године касније од када је Круљ написао своју књигу, знамо да су културне и религиске разлике између Срба и Кроата много веће него што их представља др Круљ или што их је наводио професор Јован Цвијић. На делу је расна душа која произилази директно од под-расних разлика двају народа, као и више вековних традиција и обичаја. Оно што нису могли да виде наши људи или нису хтели да виде, то је сасвим јасно видео један други инострани расоналиста из тог времена. Ради се о енглезу H. S. Chamberlain-у. Чемберлен је био Енглез који је постао Немац, прешао да живи у Немачку и оженио се кћерком славног немачког композитора Riharda Vagnera. Чемберлен је радио и писао крејем 19. и почетком 20 века. Својевремено био је један од популарнијих писаца у Немачкој; његова књига „ОСНОВЕ 19 ВЕКА“ је одавно постала класика расне литературе. Ако нисте до сада чули за Chamberlaina ништа страшно јер су се демо(но)крате потрудиле да за њега и сличне ауторе никада не чујете, нити да прочитате нешто од њих. Али др Урош Круљ био упознат са радом овог аутора, као што је и знао немачки језик, тако да је велико питање зашто др Круљ није обратио пажњу на оно што је овај ветеран расног национализма упозоравао у кратко време после краја Првог светског рата:
"...der Serbe haßt den Kroaten, und der Kroate erwidert diesen Haß aus ganzem Herzen; [...] es dauert vielleicht keine fünf Jahre, und sie stürzen aufeinander. Das ist mathematisch unausbleiblich."
Или што би се превело на српски језик:
„...Срби мрзе Хрвате, и Хрвати одговарају на ову мржњу са свим својим срцем и душом; (...) проћи ће можда пет година или мање пре него што заскоче једни друге. То је математичка неизбежност.“
Ово је Чемберлен писао 21. новембра 1918. године. Да ли могуће да за ово упозорење др Круљ није знао? Или није обратио пажњу на њега, мислећи да стари Чемберлен претерује? Или је можда био опрезан, схватајући да оваква упозорења нису добро дошла у новој атмосвери лудила „братства и јединства“ која је моментално наступила у ново формираној држави краљевини СХС? Било како било ово није било једино упозорење од стране искусног Чемберлена; он је опет упозоравао 16. маја 1919.године:
"...wißt Ihr denn alle nicht, daß Serben und Kroaten diejenigen Menschen sind, die sich am meisten auf der ganzen Welt hassen? [...] der griechisch-orthodoxe Serbe und der katholische Kroate werden niemals in Frieden unter einem Hute oder auch nur in einem Bunde leben können, vielmehr gehen wir da Religionskriegen entgegen."
Или опет по српски:
„...зар сви ви незнате да су Срби и Хрвати народи који се мрзе међусобно највише на свету? (...) грко-православни Срби и католици Хрвати неће никада живети у миру под једним кровом или чак у унији; радије имаћемо тамо религиске ратове.“
На жалост многих наших генерација нико није обратио пажњу на ове пророчанске речи упозорења које су долазиле од једног од најчувенијих расиста тог доба. Ни наш предходник др Урош Круљ није обратио пажњу на њих. Уместо тога код Срба сви су упали у неку опуштеност и летаргију, мало обраћајући пажњу на међу национални проблем Срба и Кроата. А још мање су се упињали да схвате праву суштину крволочног кроатског бића. Уместо тога сви су маштали о непостојећем јединству и љубави унутар некаквог митског народа „србо-хрвата“. Грубо буђење је дошло на ред 1941.године, па опет 50 година касније 1991.год. Тако се код нас на овим балканским просторима потврдило старо правило: Када људе који се међусобно не воле натерате да живе заједно онда увек као резултат имамо мржњу, ратове, сукобе, бол и патњу.
Личног сам мишљења да је др Круљ у своје време све ово врло добро знао, али је он из политичких разлога (запостављајући био-политику, као и сви Срби његовог времена) све ово занемарио. Сматрам да је његов покушај да за непријатељско држање Кроата према нашем народу оптужи „мешавинце“ и Цинцаре прилично неспретан. Чак је и он 1925.год. морао знати да су Цинцари били незнатна мањина на територији краљевине Србије, тако да њихово стапање са Србима није могло бити масовнијег опсега. Дакле, није било могуће да се национални карактер Српског народа, па ни његове оновремене елите промени због тога.
Данас знамо да је расно порекло Цинцара као и свих других домородачких староседеоца у Југоисточној Европи динарског под-расног типа. Ако нико други о њима нас обавештава један „Хрват“ – Владимир Дворниковић у своме капиталном делу „Карактерологија Југословена“, где их Дворниковић квалификује као локални динарски тип. Одакле Круљу то да су Цинцари „семити“, није јасно?!? Не само то.., врло је опасно да један део српског народа (па макар то био ново инкопорирани и један миноран део) проглашавати расним странцима а све ради „љубави“ са Кроатима. Такође, треба знати да је утицај бивших Цинцара на западне српске територије и тамошње Србе био и више него занемарљив. Они никако нису могли да покваре (па све и да су желели) „братске“ односе западних Срба са комшијама Шокцима. Проблем између Срба и Кроата је првенствено проблем Шокаца са западним Србима.
Али др Круљ је врло добро знао где је проблем. Проблем је одувек био на Кроатској страни, са њиховим фанатичним католичким фундаментализмом и што се међу њима појавио један страни расни елемент – и то најпогубнији од свих; тај страни елемент је преузео примат над хрватским национализмом претварајући га примитивни шовинизам. Наравно, ради се о Жидовима. Недопустиво је да др Круљ овој кроатско-жидовској коалицији посвећује тек једну једину реченицу у свом делу. Он чак прећуткује чињеницу да Жидов кога он помиње јесте Јосип Франк, покатоличени Јевреј који је дошао у Загреб из Осијека а по неким подацима родом је из нашег Београда, постајући отац кроатског шовинизма и злочиначког усташтва. Тај прљави посао неко је морао обавити а како Шокци међу собом нису имали никог са потенцијалом за тако нешто тај посао је допао у шаке жидовске свиње. Урош Круљ је морао бити сведок дивљања кроатске руље па Сарајеву, Загребу и још неким градовим Хрватске 1914.год. против српског бизниса. Ови нереди су избили после сарајевског антентата на аустриског надвојводу Франца Фердинанда. Истина је да је у то време српски бизнис био водећи у Загребу, Сарејву и другим градовима, и јасно је да су ова дивљања и нереди били један од начина да се Јевреји и Кроати обрачунају са пословном конкуранцијом. Анте Старчевић са својом Хрватском Странком Права/“Правашима“ преузео је да обави овај прљави посао. Др Круљ, као Србин и расни националиста, све ово никако није смео да занемари. Али 1919.године ово није само заборавио др Круљ, све српске вође, политичари и научници су заборавили отворено декларисаног хрватског непријатеља. Опијени српском победом из 1918. год. помислили су да је прошлост мртва и да почиње ново доба „југословенства“. Како су се само преварили, на несрећу нашег народа из западних српских земаља.
Каснији утицај Јевреја на усташки покрет је био и више него очигледан: он се кретао од директне умешаности Жидова међу хрватским Усташама па преко родбинских/женидбених веза Усташа са Јеврејкама. Најпознатије Усташе које су биле у оваквим „обитељским“ везама са јеврејкама су сигурно Анте Павелић, Андрија Артуковић, док је моћник из усташког режима Славко Кватерник био ожењен самом кћерком Јеврејина Јосипа Франка. Њихов син, монгрил, Дидо Кватерник био је шеф усташког „редарства“. Шеф усташке обавештајне службе био је Јеврејин Владо Сингер. Током Другог св. рата значајну улогу у усташком режиму имао је и жидов Љубомир Крежимир. Покојни хрватски преседник, иначе историчар, др Фрањо Туђман, у својој књизи „Беспућа Хисториске Збиље“ писао је о групи жидовских кољача у логору-кланици Јасеновац. Касније када је Хрватској затребала помоћ Јевреја у борби против Срба у Книнској Крајини 1993.год., „њофра“ Туђман им се „испричао“ што је објавио ову непријатну чињеницу у својој књизи – ово „исприка“ никако не значи да то није била истина, то да су Жидови клали Србе у Јасеновцу заједно са Кроатима. Усташки покрет је између два светска рата био подељен на две непријатељске фракције: један део усташа је предводио „поглавник“ Анте Павелић, други део усташтва водио је јеврејин Аугуст Персхетз. Усташе су се коначно помириле и ујединиле тек када су Павелићеве присталице убиле Жидова А. Персхетз. У војним формацијама НДХ било је преко 21% генерала који су били Жидови, њих 28: 1. Алабанда инж. Хинко; 2. Алеман витез Ладислав; 3. Ангели Едгар; 4. Баллеј Емануел; 5. Цуш Отан; 6. Фритз Јулио; 7. Гамбергер Јосип; 8. Халла пл. Фердинанд; 9. Хеилбицх Драгутин; 10. Иссер Ђуро; 11. Кирцхбаум Оскар; 12. Краус-Тудиц Рудолф; 13. Кубин Рикард; 14. Метзгер витез Јосип; 15. Миеслер Милан; 16. Фрауенспергер пл. Др. Милан; 17. Ресцх Јулио; 18. Рублер Драгутин; 19. Сасх Јулио; 20. Симовић Јулио; 21. Стеинфел витез Никола; 22. Шарнбек Иван; 23. Шнур витез Иво; 24. Сцхолтз Јосип; 25. Тартаглија Квинтијан; 26. Ваннер Рудолф; 27. Згага витез Мирко; 28. Зорн Божидар. После Другог светског рата јудејско-усташку традицију је у усташкој емиграцији 1960-их и 1970-их година наставио такозвани „Жидовски комитет за слободну Хрватску“ на чијем је челу био Јеврејин Младен Шварц. Младен Шварц је у новој хрватској неовисној држави вођа „Нове хрватске деснице“. Изгледа да у „лијепој њиховој“ ништа неможе проћи без Жидова....
Можда све ово др Круљ није могао знати 1925.год. или предвидети да ће се дешавати, али је срамотно да данас о томе ћуте српски историчари. Српски расоналисти ово никако не смеју да игноришу – јер не ради се никаквом „анти-семитизму“ или анти-хрвтаству, већ о нама самима и нашој дужности према нашем српском народу.
И поред тога што др Круљ запоставља и умањује верске разлике Срба и Кроата из свог времена, он нам ипак (макар и стидљиво) указује да је прави реметилачки фактор између наших народа долазио са католичке стране. Конкретно, главни кривац за распиривање нетрпељивости и неповерења било је хрватско католичко свештенство! Касније, после 65 година, чак и после владавине атеистичког титоизма, католички клер и верске разлике биле су главни фактор у избијању коначног сукоба између Срба и Кроата.
У најбољој намери, у шта сам сасвим убеђен, Урош Круљ при крају своје књиге даје нам предлоге како да се разреши „криза“ између Срба и Шокаца. Др Круљ је давао и предлоге како да се крене путем стварања јединствене нације „србохрвата“, то јест будућих „југословена“ од „једног, али двоименог народа“ (по некима и „троименог“). Реално гледано ови предлози др Круља, расног националисте из прве четвртине 20. века, били су сасвим на месту... Нажалост, они су дати у корист једног народа који то није никако заслужио а на штету српског народа. Боље да је ове или сличне предлоге наш предходник др Урош Круљ предложио за јединство и бољитак сопственог народа, јер те далеке 1925. године тешко да српском народу није било потребно повећање сопственог јединства. Искрено, неке од мера које је предлагао др Круљ могле би се осавременити и применити на данашњем поцепаном српском простору... Па опет, развој историјске ситуације после 1925. год. нам показује да су предлози др Круља умногоме усвојени и примењени у далеко ширем опсегу од тек стварања вештачке нације „србохрвата“. У бившој СФРЈ, комунисти су плански спровели у дело титоистичко југословенство. Ово је резултирало као најмасовније расно мешање икада урађено на овом простору, као и разбијање српског народа на разне нове, измишљене нације.
Задњи пасус у овој књизи је најзначајнији за савремене генерације расних националиста. Наш предходник је потпуно у праву када саветује да се у изградњи државе и културе треба ослонити не на стране узоре, већ на сопствене инстинкте и особине наше расе. Овде др Круљ пре свега мисли на нашу ЕуроАријевску расу и на динарски тип као преовлађујући под-расни тип на нашем простору. Наша унутрашња елита већ деценијама греши што узор и правац за све тражи у севернозападним земљама Европе или у САД; тамо такође живи ЕуроАријевска раса, али претежно нордиског расног под-типа. Али исто би било погрешно тражити узоре и у словенским популацијама Русије која се састоји од махом источно-балтичког и нордиског расног под-типа. Њихови стандарди, естетика и схватања „истока и запада“ нису попут наших, динарских, по многим питањима. Тако да је погрешно од наше претежно динарске и алпинске популације захтевати и очекивати нордиске „перформансе“ и склоности. И не само што је погрешно, већ је то и ненормално. Морамо се окренути сами себи и сопственим склоностима и могућностима – ово се пре свега важи за организовање нашег сопственог расног покрета опстанка. Оно што нам је пре неких 85 година саветовао и предлагао први српски расоналиста др Урош Круљ, данас можемо да сумирамо у паролиСРПСКОГ ФРОНТА, као „списка жеља и намера“:Расни опстанак – Национална слобода – Социјална правда!
Написао: А. Дејан, 15. 01. 2009.г.
Ovo je poslednji deo iz još uvek ne objavljene knjige iz 2009.god. koja je trebala da se pojavi u RASNIM PUBLIKACIJAMA pod nazivom "Rasni Nacionalizam nekada i sada".
Radi se o knjižici koja je kritički i informativni osvrt na knjigu "Politika i rasa (Rasni Nacionalizam) našeg predhodnika i prvog srpskog rasonaliste dr Uroša Krulja.
U slavu našeg predhodinka dr Krulja, njegov zahvalni učenik i sledbenik želi sa vama srpska braćo i sestre da podeli ovaj tekst...
ПОЛИТИЧКИ ЗАКЉУЧЦИ
Ми, савремени расни националисти, сматрамо да је једино био-политика права политика. Али овај задњи део Круљове књиге под називом „Политички закључци“ је управо то – политички. Са жаљењем морам да константујем да је наш предходник и сувише свог знања (које је неоспорно поседовао) и енергије уложио у политичко образложење да су Срби и Хрвати један народ „србо-хрвата“ или каснији шири појам те исте дефиниције: „Југословени“. Нешто овако није нашло потврде у стварном животу, то јест у биологији. Сукоб који је касније константно избијао између наша два народа, посебно ужасни злочини Кроата према српском живљу, демантовали су др Круља на најпогубнији начин. Управо тај наш сукоб јесте био биологија, боље је рећи: еволутивни правац на овим просторима.
Има истине у др Круљевим речима да су и Срби и Кроати „исте расне“ композиције - динарски и алпински (који Круљ у свом делу назива „панонски“ тип) под-расни елементи су сигурно најзаступљенији у оба народа, посебно динарски тип. Али ту су и остали под-расни елементи Беле расе: нордиски, источнобалитички и медитерански под-типови. Ова три расна под-типанису подједнако заступљени у Срба и Кроата. Њихова заступљеност и хибридизација са горе наведена два масовнија под-расна елемента, сигурно мора да произведе другачије резултате. Осим тога ту су и други национални и расни елементи, јер Хрвати су у свој национални корпус усисали осим српског и илирског становништва и значајан број Гота, Мађара, Латина, Јевреја и Авара. И ако др Круљ покушава да умањи значај вековне раздвојености, ранији губитак државе код Хрвата, и изнад свега верске и културне разлике, током курса векова све се ово морало одразити на еволуциони развој наша два народа. Ако при томе узмемо хрватско истицање њиховог несловенског порекла, то јест персиско и семитско-феничанско (наравно и неизбежно аварско) порекло Хрвата, јасно је да су Срби и Хрвати „стигли“ као врло различити народи. Тако да ни словенство двају народа, као ни значајан уплив илирске крви није могао да их успешно приближи једне другима – а камоли да од њих створи „један народ“ како је то неуспешно покушавао да нам презентира др Круљ Урош.
Већ сам истакао да је др Круљ био човек свог времена – не сме му се претерано замерати на „југословенству“ јер су сви Срби у његовом времену боловали од те менталне болсести. Др Круљ је као и сваки други расни националиста пре свега расни идеалиста. Али је проблем што је он тај свој идеализам поклонио једном народу који то ничим није заслужио. Сигурно је желео само добро, али на крају све је испало лоше по његов народ. Ту грешку данас српски расоналисти неће поновити! Нама је наша ЕуроАријевска раса најважнија на свету јер и ми попут старог расоналисте др Уроша Круља знамо вредност и важност расе, али... Али у тој раси има један посебан под-расни тип који је нашим срцима врло драг: динарски под-расни тип велике Беле расе. Јер наш сопствени народ, што ће рећи српски народ, састављен је највећим делом од те предивне Беле под-расе и њених хибрида са осталим Аријевским под-расним типовима. Наш српски народ је алфа и омега српског расонализма са краја 20. и почетка 21. века. Ми се увек морамо питати (по сваком питању) да ли је нешто добро за нашу расу и наш, српски народ?!? А „југословенство“ које се заступало током већег дела 20. века није било добро за наш српски народ!
Данас, 84 године касније од када је Круљ написао своју књигу, знамо да су културне и религиске разлике између Срба и Кроата много веће него што их представља др Круљ или што их је наводио професор Јован Цвијић. На делу је расна душа која произилази директно од под-расних разлика двају народа, као и више вековних традиција и обичаја. Оно што нису могли да виде наши људи или нису хтели да виде, то је сасвим јасно видео један други инострани расоналиста из тог времена. Ради се о енглезу H. S. Chamberlain-у. Чемберлен је био Енглез који је постао Немац, прешао да живи у Немачку и оженио се кћерком славног немачког композитора Riharda Vagnera. Чемберлен је радио и писао крејем 19. и почетком 20 века. Својевремено био је један од популарнијих писаца у Немачкој; његова књига „ОСНОВЕ 19 ВЕКА“ је одавно постала класика расне литературе. Ако нисте до сада чули за Chamberlaina ништа страшно јер су се демо(но)крате потрудиле да за њега и сличне ауторе никада не чујете, нити да прочитате нешто од њих. Али др Урош Круљ био упознат са радом овог аутора, као што је и знао немачки језик, тако да је велико питање зашто др Круљ није обратио пажњу на оно што је овај ветеран расног национализма упозоравао у кратко време после краја Првог светског рата:
"...der Serbe haßt den Kroaten, und der Kroate erwidert diesen Haß aus ganzem Herzen; [...] es dauert vielleicht keine fünf Jahre, und sie stürzen aufeinander. Das ist mathematisch unausbleiblich."
Или што би се превело на српски језик:
„...Срби мрзе Хрвате, и Хрвати одговарају на ову мржњу са свим својим срцем и душом; (...) проћи ће можда пет година или мање пре него што заскоче једни друге. То је математичка неизбежност.“
Ово је Чемберлен писао 21. новембра 1918. године. Да ли могуће да за ово упозорење др Круљ није знао? Или није обратио пажњу на њега, мислећи да стари Чемберлен претерује? Или је можда био опрезан, схватајући да оваква упозорења нису добро дошла у новој атмосвери лудила „братства и јединства“ која је моментално наступила у ново формираној држави краљевини СХС? Било како било ово није било једино упозорење од стране искусног Чемберлена; он је опет упозоравао 16. маја 1919.године:
"...wißt Ihr denn alle nicht, daß Serben und Kroaten diejenigen Menschen sind, die sich am meisten auf der ganzen Welt hassen? [...] der griechisch-orthodoxe Serbe und der katholische Kroate werden niemals in Frieden unter einem Hute oder auch nur in einem Bunde leben können, vielmehr gehen wir da Religionskriegen entgegen."
Или опет по српски:
„...зар сви ви незнате да су Срби и Хрвати народи који се мрзе међусобно највише на свету? (...) грко-православни Срби и католици Хрвати неће никада живети у миру под једним кровом или чак у унији; радије имаћемо тамо религиске ратове.“
На жалост многих наших генерација нико није обратио пажњу на ове пророчанске речи упозорења које су долазиле од једног од најчувенијих расиста тог доба. Ни наш предходник др Урош Круљ није обратио пажњу на њих. Уместо тога код Срба сви су упали у неку опуштеност и летаргију, мало обраћајући пажњу на међу национални проблем Срба и Кроата. А још мање су се упињали да схвате праву суштину крволочног кроатског бића. Уместо тога сви су маштали о непостојећем јединству и љубави унутар некаквог митског народа „србо-хрвата“. Грубо буђење је дошло на ред 1941.године, па опет 50 година касније 1991.год. Тако се код нас на овим балканским просторима потврдило старо правило: Када људе који се међусобно не воле натерате да живе заједно онда увек као резултат имамо мржњу, ратове, сукобе, бол и патњу.
Личног сам мишљења да је др Круљ у своје време све ово врло добро знао, али је он из политичких разлога (запостављајући био-политику, као и сви Срби његовог времена) све ово занемарио. Сматрам да је његов покушај да за непријатељско држање Кроата према нашем народу оптужи „мешавинце“ и Цинцаре прилично неспретан. Чак је и он 1925.год. морао знати да су Цинцари били незнатна мањина на територији краљевине Србије, тако да њихово стапање са Србима није могло бити масовнијег опсега. Дакле, није било могуће да се национални карактер Српског народа, па ни његове оновремене елите промени због тога.
Данас знамо да је расно порекло Цинцара као и свих других домородачких староседеоца у Југоисточној Европи динарског под-расног типа. Ако нико други о њима нас обавештава један „Хрват“ – Владимир Дворниковић у своме капиталном делу „Карактерологија Југословена“, где их Дворниковић квалификује као локални динарски тип. Одакле Круљу то да су Цинцари „семити“, није јасно?!? Не само то.., врло је опасно да један део српског народа (па макар то био ново инкопорирани и један миноран део) проглашавати расним странцима а све ради „љубави“ са Кроатима. Такође, треба знати да је утицај бивших Цинцара на западне српске територије и тамошње Србе био и више него занемарљив. Они никако нису могли да покваре (па све и да су желели) „братске“ односе западних Срба са комшијама Шокцима. Проблем између Срба и Кроата је првенствено проблем Шокаца са западним Србима.
Али др Круљ је врло добро знао где је проблем. Проблем је одувек био на Кроатској страни, са њиховим фанатичним католичким фундаментализмом и што се међу њима појавио један страни расни елемент – и то најпогубнији од свих; тај страни елемент је преузео примат над хрватским национализмом претварајући га примитивни шовинизам. Наравно, ради се о Жидовима. Недопустиво је да др Круљ овој кроатско-жидовској коалицији посвећује тек једну једину реченицу у свом делу. Он чак прећуткује чињеницу да Жидов кога он помиње јесте Јосип Франк, покатоличени Јевреј који је дошао у Загреб из Осијека а по неким подацима родом је из нашег Београда, постајући отац кроатског шовинизма и злочиначког усташтва. Тај прљави посао неко је морао обавити а како Шокци међу собом нису имали никог са потенцијалом за тако нешто тај посао је допао у шаке жидовске свиње. Урош Круљ је морао бити сведок дивљања кроатске руље па Сарајеву, Загребу и још неким градовим Хрватске 1914.год. против српског бизниса. Ови нереди су избили после сарајевског антентата на аустриског надвојводу Франца Фердинанда. Истина је да је у то време српски бизнис био водећи у Загребу, Сарејву и другим градовима, и јасно је да су ова дивљања и нереди били један од начина да се Јевреји и Кроати обрачунају са пословном конкуранцијом. Анте Старчевић са својом Хрватском Странком Права/“Правашима“ преузео је да обави овај прљави посао. Др Круљ, као Србин и расни националиста, све ово никако није смео да занемари. Али 1919.године ово није само заборавио др Круљ, све српске вође, политичари и научници су заборавили отворено декларисаног хрватског непријатеља. Опијени српском победом из 1918. год. помислили су да је прошлост мртва и да почиње ново доба „југословенства“. Како су се само преварили, на несрећу нашег народа из западних српских земаља.
Каснији утицај Јевреја на усташки покрет је био и више него очигледан: он се кретао од директне умешаности Жидова међу хрватским Усташама па преко родбинских/женидбених веза Усташа са Јеврејкама. Најпознатије Усташе које су биле у оваквим „обитељским“ везама са јеврејкама су сигурно Анте Павелић, Андрија Артуковић, док је моћник из усташког режима Славко Кватерник био ожењен самом кћерком Јеврејина Јосипа Франка. Њихов син, монгрил, Дидо Кватерник био је шеф усташког „редарства“. Шеф усташке обавештајне службе био је Јеврејин Владо Сингер. Током Другог св. рата значајну улогу у усташком режиму имао је и жидов Љубомир Крежимир. Покојни хрватски преседник, иначе историчар, др Фрањо Туђман, у својој књизи „Беспућа Хисториске Збиље“ писао је о групи жидовских кољача у логору-кланици Јасеновац. Касније када је Хрватској затребала помоћ Јевреја у борби против Срба у Книнској Крајини 1993.год., „њофра“ Туђман им се „испричао“ што је објавио ову непријатну чињеницу у својој књизи – ово „исприка“ никако не значи да то није била истина, то да су Жидови клали Србе у Јасеновцу заједно са Кроатима. Усташки покрет је између два светска рата био подељен на две непријатељске фракције: један део усташа је предводио „поглавник“ Анте Павелић, други део усташтва водио је јеврејин Аугуст Персхетз. Усташе су се коначно помириле и ујединиле тек када су Павелићеве присталице убиле Жидова А. Персхетз. У војним формацијама НДХ било је преко 21% генерала који су били Жидови, њих 28: 1. Алабанда инж. Хинко; 2. Алеман витез Ладислав; 3. Ангели Едгар; 4. Баллеј Емануел; 5. Цуш Отан; 6. Фритз Јулио; 7. Гамбергер Јосип; 8. Халла пл. Фердинанд; 9. Хеилбицх Драгутин; 10. Иссер Ђуро; 11. Кирцхбаум Оскар; 12. Краус-Тудиц Рудолф; 13. Кубин Рикард; 14. Метзгер витез Јосип; 15. Миеслер Милан; 16. Фрауенспергер пл. Др. Милан; 17. Ресцх Јулио; 18. Рублер Драгутин; 19. Сасх Јулио; 20. Симовић Јулио; 21. Стеинфел витез Никола; 22. Шарнбек Иван; 23. Шнур витез Иво; 24. Сцхолтз Јосип; 25. Тартаглија Квинтијан; 26. Ваннер Рудолф; 27. Згага витез Мирко; 28. Зорн Божидар. После Другог светског рата јудејско-усташку традицију је у усташкој емиграцији 1960-их и 1970-их година наставио такозвани „Жидовски комитет за слободну Хрватску“ на чијем је челу био Јеврејин Младен Шварц. Младен Шварц је у новој хрватској неовисној држави вођа „Нове хрватске деснице“. Изгледа да у „лијепој њиховој“ ништа неможе проћи без Жидова....
Можда све ово др Круљ није могао знати 1925.год. или предвидети да ће се дешавати, али је срамотно да данас о томе ћуте српски историчари. Српски расоналисти ово никако не смеју да игноришу – јер не ради се никаквом „анти-семитизму“ или анти-хрвтаству, већ о нама самима и нашој дужности према нашем српском народу.
И поред тога што др Круљ запоставља и умањује верске разлике Срба и Кроата из свог времена, он нам ипак (макар и стидљиво) указује да је прави реметилачки фактор између наших народа долазио са католичке стране. Конкретно, главни кривац за распиривање нетрпељивости и неповерења било је хрватско католичко свештенство! Касније, после 65 година, чак и после владавине атеистичког титоизма, католички клер и верске разлике биле су главни фактор у избијању коначног сукоба између Срба и Кроата.
У најбољој намери, у шта сам сасвим убеђен, Урош Круљ при крају своје књиге даје нам предлоге како да се разреши „криза“ између Срба и Шокаца. Др Круљ је давао и предлоге како да се крене путем стварања јединствене нације „србохрвата“, то јест будућих „југословена“ од „једног, али двоименог народа“ (по некима и „троименог“). Реално гледано ови предлози др Круља, расног националисте из прве четвртине 20. века, били су сасвим на месту... Нажалост, они су дати у корист једног народа који то није никако заслужио а на штету српског народа. Боље да је ове или сличне предлоге наш предходник др Урош Круљ предложио за јединство и бољитак сопственог народа, јер те далеке 1925. године тешко да српском народу није било потребно повећање сопственог јединства. Искрено, неке од мера које је предлагао др Круљ могле би се осавременити и применити на данашњем поцепаном српском простору... Па опет, развој историјске ситуације после 1925. год. нам показује да су предлози др Круља умногоме усвојени и примењени у далеко ширем опсегу од тек стварања вештачке нације „србохрвата“. У бившој СФРЈ, комунисти су плански спровели у дело титоистичко југословенство. Ово је резултирало као најмасовније расно мешање икада урађено на овом простору, као и разбијање српског народа на разне нове, измишљене нације.
Задњи пасус у овој књизи је најзначајнији за савремене генерације расних националиста. Наш предходник је потпуно у праву када саветује да се у изградњи државе и културе треба ослонити не на стране узоре, већ на сопствене инстинкте и особине наше расе. Овде др Круљ пре свега мисли на нашу ЕуроАријевску расу и на динарски тип као преовлађујући под-расни тип на нашем простору. Наша унутрашња елита већ деценијама греши што узор и правац за све тражи у севернозападним земљама Европе или у САД; тамо такође живи ЕуроАријевска раса, али претежно нордиског расног под-типа. Али исто би било погрешно тражити узоре и у словенским популацијама Русије која се састоји од махом источно-балтичког и нордиског расног под-типа. Њихови стандарди, естетика и схватања „истока и запада“ нису попут наших, динарских, по многим питањима. Тако да је погрешно од наше претежно динарске и алпинске популације захтевати и очекивати нордиске „перформансе“ и склоности. И не само што је погрешно, већ је то и ненормално. Морамо се окренути сами себи и сопственим склоностима и могућностима – ово се пре свега важи за организовање нашег сопственог расног покрета опстанка. Оно што нам је пре неких 85 година саветовао и предлагао први српски расоналиста др Урош Круљ, данас можемо да сумирамо у паролиСРПСКОГ ФРОНТА, као „списка жеља и намера“:Расни опстанак – Национална слобода – Социјална правда!
Написао: А. Дејан, 15. 01. 2009.г.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Saveznička propaganda je posle "II rata za ubijanje belih ljudi" učinila
sve da poraženu stranu prikaže kao zlikovce i krvožedne ubice.
Razlog za to je da bi sakrili svojoje sopstvene zločine protiv civila
širom poražene Evrope. Zato su i uspostavili onaj pobednički
"sud" u Ninbergu. Slike gore su samo jedan od primera tog ispiranja
mozga Evopljana: slika 1 očigledni falsifikat i fotomontaža navodnog
"nemačkog zločina"; slika 2 prikazuje dva vesela nemačka vojnika
koji nose guske i vraćaju se sa pijace. Ne verujte u savezničke laži
i propagandu, ne verujte u njihove loše sročene fotomontaže!!!
sve da poraženu stranu prikaže kao zlikovce i krvožedne ubice.
Razlog za to je da bi sakrili svojoje sopstvene zločine protiv civila
širom poražene Evrope. Zato su i uspostavili onaj pobednički
"sud" u Ninbergu. Slike gore su samo jedan od primera tog ispiranja
mozga Evopljana: slika 1 očigledni falsifikat i fotomontaža navodnog
"nemačkog zločina"; slika 2 prikazuje dva vesela nemačka vojnika
koji nose guske i vraćaju se sa pijace. Ne verujte u savezničke laži
i propagandu, ne verujte u njihove loše sročene fotomontaže!!!
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Dinarski čovek
"Visoka i glavata", ovo je najprostiji opis Dinarskog rasnog pod-tipa i istovremeno vrlo precizan! Vrlo je pogrešno mišljenje da su svi Sloveni a naročito stari Sloveni "plavi", to jest da su Nordijskog ili još više Istočno-Baltičkog tipa.
Nemački rasolog Hans F. K. Guenther u svojoj knjizi "Rasni elementi evropske istorije" na jednom mestu opisuje pređašnje bavarsko stanovništvo kao: "Dinarce koji su nekad govorili slovenskim jezikom"!
Bolje reći nekada su bili Sloveni i zato su i govorili slovenskim jezikom! Tokom istorije ta bavarska slovenska poulacija je germanizovana, promenila je veru, zaboravila je svoj maternji jezik a prihvatila novi nemački jezik i - postala Nemcima...
Promenili su naciju, promenili su religiju, promenilli su i svoj jezik - ali ne i rasu, ostali su Dinarci. Zato i i američki antropolog Charlton Coon u svome kapitalnom delu "Rase Evrope" tvrdi sa su Srbi-šumadici najsličniji sa - Bavarcima!
"Visoka i glavata", ovo je najprostiji opis Dinarskog rasnog pod-tipa i istovremeno vrlo precizan! Vrlo je pogrešno mišljenje da su svi Sloveni a naročito stari Sloveni "plavi", to jest da su Nordijskog ili još više Istočno-Baltičkog tipa.
Nemački rasolog Hans F. K. Guenther u svojoj knjizi "Rasni elementi evropske istorije" na jednom mestu opisuje pređašnje bavarsko stanovništvo kao: "Dinarce koji su nekad govorili slovenskim jezikom"!
Bolje reći nekada su bili Sloveni i zato su i govorili slovenskim jezikom! Tokom istorije ta bavarska slovenska poulacija je germanizovana, promenila je veru, zaboravila je svoj maternji jezik a prihvatila novi nemački jezik i - postala Nemcima...
Promenili su naciju, promenili su religiju, promenilli su i svoj jezik - ali ne i rasu, ostali su Dinarci. Zato i i američki antropolog Charlton Coon u svome kapitalnom delu "Rase Evrope" tvrdi sa su Srbi-šumadici najsličniji sa - Bavarcima!