Šta je novo?
SerbianForum

This is a sample guest message. Register a free account today to become a member! Once signed in, you'll be able to participate on this site by adding your own topics and posts, as well as connect with other members through your own private inbox!

Oproštaj ili osveta?

  • Začetnik teme Ana_ana
  • Datum pokretanja
Mr Price

Mr Price

#21
.

Slažem se da treba praštati ali nikako zaboraviti.
Osveta može biti slatka, nisam ja taj tip.
Ali u svakom slučaju ako smo nekome nešto oprostili, odnosi nikada neće biti isti....
Ali za temu LJUDSKI JE PRAŠTATI!yes3
 
death row

death row

Član
#22
Sama dilema da li oprostiti ili ne, iskušenje prilikom donošenja odluke koja
može da dovede od nepopravljive greške, vrlo često postoji, čak i u slučajevima kada imamo nedvosmislene kriterijume koji upućuju na jasno ponašanje u konkretnim situacijama. Nekada su bol i bes toliko snažni da nemamo dovoljnu širinu u razmišljanju prilikom procene da li ćemo se ogrešiti o nekoga ako ne oprostimo i tako ga nepovratno eliminisati. Jer, druga strana čak iako je svesna greške često očekuje razumevanje, opravdano ili ne, ali smatra da i mi treba da napravimo ustupak, zarad lepih sećanja i tako oprostimo. S druge strane ako bi se sam našao u takvoj situaciji, usled trenutne dekoncentracije nesređenosti ili bilo čega drugog moj stav je jasan ....ako nisam zaslužio svojim dosadašnjim ponašanjem oproštaj ili priliku za iskupljenje onda je došao kraj...bez žaljenja.
Mada, može da se desi da vreme prevaziđe nesuglasice, da se problem sagleda iz dugog ugla...Tako da odgovor na kraju najćešće zavisi od procene da li kod osobe koja je prema nama bila nepravedna preovlađuju osobine koje će nadjačati grešku. Ako su te osobine dovoljno snažne da vredi ići dalje nema razloga da se ne oprosti ali tu onda dolazi do više puta pominjanog "opraštam ali pamtim".
Sama ova konstrukcija mi nije logična jer je normalno da momenat koji nam je uzbudio pažnju bude zapamćen. Zbog toga je u ovakvim slučajevima ključno pitanje da li je do oproštaja uopšte došlo i koliko smo iskreni i pravedni prema drugome. Ali tako se samo pravimo da je sve u redu a u stvari osećamo i doživljavamo da nam je neko dužan. Zbog toga mislim da je ispravniji otvreniji pristup, kojim jasno stavljamo do znanja da idemo dalje ali da problem nije prevaziđen i da eventualno izvinjenje ma koliko izgledalo duboko i potresno nije ništa bez realnog iskupljenja. Osvetu samu po sebi ne smatram činom slabosti jer postoje razni motivi koji dovode do nje...možemo pretrpeti manju ili veću nepravdu, da budemo manje ili više besni, pod većim ili manjim pritiskom...moguće su razne situacije i premišljanja kao i u slučaju oproštaja samo što se ovde makar na prvi pogled osveta nameće kao ispravnija opcija. Dilema je "Kakvu sliku dajem o sebi ako postupim ovako....da li je to jasna poruka svima onima koji se budu našli u situaciji da prema meni isto postupe"....
Bilo kako bilo na svom primeru znam da ma kakvu odluku budem doneo, a naročito ako je u pitanju osveta, u bilo kom obliku, to će biti po kratkom postupku...nikakva razbijanja glave u smislu planiranja detalja u pravcu efektnijeg realizovanja ne dolaze u obzir....

morao sam ovako da ne bio odgovarao sa po rečenicom-dve na svaki pojedinačan post :)
 
K

kamenicvet

Član
#28
prastanje je osobina duhovno razvijenih osoba koje su svesne svojih kvaliteta i mana kao sto su svesna i tudjih kako kvaliteta tako i slabosti.prastanje drugima je uvod u vrlo znacajno prastanje sebi.

Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

osveta je po mom misljenju vrlo losa i kao pomisao a kao delo apsolutno neprihvatljiva.osvetom se ne resava uzrok konflikta ili sukoba.nasilje bilo kog oblika prouzrokuje po zakonu akcije i reakcije samo jos vece nasilje.mozda ce neko i naci sebi prihvatljivo opravdanje za osvetu jer mu je povredjen ego,sujeta ili neki konceptasvako nasilje govori o nasilniku pa bilo to verbalno,fizicko ili nekakvo drugo.
 
Poslednja izmena:
Ратибор

Ратибор

Član
#29
U srcu osećamo možemo li oprostiti. Hrišćanin je dužan pre primanja svetog pričešća da oprosti i da traži oprost.
 
sendi

sendi

LEGEND
#30
Kako da (ne) oprostimo?

Kako da (ne) oprostimo?

Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja.

Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.

Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila.

Izrazite osećanja


Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.

Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo.

Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.

Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.

Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.

Greške roditelja


Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo. Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja.

Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.

Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem.

Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni).

Kuda s povređenošću


Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja.

Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.

Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja.

Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.

Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.

Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke.

Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.

Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.

Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti.

Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.

(soko)



 

Top