Oproštaj ili osveta?

[ALEKSIJE D.]

Nema praštanja. Ko oprosti - smatraju ga budalom. Šta vredi pamtiti? Ako ti jedan učini zlo - vrati mu tri put jače. Njemu i drugima za nauk.

 

[Jurivaka]

U prethodnom svom postu sam i rekla da je ravnodušnost znak oprosta. Da li do tog nivo može doći svako? Nisam baš sigurna. Neko i pored želje da oprosti ne može da se otarasi progona misli i žala za nečim što nije trebalo biti.
Po meni je najveći problem opraštanja, pronaći način kako oprostiti.

Da, ne samo da svako ne može oprostiti, nego se objektivno sve ne može ni oprostiti. Ravnodušnost prema nekom takvom problematičnom slučaju, jeste znak da je uvreda zaboravljena, pa samim tim i oproštena, ali do toga ne dolazi u svim slučajevima, niti je to moguće. S druge strane, sve zavisi od težine konflikta, razloga za njegov nastanak, i svakako od mentalnog sklopa aktera, koji igra veliku ulogu u tome. Neki ljudi su takvog menetalnog sklopa da se lako vrijeđaju, surevnjivi su, egocentrični i netolerantni, pa je njima i najmanji osjećaj uvrede ogroman stres, koji teško zaboravljaju i praštaju. Drugi su opet tolerantniji i veći flegmani, pa njih, recimo, ni približno ne pogađa takav incident ili uveda, kao one prve, niti to psihički doživljevaju na način kao oni prvi, pa je takvima lakše i zaboraviti i oprostiti.

 

[mamo 69]

Vjera nas uči praštati. Ne daj se pobijediti zlom, nego dobrim svladaj zlo!