Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
НИКАД НАМ ЗАПАД НЕЋЕ ОПРОСТИТИ: Српски народ представља највеће прорусе на Балкану!
„Постоје две Србије – Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није живела ни деловала, али која страсно сања о будућности и већ има партије и интриге… Али поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија, која само Русе сматра за своје спасиоце и браћу, а руског цара за своје сунце, која воли Русе и верује им“. Ф.М. Достојевски
Срби су у последњих хиљаду година своје историје представљали бројчано релативно мали народ (за разлику од Руса), али народ који је, као и Русе, одликовао менталитет великог народа. То су показали и својим царством, и у Косовском боју, и многобројним устанцима током турског ропства, епском поезијом и немирењем са ропством, показали су то и у Првом светском рату заративши са три моћне империје не желећи ново ропство без борбе, показали су то и у Другом светском рату не мирећи се са Хитлеровим нацизмом, показали су то и 1999. године када су попут усамљеног витеза стали на пут повампиреном нацизму НАТО пакта.
У својим ослободилачким тежњама, српски народ је увек у православну Русију гледао као на сунце са Истока. На жалост, Србија виших слојева често је, по речима светог владике Николаја, на Запад ишла са торбама пуним врлина, а враћала се са торбама препуним заблуда. Тако већ Карађорђев син бива инфициран болесним западним вирусима, та инфекција добија малигни облик у време владавине краља Милана Обреновића (сетимо се само велеиздајничке “Бечке конвенције” коју потписаше српски напредњаци), а српска политичка елита после пето-октобарског државног удара добрано се труди да престигне “достигнућа” Чедомиља Мијатовића и осталих српских напредњака из периода најамничке владавине краља Милана. Тужно је гледати како данас српска најамничка елита патолошки хрли у загрљај својих џелата, али речи Ф.М. Достојевског са почетка текста не треба губити из вида – поред ове Србије постоји народна Србија…
И то не треба да имају у виду само Срби, него и Руси. Они морају бити свесни да у српском народу Русија има огроман проруски потенцијал који је моћнији од свих база НАТО пакта на Балкану. Из историје се морају извлачити поуке, уколико не желимо да нам се она понавља.
Због тога, поред потребе за непрекидним разобличавањем најамничке политике српских властодржаца, неопходно је указати и на неке реакције из Русије које као да се подсмевају историји. Јер ни Русија виших слојева није увек имуна на “штетне инфекције”. Текст “Браћа се не смеју издати”[1] који је недавно преведен са руског језика, показује да добри познаваоци српског народа и српске историје правилно схватају речи великог Достојевског и свесни су великог проруског потенцијала у српском народу. Али то често не схватају многи утицајни људи у Русији. Тако смо, рецимо, имали прилику да чујемо челника значајног института у Русији, да је Србија непоуздан партнер и да Русија треба да стави акценат на сарадњу са Бугарском. Ово не само да није истина, него представља и изругивање са историјом, јер је протежирање Бугарске престављало можда највећу спољнополитичку грешку у историји руске државности.
Прво, Србија се ослободила турског ропства уз велику помоћ Русије али пре свега крвљу својих војника, док је Бугарска ослобођена пре свега крвљу руских војника али јој то није сметало да непуних 40 година касније ратује против Русије. Друго, Срби и Руси никада нису међусобно ратовали, у оба светска рата су били савезници, док су Бугари били на страни наших непријатеља. Треће, Бугарска је поодавно у НАТО пакту, а једине две земље у региону које још нису чланице НАТО пакта (и нису истакле кандидатуру за чланство), су Србија и Босна и Херцеговина (захваљујући српском народу у Републици Српској). Овде није згорег, илустрације ради, цитирати дијалог руског амбасадора у Србији, кнеза Н. Трубецког,[2] са Царем Николајем (април 1916):
“…Ваше Величанство, један од разлога је и то што Бугарска није хтела допустити да ми загосподримо у Константинопољу.” – “Како? Зар Бугари не би били срећнији да смо им ми суседи?” – “Бугари нису тако мислили.” – “Да, да, Фердинанд.” – “И не само Фердинанд! Да је само он тако мислио, са њим се могло изаћи на крај, али се Фердинанд у томе ослањао на много истомишљеника. Бугари су схватали да би са њиховом хегемонијом на Балкану било свршено ако би се Русија учврстила у Константинопољу. Онда више не би могли да насрћу на своје суседе”. – “Да, то је тачно”, сложио се Цар. “Мени је Бугарска изашла из срца.”
А бивши министар иностраних послова Царске Русије, Сазонов, 1921. године пише Штрандману:
“У тренуцима нашег националног расула и страдања, ни један народ, ни један од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истинског руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе са каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи ”.[3]
А Иван Иљин пише: ”Ма где се у расејању налазили, ми руски национални емигранти, ми морамо бити свесни да нас други народи не схватају, да се они плаше Русије и радују се сваком њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстиктивно је саосећала са Русијом, без њеног великог познавања и схватања. У осталим земљама и међу осталим народима – ми смо усамљени, несхваћени и “непопуларни”. И то није нова појава”.
Ове речи познатих руских дипломата и одличних познавалаца прилика на Балкану (и истинских великана попут самог Иљина), требало би да проуче и поједини данашњи руски стручњаци за Балкан. Тада им свакако не би падало на памет да говоре да су Бугари поузданији партнер Русији од Срба.
Ради илустративности, наводим и један лични пример где сам био сведок површног познавања српског народа од стране утицајних људи у Русији који се баве Балканом. У мају текуће године учетвовао сам на једној конференцији у Русији када је руски обавештајни генерал (у пензији – верујем, пријатељски настројен према Србима) за свечаним ручком, на моју здравицу о српско-руским везама, реплицирао да је на жалост “српски народ на последњим изборима изабрао приступање НАТО пакту”.
Нисам желео да за ручком улазим у полемику са генералом, само сам баћушки поред себе прокоментарисао да је по тој логици руски народ на Криму пре петнаестак година (када је на референдуму изгласан останак Крима у саставу Украјине) гласао за улазак Крима у НАТО пакт. Плашим се да овакви резони само доприносе евентуалном, не дао драги Бог, уласку Србије у НАТО пакт, руски обавештајни генерали би требали знати каквих све има манипулација на изборима. Српски народ се у својој огромној већини противи уласку у НАТО пакт и српском народу је потребна помоћ Русије да се одупре таквим тенденцијама појединих западних најамника на власти.
Куликовска битка у преводу значи Косовска битка, али сада нећемо понављати мноштво тих Промислитељских веза Срба и Руса. Међутим, треба истаћи да, ако је Русија била и остала несхватљива и страшна за хладног западног посматрача, она је вековима живела у духовном јединству са православним срцем Србиновим, увек своје тајне радо откривајући сваком Србину који јој се обраћао са љубављу и надом и тражио њену помоћ. То духовно јединство осећале су и десетине хиљада Руса који су после грађанског рата 20-их година ХХ века, другу Отаџбину нашли у Србији.
Српски и руски народ у свим тренуцима тешких искушења увек су били заједно, дубоко преживљавајући све недаће своје браће. Због тога и сваки озбиљан државни делатник у Русији мора бити свестан тога да Србија представља последњи православни Кремљ према русофобном Западу. Јељцин није схватао да се Кијев бранио и у Книну, верујемо да данас многи у Кремљу схватају да се Москва брани и у Београду. Није бугарски народ 1941. године својим устанком одложио за пар месеци напад на СССР, него је то урадио српски народ. Није бугарски народ 1999. године стао против планетарног зла и пробудио успаваног руског медведа из зимског сна, него је то урадио српски народ.
Данас не само Срби, него цело нормално човечанство које содомски Запад још није успео претворити у подобије звери, гледа у Русију као у једину наду за спас. Међутим, Русија нема ни у једној тачци на земаљској кугли, изван своје територије, ни приближно јаке позиције у неком народу као што их има у српском народу. И истинска руска елита је дужна и због те чињенице и због своје и српске историје, да српском народу помогне да спречи своје најамнике у патолошкој намери склапања брака са сопственим крвницима. Јер тренутна политичка номенклатура може да не буде савезник Русије, али српски православни народ је вечни савезник Русије. Ради тога Русија не треба да сарађује само са најамничком прозападном политичком елитом на власти, него да добро осмисли и активира сарадњу са читавим спектром патриотских организација у Србији које су апсолутно проруски орјентисане.
И данас у српском роду сигурно има дичних синова попут Саве Владиславића који би радо служили српско-руској ствари. То је потпуно другачија, благочестива и спасоносна служба, за разлику од погубног најамничког слугерањства према Западу. Посебно је важно ставити акценат на сарадњу српске и руске омладине. Огромна предност Запада лежи у информативном пространству Србије које је под потпуном контролом Запада и на том пољу је неопходно озбиљно радити. У извесној мери, србофобија и русофобија се финансирају и руским новцем. Када би се новац који руске компаније дају за рекламу србофобским и русофобским Сорошевим медијима у Србији, преусмерио ка истинским проруски орјентисаним организацијама и појединцима, када би Русија помогла истинске патриотске медије у Србији, када би степен културне и друштвене сарадње био подигнут на много већи ниво – прозападна најамничка власт би врло брзо могла постати ружна прошлост Србије…
УПУТНИЦЕ:
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske...meju-izdati-rusija-mora-da-se-bori-za-srbiju/
[2] Г.Н.Трубецки: “Рат на Балкану 1914-1917 и руска дипломатија”, Просвета – Београд 1994. Стр. 252,253.
[3] Василиј Штрандман – “Балканске успомене”. Издавач: Жагор, Београд 2009. Стр. 33.
Извор: fsksrb.ru
„Постоје две Србије – Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није живела ни деловала, али која страсно сања о будућности и већ има партије и интриге… Али поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија, која само Русе сматра за своје спасиоце и браћу, а руског цара за своје сунце, која воли Русе и верује им“. Ф.М. Достојевски
Срби су у последњих хиљаду година своје историје представљали бројчано релативно мали народ (за разлику од Руса), али народ који је, као и Русе, одликовао менталитет великог народа. То су показали и својим царством, и у Косовском боју, и многобројним устанцима током турског ропства, епском поезијом и немирењем са ропством, показали су то и у Првом светском рату заративши са три моћне империје не желећи ново ропство без борбе, показали су то и у Другом светском рату не мирећи се са Хитлеровим нацизмом, показали су то и 1999. године када су попут усамљеног витеза стали на пут повампиреном нацизму НАТО пакта.
У својим ослободилачким тежњама, српски народ је увек у православну Русију гледао као на сунце са Истока. На жалост, Србија виших слојева често је, по речима светог владике Николаја, на Запад ишла са торбама пуним врлина, а враћала се са торбама препуним заблуда. Тако већ Карађорђев син бива инфициран болесним западним вирусима, та инфекција добија малигни облик у време владавине краља Милана Обреновића (сетимо се само велеиздајничке “Бечке конвенције” коју потписаше српски напредњаци), а српска политичка елита после пето-октобарског државног удара добрано се труди да престигне “достигнућа” Чедомиља Мијатовића и осталих српских напредњака из периода најамничке владавине краља Милана. Тужно је гледати како данас српска најамничка елита патолошки хрли у загрљај својих џелата, али речи Ф.М. Достојевског са почетка текста не треба губити из вида – поред ове Србије постоји народна Србија…
И то не треба да имају у виду само Срби, него и Руси. Они морају бити свесни да у српском народу Русија има огроман проруски потенцијал који је моћнији од свих база НАТО пакта на Балкану. Из историје се морају извлачити поуке, уколико не желимо да нам се она понавља.
Због тога, поред потребе за непрекидним разобличавањем најамничке политике српских властодржаца, неопходно је указати и на неке реакције из Русије које као да се подсмевају историји. Јер ни Русија виших слојева није увек имуна на “штетне инфекције”. Текст “Браћа се не смеју издати”[1] који је недавно преведен са руског језика, показује да добри познаваоци српског народа и српске историје правилно схватају речи великог Достојевског и свесни су великог проруског потенцијала у српском народу. Али то често не схватају многи утицајни људи у Русији. Тако смо, рецимо, имали прилику да чујемо челника значајног института у Русији, да је Србија непоуздан партнер и да Русија треба да стави акценат на сарадњу са Бугарском. Ово не само да није истина, него представља и изругивање са историјом, јер је протежирање Бугарске престављало можда највећу спољнополитичку грешку у историји руске државности.
Прво, Србија се ослободила турског ропства уз велику помоћ Русије али пре свега крвљу својих војника, док је Бугарска ослобођена пре свега крвљу руских војника али јој то није сметало да непуних 40 година касније ратује против Русије. Друго, Срби и Руси никада нису међусобно ратовали, у оба светска рата су били савезници, док су Бугари били на страни наших непријатеља. Треће, Бугарска је поодавно у НАТО пакту, а једине две земље у региону које још нису чланице НАТО пакта (и нису истакле кандидатуру за чланство), су Србија и Босна и Херцеговина (захваљујући српском народу у Републици Српској). Овде није згорег, илустрације ради, цитирати дијалог руског амбасадора у Србији, кнеза Н. Трубецког,[2] са Царем Николајем (април 1916):
“…Ваше Величанство, један од разлога је и то што Бугарска није хтела допустити да ми загосподримо у Константинопољу.” – “Како? Зар Бугари не би били срећнији да смо им ми суседи?” – “Бугари нису тако мислили.” – “Да, да, Фердинанд.” – “И не само Фердинанд! Да је само он тако мислио, са њим се могло изаћи на крај, али се Фердинанд у томе ослањао на много истомишљеника. Бугари су схватали да би са њиховом хегемонијом на Балкану било свршено ако би се Русија учврстила у Константинопољу. Онда више не би могли да насрћу на своје суседе”. – “Да, то је тачно”, сложио се Цар. “Мени је Бугарска изашла из срца.”
А бивши министар иностраних послова Царске Русије, Сазонов, 1921. године пише Штрандману:
“У тренуцима нашег националног расула и страдања, ни један народ, ни један од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истинског руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе са каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи ”.[3]
А Иван Иљин пише: ”Ма где се у расејању налазили, ми руски национални емигранти, ми морамо бити свесни да нас други народи не схватају, да се они плаше Русије и радују се сваком њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстиктивно је саосећала са Русијом, без њеног великог познавања и схватања. У осталим земљама и међу осталим народима – ми смо усамљени, несхваћени и “непопуларни”. И то није нова појава”.
Ове речи познатих руских дипломата и одличних познавалаца прилика на Балкану (и истинских великана попут самог Иљина), требало би да проуче и поједини данашњи руски стручњаци за Балкан. Тада им свакако не би падало на памет да говоре да су Бугари поузданији партнер Русији од Срба.
Ради илустративности, наводим и један лични пример где сам био сведок површног познавања српског народа од стране утицајних људи у Русији који се баве Балканом. У мају текуће године учетвовао сам на једној конференцији у Русији када је руски обавештајни генерал (у пензији – верујем, пријатељски настројен према Србима) за свечаним ручком, на моју здравицу о српско-руским везама, реплицирао да је на жалост “српски народ на последњим изборима изабрао приступање НАТО пакту”.
Нисам желео да за ручком улазим у полемику са генералом, само сам баћушки поред себе прокоментарисао да је по тој логици руски народ на Криму пре петнаестак година (када је на референдуму изгласан останак Крима у саставу Украјине) гласао за улазак Крима у НАТО пакт. Плашим се да овакви резони само доприносе евентуалном, не дао драги Бог, уласку Србије у НАТО пакт, руски обавештајни генерали би требали знати каквих све има манипулација на изборима. Српски народ се у својој огромној већини противи уласку у НАТО пакт и српском народу је потребна помоћ Русије да се одупре таквим тенденцијама појединих западних најамника на власти.
Куликовска битка у преводу значи Косовска битка, али сада нећемо понављати мноштво тих Промислитељских веза Срба и Руса. Међутим, треба истаћи да, ако је Русија била и остала несхватљива и страшна за хладног западног посматрача, она је вековима живела у духовном јединству са православним срцем Србиновим, увек своје тајне радо откривајући сваком Србину који јој се обраћао са љубављу и надом и тражио њену помоћ. То духовно јединство осећале су и десетине хиљада Руса који су после грађанског рата 20-их година ХХ века, другу Отаџбину нашли у Србији.
Српски и руски народ у свим тренуцима тешких искушења увек су били заједно, дубоко преживљавајући све недаће своје браће. Због тога и сваки озбиљан државни делатник у Русији мора бити свестан тога да Србија представља последњи православни Кремљ према русофобном Западу. Јељцин није схватао да се Кијев бранио и у Книну, верујемо да данас многи у Кремљу схватају да се Москва брани и у Београду. Није бугарски народ 1941. године својим устанком одложио за пар месеци напад на СССР, него је то урадио српски народ. Није бугарски народ 1999. године стао против планетарног зла и пробудио успаваног руског медведа из зимског сна, него је то урадио српски народ.
Данас не само Срби, него цело нормално човечанство које содомски Запад још није успео претворити у подобије звери, гледа у Русију као у једину наду за спас. Међутим, Русија нема ни у једној тачци на земаљској кугли, изван своје територије, ни приближно јаке позиције у неком народу као што их има у српском народу. И истинска руска елита је дужна и због те чињенице и због своје и српске историје, да српском народу помогне да спречи своје најамнике у патолошкој намери склапања брака са сопственим крвницима. Јер тренутна политичка номенклатура може да не буде савезник Русије, али српски православни народ је вечни савезник Русије. Ради тога Русија не треба да сарађује само са најамничком прозападном политичком елитом на власти, него да добро осмисли и активира сарадњу са читавим спектром патриотских организација у Србији које су апсолутно проруски орјентисане.
И данас у српском роду сигурно има дичних синова попут Саве Владиславића који би радо служили српско-руској ствари. То је потпуно другачија, благочестива и спасоносна служба, за разлику од погубног најамничког слугерањства према Западу. Посебно је важно ставити акценат на сарадњу српске и руске омладине. Огромна предност Запада лежи у информативном пространству Србије које је под потпуном контролом Запада и на том пољу је неопходно озбиљно радити. У извесној мери, србофобија и русофобија се финансирају и руским новцем. Када би се новац који руске компаније дају за рекламу србофобским и русофобским Сорошевим медијима у Србији, преусмерио ка истинским проруски орјентисаним организацијама и појединцима, када би Русија помогла истинске патриотске медије у Србији, када би степен културне и друштвене сарадње био подигнут на много већи ниво – прозападна најамничка власт би врло брзо могла постати ружна прошлост Србије…
УПУТНИЦЕ:
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske...meju-izdati-rusija-mora-da-se-bori-za-srbiju/
[2] Г.Н.Трубецки: “Рат на Балкану 1914-1917 и руска дипломатија”, Просвета – Београд 1994. Стр. 252,253.
[3] Василиј Штрандман – “Балканске успомене”. Издавач: Жагор, Београд 2009. Стр. 33.
Извор: fsksrb.ru
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Месић: Само слепци не виде хрватске злочине над Србима!
"Српске жртве нити су небитне за Хрватску, нити то смеју да буду. И оне су део наше прошлости и ми морамо са тим да се носимо", поручио је бивши председник Хрватске и последњи председник СФРЈ Стјепан Месић, а преноси "Недељник".
Ратне секире биће закопане оног тренутка када се сви, и ми у Хрватској и ви у Србији, суочимо с истином о прошлости, у првом реду својој, али не и само својој. То је основни предуслов да се престану ширити предрасуде према „оним другима“, да се прекине са нетолеранцијом на националној и верској основи – констатовао је Месић.
– Што се злочина над Србима тиче, они се напросто не могу негирати. Постоје из времена Другог светског рата егзактни подаци о томе и само слепац се може правити да их не види – додао је он.
Коментаришући актуелне политичаре у Србији Месић је рекао:
– Не одричем ником ни право ни могућност да промени мишљење, да схвати како је био на погрешној позицији и да крене другачијим путем. У којој мери то вреди за господу Вучића, Дачића и Николића, боље ће проценити грађани Србије него ја. Што се тиче Шешеља, он је изгубљен случај и на њега не треба трошити речи – закључује последњи председник СФРЈ.
Извор: Недељник
"Српске жртве нити су небитне за Хрватску, нити то смеју да буду. И оне су део наше прошлости и ми морамо са тим да се носимо", поручио је бивши председник Хрватске и последњи председник СФРЈ Стјепан Месић, а преноси "Недељник".
Ратне секире биће закопане оног тренутка када се сви, и ми у Хрватској и ви у Србији, суочимо с истином о прошлости, у првом реду својој, али не и само својој. То је основни предуслов да се престану ширити предрасуде према „оним другима“, да се прекине са нетолеранцијом на националној и верској основи – констатовао је Месић.
– Што се злочина над Србима тиче, они се напросто не могу негирати. Постоје из времена Другог светског рата егзактни подаци о томе и само слепац се може правити да их не види – додао је он.
Коментаришући актуелне политичаре у Србији Месић је рекао:
– Не одричем ником ни право ни могућност да промени мишљење, да схвати како је био на погрешној позицији и да крене другачијим путем. У којој мери то вреди за господу Вучића, Дачића и Николића, боље ће проценити грађани Србије него ја. Што се тиче Шешеља, он је изгубљен случај и на њега не треба трошити речи – закључује последњи председник СФРЈ.
Извор: Недељник
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Уразумимо се и наоружајмо док не буде касно...
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Не чини прељубу!
Не чини прељубу је седма божија заповест по реду од десет божијих заповести, које нам је Господ дао на Синају преко Мојсија. У наставку текста прочитајте шта значи седма Божија заповест у тумачењу владике Николаја Велимировића.
Не чини прељубу. А ово значи:
„Немој имати незакониту везу са женом. Заиста, у овоме су животиње послушније према Богу, него многи људи. Јер животиње се везују међу собом тачно у оно време и онако, како им је Творац њихов предодредио. А многи људи не познају ни време ни начин те везе између мушких и женских. Разум је њихов затупљен од блуда, те они не разликују закониту везу са женом од незаконите као што болестан човек не разликује слано од киселог. Зато ћете често чути од прељубочинаца овако правдање свога греха.”
– Па то је сасвим свеједно, своја жена или туђа, одређено време или неодређено. Свеједно.
Баш онако исто као што би рекао човек у врућици кад му ставите на језик најпре со, па онда паприку, па онда шећер:
– Шта то је све једно и исто. То нису различите ствари. То је једна иста ствар, са једним и истим укусом.
Да је свеједно живети законито и незаконито не би Бог ни заповедао преко Мојсеја народу израиљском, да не чини прељубу.
Прељубочинство разорава човека телесно и душевно. Прељубочинци обично искриве се као гудало, и пре старости, и завршавају свој живот у ранама, мукама и лудилу. Најстрашније и најгадније болести, за које наука зна, јесу болести које се множе и разносе по човечанству прељубом. Тело прељубница постане у болести као једна смрдна бара, од које свак бега са запушеним носом и великим гађењем.
Но, бар да се све зло завршује са оним, који зло чине, ствар би била мање ужасна. Али ствар је преужасна, када се помисли, да деца прељубочинаца наслеђују болести својих родитеља: синови и кћери, па чак и унуци и праунуци. Заиста болести од прељубе бич су за људе као филоксера за винограде. Од тих болести човечанство је уназађено, дегенерисано, више него ма од којих других.
Слика је довољно страшна, кад се имају на уму само телесне муке и ругобе, телесно гнилење и распадање од блудних болести. Но слика је тек потпуна и тек страшна до цепања нерава, када се уз телесну ругобу дода и ругоба душевна, као последица истога блудног зла. Од тога зла када се уз телесну ругобу дода и ругоба душевна, као последица немоћи код човека ослабе и растроје се. Болесник изгуби оштрину и дубину и висину мисли, коју је имао пре болести. Постаје блесав, муцав, сметен, забораван и стално заморен. Престаје бити способан за ма какав озбиљан посао. Изгуби карактер и одаје се свим могућим пороцима. Одаје се лако пијанству, сплетки, лажи, крађи и злочину, сваке врсте. Развије се код њега страшна мржња свега доброг, честитог, светлог, молитвеног, духовног, божанског. Он мрзи добре људе, па се стара свом силом, да им напакости, да их упрља, увреди, оцрни, оклевета. Као прави човекомрзац он је у исто време и богомрзац. Он мрзи све законе, и људске и Божије, зато он мрзи и све законодавце и законочуваре. Он је гонилац реда, поретка, добра, карактера, светиње и идеала. Он је прави отров друштва, који гнили и заудара, као ружна бара и трује сву околину. Његово је тело гној, и његова је душа гној.
Ето, браћо, зашто је Бог, који све зна и све предвиђа, издао заповест против прељубе, против блудног живота, против ванбрачне везе међу људима.
Нарочито омладина народна треба да се склања и чува овога зла ко од отровног змијињака. Јер онај народ нема будућности, у коме се омладина преда распусном и незаконитом телесном животу. Такав народ имаће све богаљастија, тупоглавија и немоћнија поколења са временом, док најзад не постане плен јендога здравијег народа, који ће доћи, да их потчини себи.
Ко уме да чита прошлост људи и народа, може се довољно научити, каква страховита казна постиже прељубочина племена и народе.
У Светом писму описује се пропаст два града, Содома и Гомора, у којима се није могло наћи ни десет праведних и чистих људи. Пустио је Бог зато огњену кишу са сумпором, те су оба града одједном затрпана као у гробу.
У Јужној Италији постоји и сад место, звано Помпеја, негда богат и раскошан град а сада једна жалосна рушевина, на коју се људи скупљају да виде и да уздрхте душом од страха и ужаса. А судба је Помпеје укратко оваква:
„Богатство је довело тај град до тако раскалашног и блудног живота, какав се ваљда у свету није запамтио. И дошла је казна Божија изненада. Једнога дана провали се планина Везув, и вулкан избије из те провале, и огњена киша са пепелом и сумпором почне да засипа град Помпеју са свима њеним житељима, док је није засула високо изнад кућа, као што се један мртвац у гробу засипа.”
А народима здравим у том погледу Бог даје свако добро у изобиљу. Сви сте чули, да је народ енглески данас у свету први по богатству, реду, законитости и просвећености. Зашто је Бог дао тако много добра томе једном народу? Из повише разлога. Ево овде само једног, а то је морална чистота, морално здравље енглеске омладине. Када се у Енглеској регрутују младићи за војску не нађе се на сто више од двојице, који су имали недозвољене везе са женом. И Енглези се увек жале, зашто се нађу и та двојица на стотину, и старају се, да не буду ни два млада човека у стотину нечиста. А помислите, браћо, како је то код других народа! Помислите и сами реците, да ли Провиђење неправо ради, када једном народу, морално чистијем од других народа, даје више здравља, мира, богатства, среће!
Нека вам Бог Свемогући помогне, браћо, да не залутате на клизав и опасни пут прељубодејства. Нека ваш анђео хранитељ чува мир и љубав у дому вашем.
Нека Мајка Божија надахне ваше синове и кћери својим божанским девичанством, да би тела и душе њихове биле неупрљане грехом но чисте и светле, да би се Дух Свети могао настанити у њима и оплодити их само оним што је божанско, што је од Бога. Амин.
владика Николај Велимировић
Не чини прељубу је седма божија заповест по реду од десет божијих заповести, које нам је Господ дао на Синају преко Мојсија. У наставку текста прочитајте шта значи седма Божија заповест у тумачењу владике Николаја Велимировића.
Не чини прељубу. А ово значи:
„Немој имати незакониту везу са женом. Заиста, у овоме су животиње послушније према Богу, него многи људи. Јер животиње се везују међу собом тачно у оно време и онако, како им је Творац њихов предодредио. А многи људи не познају ни време ни начин те везе између мушких и женских. Разум је њихов затупљен од блуда, те они не разликују закониту везу са женом од незаконите као што болестан човек не разликује слано од киселог. Зато ћете често чути од прељубочинаца овако правдање свога греха.”
– Па то је сасвим свеједно, своја жена или туђа, одређено време или неодређено. Свеједно.
Баш онако исто као што би рекао човек у врућици кад му ставите на језик најпре со, па онда паприку, па онда шећер:
– Шта то је све једно и исто. То нису различите ствари. То је једна иста ствар, са једним и истим укусом.
Да је свеједно живети законито и незаконито не би Бог ни заповедао преко Мојсеја народу израиљском, да не чини прељубу.
Прељубочинство разорава човека телесно и душевно. Прељубочинци обично искриве се као гудало, и пре старости, и завршавају свој живот у ранама, мукама и лудилу. Најстрашније и најгадније болести, за које наука зна, јесу болести које се множе и разносе по човечанству прељубом. Тело прељубница постане у болести као једна смрдна бара, од које свак бега са запушеним носом и великим гађењем.
Но, бар да се све зло завршује са оним, који зло чине, ствар би била мање ужасна. Али ствар је преужасна, када се помисли, да деца прељубочинаца наслеђују болести својих родитеља: синови и кћери, па чак и унуци и праунуци. Заиста болести од прељубе бич су за људе као филоксера за винограде. Од тих болести човечанство је уназађено, дегенерисано, више него ма од којих других.
Слика је довољно страшна, кад се имају на уму само телесне муке и ругобе, телесно гнилење и распадање од блудних болести. Но слика је тек потпуна и тек страшна до цепања нерава, када се уз телесну ругобу дода и ругоба душевна, као последица истога блудног зла. Од тога зла када се уз телесну ругобу дода и ругоба душевна, као последица немоћи код човека ослабе и растроје се. Болесник изгуби оштрину и дубину и висину мисли, коју је имао пре болести. Постаје блесав, муцав, сметен, забораван и стално заморен. Престаје бити способан за ма какав озбиљан посао. Изгуби карактер и одаје се свим могућим пороцима. Одаје се лако пијанству, сплетки, лажи, крађи и злочину, сваке врсте. Развије се код њега страшна мржња свега доброг, честитог, светлог, молитвеног, духовног, божанског. Он мрзи добре људе, па се стара свом силом, да им напакости, да их упрља, увреди, оцрни, оклевета. Као прави човекомрзац он је у исто време и богомрзац. Он мрзи све законе, и људске и Божије, зато он мрзи и све законодавце и законочуваре. Он је гонилац реда, поретка, добра, карактера, светиње и идеала. Он је прави отров друштва, који гнили и заудара, као ружна бара и трује сву околину. Његово је тело гној, и његова је душа гној.
Ето, браћо, зашто је Бог, који све зна и све предвиђа, издао заповест против прељубе, против блудног живота, против ванбрачне везе међу људима.
Нарочито омладина народна треба да се склања и чува овога зла ко од отровног змијињака. Јер онај народ нема будућности, у коме се омладина преда распусном и незаконитом телесном животу. Такав народ имаће све богаљастија, тупоглавија и немоћнија поколења са временом, док најзад не постане плен јендога здравијег народа, који ће доћи, да их потчини себи.
Ко уме да чита прошлост људи и народа, може се довољно научити, каква страховита казна постиже прељубочина племена и народе.
У Светом писму описује се пропаст два града, Содома и Гомора, у којима се није могло наћи ни десет праведних и чистих људи. Пустио је Бог зато огњену кишу са сумпором, те су оба града одједном затрпана као у гробу.
У Јужној Италији постоји и сад место, звано Помпеја, негда богат и раскошан град а сада једна жалосна рушевина, на коју се људи скупљају да виде и да уздрхте душом од страха и ужаса. А судба је Помпеје укратко оваква:
„Богатство је довело тај град до тако раскалашног и блудног живота, какав се ваљда у свету није запамтио. И дошла је казна Божија изненада. Једнога дана провали се планина Везув, и вулкан избије из те провале, и огњена киша са пепелом и сумпором почне да засипа град Помпеју са свима њеним житељима, док је није засула високо изнад кућа, као што се један мртвац у гробу засипа.”
А народима здравим у том погледу Бог даје свако добро у изобиљу. Сви сте чули, да је народ енглески данас у свету први по богатству, реду, законитости и просвећености. Зашто је Бог дао тако много добра томе једном народу? Из повише разлога. Ево овде само једног, а то је морална чистота, морално здравље енглеске омладине. Када се у Енглеској регрутују младићи за војску не нађе се на сто више од двојице, који су имали недозвољене везе са женом. И Енглези се увек жале, зашто се нађу и та двојица на стотину, и старају се, да не буду ни два млада човека у стотину нечиста. А помислите, браћо, како је то код других народа! Помислите и сами реците, да ли Провиђење неправо ради, када једном народу, морално чистијем од других народа, даје више здравља, мира, богатства, среће!
Нека вам Бог Свемогући помогне, браћо, да не залутате на клизав и опасни пут прељубодејства. Нека ваш анђео хранитељ чува мир и љубав у дому вашем.
Нека Мајка Божија надахне ваше синове и кћери својим божанским девичанством, да би тела и душе њихове биле неупрљане грехом но чисте и светле, да би се Дух Свети могао настанити у њима и оплодити их само оним што је божанско, што је од Бога. Амин.
владика Николај Велимировић
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko **** napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije.
Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko **** hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte!
Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog **** pre nekoliko dana. Robert Baer trenutno promoviše svoju knjigu -The secret of White House- u Kvebeku, gde smo i razgovarali. U intervjuu smo razgovarali o pozadini rata u Jugoslaviji.
Kad ste stigli u Jugoslaviju,gde je to tačno bilo i koji Vam je bio prvi zadatak?
Stigao sam helikopterom sa još 3 agenta. Sleteli smo 12. Januara 1991 u Sarajevo. Zadatak nam je bio da pripazimo na navodne teroriste srpske nacionalnosti, koji bi trebali napasti Sarajevo.
O kojim teroristima je reč i zašto bi oni navodno trebali da izvrše te napade?
O srpskim, dati su nam fajlovi da grupa po imenu „Vrhovna Srbija“ planira izvesti bombaške napade na ključne zgrade u Sarajevu zbog želje da Bosna izađe iz tadašnje Jugoslavije.
Da li je takva grupa postojala i šta ste Vi tačno radili u Sarajevu po naradbi komande CIA?
Takva grupa nikad nije postojala! I nas je centrala prevarila. Imali smo zadatak da upozoravamo i da širimo paniku među političarima u Bosni, jednostavno punili smo im glavu da će Srbi da napadnu. U početku smo i mi prihvatili priču, ali posle smo se malo zapitali. Zašto dižemo paniku kad ta grupa oligledno ni ne postoji?
Kako i kada se završila da operacija i da li je imala neko ime?
Za mene se završila nakon 2 nedelje, dobio sam novi zadatak u Sloveniji. Inače operacija je trajala još mesec dana i imala je naziv „ISTINA“. Iako je to bilo sve samo ne to!
Kažete otišli ste u Sloveniju, kojim povodom?
Tamo sam dobio instrukcije da je Slovenija spremna da proglasi nezavisnost, date su nam pare, nekoliko miliona dolara, uz taj novac mi smo financirali razne nevladine organizacije, opozicione stranke i razne političare koji su raspaljivali mržnju.
Kakvo ste Vi imali mišljenje zbog te propagande od strane CIA, i šta su o tome mislisle vaše kolege?
Svakako da se zadatak ne odbija od CIA, pogotovo ne tada jer su svi bili nervozni i skloni paranoji! Mnogi agenti i visoki činovnici CIA su nestajali samo zato što su odbili da rade propagandu protiv srba u Jugoslaviji. Ja lično sam bio šokiran dozom laži naše agencije i političara! Mnogi agenti CIA su radili propagandu a da nisu ni svesni šta rade. Jednostavno svako radi delić priče, i samo onaj ko je sklopio celu priču zna pozadinu a to su političari.
Znači postojala je propaganda isključivo prema Srbima?
Da i ne. Propaganda je imala za cilj da zavadi države i da se one odvoje od matične Jugoslavije. Morali smo izabrati žrtveno jagnje koje bi bilo krivo za sve. Neko ko bi bio odgovoran za rat i nasilje. Srbije je izabrana jer je na neki način bila naslednica Jugoslavije.
Možete li nabrojati političare koji su u bivšoj Jugoslaviji bili plaćeni od strane CIA?
Da, mada je to delikatno. Stipe Mesić, Franjo Tuđman, Alija Izebegović, mnogi savetnici i članovi vlade Jugoslavije, plaćeni su i bili srpski generali, novinari pa čak i pojedine vojne formacije. Jedno vreme je plaćen bio i Radovan Karadžić ali je prestao da uzima pomoć kad je shvatio da će biti žrtvovan i optužen za zločine u Bosni. Bio je izrađen od Američke administracije.
Spomenuli ste kontrolu i financiranje medija, kako je to bilo tačno?
To se već zna, pojedini agenti CIA su bili zaduženi za pisanje zvaničnih izjava koje bi spikeri čitali na vestima. Naravno spikeri nisu ništa znali, oni su to dobili od svog šefa a on od svog koji je bio naš čovek. Postojao je jedan zadatak za sve, a to je da se kroz televiziju širi mržnja, nacionalizam i skroz su se isticale razlike među ljudima.
Srebrenica, svi znamo za nju. Možete li reći nešto o tome ukoliko znate?
Da! Od 1992 sam u Bosni bio ponovo, ali ovog **** smo trebali da obučavamo vojne formacije koje su predstavljale Bosnu, novu državu koja samo što je proglasila nezavisnost. Srebrenica je preuveličana priča i nažalost veliki broj ljudi su izmanipulisani. Broj žrtava je jedank ubijenim srbima i drugima ali Srebrenica je politički marketing. Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko **** napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Kad sam pitao zašto, rekao je videćeš. Dobijena je naredba da sa novonastalom Bošnjačkom vojskom udarimo po kućama i civilima. Naravno to su bili građani Srebrenice. U tom trenutku sa druge strane udarili su i Srbi. Verovatno je i njih neko platio i nahuškao!
Ko bi onda mogao kriv biti za genocid u Srebrenici?
Jednostavno žrtve u Srebrenici su bile tu zbog Bosanaca, Srba i Amerikanaca tjst nas! Ali sve je prepisano Srbima. Nažalost mnoge žrtve su sahranjene kao muslimani a bili su Srbi ili druge nacionalnosti. Pre nekoliko godina je moj drug, bivši agent CIA i sadašnji čovek u MMF-u rekao da je Srebrenica proizvod dogovora između Američke vlade i političare u Bosni. Srebrenica kao grad je žrtvovana jer je nakon tog navodnog zločina srba, Amerika imala povoda za napad.
Šta mislite generalno zašto se Jugoslavija raspala, tjst zašto je Vaša vlada imala želju da to uradi?
Sve je jasno, ljudi koji su nekad huškali na rat a ujedno i pripovedali o miru sada su vlasnici kompanija koje eksploatišu razna rudna bogatstva i slično! Jednostavno, napravili su od Vas robove, vaši ljudi rade za džabe i taj proizvod ide u Nemačku i Ameriku, oni zarađuju! A Vi još na kraju morate da otkupite i uvezete ono što ste sami napravili, pošto nemate novca, morate se zadužiti, to je čitava priča sa celim Balkanom!
Niste bili na Kosovu aktivni kao agent CIA, ali da li je i tu bilo nekog pritiska od strane Amerike?
Kako ne! Kosovo je oduzeto iz dva razloga, prvo zbog rudnih i prirodnih resursa a drugo, Kosovo je vojna baza NATO-a! U srcu Evrope je njihova najveća vojna baza.
Imate li poruku za ljude iz bivše Jugoslavije?
Imam. Neka zaborave prošlost, ona je iscenirana i lažirana.Izmanipulisani ste, oni su dobili šta su hteli i glupo je da se Vi još mrzite, morate pokazati da ste jači i da ste shvatili ko je sve napravio! Ja se iskreno izvinjavam! Zato dugo vremena i otkrivam tajne CIA i Bele kuće!
Miloš Ćupurdija
Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klinton i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko **** hapšen i privođen. Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare. Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte!
Intervju je obavljen uživo u Kanadi, tokom mog **** pre nekoliko dana. Robert Baer trenutno promoviše svoju knjigu -The secret of White House- u Kvebeku, gde smo i razgovarali. U intervjuu smo razgovarali o pozadini rata u Jugoslaviji.
Kad ste stigli u Jugoslaviju,gde je to tačno bilo i koji Vam je bio prvi zadatak?
Stigao sam helikopterom sa još 3 agenta. Sleteli smo 12. Januara 1991 u Sarajevo. Zadatak nam je bio da pripazimo na navodne teroriste srpske nacionalnosti, koji bi trebali napasti Sarajevo.
O kojim teroristima je reč i zašto bi oni navodno trebali da izvrše te napade?
O srpskim, dati su nam fajlovi da grupa po imenu „Vrhovna Srbija“ planira izvesti bombaške napade na ključne zgrade u Sarajevu zbog želje da Bosna izađe iz tadašnje Jugoslavije.
Da li je takva grupa postojala i šta ste Vi tačno radili u Sarajevu po naradbi komande CIA?
Takva grupa nikad nije postojala! I nas je centrala prevarila. Imali smo zadatak da upozoravamo i da širimo paniku među političarima u Bosni, jednostavno punili smo im glavu da će Srbi da napadnu. U početku smo i mi prihvatili priču, ali posle smo se malo zapitali. Zašto dižemo paniku kad ta grupa oligledno ni ne postoji?
Kako i kada se završila da operacija i da li je imala neko ime?
Za mene se završila nakon 2 nedelje, dobio sam novi zadatak u Sloveniji. Inače operacija je trajala još mesec dana i imala je naziv „ISTINA“. Iako je to bilo sve samo ne to!
Kažete otišli ste u Sloveniju, kojim povodom?
Tamo sam dobio instrukcije da je Slovenija spremna da proglasi nezavisnost, date su nam pare, nekoliko miliona dolara, uz taj novac mi smo financirali razne nevladine organizacije, opozicione stranke i razne političare koji su raspaljivali mržnju.
Kakvo ste Vi imali mišljenje zbog te propagande od strane CIA, i šta su o tome mislisle vaše kolege?
Svakako da se zadatak ne odbija od CIA, pogotovo ne tada jer su svi bili nervozni i skloni paranoji! Mnogi agenti i visoki činovnici CIA su nestajali samo zato što su odbili da rade propagandu protiv srba u Jugoslaviji. Ja lično sam bio šokiran dozom laži naše agencije i političara! Mnogi agenti CIA su radili propagandu a da nisu ni svesni šta rade. Jednostavno svako radi delić priče, i samo onaj ko je sklopio celu priču zna pozadinu a to su političari.
Znači postojala je propaganda isključivo prema Srbima?
Da i ne. Propaganda je imala za cilj da zavadi države i da se one odvoje od matične Jugoslavije. Morali smo izabrati žrtveno jagnje koje bi bilo krivo za sve. Neko ko bi bio odgovoran za rat i nasilje. Srbije je izabrana jer je na neki način bila naslednica Jugoslavije.
Možete li nabrojati političare koji su u bivšoj Jugoslaviji bili plaćeni od strane CIA?
Da, mada je to delikatno. Stipe Mesić, Franjo Tuđman, Alija Izebegović, mnogi savetnici i članovi vlade Jugoslavije, plaćeni su i bili srpski generali, novinari pa čak i pojedine vojne formacije. Jedno vreme je plaćen bio i Radovan Karadžić ali je prestao da uzima pomoć kad je shvatio da će biti žrtvovan i optužen za zločine u Bosni. Bio je izrađen od Američke administracije.
Spomenuli ste kontrolu i financiranje medija, kako je to bilo tačno?
To se već zna, pojedini agenti CIA su bili zaduženi za pisanje zvaničnih izjava koje bi spikeri čitali na vestima. Naravno spikeri nisu ništa znali, oni su to dobili od svog šefa a on od svog koji je bio naš čovek. Postojao je jedan zadatak za sve, a to je da se kroz televiziju širi mržnja, nacionalizam i skroz su se isticale razlike među ljudima.
Srebrenica, svi znamo za nju. Možete li reći nešto o tome ukoliko znate?
Da! Od 1992 sam u Bosni bio ponovo, ali ovog **** smo trebali da obučavamo vojne formacije koje su predstavljale Bosnu, novu državu koja samo što je proglasila nezavisnost. Srebrenica je preuveličana priča i nažalost veliki broj ljudi su izmanipulisani. Broj žrtava je jedank ubijenim srbima i drugima ali Srebrenica je politički marketing. Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko **** napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni. Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije. Kad sam pitao zašto, rekao je videćeš. Dobijena je naredba da sa novonastalom Bošnjačkom vojskom udarimo po kućama i civilima. Naravno to su bili građani Srebrenice. U tom trenutku sa druge strane udarili su i Srbi. Verovatno je i njih neko platio i nahuškao!
Ko bi onda mogao kriv biti za genocid u Srebrenici?
Jednostavno žrtve u Srebrenici su bile tu zbog Bosanaca, Srba i Amerikanaca tjst nas! Ali sve je prepisano Srbima. Nažalost mnoge žrtve su sahranjene kao muslimani a bili su Srbi ili druge nacionalnosti. Pre nekoliko godina je moj drug, bivši agent CIA i sadašnji čovek u MMF-u rekao da je Srebrenica proizvod dogovora između Američke vlade i političare u Bosni. Srebrenica kao grad je žrtvovana jer je nakon tog navodnog zločina srba, Amerika imala povoda za napad.
Šta mislite generalno zašto se Jugoslavija raspala, tjst zašto je Vaša vlada imala želju da to uradi?
Sve je jasno, ljudi koji su nekad huškali na rat a ujedno i pripovedali o miru sada su vlasnici kompanija koje eksploatišu razna rudna bogatstva i slično! Jednostavno, napravili su od Vas robove, vaši ljudi rade za džabe i taj proizvod ide u Nemačku i Ameriku, oni zarađuju! A Vi još na kraju morate da otkupite i uvezete ono što ste sami napravili, pošto nemate novca, morate se zadužiti, to je čitava priča sa celim Balkanom!
Niste bili na Kosovu aktivni kao agent CIA, ali da li je i tu bilo nekog pritiska od strane Amerike?
Kako ne! Kosovo je oduzeto iz dva razloga, prvo zbog rudnih i prirodnih resursa a drugo, Kosovo je vojna baza NATO-a! U srcu Evrope je njihova najveća vojna baza.
Imate li poruku za ljude iz bivše Jugoslavije?
Imam. Neka zaborave prošlost, ona je iscenirana i lažirana.Izmanipulisani ste, oni su dobili šta su hteli i glupo je da se Vi još mrzite, morate pokazati da ste jači i da ste shvatili ko je sve napravio! Ja se iskreno izvinjavam! Zato dugo vremena i otkrivam tajne CIA i Bele kuće!
Miloš Ćupurdija
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Рад Независног друштва новинара Војводине које предводе муслимани Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
И још једном...
ТИБОР – ПРИМАЈУЋИ МЕТАК ЗА СРБИЈУ УМИРУЋИ ИЗГОВОРИО: „За ову земљу вреди погинути”
Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете је прочитати на неком другом месту на интернету, јер... на интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не заборавимо. И нешто научимо.
Тибор Церна
Не, није то прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи. А прича иде овако.
Више хиљада непријатељских војника, за које су у нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999. напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.
Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна, јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска територија од врха планинског венца па на другу страну, али је позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило – лакши посао.
Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске „припреме“ у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како, издржали су тог деветог априла. И десетог.
Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.
Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен – на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање „сада или мало касније“. Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.
Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста – да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.
Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо:
„Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!“
Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.
Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.
Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао:
„За ову земљу вреди погинути“.
Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.
Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.
(До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не значи – да треба да буде заборављен. Ова прича – баш томе служи.)
Извор: Фејсбук - Дарко Николић
Објавио: Србин.инфо
ТИБОР – ПРИМАЈУЋИ МЕТАК ЗА СРБИЈУ УМИРУЋИ ИЗГОВОРИО: „За ову земљу вреди погинути”
Чули сте за пакао Кошара, највећу битку током бомбардовања Србије 1999. Али, ову причу нисте чули. Нећете је прочитати на неком другом месту на интернету, јер... на интернету нема баш свега. Зато се и налази пред вама. Да не заборавимо. И нешто научимо.
Тибор Церна
Не, није то прича о величању српства, јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи. А прича иде овако.
Више хиљада непријатељских војника, за које су у нашој војсци утврдили да су припадали тзв. Ослободилачкој војсци Косова, али уз подршку специјалних снага НАТО алијансе, налазе се са једне стране ове приче. Они су, уз подршку артиљерије албанске војске, почели 9. априла 1999. напад на реон граничне карауле Кошаре, не би ли пробојем отворили пут за копнену инвазију. Такав продор у срце наше јужне покрајине имао би страшне последице по српску војску јер би се непријатељ као клин забио у средину територије, а несметаним довођењем појачања могао да делује даље како му воља. Кошаре, зато, нису смеле да падну.
Тачније, сама зграда, та караула, није толико кључна, јер је на обронку стрмих планина, с тим што је албанска територија од врха планинског венца па на другу страну, али је позиција важна за ову причу. Јер, наша војска, у овом случају нападнута, била је у изузетно тешком положају, пошто је непријатељ по преласку саме граничне линије нападао низбрдо. А то је за армије вековима значило – лакши посао.
Други проблем је био у чињеници да се због велике граничне линије коју је требало чувати, а ограниченог броја расположивих војника (јер се у позадини ратовало са терористичким групама), мало граничара нашло у поменутом реону поменутог 9. априла 1999. Тачније, наспрам првог ешалона (први ред освајача) од око 2.000 нападача, који је у јуриш кренуо тек после језиве, вишесатне артиљеријске „припреме“ у виду стотина граната, наспрам њих је стајало тек око 130 људи. Не питајте како, издржали су тог деветог априла. И десетог.
Полако су потом почеле да стижу мање јединице које би подржале надљудске напоре у надљудским, снежно-планинским условима. Гинуло се сваког дана, чешће без хране и довољно муниције него што је то иоле потребно, у снегу понекад до грла, са хиљадама граната које су падале и хиљадама оних који су нападали. Али, копнена инвазија није била допуштана.
Тамо, у паклу Кошара, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна. Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну (већ крваве) 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен – на Кошаре. Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање „сада или мало касније“. Нарочито је, од 9. до 27. априла, један снајпериста из Легије странаца био кобан по наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.
Толико је било страшно издржавати јурише непријатеља и свакодневна бомбардовања из авиона, те свакодневно разорно коришћење артиљерије са оне стране границе, да је само још фалио тај снајпериста – да тамани кога жели и када пожели. Српски војници, у заклонима, мањим бункерима и рововима, због њега нису могли ни да врше физиолошке потребе како се то иначе чини, него све у неке посуде, па када ноћ падне, кришом се празни ту негде, у близини.
Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо:
„Усташо! ‘Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!“
Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.
Да би створио могућност да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.
Рањен, смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао:
„За ову земљу вреди погинути“.
Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту.
Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатељског.
(До краја НАТО бомбардовања, у паклу Кошара у коме је животе дало 108 војника који су спречавали копнену инвазију, непријатељ није остварио свој циљ. Тибор Церна је један од оних који су дали живот да се то спречи. Нисте никада раније чули за њега, Бог душу да му прости, али то не значи – да треба да буде заборављен. Ова прича – баш томе служи.)
Извор: Фејсбук - Дарко Николић
Објавио: Србин.инфо
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Мајка убијеног детета вратила тачијев венац!
Мајка Ивана Јововића, једног од дечака убијених на реци Бистрици у Гораждевцу 2003. године, није могла да поднесе да цвеће Хашима Тачија буде на гробу њеног сина. Тачијева „шетња“ српским стратиштима по Космету је цинизам и понижавање српских жртава.
„Погодило ме је више него оног 13. августа кад смо излазили на гробље! Он нам је убио децу, а сад је дошао да нам ’кити‘ децу!“
Тако Сенка Јововић, мајка Ивана Јововића, једног од српских дечака убијених на реци Бистрици у Гораждевцу 2004. године, коментарише долазак Хашима Тачија, председника самопроглашене државе Косово, у село и посету спомен-обележју погинулима, на које је чак положио букет белог цвећа.
„Ако је већ хтео да буде хуман, онда је требало да дође и да нам каже ко је убица наше деце, да га доведе и да га покаже нама, родитељима. Али и онај ко га је довео, а сазнаћу ко је, више ми је крив него Тачи! Јер, можда нису могли да га спрече, али су могли да обавесте родитеље и да кажу да ће неко из косовске владе да дође на гроб наше деце, па да и ми изађемо. Сад, да ли би он успео да дође и да стави то цвеће — не би сигурно! Само преко мене мртве! Када сам чула да је то урадио, само онај ко је доживео што и ја може да разуме кроз шта сам прошла“, прича Сенка.
Револтирана, отишла је и цео букет цвећа изгазила и рашчупала, а сутрадан раном зором са њим отишла у станицу милиције са намером да букет врати — Тачију.
„Чекала сама два сата да се неко смилује да дође да ми каже шта и како да урадим. Када се на крају појавио један полицајац рекао ми је да полиција са тим нема ништа! Рекли су ми да нису курири да би цвеће враћали ономе ко га је донео, а да мене нико није физички напао, ни мене, ни кућу… А ја их питам: ’А сад ја да пљунем овде некога да ли би ме ухапсили?‘ Одговорили су ми: „Да“, јер сам напала службено лице. А ја? Шта ја да радим?! Нису ме физички напали, али су ме у срце дирнули! Где нису смели да ме дирну!“, потресено прича мајка покојног Ивана.
Цвеће је, каже, ставила у кесу и окачила о кваку ономе за кога сумња да је и омогућио Тачијев долазак у Гораждевац.
Председник Привременог већа Гораждевца Милош Димитријевић објашњава да њих нико није обавестио о Тачијевој посети селу. Још више од тога, остао је затечен чињеницом да је неколико Срба, који су по његовим речима блиски српској странци СЛС, са Тачијем усред села, у биртији испијало пиво, а да им је овај још наручио и гајбу приде.
„Сви су осудили поступак Хашима Тачија, а ми смо као Општинско веће издали саопштење поводом његове ненајављене посете, која је уследила само два дана после обележавања годишњице убијене српске деце и посете српске делегације“, каже Димитријевић.
Одлазак на гроб убијене српске деце у Гораждевцу Хашиму Тачију није прва „шетња“ по српским стратиштима по Косову и Метохији. Пре ове, посетио је и Старо Грацко и положио венац на споменик убијеним српским жетеоцима.
Живојин Ракочевић, новинар и публициста са Косова и Метохије, на све то каже да Хашим Тачи прво треба да похапси све оне за које зна да су починили злочине над Србима.
Гроб Панта Дакића у Гораждевцу
„Али ту постоји један проблем, јер би морао да ухапси — самог себе. И то је суштина. Суштина је и да се овим понижавају жртве и да се људи осећају пониженим. Одлазак у Старо Грацко је на неки начин обележавање територије, јер многи који су побили Србе били су њему подређени. Срби из Грацког су протерани, сада су тамо албанске виле… Тачи је тако ово некада српско место и узео. А венац који је донео ознака је да је он дошао да обележи територију. Ово што је сада урадио у Гораждевцу је застрашујуће понижење“, шокиран је Ракочевић.
Да ли Хашим Тачи себи на тај начин преко српских гробова прави политички маркетинг, питање је на које Ракочевић одговара на следећи начин:
„Маркетинг је и сувише блага реч. Може се говорити да је ово ствар цинизма, понижења и бруталног угрожавања територије, замена теза и баланса у злочину… Приметно је да он сваки пут каже: овде су сви страдали, страдало је оволико деце, страдало се међу Албанцима, страдало се међу Србима… И то је тај ужасни баланс у злочину. Он и међународна заједница морају да погледају у лице мајци убијеног Ивана Јововића или мајци Панте Дакића из Гораждевца и да каже: ’Зликовац који је убио вашег сина је ухапшен!‘, али то се не дешава, него се посетама покрива оно што је заједнички подухват у злочину и етничком чишћењу“, децидан је Ракочевић.
Он упозорава да би и међународна заједница, али и Београд требало Тачију да скрену пажњу да таквим посетама не само да понижава људе, већ и дестабилизује средину у коју долази.
Извор: Спутњик
Мајка Ивана Јововића, једног од дечака убијених на реци Бистрици у Гораждевцу 2003. године, није могла да поднесе да цвеће Хашима Тачија буде на гробу њеног сина. Тачијева „шетња“ српским стратиштима по Космету је цинизам и понижавање српских жртава.
„Погодило ме је више него оног 13. августа кад смо излазили на гробље! Он нам је убио децу, а сад је дошао да нам ’кити‘ децу!“
Тако Сенка Јововић, мајка Ивана Јововића, једног од српских дечака убијених на реци Бистрици у Гораждевцу 2004. године, коментарише долазак Хашима Тачија, председника самопроглашене државе Косово, у село и посету спомен-обележју погинулима, на које је чак положио букет белог цвећа.
„Ако је већ хтео да буде хуман, онда је требало да дође и да нам каже ко је убица наше деце, да га доведе и да га покаже нама, родитељима. Али и онај ко га је довео, а сазнаћу ко је, више ми је крив него Тачи! Јер, можда нису могли да га спрече, али су могли да обавесте родитеље и да кажу да ће неко из косовске владе да дође на гроб наше деце, па да и ми изађемо. Сад, да ли би он успео да дође и да стави то цвеће — не би сигурно! Само преко мене мртве! Када сам чула да је то урадио, само онај ко је доживео што и ја може да разуме кроз шта сам прошла“, прича Сенка.
Револтирана, отишла је и цео букет цвећа изгазила и рашчупала, а сутрадан раном зором са њим отишла у станицу милиције са намером да букет врати — Тачију.
„Чекала сама два сата да се неко смилује да дође да ми каже шта и како да урадим. Када се на крају појавио један полицајац рекао ми је да полиција са тим нема ништа! Рекли су ми да нису курири да би цвеће враћали ономе ко га је донео, а да мене нико није физички напао, ни мене, ни кућу… А ја их питам: ’А сад ја да пљунем овде некога да ли би ме ухапсили?‘ Одговорили су ми: „Да“, јер сам напала службено лице. А ја? Шта ја да радим?! Нису ме физички напали, али су ме у срце дирнули! Где нису смели да ме дирну!“, потресено прича мајка покојног Ивана.
Цвеће је, каже, ставила у кесу и окачила о кваку ономе за кога сумња да је и омогућио Тачијев долазак у Гораждевац.
Председник Привременог већа Гораждевца Милош Димитријевић објашњава да њих нико није обавестио о Тачијевој посети селу. Још више од тога, остао је затечен чињеницом да је неколико Срба, који су по његовим речима блиски српској странци СЛС, са Тачијем усред села, у биртији испијало пиво, а да им је овај још наручио и гајбу приде.
„Сви су осудили поступак Хашима Тачија, а ми смо као Општинско веће издали саопштење поводом његове ненајављене посете, која је уследила само два дана после обележавања годишњице убијене српске деце и посете српске делегације“, каже Димитријевић.
Одлазак на гроб убијене српске деце у Гораждевцу Хашиму Тачију није прва „шетња“ по српским стратиштима по Косову и Метохији. Пре ове, посетио је и Старо Грацко и положио венац на споменик убијеним српским жетеоцима.
Живојин Ракочевић, новинар и публициста са Косова и Метохије, на све то каже да Хашим Тачи прво треба да похапси све оне за које зна да су починили злочине над Србима.
Гроб Панта Дакића у Гораждевцу
„Али ту постоји један проблем, јер би морао да ухапси — самог себе. И то је суштина. Суштина је и да се овим понижавају жртве и да се људи осећају пониженим. Одлазак у Старо Грацко је на неки начин обележавање територије, јер многи који су побили Србе били су њему подређени. Срби из Грацког су протерани, сада су тамо албанске виле… Тачи је тако ово некада српско место и узео. А венац који је донео ознака је да је он дошао да обележи територију. Ово што је сада урадио у Гораждевцу је застрашујуће понижење“, шокиран је Ракочевић.
Да ли Хашим Тачи себи на тај начин преко српских гробова прави политички маркетинг, питање је на које Ракочевић одговара на следећи начин:
„Маркетинг је и сувише блага реч. Може се говорити да је ово ствар цинизма, понижења и бруталног угрожавања територије, замена теза и баланса у злочину… Приметно је да он сваки пут каже: овде су сви страдали, страдало је оволико деце, страдало се међу Албанцима, страдало се међу Србима… И то је тај ужасни баланс у злочину. Он и међународна заједница морају да погледају у лице мајци убијеног Ивана Јововића или мајци Панте Дакића из Гораждевца и да каже: ’Зликовац који је убио вашег сина је ухапшен!‘, али то се не дешава, него се посетама покрива оно што је заједнички подухват у злочину и етничком чишћењу“, децидан је Ракочевић.
Он упозорава да би и међународна заједница, али и Београд требало Тачију да скрену пажњу да таквим посетама не само да понижава људе, већ и дестабилизује средину у коју долази.
Извор: Спутњик
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
РИМОКАТОЛИЗАЦИЈА АЛБАНАЦА.
Насилно одвајање Косова од СРЈ 1999. и проглашење независности од Србије 2008. су улили наду Албанским муслиманима Косова. После 95 година од одвајања од Отоманског царства, надали су се да је коначно дошло време да уживају у својој држави и ускраћеним слободама које су изгубили под режимом Слободана Милошевића у Србији.
Међутим, проглашење независности од Србије 2008. није помогло муслиманима етничким Албанцима да створе државу какву су желели нити да остваре дуго сањану независност. Услови живота муслимана Албанаца у пост- југословенском Косову су се погоршали у сваком аспекту. Многи од њих сањају дане Титове Југославије, када су уживали у економском просперитету и слободи кретања по свету, и ако су и тада били верски дискриминисани.
И ако по попису из 2011, муслимани чине 95,60 посто популације Косова, када је Косоварима писао устав Марти Ахтисари 2008, они су открили да су западни креатори њихове државе, искључили Ислам из њиховог устава. Како је држава Косово почела да сазрева, муслимани су почели да виде да се Ислам искључује из сваког аспекта њиховог свакодневног живота. Већ 2008. смо видели у државним школама прве случајеве отказа наставницама које носе хиџаб, док две године касније, Енвер Хоџај, министар образовања, науке и технологије је издао званично упуство по коме министарство препоручује искључење студенаткиња које носе хиџаб из државних образовних истутуција на свим нивоима.
Док су муслимани и Ислам искључени из јавног живота Косоварске републике, амерички постављени владари показују отворени презир према Исламу и верујућим муслиманима. Председник Косова, Афета Јахјага (која је на ту функцију постављена од стране амбасадора САД у Приштини, Кристофера Дела) је такав пример. Она је у више прилика вређала муслимане и Ислам, и отворено је прогласила Скендербега за националног хероја Косова, који по њеним речима се борио „за цивилизацију и европско хришћанство против Отоманске империје и Ислама“[1].
Она такође је нападала исламски свети закон, Шеријат, притом бранећи Католички племенски закон Леке Дукађинија, тврдивши да су шеријат Албанцима наметнули „Отомански освајачи“[2].
Ислам не нападају искључиво нове Албанске елите Косова, већ и многи од стране ЕУ и САД спонзорисани медији, невладине организације, и одређен број активиста „грађанског друштва које су створили владари из САД, Сорош и ЕУ после рата. У интервју који је косовски министар спољних послова Енвер Хоџај дао листу „Зери“ 2. јануара, 2014,[3] рекао је врло отоворено да влада Косова не жели било какав ислам у својој земљи. Објаснио је да би се стало на пут обнови ислама на Косову, његову владу помаже страни фактор (читај: ЕУ и САД амбасаде које управљају земљом) који кроз своје: „политичке пројекте, кроз професионалне медије, грађанско друштво и инвестеције ствара ситуацију социјалног инжењеринга у Републици Косово“.[4]
Косовски министар спољних послова даље објашњава да се ради потребе деисламизације земље, мора прихватити милитанта верзија лаицизма:
„ Ја мислим да је секуларизам увек био од изузетне важности за државу Косову, у прошлости а и сада. Разлог зашто сам одлучио да забраним хиџабе (у школама), је да би исказао лични напор у борби за секуларну државу.. и оно што морамо да урадимо је да покушамо да зауставимо било какву везу између национализма и верског елемента.“[5]
Стране силе, које представља НАТО кроз мисију КФОР,[6] ЕУ и америчку владу и њене агенције, су трансформисале Косово у НАТО колинију, која више не прима наређења из Београда, већ уместо тога прима наредбе из Брисела и Вашингтона. Стране силе су инвестирале милионе долара да створе своје медије[7] и грађанско друштво, које на свакодневној основи напада муслиманске традиције Косовара, као и осталих непослушних група и мањина.
Са обзром да се на вернике Косоваре муслимане, као и на Србе, гледа као на проблем за геостратешки план НАТО за Балкан, користе се свакодневно увреде и етикете попут терористи, вехабије, „Арапи“, безбедносна претња и „остатци отоманског периода“. Муслимани верници пре свега виде себе као муслимане, и због тога осећају везу са отоманском прошлошћу, муслиманским уметом, Турском.. и одбијају да прихвате католичке митове велико албанског национализма, као на пример оне повезане са Скендербегом, Мајком Терезом, које је нова косоварска држава увезла из Албаније, су етикетирани од медија као издајници, анти-Европљани, „Турци“, агенти Турске и Србије. Неки муслимани на Косову су чак и хапшени због напада на те католичке симболе.[8]
И ако нису сјајни политички услови за вернике муслимане на послератном Косово, многи Косовари без обзира на све откривају своје корене и веру. Многи од њих, који се осећају пре свега као муслимани и одбацују католичке митове албанског национализма, траже од „страног пристуства“ и њихових политичара да покажу више поштовања за њихову културу и религију.
Исламска заједница Косова је захтевала од политичара да Косовари да уче о својој религији у школама, да сазидају велику џамију у Приштини и да дозволе женама које носе хиџаб да се школују и раде у јавном сектору. Међутим, сви ови захтеви ,а нарочито жеља за исламском веронауком у школама, су игнорисани и одбачени од стране „страног присуства“ и косоварских политичара. Косоварска влада која забрањује муслиманима да уче о Исламу је уместо тога поверила учење религије деци Косова чувеном исламофобу, Тонију Блеру, кроз његову „Тони Блер верску фондацију“. [9]
Понос на исламске корене многих Косовара после НАТО инвазије 1999. је узнемирио „страно присуство“ Косова и оне секуларне политичаре које су американци довели на власт после рата. Они су мислили да Косовари желе да се одвоје од Србије само зато што су Албанци, а не зато што су уз то и муслимани. Међутим, исламска тенденција већине косоварске популације, њихов масовни одлазак у џамије и праћење имам је створило велике главобоље за НАТО стратегију у јуоисточној Европи.
Њихова иритираност Косоварским поновним откривањем Ислама може да се разуме када неко види реакције медија које американци спонзоришу у Приштини, њихових амбасадора, високих НАТО официра или изјава про НАТО политичара као окривљеног за ратне злочине Рамуша Харадинаја, који је отворено назвао ново откривене брадате муслимане Косова „прљавим“ и обећао да их прогања после доласка на власт.
Исламски идентитет Косовара је нападнут у сваком аспекту живота у пост Југословенском Косову. Један пример се може наћи на јавним површинама нове републике. После одвајања од Србије, нови владари Косова и „страно присуство“ су били јако брзи у напорима не само да де- југославизују и албанизују скоро сваку улицу и институцију на Косову, већ и да покатоличе добар део јавног простора. У престоници Косова, Приштини, где католика има тек неколико стотина, добили су дозволу да саграде велику катедралу код самог улаза у град 2007.[10] У исто време, муслиманима није дозвољено да сазидају велику џамију, а православној заједници желе да сруше цркву.[11] Католичка катедрала „Мајка Тереза“ је постала један најбитнијих објеката постјугословенске Приштине, где од стране НАТО подржани Албански политичари иду сваки Божић да се моле ( али никада не оду у џамију током Бајрама и Рамазана, и ако су муслимани).
Главни тргови Косова су названи по католичким светцима. У престоници Приштини, два главна булевара су названа по Мајци Терези и „НАТО свецу“ Билу Клинтону. Мајка Тереза, Скендербег, Пјетер Богдани, Ђерђ Фишта и остали анти –муслимански и анти семитски крсташи имају своје тргове и булеваре у скоро свим већим градовима Косова. Али зато, ниједан трг, парк или улица није добила име по нечему везаном за отоманску прошлост Косова или било којег муслиманског владара или свеца као што су Сари Салтик Деде, Шех Албани, Султани Мурат, Бајазит, Абдулхамид други и тако даље.
Процес католизације идентитета албанске већине траје и у школама Косова. Косоварску децу уче да је њихова изворна вера католичанство и да је Ислам наметнут од стране Турака. У школским уџбеницима уче да је Ислам религија „варварских Турака“ који су окупирали њихову земљу, силовали њихове жене и насилно их исламизирали, док католичанство и његови следебеници се предстваљају као праве албанске патриоте, претставници европске цивилизације, хуманизма и изворне вере Косовара.[12]
Као што Ана ди Лелио примећује у својој књизи „Косовски бој 1389: Албански еп“, процес албанизације анти- Турских хероја Косова је направљен да би се наметнуо хришћански идентитет муслиманској популацији од стране нових владара.[13]
Косову, коју знају сви Албанци и штампа признаје, да најмоћнији људи на Косову данас нису од „демократски“ изабрани посланици, нити председник нити премијер, већ америчке дипломате и амбасадор. Они су ти који одлучују ко ће бити председник,[14] премијер, како ће се нова влада формирати, како ће косоварски политичари да реше своје сукобе.[15] Они одлучују чак и које теолошке облике ислама Косовари требају да прате и код којих имам требају да иду, а који су девијантни и зато требају да буду уклоњени из џамија.[16]
Насилно одвајање Косова од СРЈ 1999. и проглашење независности од Србије 2008. су улили наду Албанским муслиманима Косова. После 95 година од одвајања од Отоманског царства, надали су се да је коначно дошло време да уживају у својој држави и ускраћеним слободама које су изгубили под режимом Слободана Милошевића у Србији.
Међутим, проглашење независности од Србије 2008. није помогло муслиманима етничким Албанцима да створе државу какву су желели нити да остваре дуго сањану независност. Услови живота муслимана Албанаца у пост- југословенском Косову су се погоршали у сваком аспекту. Многи од њих сањају дане Титове Југославије, када су уживали у економском просперитету и слободи кретања по свету, и ако су и тада били верски дискриминисани.
И ако по попису из 2011, муслимани чине 95,60 посто популације Косова, када је Косоварима писао устав Марти Ахтисари 2008, они су открили да су западни креатори њихове државе, искључили Ислам из њиховог устава. Како је држава Косово почела да сазрева, муслимани су почели да виде да се Ислам искључује из сваког аспекта њиховог свакодневног живота. Већ 2008. смо видели у државним школама прве случајеве отказа наставницама које носе хиџаб, док две године касније, Енвер Хоџај, министар образовања, науке и технологије је издао званично упуство по коме министарство препоручује искључење студенаткиња које носе хиџаб из државних образовних истутуција на свим нивоима.
Док су муслимани и Ислам искључени из јавног живота Косоварске републике, амерички постављени владари показују отворени презир према Исламу и верујућим муслиманима. Председник Косова, Афета Јахјага (која је на ту функцију постављена од стране амбасадора САД у Приштини, Кристофера Дела) је такав пример. Она је у више прилика вређала муслимане и Ислам, и отворено је прогласила Скендербега за националног хероја Косова, који по њеним речима се борио „за цивилизацију и европско хришћанство против Отоманске империје и Ислама“[1].
Она такође је нападала исламски свети закон, Шеријат, притом бранећи Католички племенски закон Леке Дукађинија, тврдивши да су шеријат Албанцима наметнули „Отомански освајачи“[2].
Ислам не нападају искључиво нове Албанске елите Косова, већ и многи од стране ЕУ и САД спонзорисани медији, невладине организације, и одређен број активиста „грађанског друштва које су створили владари из САД, Сорош и ЕУ после рата. У интервју који је косовски министар спољних послова Енвер Хоџај дао листу „Зери“ 2. јануара, 2014,[3] рекао је врло отоворено да влада Косова не жели било какав ислам у својој земљи. Објаснио је да би се стало на пут обнови ислама на Косову, његову владу помаже страни фактор (читај: ЕУ и САД амбасаде које управљају земљом) који кроз своје: „политичке пројекте, кроз професионалне медије, грађанско друштво и инвестеције ствара ситуацију социјалног инжењеринга у Републици Косово“.[4]
Косовски министар спољних послова даље објашњава да се ради потребе деисламизације земље, мора прихватити милитанта верзија лаицизма:
„ Ја мислим да је секуларизам увек био од изузетне важности за државу Косову, у прошлости а и сада. Разлог зашто сам одлучио да забраним хиџабе (у школама), је да би исказао лични напор у борби за секуларну државу.. и оно што морамо да урадимо је да покушамо да зауставимо било какву везу између национализма и верског елемента.“[5]
Стране силе, које представља НАТО кроз мисију КФОР,[6] ЕУ и америчку владу и њене агенције, су трансформисале Косово у НАТО колинију, која више не прима наређења из Београда, већ уместо тога прима наредбе из Брисела и Вашингтона. Стране силе су инвестирале милионе долара да створе своје медије[7] и грађанско друштво, које на свакодневној основи напада муслиманске традиције Косовара, као и осталих непослушних група и мањина.
Са обзром да се на вернике Косоваре муслимане, као и на Србе, гледа као на проблем за геостратешки план НАТО за Балкан, користе се свакодневно увреде и етикете попут терористи, вехабије, „Арапи“, безбедносна претња и „остатци отоманског периода“. Муслимани верници пре свега виде себе као муслимане, и због тога осећају везу са отоманском прошлошћу, муслиманским уметом, Турском.. и одбијају да прихвате католичке митове велико албанског национализма, као на пример оне повезане са Скендербегом, Мајком Терезом, које је нова косоварска држава увезла из Албаније, су етикетирани од медија као издајници, анти-Европљани, „Турци“, агенти Турске и Србије. Неки муслимани на Косову су чак и хапшени због напада на те католичке симболе.[8]
И ако нису сјајни политички услови за вернике муслимане на послератном Косово, многи Косовари без обзира на све откривају своје корене и веру. Многи од њих, који се осећају пре свега као муслимани и одбацују католичке митове албанског национализма, траже од „страног пристуства“ и њихових политичара да покажу више поштовања за њихову културу и религију.
Исламска заједница Косова је захтевала од политичара да Косовари да уче о својој религији у школама, да сазидају велику џамију у Приштини и да дозволе женама које носе хиџаб да се школују и раде у јавном сектору. Међутим, сви ови захтеви ,а нарочито жеља за исламском веронауком у школама, су игнорисани и одбачени од стране „страног присуства“ и косоварских политичара. Косоварска влада која забрањује муслиманима да уче о Исламу је уместо тога поверила учење религије деци Косова чувеном исламофобу, Тонију Блеру, кроз његову „Тони Блер верску фондацију“. [9]
Понос на исламске корене многих Косовара после НАТО инвазије 1999. је узнемирио „страно присуство“ Косова и оне секуларне политичаре које су американци довели на власт после рата. Они су мислили да Косовари желе да се одвоје од Србије само зато што су Албанци, а не зато што су уз то и муслимани. Међутим, исламска тенденција већине косоварске популације, њихов масовни одлазак у џамије и праћење имам је створило велике главобоље за НАТО стратегију у јуоисточној Европи.
Њихова иритираност Косоварским поновним откривањем Ислама може да се разуме када неко види реакције медија које американци спонзоришу у Приштини, њихових амбасадора, високих НАТО официра или изјава про НАТО политичара као окривљеног за ратне злочине Рамуша Харадинаја, који је отворено назвао ново откривене брадате муслимане Косова „прљавим“ и обећао да их прогања после доласка на власт.
Исламски идентитет Косовара је нападнут у сваком аспекту живота у пост Југословенском Косову. Један пример се може наћи на јавним површинама нове републике. После одвајања од Србије, нови владари Косова и „страно присуство“ су били јако брзи у напорима не само да де- југославизују и албанизују скоро сваку улицу и институцију на Косову, већ и да покатоличе добар део јавног простора. У престоници Косова, Приштини, где католика има тек неколико стотина, добили су дозволу да саграде велику катедралу код самог улаза у град 2007.[10] У исто време, муслиманима није дозвољено да сазидају велику џамију, а православној заједници желе да сруше цркву.[11] Католичка катедрала „Мајка Тереза“ је постала један најбитнијих објеката постјугословенске Приштине, где од стране НАТО подржани Албански политичари иду сваки Божић да се моле ( али никада не оду у џамију током Бајрама и Рамазана, и ако су муслимани).
Главни тргови Косова су названи по католичким светцима. У престоници Приштини, два главна булевара су названа по Мајци Терези и „НАТО свецу“ Билу Клинтону. Мајка Тереза, Скендербег, Пјетер Богдани, Ђерђ Фишта и остали анти –муслимански и анти семитски крсташи имају своје тргове и булеваре у скоро свим већим градовима Косова. Али зато, ниједан трг, парк или улица није добила име по нечему везаном за отоманску прошлост Косова или било којег муслиманског владара или свеца као што су Сари Салтик Деде, Шех Албани, Султани Мурат, Бајазит, Абдулхамид други и тако даље.
Процес католизације идентитета албанске већине траје и у школама Косова. Косоварску децу уче да је њихова изворна вера католичанство и да је Ислам наметнут од стране Турака. У школским уџбеницима уче да је Ислам религија „варварских Турака“ који су окупирали њихову земљу, силовали њихове жене и насилно их исламизирали, док католичанство и његови следебеници се предстваљају као праве албанске патриоте, претставници европске цивилизације, хуманизма и изворне вере Косовара.[12]
Као што Ана ди Лелио примећује у својој књизи „Косовски бој 1389: Албански еп“, процес албанизације анти- Турских хероја Косова је направљен да би се наметнуо хришћански идентитет муслиманској популацији од стране нових владара.[13]
Косову, коју знају сви Албанци и штампа признаје, да најмоћнији људи на Косову данас нису од „демократски“ изабрани посланици, нити председник нити премијер, већ америчке дипломате и амбасадор. Они су ти који одлучују ко ће бити председник,[14] премијер, како ће се нова влада формирати, како ће косоварски политичари да реше своје сукобе.[15] Они одлучују чак и које теолошке облике ислама Косовари требају да прате и код којих имам требају да иду, а који су девијантни и зато требају да буду уклоњени из џамија.[16]