Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Обука Гаврила Принципа!
На молбу Воје Танкосића, Драгиша М. Стојадиновић (1886 - 1968) учио је Гаврила Принципа и Трифка Грабежа вештини гађања из пиштоља на стрелишту код кафане „Смутековац”, у близини Вајфертове пиваре. То је данашње стрелиште код Београдског хиподрома.

Вајфертова пивара у Београду

На молбу Воје Танкосића, Драгиша М. Стојадиновић (1886 – 1968) учио је Гаврила Принципа и Трифка Грабежа вештини гађања из пиштоља на стрелишту код кафане „Смутековац”, у близини Вајфертове пиваре. То је данашње стрелиште код Београдског хиподрома.

Драгиша М. Стојадиновић је припадао Српској револуционарној акцији, основаној 1903. године (четнички покрет); био је водећи стрелац у Србији, правник, фотограф и филмски сниматељ, руководилац Филмске секције при министарству полиције на Солунском фронту. Министар полиције у то време био је Стојадиновићев таст Љуба Јовановић (1865 ‒1928) , професор Београдског универзитета, који је раније био и министар просвете.
На Солунском процесу (1917) сведочио је и Драгиша М. Стојадиновић. Према једним тумачењима сведочио је против Аписа, према другим, у његову корист. Сећања на догађаје пре Сарајевског атентата објављена су у „Гласнику“ Српског историјско-културног друштва „Његош“, у Чикагу 1974. године (свеска 33).

Страни фактор
Стојадиновићево сведочење је неправедно заборављено. Оно иде у прилог мишљењу да је чин који су извршили младићи из Босне на Видовдан 1914. године био спонтан, непромишљен, ирационалан.

Модерни тренинг
Воја Танкосић не само да је организовао обуку већ је и учествовао у њој. Према Стојадиновићевим речима, његова је дужност била да у револверском рову држи мету која представља војника стојећем ставу, а Драгиша је давао упутства како се гађа у стојећем, клечећем и лежећем ставу, док је мета била мирна. Затим су обучавани да из та три става гађају у покретну мету, коју је Танкосић носио дуж рова, прво лагано, па све брже и брже.

После обуке прешло се на вежбање са метом која је стајала у месту а Принцип је са другом морао да се разном брзином креће и да пуца у мету. Најзад се прешло на најтежи део обуке, када је Танкосић носио мету дуж рова, изненада је показивао, увлачио у ров и поново на друго место износио, а вежбачи су морали и сами да се крећу дуж рова на 30 „корачаји“ и да вребају и пуцају у мету кад се појави.

Обучити и заборавити
Вежбање је трајало више дана. Кад је после истрајне обуке све завршено са успехом, Драгиша М. Стојадиновић се опростио са „будућим четничким наставницима за обуку у гађању“ и не сањајући да ће ускоро чути да је прави циљ ове стрељачке вежбе био припрема за атентат на аустријског престолонаследника Фердинанда.

Гаврило Принцип

До Видовдана 1914. године, када су убијени аустријски престолонаследник и његова супруга, Стојадиновић никад више није разговарао са Танкосићем о тим младићима, мада су били заједно скоро сваког дана. За њега је та обука била уобичајена, јер је и другим омладинцима давао „такве лекције“ и вежбао их да гађају пушкама и револверима.

„После Сарајевског атентата ја сам због објаве рата Аустрије, као резервни официр морао у свој пук, те се са Танкосићем нисам више никада састао да бих га питао за име тог другог нашег ученика. Танкосић је у рату био рањен на багрданским положајима и при евакуисању умро је. Сахрањен је у Трстенику“ – написао је Драгиша М. Стојадиновић.

Какав је стрелац био Принцип
„При нашим вежбама, друг Принципов, а то је вероватно био Трифко Грабеж, у више случајева је био сигурнији у погоцима и Принцип се много нервирао и љутио када би му се десило да промаши. Био је врло амбициозан, необично ревностан и истрајан и трудио се да покаже што бољи успех. Кад бисмо му се ми насмејали због већег броја промашаја, био је готов да заплаче од очајања. Нема сумње да је Принцип и пре и после вежбе вршио гађања где год му се пружила прилика. Отуда и више верзија о његовом вежбању“ – записао је Стојадиновић.

Извор: rts.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Кошаре – нови србски Термопил!
Пре неколико недеља обележено је 17 година од завршетка битке на Кошарама, која је вођена између 9. априла и 9. јуна 1999. године. Циљ напада такозване „ОВК“, потпомогнутог НАТО, војском Албаније, односно њеном артиљеријом претежно, и бројним страним плаћеницима, био је копнени упад преко карауле Кошаре, пресецање везе између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену и потпуно преузимање контроле над комуникацијама између Косова и Метохије.

Битка је почела на Велики петак, 9. априла у три сата после поноћи, масовном артиљеријском паљбом из правца Албаније на караулу Кошаре, уз пешадијско учешће терористичке „ОВК“ и припадника француске Легије странаца. Према караули је кренуло више од 2.000 терориста, док је караулу и њену околину бранило свега 200 србских војника, којима због неприступачног терена нису могле да притекну у помоћ оклопне јединице Војске Југославије.

Притиснути жестоком артиљеријском ватром и нападима пешадије, војници су истог дана око 19 часова били принуђени да караулу напусте и преместе своје положаје неколико стотина метара испод саме карауле, држећи их све до краја рата, упркос непрекидним насртајима шиптарских терориста и свакодневном бомбардовању НАТО авијације. Једнако храбри као и наши војници били су добровољци из Русије, који су по доласку у Србију инсистирали да буду упућени на Кошаре, знајући да се тамо воде најтеже борбе.

Званични подаци ВЈ говоре да је у борби на Кошарама погинуло 150 шиптарских терориста, међу којима и два НАТО војника, као и неколико добровољаца из Алжира, док је број рањених терориста око 300. Такође, у борбама око карауле погинуо је и командант „ОВК“ снага на Кошарама, Агим Рамадани. А по изјави генерала Драгана Живановића, ратног команданта ВЈ у рејону Кошара, током двомесечних борби погинуло је 108 бранилаца – 18 официра и подофицира ВЈ, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца, међу којима је био и један Рус.

Ми, србски националисти свесни смо жртве коју су за наш народ и отаџбину положили они који су изгубили своје животе у овој, са војног становишта величанственој бици против вишеструко бројнијег непријатеља. Али смо такође свесни и чињенице да су преживели браниоци Кошара углавном третирани од стране антисрбских режима на недостојан и неправедан начин, као уосталом и многи други ветерани претходних ратова. Стога се залажемо да се однос према ветеранима суштински промени, да би будуће генарације Срба у потпуности разумеле карактер и значај ове и многих других битака за наш народ.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Ниједан Србин не сме да се смири док слобода не буде наша!

Кренули смо у мају 2010-е да својим очима видимо шта је то тако свето, у песмама јуначким опевано,тако наше и ничије друго? Шта је то чиме се толико поносимо а у исто време стидимо, на шта имамо вековно право, а чега се сами одричемо сваки пут кад кажемо да је то продано или отето. Права реч је ОКУПИРАНО. Кренули смо на Космет.

Дочекали су нас људи ведри и насмејани и то је био прави шок, очекивали смо безнађе и депресију у најмању руку, али оно што смо затекли потпуно нас је очарало. Видели смо у српским селима, које су окружене Шиптарима, веселу децу која су васпитана у православном духу и у складу са традицијом, онако како ми желимо да васпитавамо децу у Београду, али никад нећемо моћи јер су окружена злом.

Доле зло долази само од Шиптара, а овде зло долази од нас самих. Овде смо ми сами себи највећи непријатељи а доле је непријатељ јасан и сви су удружени против њега. Можда јесмо бројчано надјачани на Косову и Метохији, али ми Срби у Београду смо се окренули сами против себе, довољно је то што се бодемо међусобно на смрт.

На Космету у изолованим српским срединама влада већа хармонија него игде на свету. Људи праве своје вино, добри су домаћини и добри су људи. Верују у чуда а ми смо то у савременом свету лудила изгубили. Заборавили смо цркву и молитву, и то да слога Србина спашава, заборавили смо и Бога. А они нису. Свакодневно су свесни да су на светом тлу са светим заветом борбе. Они који су остали да бране своја огњишта знају да за њих морају да умру али и да живе. Сви они имају где да побегну, али не желе.

Зар им не завидите на томе? Ви омладино, ви који једва чекате да побегнете у Европу. Ви себични који мислите да вам Србија ништа није пружила, иако је на првом месту вашадужност да пружате својој отаџбини а не она вама!

Замислите да макар на један дан живите окружени Шиптарима али да не желиш да побегнеш него да останеш и да се бориш. Не постоје кофери у које можеш да спакујеш корење. Србин никада у историји није био тиква без корена, само је то данашња омладина заборавила јер је тако изабрала и тако јој је било лакше.

У великој су предности Срби са Космета јер имају свету дужност, коју баш тако и схватају, као свету. Они бране своја огњишта и тога су свесни,већина њих се тиме итекако поноси и не да да им ико умањи жртву.

Ово што сада читате је путоказ у мрачним и тешким временима, како и на који начин ми можемо и морамо да се боримо, почевши од сваког појединца, јер баш ти можеш нешто да учиниш. Хиљаду пута си рекао да ништа не можеш сам да промениш, да то није твоја битка, да су политичари све продали и издали, да је наш народ сам крив што је побегао и продао куће, да се свега тога стидиш. Ни не слутиш колика је патња и бол сваког Србина на Космету сваки пут кад чује или прочита такве речи.

Да бих вам најбоље описала, цитираћу једног дечка са барикада на Јарињу 2011-е године.„Ко може нека дође на барикаде. Ко не може нека се моли за нас. Не зовите нас у кампове за избеглице, не обећавајте нам рај уз душек и паштету. Не шаљите нам поруке да смо већ издани. Поштујте нашу одлуку ако желимо да умремо за Свети Космет.

Завидите нам, Господ нас је удостојио да се жртвујемо за све вас. Не заборавите нас! На Косову и Метохији нас има преко 150.000! ”

Сваки следећи пут кад будеш пред неким рекао како је Косово продано или изгубљено сети се тих 150 хиљада, јер они су опипљив доказ који имаш да је то неистина.

То је први корак у борби. Следећи корак је шта ти лично као појединац можеш. Ако не можеш из неких разлога да будеш део организација које помажу, донирај. Макар смс поруке, донације у храни и одећи.

Следећи корак је обилазак светиња, кућа и породица доле што је можда и најбољи начин борбе тренутно, из више разлога. Прво, све донације и помоћ даћеш људима доле лично, друго твоје присуство значиће да их ниси заборавио и издао,треће помоћи ће теби и духовно и као човеку да схватиш зашто је битно да земља на којој се налази преко 2000 српских цркава и манастира остане заувек српска. Након тога више никада нећеш рећи да Косово није српско.

Сви знамо да ће се Космет ослободити пушкама, кад-тад. Ми само у овом тренутку нисмо спремни. То не значи да треба да упаднемо у апатију, а бојим се да већ јесмо, ми морамо духовно да радимо на себи сваки дан,да се спремамо као појединци и као народ, да у сваком тренутку будемо свесни да имамо за шта да се боримо. У трци за бољим сутра преко ноћи смо постали хладни, тупи и неми. Не чују се наши ни протести ни јауци.

Све ране које нас пеку су неизлечиве. Свака рана која те пече нека те сваки дан подсети да ниједан Србин не сме да се смири док слобода не буде наша!

Вукица Гагричић

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

УПРАВО СТЕ СНИМИЛИ ЧИТАВ ВАШ СТАН! Погледајте шта ради ЦИА, док ви јурите покемоне!
Валентина Амелина, становница Ростова на Дону, категорички је против игре „Покемон гоу“ у Русији, јер, како она каже, све је то „масло“ америчких специјалних служби.

Валентина Амелина, становница Ростова на Дону, категорички је против игре „Покемон гоу“ у Русији, јер, како она каже, све је то „масло“ америчких специјалних служби.

Амелина је упутила писмо Федералној служби безбедности Русије у којем детаљно објашњава зашто је та наизглед безазлена игра стратешки опасна и мора бити забрањена у нашој земљи.

Аутори игре су повезани са „Гуглом“, а „Гугл“ финансира званични фонд ЦИА-е, пише Валентина Амелина, преноси лист Комсомольская правда.

„Они су на овај начин решили важне картографске задатке, обнављају се сви подаци о путевима, базама итд. А некада су карте биле стратешки важне и чак државна тајна. У цивилним картама су некада чак намерно уписивали неправилне податке. Аутомобили-роботи завирују у све сокаке, зацртали су све наше градове, возила, лица… Остао је један проблем. Како завирити у наше домове, подруме, тамне алеје, касарне, државне институције итд. И ето, ствара се генијална вирусна игра ‘Покемон гоу’.“

Амелина даље пише да у јурњави за покемонима и покушајима да их усликамо ми заправо предајемо ни сами не знамо коме фоторафије просторија у којима се налазимо, па и географске координате и угао наклона телефона.

„Честитам вам! Управо сте снимили читав ваш стан! Другим речима, пратили су нас и настављају да нас прате.“

А поред добровољног и радосног картографисања свега и свачега, отвара се још толико могућности, пише даље Рускиња.

„Ако ‘сами знате ко’ пожели да овог момента сазна шта се ради у Државној думи, почеће да вибрирају телефони посланика парламента, чистачица, новинара: Пикачу је у близини, рећи ће ваш телефон. И пресрећни људи ће пожурити да што пре укључе камере и микрофоне.“

Извор: kosmopol.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ХИЛАНДАРСКЕ МУДРОСТИ ОЦА МИЛЕНТИЈА: Његове речи ће нам променити живот ИЗ КОРЕНА!
Епископ Мелентије Хиландарац био је епископ тимочки и хиландарски подвижник, и богословски писац. Рођен је као Љубомир Вујић у Ваљеву 1857. године. Замонашио се одмах после гимназије и добио име Мелентије.

Ово су неки од његових мудрих савета које би свако требао да прочита.

Ма шта узимао да радиш, ради стрпљиво, па ће ти Бог помоћи у свему, ма шта се десило с тобом.

Пази, не подај се туговању, не буди малодушан.

Буди расположен у свему што чиниш по вољи Божијој.

Не јадикуј и не тугуј због рђавих мисли које те нападају, јер те Господ неће заборавити, нарочито ако будеш те мисли које те узнемирују мушки одбијао. То ће ти уједно послужити у духовном напредовању, у чему ће ти и благодет Божија помоћи.

Храброст и јунаштво јесте непоколебљивост у истини и одбијање напада непријатеља. Ако им ти не устукнеш, они ће устукнути и неће ти више досађивати.

И дању и ноћу се сећај својих греха и оплакуј их.

Нека ти је лице вазда тугног изгледа, да би се у тебе уселио страх Божији.

Не мисли за себе да нешто вредиш.

Заволи смерност, она ће ти покрити све грехе.

Буди понизан кроз све дане свог живота.

Онога који је слабији од тебе у добрим делима, сматрај себи равним, а онога који је теби раван сматрај много већим од себе.

Не завиди ономе који је у добру напреднији од тебе. Предивно би било када би све људе сматрао за веће и боље од себе. Тада би сам Бог био са тобом.

Не дружи се са гордељивцем, већ са кротким и благим.

Буди у свему скроман: у покрету тела, у говору, у оделу, у седењу, у устајању, у својој соби, у свему, пред сваким и свачим.

Ако те хвале за твоја добра дела, не радуј се томе и не наслађуј. Скривај своја добра дела што више можеш. Не допуштај никоме да их износи, и потруди се да те људи не хвале.

Ако би те неко осудио за неки грех који ниси учинио, не љути се, већ се смири, а Бог ће те за то наградити.

Навикни свој језик да говори “опрости ми”, па ће се у тебе уселити кротост и смерност.

Ако те неко чак и увреди, одговори му са “опрости ми, брате”, јер оваква смерност руши све ђавоље замке.

Воли рад. Свима и свакоме буди покоран. Уста нек су ти стрпљива, па ћеш постати кротак. Кротост и смерност привућиће на тебе опроштај свих твојих греха.

Извор: Telegraf.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

„Druga“ istina o zločinu Titovih partizana nad Italijanima i Srbima




U ponedeljak 19. marta, u Kapitolarnoj dvorani italijanskog Senata republike u Rimu, predstavlja se knjiga „Istra, Rijeka, Dalmacija, uskraćena prava, genocid s predumišljajem“ profesora Itala Gabrijeli, jednog od najstarijih prognanih iz Istre u Trst, portparola Grupe Memorandum ’88, osnivača Unije Istrana, Riječana i Dalmaticana, neumornog borca za prava izgnanih da se vrate u svoju rodnu zemlju. Knjiga ogromnog istorijskog značaja, odlučno i detaljno otkriva nečuveni zločin koji još čeka na pravdu. Za etničko čišćenje Italijana Dalmatinaca, posle višedecenijskog ćutanja i skrivanja, još uvek malo ko zna, zločin ostao bez prava na ikakvu nadoknadu: materijalnu, moralnu i nadasve, bez prava na istorijsku memoriju. Istina o tome tek sada, malo pomalo, dokument za dokumentom, izlazi na površinu. U tom kontekstu izlaganje italijanskog novinara i istoričara srpskog porekla, Mile Mihajlović.

– Da „pročeščljamo“ istoriju za one kojima još nedostaju informacije: ko su Titovi partizani koji su u jame bacali Italijane i odakle potiče tolika mržnja prema Italijanima?

Činjenica je da je prvo etničko čišćenje u Evropi počinjeno 1941. godine nad Srbima u Hrvatskoj, kao prvi čin programiranog genocida koji Nezavisna država Hrvatska nikada nije skrivala, država stvorena po želji Nemačke na prostoru italijanske Dalmacije. Genocid kome se italijanska vojska tu prisutna odlučno suprotstavila, u otvorenom sukobu sa svojim političkim vrhom u Rimu. Takva situacija je, po rečima generala Đakoma Zanusi (generalštabnog oficira 2. armije) zapisanim u njegovim Ratnim sećanjima „proizvela stanje stalnog sukoba i napetosti između nas i Hrvata koji nisu tolerisali naše prisustvo na njihovoj teritoriji, naše mešanje u njihove poslove i posledično, nisu tolerisali naše otvoreno neslaganje sa namerama i programom njihove unutrašnje politike koja je imala za cilj uništenje, do poslednjeg, svih Srba i Jevreja“.

– Italijani su na sve načine pokušavali da od ustaša zaštite srpski narod. Ali se nisu na tome zaustavili …

To što Hrvati Italijanima nikako nisu mogli da oproste i zaborave je baš spasavanje Srba. To dokumentuje general Zanusi dodajući da „im je poremetilo sve planove, a docniji opisi i dokumentovanje tih zločina od strane istaknutih italijanskih funkcionera, donelo im je sramotu koju nijedan savremeni narod nije doživeo“.

– Da li ima i drugih svedoka tih događaja?

Svedoka ima mnogo: Ajmone Finestra, poručnik bersaljera bataljona Zara; ili pukovnik Umberto Salvatores, komandant 6. puka divizije Sasari; ili pukovnik Đuzepe Anđelini, komandant 1. puka divizije Re (deklarisani antifašista) koji u svojoj knjizi „Logorske vatre u Hrvatskoj“ prijavljuje „neviđeno divljaštvo i nemilosrdnu okrutnost“ kojom su Hrvati sprovodili „užasne masakre srpskih žena i dece“. Zašto govorim o ovome? Zato što je samo italijanska vojna intervencija i zavođenje italijanske vlasti nad skoro celokupnim prostorom NDH zaustavila Hrvate i vratila mir.

– Šta se onda desilo?

Čin koji se pokazao fatalan za tamošnji italijanski živalj, bio je da su ustaše, već krajem ’42. shvatile da pobednici neće biti Nemci i, na pozive Titovih komunista, masovno prešle u redove partizana. Promenili su uniformu i zastavu, ali ne i neprijatelja koji je za Hrvate ostao isti: Srbi i Italijani. U korist ovakvog razmišljanja navodim samo par najupečatljivijih primera. Sulejman Filipović, jedan od Pavelićevih najbližih saradnika i direktni učesnik u pokolju Srba u Bosni, prešao je u partizane oktobra 1943. da bi postao, odmah po završetku rata, ministar u Titovoj vladi. Ili Rudolf Petovar, ustaški oficir komandant svih hrvatskih formacija u Hercegovini, prelazi partizanima krajem ’43. Partizani ga unapređuju u generala, a posle rata – kruna svega – proglašavaju za Narodnog heroja!

– Upad partizana u Šibenik označio je strašni masakr civila. Šta o tome svedoči prikupljena dokumentacija.

Septembar ’43. Interesantno je da su se, samo petnaestak minuta pre upada partizana u grad, na kućama i zgradama Šibenika pojavile zastave sa petokrakom zvezdom, istaknute na svim hrvatskim kućama pa čak i po hrvatskim katoličkim crkvama: partizanima je tako bilo jasno gde treba da idu. Vrlo brzo su pobili sve zatečene Srbe i Italijane, ali i srpske i italijanske sveštenike. Po svedočenjima i dokumentima koja tek sada i krajnje sporo izlaze na površinu, izgleda da su jezivi zločin nad italijanskim narodom – o kome knjiga prof. Gabrijeli – počinile, na isti način, iste osobe odgovorne za zločin nad Srbima samo par godina ranije.

– Problematika je izuzetno delikatna jer su za takve pokolje decenijama bili optuženi Italijani.

Da su Italija i Italijani platili za tuđi zločin je još jedna neverovatna istorijska istina, momenat isto tako velikog političkog značaja. Kako u svojoj knjizi prof. Gabrieli precizira, „Jugoslovenska delegacija je na Mirovnoj konferenciji iznela podatak o 1.700.000 žrtava poginulih u ratu“. Ali, najveći deo žrtava su bili Srbi pobijeni u hrvatskim logorima! U samo 132 dana, između aprila i avgusta 1941. godine, ustaše su pobile preko 40.000 srpskih i jevrejskih civila, muškaraca, žena i dece. Zatvaranje tog logora smrti koji se sastojao od četrdesetak jama na Velebitu u okolini sela Jadovno i na ostrvu Pagu, naredili su Italijani. Tako je Italija osuđena na isplatu ratne štete, čiju veličinu i način su odredile Sile pobednice. Sa FNRJ, Italija je potpisala Ugovor o miru u kom je doslovno pisalo da „ustupa teritorije Jugoslaviji“ .

– A Hrvatskoj, međutim, niko nikada nije ispostavio račun?

Hrvatska nikada nikome nije platila bilo kakvu ratnu odštetu, naprotiv. Podsećam da je Hrvatska bila jedina država koja je u 2. svetskom ratu, pored Nemačke, imala logore smrti, a zakonom je predvidela, definisala i naredila sistematsko masovno uništenje Srba, Jevreja i Roma. To je teško nasleđe. Za razliku od Nemačke, Hrvatska tu istorijsku istinu još uvek nije priznala. Naprotiv, nastavlja se nagacionizam, pokušaji da se zločin minimizira, da se falsifikuju činjenice. Takav je, na primer, hrvatski projekat prezentiran Evropskoj komisiji sa zahtevom za finansiranje, da se za simbol svih koncentracionih logora u regionu proglasi bivši italijanski logor Kampor na Rabu gde je, od juna 1942. pa do septembra 1943. postojao radni logor za počinioce krvnih delikata protiv italijanskih vojnih i civilnih vlasti. Kampor nije bio ni koncentracioni logor, ni logor smrti. Niko tamo nije streljan, niti ubijen. Ispravno je da se nekadašnji italijanski radni logor obeleži, da se za njega zna. Preti, međutim, da pređe granicu elementarne pristojnosti hrvatska tvrdnja da je taj logor bio najzloglasniji fašistički logor u regionu. Šta onda reći, kako definisati ustaške logore i fojbe?

– Dobrodošla je knjiga profesora Gabrieli: nikada nije kasno da se sazna istorijska istina, zar ne?

U tom kontekstu je bitka za odbranu istorijske istine i dostojanstva naroda, žrtve neljudskog zločina koja čeka pravdu. Dobrodošla je knjiga profesora Gabrieli u pomoć bitke civilizacije. Čini se duga i teška. Treba je nastaviti: autor knjige – Italo Gabrijeli, žrtva nekažnjenog zlodela i mi, generacije rođene mnogo godina kasnije, i one koje tek treba da se rode, Italijani i Srbi koji traže istinu i pravdu.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Сведочанство пуковника Драгољуба Илића команданта аеродрома у Приштини

Bivši komandant prištinskog aerodroma (1): Uzaludne nade u Jeljcina

U ekskluzivnom svedočanstvu za "Vesti" pukovnik Dragoljub Ilić, komandant aerodroma u Prištini, u narednih nekoliko brojeva našeg lista govori o NATO agresiji na tadašnju SRJ krajem devedesetih godina, dešavanjima na Kosmetu, zašto Rusi nisu mogli da nam daju odbrambeni raketni sitem S-300, zbog čega je smenjen general Momčilo Perišić, ukopanom komandnom centru RV i PVO u Straževici koji nije osetio bombe zapadne vojne alijanse...

Bez dlake na jeziku otkriva kako su se srpski kadrovi na Kosmetu, uglavnom starosedeoci, umesto da privuku deo Albanaca na srpsku stranu, bavili bogaćenjem i korupciji od vrha do dna srpske vlasti, što je na kraju kulminiralo pobunom Albanaca.

Kao u seriji "Moj rođak sa sela", reportere "Vesti" dočekao je pukovnik Dragoljub Ilić, bivši komandant aerodroma Priština, u rodnom mestu u blizini Boljevca. Nakon što je "morao" da se penzioniše, sklonio se na selo, u unutrašnjost Srbije, da provede ostatak života, ali i da u miru prebire po sećanjima o tome šta se to tokom 1990-ih godina dešavalo na Kosmetu i kako smo izgubili južnu srpsku pokrajinu u borbi sa NATO-om. Jedan od retkih svedoka ovih događaja koji je gotovo sve vreme bio u centru dešavanja, odlučio je, ipak, da sa čitaocima "Vesti" iskreno i bez ustručavanja objasni šta je prethodilo otimanju Kosmeta.

- Za komandanta aerodroma Priština postavljen sam 6. marta 1991. godine. Na toj poziciji ostao sam do 2. oktobra 1997. godine, a posle sam tokom 1998. godine ponovo službovao na aerodromu, bio koordinator Ratnog vazduhoplovstva i kopnene vojske u Prištinskom korpusu. Po prirodi položaja, kao komandant aerodroma Slatina, morao sam da pratim sva dešavanja na Kosmetu, zbog bezbednosti aerodroma. To je bio jedan od najvažnijih strateških objekata na Kosovu - počinje razgovor za "Vesti" pukovnik Ilić.
Dok lagano ispija rakiju i posmatra napuštene kuće u gotovo praznom selu, Ilić objašnjava ono što gotovo svakog Srbina interesuje, da li je moglo da se izbegne bombardovanje Srbije.

- Ovo je moja istina. Bombardovanje u onim uslovima nije moglo da se izbegne. Ali, da smo imali bolje sisteme kao što je protivraketni sistem S-300, ne bi krenuli na nas - ubeđen je Ilić.

Taj sistem, međutim, i pored interesovanja i želje Miloševićevog režima, nismo mogli da dobijemo od Rusa u vreme kad je na čelu Rusije bio Boris Jeljcin i kad je ova zemlja i sama bila u ogromnim problemima.

- Ispričaću vam šta mi je načelnik Generalštaba Momčilo Perišić rekao po povratku iz Moskve, gde je poslat sredinom 1998. godine. On je po naređenju Slobodana Miloševića otišao u Rusiju da traži sistem S-300 i još neka sredstva za odbranu od NATO aviona. Rekao mi je da je tamo lepo primljen, pokazano mu je mnogo štošta, hiljade aviona poređanih na aerodromima. Ali to je sve bilo neupotrebljivo, nisu imali goriva, a avioni ako ne lete 30 dana moraju na servis da se proveri hidraulika. Sa druge strane, kaže mi Perišić, širi rejon Moskve čuvalo je pet pukova S-300. Međutim, ispravnih je bilo samo dva. Remont puka ovih raketa traje 24 meseca, pa i da su hteli da nam pomognu, bili smo pred ratom, bilo je kasno. Čak i da su nam dostavili ovaj sistem, to je komplikovano, jer kolona vozila je duga 60-70 kilometara, to avaksi odmah vide i Rusima bi SAD udarile sankcije - objašnjava pukovnik Ilić.
On dodaje da je Srbe u sankcijama održalo selo, dok su ruski oficiri u to vreme prodavali po 200 grama krvi kako bi prehranili porodice, pa su Rusi bili nemoćni da pomognu.
- Rusi su rekli Perišiću da i pored sve volje oni ne mogu ništa da urade i da kažu Miloševiću da pomoći nema. Perišić se vratio u Srbiju i referisao Miloševiću. Ubrzo posle toga je smenjen i na njegovo mesto je postavljen general Dragoljub Ojdanić - objašnjava Ilić.


Quote:
Bezbednjaci oteli "opasne" rukopise

Pukovnik Dragoljub Ilić je ubrzo posle bombardovanja Srbije penzionisan.
- Imao sam sobu u hotelu Bristol u Beogradu. Tamo sam počeo da pišem o događajima na Kosmetu, o tome šta se stvarno dešavalo. Jedan dan sam došao u sobu i video da mi nema rukopisa. Ubrzo sam pozvan u komandu, gde mi je savetovano da pošto ispunjavam jedan od uslova za penziju, pošaljem zahtev. Pretpostavljam da su vojni bezbednjaci saznali šta pišem i uzeli rukopis. Podneo sam zahtev i ekspresno penzionisan - opisuje "iznenadno" slanje u penziju Ilić.
Quote:
Policija s Kosova za 9. mart

Među prvim obavezama koje je po dolasku u Prištinu pukovnik Dragoljub Ilić imao, bilo je organizovanje prevoza policajaca sa Kosmeta u Beograd, pre demonstracija 9. marta.

- Preuzeo sam dužnost 6. marta. Imali smo neko slavlje 8. marta u Domu JNA u Prištini, kada su me hitno zvali sa aerodroma. Prebacuju se policajci za Beograd pred proteste opozicije. Celu noć je trajalo ukrcavanje i prebacivanje iz Prištine za Beograd. Pet vojnih aviona i Jatov boing išli su nekoliko **** za Beograd i nazad, da prevezu oko 800 policajaca sa opremom. Tada je Kosovo bilo skoro bez srpske policije - priseća se Ilić.
OFICIR SA KARIJEROM ISKUSNOG PILOTA


Leteo 3.500 sati

Tokom karijere pukovnik Dragoljub Ilić je leteo 3.500 sati u ratnim avionima JNA i kasnije VJ. Proveo je kao pilot i na raznim funkcijama 18 godina na aerodromu Petrovac kod Skoplja, a onda prebačen na niški aerodrom, gde je bio zamenik komandanta. Potom je 1991. godine postavljen za komandanta prištinskog aerodroma, gde je bio do 2. oktobra 1997. godine.

Tokom jula i avgusta 1998. godine ponovo je službovao na ovom aerodromu, a septembra postaje koordinator Vazduhoplovstva i Kopnene vojske u Prištinskom korpusu. Potom postaje deo tima za saradnju sa Oebsom i NATO-om, tokom verifikacione misije. Vraćaju ga u Beograd, da bi se januara 1999. godine vratio u Prištinu, a 14. marta postaje oficir za vezu i koordinaciju u Prištinskom korpusu, gde dočekuje rat. Po početku agresije, 5. aprila, prebačen je na Topčider na mesto pomoćnika komandanta Vazduhoplovnog korpusa za informisanje i moral. Ceo rat proveo je u podzemnom objektu Straževica.

Za vreme službovanja leteo je na svim avionima Ratnog vazduhoplovstva osim MiG-29. Upravljao je američkim f-86 sejber, avionom TV-2 za obuku, galebom, jastrebom, MiG-21 i orlom.

Извор Вести онлине

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Bivši komandant prištinskog aerodroma (2): Kosovo branili dimnim kutijama

Početak bombardovanja dočekao je pukovnika Ilića u Prištini.


- Ratna komanda nalazila se u hotelu Grand, ali je ubrzo prebačena u podzemni objekat u rudniku Kišnica kod Prištine. Bili smo spremni za bombardovanje. Znali smo da nemamo šanse, ali nijedan vojnik, podoficir ili oficir nije hteo da odustane. Niko nije tražio penziju, prekomandu, imali smo čak i povratnike iz penzije - kaže Ilić.

Aerodrom Priština bio je jedan od glavnih meta NATO bombardovanja. Zato je trebalo spasiti tehniku.

- Na Slatini su pred rat bili samo migovi 21. Aerodrom je bio površine 150 hektara. Od prve najave bombardovanja 1998. godine, mi smo nastavili pripreme za rat, nismo stajali. Ta 32 miga-21 su izbačena na čistinu. Znali smo kad avaksi preleću i snimaju raspored aviona. Posle toga bismo ih samo ispomerali za po 50 metara i kada bi naleteli NATO avioni, oni bi bacali bombe po prethodno dobijenim GPS koordinatama i pogađali u prazno. Nijedan avion nisu uništili. Posle rata su srpski migovi uredno odleteli s Prištine za Batajnicu i Niš. Glavna pista na Slatini je samo malo oštećena - objašnjava Ilić šta se dešavalo tokom agresije.

Dok u pukovnikovom rodnom selu pored Boljevca razgledamo predivnu prirodu istočne Srbije u svim nijansama jesenjih boja, pokušavamo da saznamo kakvi su sve bili planovi za odbranu od NATO agresije.

- Kopnena vojska je bila ubeđena da će se bombardovanje ograničiti samo na Kosmet i jug Srbije. Mi vazduhoplovci smo ih jedva ubedili da će bombardovati celu zemlju. Od Trajala su naručene i delom plaćene dimne kutije. Plan je bio da kopnena vojska napravi dimnu zavesu na celom Kosmetu kako bi zbunili tomahavke. Deo tih dimnih kutija je isporučen jer se ubrzo odustalo od plana - objašnjava Ilić.
On dodaje i da su neistine priče kako su naše snage uništile aerodrome po Albaniji.

- Postojali su planovi da dejstvujemo po Tuzli, Tropoji, Režanovcima kod Kumanova. Bio je plan da uništimo NATO avione, ali posle prvog udara NATO snaga, naređenje za to nikad nije izdato. Ja sam veći deo bombardovanja proveo u podzemnom objektu Straževica u Beogradu. Tu je bila komanda RV i PVO. Gađali su Straževicu mnogo ****. Izašao sam posle rata na brdo da vidim, samo je oprljena zemlja. U pitanju je granitno brdo, mi smo bili 90 metara ispod zemlje. Nismo osetili nijednu bombu, sem jedne od po dve tone bačene na nas. Tada su se samo malo zatresle neonke - priseća se dramatičnih događaja Ilić.

On dodaje i da priče kako su pojedinci u Srbiji navodili avione NATO preko nekih lokatora nisu tačne jer je sve navođeno preko GPS koordinata iz avaksa iznad Mađarske i Mediterana.

U stalnoj trci s vremenom, kad bi oborili neki NATO avion, pukovnik Ilić kaže da je bilo gotovo nemoguće doći do oborenih pilota.

- U BiH je 15 helikoptera apač i transportnih helikoptera bilo neizmenično na dežurstvu. Lebdeli su iznad Drine i čekali prvi GPS signal oborenog pilota. Kad je pilot nevidljivog F-117 pao u Buđanovce, helikopteri su stigli pre nego što se Dejl Zelko spustio na zemlju. Sa 5.000 metara osam minuta treba da padneš na zemlju - dodaje pukovnik Ilić.


Quote:
Pogibija generala Veličkovića Pukovnik Ilić je bio dežuran u komandi u Straževici, kad je javljeno da je general Ljubiša Veličković, bivši komandant RV i PVO poginuo.


- Taj dan me oko šest popodne zvao Ljubiša i rekao da kažem generalu Spasoju Smiljaniću, tada komandantu RV i PVO da ide "tamo" po dogovoru. Javio sam Smiljaniću i uveče otišao da odmori. U 12.06 su me hitno zvali i telefonom javili "poginuo Ljubiša". Inače, Veličković je ostavku na mesto komandanta RV i PVO dao jer nije hteo da mu NATO oficiri sede iznad glave. Tokom verifikacione misije upućeni su NATO oficiri u Beograd i smešteni sprat iznad Veličkovićeve kancelarije. On to nije hteo da podnese, pogotovo što su naši oficiri poslati u NATO bazu u Italiju i stavljeni 20-30 kilometara od Firence. Zato je dao ostavku - objašnjava pukovnik Ilić.
Извор Вести онлине

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Bivši komandant prištinskog aerodroma (3): "Patriotizam" debelo naplaćen

Osim NATO agresije, pukovnik Ilić je bio svedok događaja na Kosmetu tokom devedesetih godina. On je od 1991. do 1997. godine bio komandant aerodroma Slatina kod Prištine. - Tada je albanska omladina otišla sa Kosova. Što preko Albanije, što drugim kanalima, najviše u Zapadnu Evropu. Tada je oko 50 procenata mladih napustilo Kosmet i gotovo svi koji su pravili probleme. Mi preuzimamo vlast i počinje štancovanje diploma. Tako nešto čak i Albanci nisu radili u svoje vreme. Vlast na Kosmetu preuzimaju Srbi, ljudi skromnih mogućnosti, a po mišljenje se ide u Beograd - svedoči pukovnik Ilić.

Na Kosovu ostaju Albanci srednjeg doba, starci, deca i žene. I većina školovanog srpskog kadra je ranije otišla, ostaje samo osrednji kadar koji čeka priliku. Posle "događanja naroda" oni je i dobijaju.

- Kosovo je bilo ispražnjeno od Albanaca. Srbi zauzimaju sve funkcije. U Đakovici je tri posto Srba, a jedan Srbin ima po pet funkcija, gde nisu imali više ljudi, dovođeni su iz centralne Srbije. Sve su bili kadrovi SPS-a, koji su se bavili uglavnom ličnim bogaćenjem, a ne da barem deo Albanaca privuku na našu stranu. Tako jedan Srbin bude i predsednik opštine i predsednik upravnog odbora u jednom do dva preduzeća, član u tri-četiri upravna odbora, pa funkcije u sportu i naravno narodni poslanik - priseća se Ilić.

On daje primer i jednog tada političara u usponu, koji je i danas u vlasti Srbije.
- Bio je blagajnik u Kosovu Polju, a kao odani kadar postaje predsednik jedne opštine gde živi 37.000 Albanaca i 250 Roma. Sva vlast je srpska. On napreduje vrlo brzo, pa čak pred bombardovanje njegov maloletni sin bez vozačke dozvole gazi rezervistu ispred kasarne 'Kosovski junaci', ali ne odgovara za smrt vojnika, već se to pripisuje OVK i NATO. Većina koja se tada bavila politikom i pozivala na patriotizam odlično je to unovčila i sa Kosmeta otišla punih novčanika. S nekretninama širom Srbije i Crne Gore, dok je običan narod živeo u bedi po izbegličkim kampovima. Bili su potpuno zaštićeni bilo kakvih posledica - s ogorčenjem se pukovnik Ilić seća tog vremena.

Tu priliku kad je Kosovo "očišćeno" od Albanaca, vlasti u Srbiji nisu znale da iskoriste.

- S diplomama iz paralelnih škola mladi Albanci nisu mogli da se nadaju zaposlenju, a nisu hteli ni da služe "tuđu" vojsku. Otišli su na Zapad, a ostala je mlada ženska populacija. Dobijaju pare iz inostranstva, oblače skupu odeću, minići, skupi parfemi, ne razlikuju se od ostalih devojaka. Tajno flertuju sa Srbima, ljubavne veze su masovne, ali se sve to kao krije. Problem nastaje kad počinju da se nagoveštavaju brakovi sa Srbima. Delegacija ženske omladine odlazi kod Ibrahima Rugove da ga upozori na opasnost. Neki kažu da se dogovorio sa Slobodanom Miloševićem, meni to nije nikad potvrđeno, ali već sredinom decenije počinje veliki povratak Albanaca na Kosmet - objašnjava Ilić.

Prvo skromno i plašljivo, a onda se masovno vraća albanska omladina na Kosmet.
- Organizator povratka je izvesni Redžepi iz Đakovice. Na aerodrom Priština, gde sam tada bio komandant, sleće i do 20 aviona tokom vikenda, prepunih Albanaca koji se vraćaju. Deo njih je međutim, već bio pripremljen za buduće događaje... - prepričava propuštenu priliku Srbije pukovnik Ilić.



Quote:
Rezerviste dovodili iz Srbije


Zbog velikog broja funkcija koji mali broj Srba na Kosmetu zauzima, kao i činjenice da su Srbi u svojim firmama imali radnu obavezu, 70 procenata rezervnog sastava Vojske Jugoslavije bilo je iz ostatka Srbije.

- Na Kosmetu smo imali oko 50.000 vojno sposobnog srpskog stanovništva. To je bilo sasvim dovoljno da se rezervni sastav odatle popuni, to međutim nije bio slučaj. Mnogi od njih su zauzimali mnogobrojne upražnjene funkcije nastale odlaskom Albanaca ili su bili u policiji, odnosno radili u firmama. Problem je bio MUP Srbije koji je uzeo dosta ljudstva iz rezervnog sastava VJ. U pitanju su vozači, strelci, a dosta ih je i dobrovoljno odlazilo u rezervni sastav policije, jer su kod njih plate bile dobre i redovne - objašnjava Ilić.
Извор Вести онлине