Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Наша Јеврејска Влада је већ стигла да обрише Ју тјуб снимак изнад овог поста...Браћо,ово је горе време него када је Србски народ био под турцима.Мислим да још само фали да наша слугерањска Влада почне да убија сопствене грађане.Проклето Вам семе и племе...
ЛОПОВЕ У ЗАТВОР,ИЗДАЈНИКЕ НА ВЕШАЛА!

"Хеј Анђели ће Црквицу да спусте,на сред стара Душанова бела града..."

Оче наш нека буде навек воља твоја...

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ТИСУЋЉЕТЊА НЕКУЛТУРА: Поглед са Леотара – оглед о Хрватима!
Песник Јован Дучић, бриљантни југословенски дипломата у Риму, потакнут видљиво испољеном сатанизацијом Срба још у трећој деценији прошлог века, потражио је одговор у записима фрањеваца у ватиканском Заводу св. Јеронима, институције коју иначе краси југословенски државни грб. Видљиво и брижно реновирање саме институције, показало је бригу и старање заједничке државе за своје, на чему је и он сам као дипломата толико порадио.
Песник Јован Дучић, бриљантни југословенски дипломата у Риму, потакнут видљиво испољеном сатанизацијом Срба још у трећој деценији прошлог века, потражио је одговор у записима фрањеваца у ватиканском Заводу св. Јеронима, институције коју иначе краси југословенски државни грб. Видљиво и брижно реновирање саме институције, показало је бригу и старање заједничке државе за своје, на чему је и он сам као дипломата толико порадио.

Сазрео на записима Срба-Дубровчана, који су своју католичку веру брижно неговали, али не одричући се имена свог српског, упркос притисака подмуклих Млечана и још подмуклије Аустрије, очекивао је објективну анализу своје учене сабраће за то безразложно безумље.

Изграђујући интегрално југословенство као државни чиновник, Дучић је имао ту привилегију да излетом на моћни Леотар који доминира изнад Требиња, размишља о снази духовне мисли Светог Саве, чија је дедовина Херцеговина. Ту где се православље до Јадранског мора простире, ту где су у Мостару Срби песници и писци један од најумнијих књижевних клубова основали, чувајући тако снагом речи себе од душмана.

Брижљиво је Дучић ишчитавао фрањевачке записе, упоређујући их са отоманским путописцима који су херцеговачке прилике и људе детаљно познавали, допирући до Дубровника као центра трговине и тајне дипломатије, али и још тајнијих потеза венецијанских дуждева, који брижно крију и од самог Ватикана накану да се окористе отоманским империјалним жељама.

Дуго је Дучић носио у себи многе дилеме после ишчитавања фрањевачких записа, као југословен по убеђењу и опредељењу, али херцеговачки Србин у души који искрено верује у своју државу, и жели све најбоље и сабраћи друга два племена, једнороднога народа (како је тада веровао).

Његови другови, песници из Загреба, Сарајева и Београда, били су му међаш, да не греши у осуди текстописаца који толику мржњу и презир према православљу и српству исказују.

Веровао је Дучић у светлу заједничку будућност, која ће надрасти зло семе мржње и зависти, што је приписивао утицају окупатора који су вековима на том тлу завађали браћу издељену по вери. Браћу коју језик ипак спаја, о чему је тако надахнуто певао мостарац Шантић!

Суровост потоњег хрватског геноцида, нарочито испољена у његовој Херцеговини, о чему је у далекој Америци сазнао из записа СПЦ, али још суровија кампања чланова ХБЗ (Хрватска братска заједница) у туђини, који одмах ту сурову истину прогласише за великосрпску лаж и обману, подстакла је великог песника да све дилеме које је у себи носио, преточи у песме, којима је најбоље беседио о људима и међуљудским односима.

ХОРДА
Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Бритки Херцеговац, попут ханџара који оштро реже, отсекао је све своје дилеме о стварности која нема дилеме о пореклу и настанку безумне мржње, која је породила невиђени злочин. Обрачунавајући се са заблудама код себе и свог рода о југословенству и заједништву, исказао је размишљања у делу чији наслов најбоље илуструје закључак – „ Верујем у Бога и Српство“! О Хрватима је имао још само да дода:

„Хрвати су најхрабрији народ на свету не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде.“

Та хорда која је желела себе да представи некаквом војском није имала ни своје име. Јер, заправо, и име су морали да отму од Срба, па је назив устаника „усташе“ заувек добио негативну конотацију у српском народу. А не смемо заборавити да је Петар Мркоњић за историју не тако давне 1875-1876. писао ратни дневник „Дневни записци једног усташе о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876“. Сумња ли неко да будући краљ Петар I Карађорђевић није знао ко су усташе или је ипак још тада устаник био српски појам.

Није ни то све кад су у питању њихови храбри „домобрани“. Хрвати нису имали ни војску ни терминологију за њу. Да би то некако премостили генерал Кулмер је мађарска упутства однео код професора Богослава Шулека да их преведе и претвори у некакав војни приручник. Тако је у Пешти 1870. под називом „Наредбеник за краљевско угарско домобранство“ штампан први приручник. Нису слуге вероватно ни приметиле, а и да јесу – није им сметала јасна одредница „угарско домобранство“. Да ништа не би остало недоречено, доштампано је и Правило службе под насловом „Службеник за краљевско угарско домобранство“.

И поред тога што се хрватски историчари труде да домобранској 25. пуковнији чији су батаљони били у Загребу и Вараждину доделе неку чисто хрватску улогу – називајући је често и „најхрватскијом“, као и увек заборављају оно најбитније. Некако увек сметну са ума да се заклетва полагала уз „Краљевку“, хрватски превод мађарске химне и наравно са капама на којима им је поносно стајала мађарска кокарда и иницијали I.F.J. (Фрања Јосип I). Заборављају да су цео Први светски рат водили под мађарском заставом упорно певајући „Краљевку“, наравно туђем краљу. У том периоду свака мађарска јединица имала је своје гесло. Тако је за Honv IR25 загребачку одређено гесло: „За дом и краља крв пролити ваља“.

Крај Великог рата преживели хрватски домобрански официри, углавном бежећи од правде, дочекују у Бечу, Пешти, Грацу… Тамо се „храбро“ скривају, надајући се да их неће стићи заслужена казна за почињена зверства над српским народом за време окупације. Нажалост, не само да их није стигла у том моменту рука правде већ су им мађарски шовинисти омогућили полигон за обуку. Ту на полигонима, а под командом Нарциса Јесенског и Густава Перчеца, бивших КуК официра, смишљају по мађарској традицији гесло нове јединице.

Ослањајући се на своје старо које их је пратило док су припадали Honv IR25, а желећи да искажу још једном поштовање ка својим мађарским газдама, прихватају за ново гесло, поздрав „За дом спремни“. Касније, док се обука наставила у Бовину и Липарима (Италија), Павелић усваја овај поклич и додаје га уз „римски поздрав“ руком. Тако су „храбри“ хрватски домобрани носећи српски назив „усташе“, корачавши са високо подигнутим „римским поздравом“, гласно покликујући мађарски поклич „За дом спремни“, а све то чинећи пред својим италијанским краљем, били спремни поново за нова зверства.

Када човек своју душу испрља злом, једина нада за било какав зрачак задовољства би му била било каква победа, па макар и пирова. Онда када она ни вековима не стиже, исфрустрираност је све већа. Зато реакције таквих не треба да чуде, оне су једноставно испровоциране унутрашњим стањем духа или боље речено душевним болом. Када им савест постане толико притиснута муком, а помоћи ниоткуда, остају им само два решења: или потпуно пуцање због притиска какве-такве савести и покушај покајања или она друга, изгубљеним душама ближа и лакша опција – тотално брисање и оно мало савести.

Запад је успешан у тој методи брисања савести. Они су је одавно избрисали, више је не поседују па не морају ни да се брину да ће имати притисак на њу. Зато су тако успешни у дељењу лекција о демократији и правди најнедемократскијим и најпокваренијим методама. Одрекавши се потпуно савести више ни са чим и ни са каквим методама немају проблем. Наши суседи покушавају да их у томе прате.

Али то раде као народ који говори српским језиком, пише Вуковим правилима, носи српска презимена, крије иконе својих прађедова, поноси се нашим бановима, хвали српским интелектуалцима, присваја српске научнике – све време бежећи, панично, од српског имена. Узалуд се труде да копирају западне матрице. Узалуд, јер никако да схвате да не успевају зато што, за разлику од својих тисућљетњих господара, они никад и нису били народ.

Како би се неко и могао називати народом а да при томе никад није имао своју државу? Чак ни њихова злогласна НДХ, којом би се само будала поносила, није у ствари њихова. Свугде у свету народ, ако је држава његова, бира свог краља. Једино Хрвати желе да нам објасне да то није тако. Питате се зашто? Зато што је 18. маја 1941. италијански краљ Виктор Емануел III у палати Квирнал у Риму службено именовао свог рођака за хрватског краља. Хрватски државни сабор НДХ ту одлуку прихвата и проглашава га краљем са службеном титулом, Краљ Хрватске, Принц Босне и Херцеговине, Војвода Далмације, Тузле и Книна, Војвода Аосте. Aimone Robertо Margheritо Mariо Giuseppe Torinо di Savoiа након што је прихватио круну узео је име Томислав II. Претпостављамо да је име изабрао да би бар донекле личило на хрватско.

Данас им је запад на српским гробовима направио некакву лажну творевину, коју они поново покушавају да представе као државу. Нажалост по њих, таман кад су и сами почели да верују у то да имају државу, исти ти њихови вечити господари су их увукли у унију, додељујући им поново задатке које су одувек и имали и за које су одувек служили. И поново су добили своју вековну улогу гласнохушкача, мрзитеља свега исправног и, наравно, као и увек, слуга и пуких, безумних џелата. Када год виде да не могу да одмакну од улоге понизног роба својих вековних господара. проблем и непријатеље виде у Србији и Србима.

Наравно да су они свесни да им Срби нису ти који су им одредили такву судбину, она им је одређена онда када су се одрекли вере и корена. Светосавце мрзе зато што у њима виде све оно што су они желели да буду али за то ни они а ни њихови преци нису имали храбрости. Када у некоме пронађу кривца лакше себи објасне зашто су опет у каљу, зашто опет морају да чисте блатњаве чизме Италијана, Мађара, Немаца или сада НАТО-ваца.

Док се они свим силама труде да докажу да нису Срби, не схватају да не морају то да чине. Није потребно толико упињање ми их у томе и сами подржавамо, када видимо ко су и какви су. Срећни смо што смо се ослободили тог кукоља. Захвални смо Богу што нас је од те прљавштине очистио и омогућио нам да можемо напред. Да је тај каљ остао део нашег народа и наши би точкови будућности вечито остали у блату, без могућности да се покрену. Овако данас можемо само да будемо захвални Господу што је светосавко жито одвојио од оног кукоља које је запад заразио. Ми се данас сигурно нећемо супротстављати таквој Божјој промисли.

слика http://pressrs.ba/info/vijesti/hrva...ustase-i-poricu-zlocine-nad-srbima-07-02-2016


Извор: fsksrb.ru

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Strani istoričari i književnici su Hrvate opisali kao zločinački nastrojen narod.

Za ove, Hrvati su ljudi iz "Crne legende" koja je nastala kad je Fridrih Šiler, klasik nemačke književnosti u svom delu "Istorija tridesetogodišnjeg rata" opisujući osvajanje Magdenburga u maju 1631. godine napisao da su se Hrvati koji su učestvovali u tom ratu "zabavljali bacanjem dece u plamen".
85% građana Magdenburga je bilo poklano tom prilikom.
Tada je došlo do izreke: "Sačuvaj nas Bože, kuge, gladi, rata i hrvata".

Ovoj crnoj legendi o Hrvatima dodao je svoju karakterizaciju istih Karl Barc,
kad je u svom delu "Četiri druga" napisao:
"Hrvati nemaju ama baš ni jednu vojničku i ljudsku vrlinu.
Oni su samo razbojnici, pljačkaši i ubice,
dok fizički predstavljaju nečista i smrdljiva lica".

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Капетан Цвијовић: Људи ми ноћас има да изгинемо!
Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску.
Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости.

– Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Ово је прича о онима који су знали мало више. А који су веру држали толико високо, да их је и довела пред вас. И, та сто годину стара прича иде овако.

Шумадијска дивизија. Као и свака од дивизија српске војске, имала је четири пука првог позива. Односно, четири пута по око 4.000 људи, колико је било у сваком пуку. Сваки пук је имао неки редни број. Ово је прича о “десетом”, пешадијском. Уморан је био. Десеткован. Борио се по Мачви, па морао да се пребаци на југоисток Србије, јер су Бугари кренули на ту исту Србију. А тамо, на југоистоку… Десети пук се нашао у великом проблему. Окружен са три стране, претило му је уништење јер су Бугари почели да затварају и једини правац за извлачење преосталих војника тог пука.

Пуковник Туцовић је, како је забележио Милан Шантић тамо негде после Великог рата, позвао једног од својих подређених, командира треће чете капетана Радомира Цвијовића. Дао му је наређење које се не даје често. Да са војницима оде и жртвује се како би остали преживели.

– Цвијовићу… Један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину. Он има задатак да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода. Четврти нека ти остане у резерви. До седам сати ујутру мораш пронаћи тај бугарски батаљон и пребацити га преко Влесине. Јеси ли разумео? – рече први човек пука.

– Разумем, господине пуковниче. Али ви знате да ниједан мој вод нема више од четрдесет пет редова. Има ли где записано да су три овако багљава вода изнурених и пропалих војника напала цео један батаљон? Моја три вода не броје више од сто тридесет људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду или, можда, хиљаду и двеста Бугара, који су тек дошли из Трнова, одморни и спремни за борбу. И још треба да их потучем и претерам преко небујале реке?

– Богами, Цвијовићу, тако што до сад није записано. Али ноћас ћемо и то забележити.

– Онда, господине пуковниче, мени изгледа овако: ви жртвујете мене и моја три вода да изгинемо, да би сте се ви могли извући и сачувати пук.

– Тако је. Ти правилно мислиш. Видиш ли оне ватре у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна, а сада је овај батаљон упућен да нам пресече и једини пролаз који је остао. Ако му то пође за руком ми смо заробљеници.

– Добро, господине пуковниче – рече капетан Цвијовић и, недуго затим, оде својим војницима.

– Вечерас ћемо отворено разговарати, војници моји. Добио сам једну тешку заповест. Када се она преведе на наш војнички језик, значи ово: три вода моје чете ноћас ће да се туку и гушају с Бугарима, јер Десети пук мора да се спасе пре зоре. Дакле, људи, ми ноћас има да изгинемо. Сваки од вас нека понесе фишеклије са сто педесет метака, бомбе и ашове. Везе немамо ни с ким ни десно ни лево. Идемо у маглу, па шта нам Бог да. Потребно је само да се чврсто држимо један уз другог.

Настао је тајац међу људима. Она мучна тишина као када се мртви сахрањују. На лицима “багљавих” редова није се могло ништа прочитати: ни страх, ни ужас, ни револт. Они су немо ћутали и само гледали у свог капетана, чије су очи севале као муње испод густих обрва на којима су светлуцале капљице кише и снаге. А он настави:

– Војници, ако има ко међу вама па се толико уплашио и не сме да кране, онда нека одмах иступи и каже: “Ја не смем!”, поштедећу га и оставити у четвртом воду, а на његово место узећу другог, храбријег војника.

Из мрака се јави глас једног редова:

– Господине капетане, хоћете ли и ви поћи с нама?

-Разуме се. Зар бих ја могао напустити чету?

– Онда ћемо поћи сви! – одговорише прокисли војници, а на њиховим лицима као да заблиста нови жар и снага.

– Значи сви ћете са мном?

– Хоћемо сви!

Припреме нису дуго трајале. Навикли на оваква изненађења, војници су дохватили пушке, напунили фишеклије муницијом и сваки понео три бомбе. Мокра шаторска крила пребацили су преко торбака. То је било све. Зар је њима потребно што друго, и зар су они навикли на боље? Тако се иде већ годину дана. И сад ће кренути у маглу, у планине на које се сручила помрчина хладног октобарског неба, у снег и кишу, у смрт… Као чета бескућника, чета изгнаника.

Ватре су се лагано гасиле и цврчало је мокро грање. Можда су то последње ватре које ће остати за њима.

– Капе скини! – кратко је командовао капетан Цвијовић и први скинуо шапку са главе.

Војници су то исто учинили. Његове крупне црне очи, које су малочас севале као ватрене муње, испуни нека чудна, племенита благост. У мрачно небо он упре свој молећиви поглед и, уместо да одржи последњи говор војницима, обрати се Богу:

– Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!

Војници су се прекрстили и у чудној побожности шапутали име Господње. А онда, кратка команда поново је одјекнула кроз ноћ:

– Покри с’! Напред!

Капетан Цвијовић је на једном узвишењу, баш над потоком у ком су Бугари потражили спас од хладноће, те ноћи наредио војницима да свако себи ископа једну рупу, колико да у њој стоји. Рупе су биле на сваких седам, осам метара.

Када је намамио непријатеља на свој положај, дочекао га је снажном ватром, а четврину војника хитро послао да зађу около, у напуштени поток, па да с леђа изненаде освајача који је већ пошао узбрдо. Бугарски батаљон је био уништен. Преко 200 заробљеника, преко 150 мртвих. Остали побегли. Капетан Цвијовић је наредио да се мртви сахране. Над гроб бугарског команданта, у чијим стварима пронађоше дневник, а у њему записе како су се војници бунили што иду у рат против Срба, ставише крст од грања.

А онда, за њега, за све изгинуле Бугаре… српски војници испалише – почасни плотун. Тек да нас, сто година касније, подсете да неће остати ништа од нас, осим наших дела и наше части.


Извор: Српски Телеграф

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Битка на Кајмакчалану – ХВАЛА српским јунацима!

Пре 100 година одриграна је једна од најважнијих битака у историји српског народа и српске војске. Кајмакчалан је остао симбол српске храбрости, страдања, пожртвовања, жеље за слободом. За српску војску била је то „Капија слободе“. За непријатеље – врх који нико не може да освоји.
Пре 100 година, одиграна је једна од најзначајнијих, а можда и најзначајнија битка у историји Србије и српске војске. Од 30. августа до 23. септембра 1916. године вођена је битка за Кајмакчалан.

Српска војска, решена да отвори „Капију слободе“, неустрашиво се суочила са јаким непријатељским снагама. После великих, страшних борби, српска војска је победила, пробила Солунски фронт и после више од годину дана поно закорачила на територију своје отаџбине.

Цена која је плаћена била је веома висока – погинуло је 4.438 Срба. Укупно је на врху Кајмакчалан који се уздиже до 2.251 метар, животе оставило више од 10.000 људи (што српских, што неопријатељских снага). Ровови, дубоки и до метар и по, на појединим местима после битке били су дупке пуни лешева.

Гробови српских војника-хероја на Кајмакчалану

Непријатељска бугарска војска сматрала је овај положај неосвојивим и дала му је име, инспирисана својим митским јунаком – „Борисов град“. За његову одбрану, одређена је 3. бугарска дивизија.

За Србе, сем стратегијског, Кајмакчалан је имао значај и због тога што се преко његове највише коте протезала државна граница Краљевине Србије. Његовим освајањем, после десет месеци изгнанства вратили би се у Србију. Српски војници били су због тога посебно мотивисани да учине оно што је непријатељ сматрао немогућим. Опседнути заузећем Кајмакчалана, Срби су га називали „Врата Србије“ или „Капија слободе“.

Последњи сати битке
Положаји испред Кајмакчалана заузети су 12. и 13. септембра, а напад на њега почео је 16. септембра 1916. После снажне артиљеријске припреме, пешадија је кренула у напад у 9.30 часова. Под ураганском ватром бранилаца, Срби су се пењали уз стрме падине. Када су се колоне довољне приближиле око 13 часова, предузет је јуриш и заузет први каменити степеник Кајмакчалана, који се налазио на растојању око 100-150 м од прве линије одбране. Међутим, жестока ватра којом је непријатељ обасуо српске војнике, натерала их је да обуставе напад и почну утврђивање на достигнутој линији. То вече, на целом положају владала је густа магла. Неустрашивим дринцима то је била добра прилика за напад. Негде око 22 часа, порушили су жичане препреке и упали у прву линију ровова. Настала је ужасна кланица, у којој једва да се знало ко кога боде. Срби су у оваквим ситуацијама, у којима се буквално није видео прст пред носом, скидали дугачке француске бајонете са пушака. Држећи бајонет у десној руци, левом су хватали за главу: уколико противник није имао шлем, знали су да је бугарски војник. До јутра 17. септембра, Срби су били господари целе предње линије одбране. То вече, напад је настављен пакленом артиљеријском ватром на главни положај одбране, која је сем неутралисања непријатеља, имала задатак и да разнесе жичане препреке. Артиљеријска припрема достигла је свој врхунац 18. септембра око 15.30 часова, када су српски војници у општем заносу кренули на јуриш и не сачекавши до краја престанак артиљеријске ватре! (Написао: Бранислав В. Станковић)

Савезници нису били за то да српска војска самостално води операције, већ су желели да појединачне јединице српске војске прикључе својим јединицама. Српска команда препознала је у томе не само намеру да савезници „умртве“ Солунски фронт у ишчекивању решавања ствари на другим фронтовима, већ и сакривене политичке тежње савезника.

Поглед из костурнице

Зато је српска команда била одлучна и остварила је намеру – Срби ће остати уједињени у једну војску и очуваће самосталност, аутономија.

Српска војска је потом на Солунском фронту заузела најважније пложаје. Председник Србије Томислав Николић, који је данас посетио Кајмакчалан, указао је на то да је српска војска била „изразити мотив сваком војнику у савезничким редовима“.

Цитирао је извештај француске команде са ратишта: „Морално стање српске војске је врло добро, старешински кадар пробран и обучен, а српска војска убојита. Ако правац дејства буде према Србији, српска армија ће ићи ватрено у сваки обрачун“.

Команда српске војске је била свесна – пробоја Солунског фронта неће бити ако не буде освојен Кајмакчалан. Зато су српски војници било силно мотивисани, јер им се са тог места пружао поглед ка Србији, ка кући, ка отаждбини…

Много је епских прича са тог места ужаса, а уједно и поноса, али се у историјским подацима издваја Добровољачки одред војводе Вука, који је мењао правац пробоја и на крају освојио тај чувени „Борисов град“, у чију су се неосвојивост клели бугарски војници.

Бугарске трупе у паничном бегу са Кајмакчалана

О томе каква је то битка била и колико је било хорора на том месту, сведоче и историјски подаци из бугарских редова: „Бугарски војници, која је тукла ураганска ватра српске артиљетрије, почели су масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт, нису разазнавали друга до себе, командира, многи су почели су да беже, до вечери је у рововима остало мноштво убијених и рањених“.

Савезници су тада постали свесни да српског редова ништа не може да заустави на путу кући. Уједно, била је то прва велика победа српске војске након напуштања Србије годину дана раније. Бугарска офанзива је заустављена, а заузимањем Кајмакчалана, а потом и још неких стратешких позиција, олакшано је вођење наредних војних операција.

Председник Србије Томислав Николић положио је венац на гроб српским јунацима на Кајмакчалану и захвалио се нашим прецима на великој жртви коју су дали и поднели за слободу.

Некадашњи ровови

Цитирао је Николић речи Милутина Ристића који је водио дневник са ратишта како би указао на то колико су борбе биле страшне и колико је мртвих било.

„Настојао сам да се навикнем да видим докле иде свирепост животиње зване рат. Јадни остатак српског народа нико не штеди. Он лешевима означава пут ка отаџбини“.

Николић је потом додао:

„Прошло је столеће. Србија се данас уздиже, напредује. Не напуштајући слободарске идеје које су у гену нашег бића, које су нас и на овом месту водиле до победе, изграђујемо добре односе са свим земљама света, па и са онима са којима смо војевали, никад нападајући туђе, већ само бранећи своје“.

Хвала Вам за све!

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ГЕЈЕВИ ЗАДОВОЉНИ, породице киднапованих и и убијених на Космету унесрећене!
Отворено писмо свим уредницима медија и државницима (учесницима у шетњи Прајд-а) - обраћање Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохји. (Објављујемо га у целини, без икаквог тумачења, додатка или корекције):

„Божја казна ће стићи оне уреднике медија који на ударним странама објаве афирмативне слике педера и лезбејки.

Жалосно је и бедно да медији у Србији тако нападно без морала и честитости читаоцима, међу којима и породице киднапованих и убијенух објављују слике и текстове о неморалним људима, а оне који највише заслужују пажњу јавности – жртве игноришу, а њиховим породицама наносе додатну бол и неспокој.

ХОМОСЕКСУАЛЦИ ИМАЈУ ВЕЋА ПРАВА ОД ПОРОДИЦА КИДНАПОВАНИХ СРБА
И ове године је задат ударац здравој породици, СПЦ-у, православним верницима и дат лош пример деци. Питање свим уредницима медија, бившим и садашњим државницима, НВО-има који су загрљени са хомосексуалцима шетали улицама Београда:

Фото: Н.С.

“Да ли сте чак и код дивљих и домаћих животиња видели ово што ви демонстрирате и упражњавате и то на јавном месу?”.

Зар се на овај начин Србија бори против беле куге? За разлику од Србије која је у опасности, ви педери из ЕУ не морате да бринете за белу кугу, јер ће уместо вас емигранти из арапских и афричких држава вама повећати наталитет.

Фото: Н.С.

Нећемо заборавити одбијање бившег министра “културног човека” Тасовца који је одбио да финансира и подржи издавање спомен књиге “Косметске жртве”, а годинама даје милионе за педере и лезбејке.

За разлику од држава у региону, једино због вас породице неће дочекати правду и истину за српске жртве.”


Извор: Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохји

Објавио: Србин.инфо

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

КAКО ЖИВЕ СРБИ КОД ПРИЗРЕНA: Не смем да се предам, душо моја!
Момирка Спасић (80), повратник у Новаке код Призрена, о достојанству живота у старости, самоћи: Кад је најтеже, сваки човек мора да нађе неку утеху, а ја је налазим у раду. О прошлости причам само оно што је било лепо.

Фото: Н.С.

Из дубине Новака допирала је песма: „Каранфил се на пут спрема и пева, а драга му коња седла и плаче“. Песма је продирала кроз отворен прозор малене куће. Провлачила се ова призренска мелодија, да је чује цело село. Певао је женски глас, само дарован од Бога могао је тако да извезе жалопојку растанка старе Метохије. Први утисак је да извире из грла младе девојке. Aли утисак вара.

Фото: Н.С.

– То је наша Моме, наша Момирка Спасић, старица мудрац. Желите ли да је упознате? Ево, сад ћете – кажу нам Срби повратници у Новаке код Призрена.

Мало их је. Вратили су се у пролеће 2003. године, а осули после погрома 2004. Момирка је остала кад су други одлазили. И њена деца, три ћерке, кад су отишла, јер их је она заклела да оду, није одустала. И супруг Ђорђе, кад јој је умро, пре годину и по, достојанствено је поднела тај растанак. После више од шест деценија брака. Осетила је, тада, страшну самоћу. Неописиву патњу и невољу због неизвесног времена – да ли ће је Новаке, село потпуно смањено 1990. – надживети.

ПРЕЋУТAНО ПИТAЊЕ

Имате ли пензију? – питали смо Момирку Спасић. – Чиме ћете платити дрва за зиму? Како ћете се грејати?
Прећутала је питање. Као да га није чула. Aли, то су њене егзистенцијалне тајне на које има право само онај ко читав живот ради. Ради од детињства, до судњег дана. И који ништа не очекује од другог.

– То сам закопала у себи. И то је готово – каже нам. Иза ових речи је сва имовина Спасића нестала у тој ватри. Имовина Момирке, њеног Ђорђа и њихове деце. Aли она о томе никад није говорила, па каже, неће ни сад.

Малена кућа на крају села, ни делић оне коју је са Ђорђем давно подизала, у којој је изродила децу, удавала их, свадбовала и унуке дочекивала.

Испред нас старица Момирка сићушна као зрно, продорног погледа, потпуно поверљива према нама, мада је ово наш први сусрет. Раширила руке као да смо донели какав празник у њено двориште.

– Добро сте дошли, мало нам ко долази – казала је и као сенка нестала у кући.

– Само мало да поспремим, да не помислите: бака сама, па јој није до тога како јој кућа изгледа. A није било потребе да било шта поспрема. Овде је све под конац. Читава кућа мирише на смиље, босиљак, рузмарин, лаванду… На столу књиге, свеске и оловке, као да смо у кући каквог писца.

– Волим да читам, више да пишем… Бележим све – читав живот мој, моје деце, Ђорђа и све што се догађало у нашим Новацима… Све је овде у овим свескама… Показаћу вам, прочитаћу, ако има времена, али прво да се послужите. Нико, душе моје, овде никад није ушао а да није био почашћен. И у нашој највећој сиротињи, а некад смо били сиротиња и то она права, понекад и гладни, било је за част, за образ. Ето, кажем овде, а мислим на онај живот пре овог. На нашу кућу и наш живот пре ’99.

Фото: Н.С.

Неописива је радост овог сусрета. Неописива, готово као који сат пре, када смо се на улазу у село под врбом, крај извора, срели са Србима повратницима. Радост већа од радости. И више од тога. Момирка Спасић је лекција о достојанству живота у старости, самоћи и невољи. Зато смо и желели да испричамо ову причу.

Фото: Н.С.

– Понекад и запевам, сама – говори док, чини нам се, лети с краја на крај куће. С краја на крај дворишта у коме је тек спустила да одмори срп који њеним старачким рукама не пристаје, као што им ни тежак рад не пристаје. Aли, овој старици рад је – живот.

ФОТОГРAФИЈЕ СЕЋAЊA

Удала сам се у деветнаестој. Тако је отац одлучио, мада сам имала и две старије сестре, неудате. Била је свадба, ма, за памћење. Тако сам и ћерке удала. Жао ми је, ниједна фотографија није преживела. Фотографије су у мом сећању, као песме. И сад, кад одем на неко весеље, ја певам и мало их је који ме натпевају. A кад ме питају: „Моме, да ли ти и за чим жалиш у животу“. Жалим само што се нисам школовала. A била сам, била сам много добар ђак.

– Сваки човек, и када му је најтеже, мора да нађе неку утеху. Моја утеха је у раду – говори нам. Стежући мараму показује нам врт, па башту, шљивике, орахе, под чијом хладовином су остале успомене Спасића, а данас трају тишина и самоћа.

Родили ораси, родило у повртњаку. На цветњаку јој могу позавидети и некадашње метохијске девојке… Цветови из врта пењу се уз саме зидове, све до прозора кроз који је потекла она песма о каранфилу. Све је чудесно, и све лепо, као што је лепа српска Метохија.

– Не смем да се предам, душо моја – каже Момирка Спасић.

– Зашто? Зато што је најтежи терет бити на рукама оних које волимо. Моје ћерке, кад позову и питају: како си мајко, кажем им – све боље! Па се наслоним на ону чесму коју је мој Ђорђе подигао и радосна сам… Деци сам рекла истину. A из прошлости, осим оних тренутака који су били најлепши, ништа не узимам. Говорим само о ономе што је стварно било најлепше.

– A кад сте морали да одете – питамо – и кад сте се вратили на згариште, зар и за то имате снаге да га потиснете из сећања?

Заћутала је. Тишина је засела на место коме ова старица, у ствари, једино припада, а не признаје тој тишини снагу која све више обузима село повратника и јунака.

Фото: Н.С.

– Од тог сећања понекад не могу да заспим – одговорила је.

– A кад не спавам, тада највише радим.


Извор: Вечерње новости

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

КАКО СУ СЕ У УКРАЈИНИ СПОЈИЛИ "НАЦИСТИ" И ЏИХАД

АНДРЕЈ МИЛАНОВИЋ

Нису се само у Украјини већ и у ЕУ у пуној антируској хармонији среле две крваве идеологије – исламски тероризам и "источноевропски нацизам"(украјински национал-шовинизам)


После Фебруарске револуције 2014. године Украјина je постала једна од главних транзитних земаља, преко које су исламски милитанти одлазили да се боре у редовима Исламске државе (ISIS) и других сличних терористичких група. Оно, међутим, што је још занимљивије јесте да постоји и обратан правац – да су исламски милитанти из Украјине, углавном из редова Кримских Татара, Чечена и грађана других република некадашњег СССР, са својим европским везама и сиријским борбеним стажом, постали озбиљна терористичка претња не само Русији већ и нејаким европским земљама, које после серије напада овог лета не престају да стрепе од нових рушења и убистава.

Још пре више од две године, у мају 2014, Абдул Карим Кримски (на слици испод), заменик емира Џаиш ал Мухаџирен вал Ансар (Армије емиграната), позвао је из Сирије, где се борио са групама повезаним са Ал Каидом, Кримске Татаре и мусимане из Украјине да „започну пут џихада“. Позив је емитован на видео-клипу, у коме се појавио и Салахудин Шишани, Чечен и емир тзв. Мухаџирске војске.

Иако на Западу постоји уверење да се у Украјини воде борбе између снага лојалних влади у Кијеву и проруских бораца, стање на терену много је сложеније. У Украјини се на пример, под командом Исе Муњајева, чеченског команданта који је учествовао у два рата против Русије, бори батаљон „Дудајев“, назван по првом председнику Чеченије Џохару Дудајеву. На тај начин Украјина све више постаје важна станица, преко које се исламски милитанти шире по Европи. Наиме, сваки исламиста у Украјини може да купи пасош и нови идентитет. За 15.000 долара исламски борац добија ново име и пасош којим доказује украјинско држављанство. Иако Украјина не припада ЕУ, из ње је лако започети пут миграције на Запад. Највише се то одвија преко Пољске, из које је много стручно оспособљеног становништва отишло на рад у Западну Европу, тако да се у Пољској појавила потреба за радницима, која се углавном попуњава из Украјине.

ТЕРОР УКРАЈИНСКИХ ИСЛАМИСТА
Везе Украјине и исламских бораца пореклом са Крима и из кавкаских република нису од јуче. Европљанима је мање познато да, како то неки од исламских бораца кажу, „враћају дуг Украјини“, будући да су припадници украјинских пронацистичких организација, попут Правог сектора, борили заједно са исламистима против Руса у ратовима у Чеченији. Један од тих украјинских „чеченских ветерана“ био је и Олександар Музичко, познатији као Саша Бели, истакнути кримналац, украјински нациста и члан Правог сектора који је под неразјашњеним околностима убијен неколико месеци после Фебруарске револуције. Музичко је у Чеченији командовао једним батаљоном украјинских добровољаца волонтера под именом „Викинг“, борећи се под командом познатог чеченског терористе Шамила Басајева.

За исламисте борба у Украјини само је једна етапа великог рата за исламски калифат, на чијем путу стоји Русија. Како, борећи се у Украјини, ретко добијају новац од такозваних исламских хуманитарних организација, морају да се сналазе, и то чине најчешће учествујући у шверцу и криминалу. На пример, у Херсонској области у Украјини ратују батаљони Кримских Тарара, на челу са некадашњим замеником председника владе Крима Ленуром Исљамовим (на слици испод), представљајући озбиљну претњу за локално становништво, које малтретирају и пљачкају.

Један од најпознатијих примера сарадње украјинских нациста и исламских милитаната јесте Ахмет Чатајев (на слици испод), познат као организатор терористичког напада који се приписује припадницима ISIS на истанбулски аердором „Ататурк“ 28. јуна ове године. Тада је погиноло 44 а рањено више од 240 људи. Чатајев, Чечен и руски држављанин, годинама пре напада у Истанбулу имао је статус азиланта у Аустрији, чији пасош поседује. Захваљујући томе, годинама избегава изручење Русији, која га тражи због због оптужби за тероризам.

ИСЛАМИЗАМ ПОД ЗАШТИТОМ ЉУДСКИХ ПРАВА
Чатајев је учествовао у Другом чеченском рату између 1999. и 2000, када је изгубио руку. На руској потерници нашао се 2003. године због тероризма. Ухапшен је 2008. у Шведској пошто је полиција код њега пронашла оружје и експлозив. Тада је провео више од годину дана у затвору у Шведској. Две године касније ухапшен је у Украјини, када су у његовом мобилном телефону пронађене инструкције о терористичким техникама и фотографије тела погинулих у експлозији. Русија је обновила захтев за изручење, али је Европски суд за људска права наложио Украјини да га не преда. У одбрани Чатајева истакао се тада и Амнести Интернешенел, апелујући да се не изручује Русији, где би се „могао суочити са непоштеним суђењем и бити подвргнут тортури“. Том приликом у његовој одбрани посебно су се истакли украјински десни екстремисти из организације Тридент, чак и Харковска група за људска права.

Годину дана касније Чатајев је опет притворен, прелазећи границу Бугарске и Турске, преко које је касније убацивао исламистичке борце у Сирију, зарађујући хиљаду долара по сваком од њих. И поново је избегао изручење Русији, захваљујући организацијама за људска права. Живео је и у Грузији, где је такође био хапшен, да би 2015. отишао у Сирију, где је заузео високу позицију и хијерархији ISIS, када га и САД стављају на списак терориста.

Није ни од јуче да западне земље исламистички тероризам деле на добар и лош – први је још од 80-тих година у Авганистану постао онај на чијој мети се налазе Руси и Русија, док је лош онај који напада Запад. Ново је, међутим, да западноевропске замље инерцију такве типологије тероризма нису напустиле чак ни онда када су се саме нашле на његовој мети. Пример Ахмета Чатајева довољно је илустративан, али није усамљен. На пример, тај модел користе лидери екстремног (на Криму забрањеног) Меџлиса кримских татара – Мустафа Џемилев (доле лево) и Рафет Чубаров (доле десно) – који у европском Бриселу уживају сваку финансијску и политичку помоћ, док су истовремено повезани са ISIS. Та помоћ ишла је толико далеко да су посланици британског парламента у мају ове године подржали Чубарова у идеји да организује "владу Крима у изгнанству".

Све то показује да није само Украјина место где су се у пуној антируској хармонији сусреле две најкрвавије идеологије – исламски тероризам и источноевропски нацизам – већ да то „огледно добро“ ужива снажну подршку ЕУ, чак и пошто су европски градови у овој години избројали стотине жртава терористичких напада. Историја нас учи да се та врста друштвеног и политичког ишчашења, какво данас видимо у Европи, по правилу, плаћа највишом могућом ценом.
КАКО СУ СЕ У УКРАЈИНИ СПОЈИЛИ НАЦИСТИ И ЏИХАД - Нови Стандард

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

 

[Bazlik]

Da nije zalosno bilo bi smesno, na zalost, zalosno je pa nema vise gde. Mada znas kako, drzi svoje prijatelje blizu, a neprijatelje jos blize. Mora on da sedi onde i da se tapsa po ramence s ovog, jel politika je to.
Kad krenes na poso, svoje pravo lice ostavis na klaviru ili bese obratno, jbg sad.
Ima vise tih umotvorina, daj coveku masku i videces njegovo pravo lice. Ili recimo, sto pijan govori, trezan misli.
Sve u svemu, ovi gore nemaju ni maske, a nisu ni pijani, samo su se malo zarumeneli.