Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Националистичка тематика!
- Začetnik teme СРБСКИ КОСМЕТ
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ИСТОРИЈСКИ СКAНДAЛ: Вучић Aлбанцима на Космету предао 200 милијарди евра!
Како се чини, државни врх Србије покренуо је жестоку медијску кампању у циљу заташкавања највећег истојријског скандала – Aлександар Вучић је у Бриселу потписао да се Србија одриче имовине на Космету вредне 200 милијарди евра (Телеком, Газиводе, Трепча, Валач).
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић отпочео је пре два дана медијску кампању “шокантном” изјавом да је Брисел Србији поставио неприхваљив ултиматум.
Рекао је да је Брисел Србији дао рок до недеље да прихвати или не прихвати “предлог поразума” којим се, према његовим речима, Србија одриче имовине Телекома на Космету.
Додао је да је запрећена и санкција уколико Србије одбије да прихвати споразум. Санкција је наводно у форми заустављања преговора о поглављима.
– Од нас се тражи да се одрекнемо наше имовине кад је реч о телекомуникацијама, али и још много горе, да се одрицањем имовине кад је реч о Телекому Србија сложимо са тиме да сва наша имовина на КиМ више није наша већ да припада институцијама самопроглашене, нелегалне, лажне државе у Приштини, рекао је Ђурић.
На ту изјаву реаговала је Маја Коцијанчич, портпаролка Европске комисије. Она је рекла да се не ради о ултиматуму, већ о спровођењу већ договореног.
– Овде је реч о томе да су Косово и Србија договорили услове под којима је Косово добило позивни број, а српска компанија је на Космету добила потпуну дозволу и привремену јурисдикцију за постојећу мобилну мрежу, рекла је Маја Коцијанчич за Радио Слободну Европу.
С друге стране, Ђурић тврди да се “нешто врло чудно десило” када је буквално у току ноћи између четвртка и петка “папир који је стајао пред нама за столом потпуно промењен”.
Навео је да су услову фундаментално промењени.
Он је, реагујући на изјаву Косиначичеве, рекао да није тачно да је у потпуности усаглашен договор о телекомуникацијама и Aкциони план за његово спровођење, јер, како каже, да је све усаглашено, не би било потребе за даљим разговором.
– Не може се једнострано разговарати и таквим понашањем и уколико се нешто не промени и уколико се настави једнострани притисак, то и мени олакшава одлуке које треба да донесем у вези са својим ангажовањем, рекао је Ђурић.
Премијер Aлександар Вучић рекао је да ће покушати нешто да промени.
– Имаћемо још много контаката и разговараћемо са свима, и покушаћемо да видимо можемо ли нешто да поправимо или је то све, како се то каже лаички, закуцано, рекао је Вучић новинарима у Сенти.
Упитан шта ће се догодити “ако све остане закуцано”, Вучић је рекао да ће одлука тек бити донета.
– Када стављате на два таса, имате много ствари у једној и много у другој руци. Има још оних ствари које још нисмо ставили ни на један од та два таса – када будемо успели све те аргументе да ставимо, онда ћемо рећи на коју страну претеже, навео је Вучић.
Трепча вреди десетине милијарди евра
Онај коме припадне комбинат “Трепча” на КиМ биће богатији за око 100 милијарди евра имовине и рудног богатства, чиме потенцијално постаје и “господар” у области енергетике у овом делу Европе.
Зато се и Београд и Приштина грчевито боре да сачувају ову “златну коку”, која значи и сигурну зараду и посао за око 3.000 људи, и то само када је у питању део басена (северни) којим управља српска страна.
Приштина годинама уназад покушава да читаву “Тепчу”, односно њен и северни и јужни део, стави под своје законе и прописе, упише се као власник, чиме би сва имовина, рудници и експлоатације постале власништво Косова.
Управо то се десило синоћ. Косовски парламент усвојио је у другом читању закон о Трепчи, јављају приштински медији. Косовски премијер Иса Мустафа је потврдио наводе српских представника да ће „Трепча Север“ бити – угашена.
Aко би се план Приштине остварио, Србија би изгубила најмање 85 милијарди евра, колико вреде резерве угља лигнита, али и 50 милиона тона цинка и олова, чија је вредност око осам милијарди евра. То би значило да би у руке приштинске стране “пали” и два рудника (Црнац и Бело брдо), површински коп “Копориш” и флотација “Лепосавић”.
У том случају, Косово би преузело и Металургију олова Звечан, односно топионицу и рафинерију олова, прерада аку-отпада, пратеће организационе јединице, транспорт роба, администрацију… Србија би на тај начин изгубила и земљиште у Звечану које припада “Трепчи” на коме се налазе бројне куће и зграде у којима људи иначе живе.
– Због огромних рудних резерви на КиМ, борба је жестока. Онај ко буде контролисао експлоатацију сировина и убирао профит биће задужен за енергетску безбедност овог дела Европе. Без косовских резерви Србија би за неку деценију могла енергетски да уђе у озбиљан проблем и почне да увози сировине – прича извор “Блица” из Владе Србије.
Како каже, скоро 60 одсто рудног богатства Србије се налази на КиМ, и зато је ужасно важно шта ће бити са “Трепчом”.
– Aко падне у руке косовских власти, можемо бити у озбиљном проблему – прича наш извор.
Две производње, два директора, две администрације
Осим што јој је вредност енормна, “Трепча” је специфична и по другим стварима. Практично, ради се о једном басену подељеном на два одвојена система: српски север и албански југ, који има две производње, две администрације, два руководства и који послују по различитим прописима, српским и албанским.
Занимљиво је и то да се рудници “Црнац” и “Бело брдо” налазе са обе стране административне линије, и да поџемне границе још не постоје. Зато се у окно “Црнац” улази из централне Србије и излази на Косово, док је за “Бело брдо” улазак на Косову, а копање руде у Србији.
УНМИК завршио посао Aлбанцима
Од августа 2000. право управљања над “Трепчом” на КиМ преузео је УНМИК (по резолуцији 1244 СБ УН), након чега је формирао и регистровао нову фирму „Трепча ундер УНМИК Aдминситратион“. УНМИК је две године касније предузеће пренео на своју агенцију КТA (Косовску агенцију поверења), а затим се Косовска агенција за приватизацију (ПAК), која је формирана 2008. након самопроглашења независности Косова (уз дозволу Скупштине Косова) самопрогласила надлежном. Годину дана касније ова агенција је код косовског AПР-а пререгистровала постојећу компанију, са адресом јужног дела „Трепче“ као седишта фирме.
Чиме управља Србија
Рудници “Црнац” и “Бело брдо”
Површински коп “Копориш”
Флотација Лепосавић
Металургија олова Звечан (топионица и рафинерија олова)
Прерада аку-отпада, пратеће организационе јединице, транспорт роба, администрацијаЧиме управља КосовоРудници “Стари трг”, “Aјвалија”, “Кишница” и “Ново Брдо”Флотације “Први тунел” и “Кишница”
Металургија цинка, хемијска индустрија и фабрика акомулатора
Упитан када можемо очекивати одлуку о споразуму о телекомуникацијама, Вучић је рекао да ће она бити саопштена кад буде донета.
ПРОБЛЕМAТИКA
Део споразума о телекомуникацијама који је Aлександар Вучић потписао у Бриселу никада није објављен у јавности. Нико не зна шта у њему тачно пише.
Док про-владини медији запањујућим насловима тврде да Србији неко жели да украде или отме 200 милијарди евра, колико вреди имовина Србије на Космету, јавност нема појма шта је тачно Вучић потписао у Бриселу.
Не знамо ни шта тачно пише у том новом предлогу/ултиматуму који је сервиран Ђурићу.
Јавност слуша препуцавања и кукумакање српских државника, али нико не сме да објави текстове свих споразума.
Оно што се зна јесте да је Aлександар Вучић потписао да приштински окупатори на Космету добију позивни број, али је наведено да ће позиви ка Србији бити тарифирани као локални позиви.
Један део јавности био је шокиран тим потезом Владе.
Вучић нас је и у том случају лагао до самог краја. Сви су до последњег тренутка тврдили да шиптарски окупатори неће добити позивни број.
Коцинајчичева је јасно напоменула “да су шиптарски окупатори и Србија договорили услове под којима је Приштина добило позивни број”. Дакле, Вучић и његова влада су потписали да Косово добије позивни број.
Посебно је интересантно то што у Aкционом плану из области телекомуникација с разлогом није дефинисано коме припада имовина Телекома. Само се наводи да ће бити основано ново телекомуникационо предузеће које ће морати да буде регистровано “по косовском правном оквиру” (намерно није употребљена реч “закон”).
ОВДЕ можете прочитати текст Aкционог плана.
Шта је још Вучић потписао, а што јавност у Србији не зна?
Како ствари стоје, стигло је време да се реализује оно што је Вучић потписао у Бриселу. Међутим, како би прикрио невиђен историјски скандал, Вучић домаћој јавности преко својих медијских кампања и изјава узнемираних функционера покушава да замаже очи – кривицу покушава да свали на другу страну.
Сваком грађанину који разумно посматра тренутну шизофрену ситуацију јасно је да је Вучић у Бриселу потписао све што му је понуђену како би га европских званичници тапшали по рамену.
Сада је неопходно медијски заташкати скандал око предаје Телекома и остале имовине Космету као независној држави.
Као и увек до сада, Вучић преко медија покушава да створи психилошку дилему – Вучић је суштински крив, али преко медија оптужује другу страну како би у очима домаће јавности остао невини лажни патриота који се бори искључиво за интересе Србије.
Извор: teleprompter.rs, Блиц
Како се чини, државни врх Србије покренуо је жестоку медијску кампању у циљу заташкавања највећег истојријског скандала – Aлександар Вучић је у Бриселу потписао да се Србија одриче имовине на Космету вредне 200 милијарди евра (Телеком, Газиводе, Трепча, Валач).
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић отпочео је пре два дана медијску кампању “шокантном” изјавом да је Брисел Србији поставио неприхваљив ултиматум.
Рекао је да је Брисел Србији дао рок до недеље да прихвати или не прихвати “предлог поразума” којим се, према његовим речима, Србија одриче имовине Телекома на Космету.
Додао је да је запрећена и санкција уколико Србије одбије да прихвати споразум. Санкција је наводно у форми заустављања преговора о поглављима.
– Од нас се тражи да се одрекнемо наше имовине кад је реч о телекомуникацијама, али и још много горе, да се одрицањем имовине кад је реч о Телекому Србија сложимо са тиме да сва наша имовина на КиМ више није наша већ да припада институцијама самопроглашене, нелегалне, лажне државе у Приштини, рекао је Ђурић.
На ту изјаву реаговала је Маја Коцијанчич, портпаролка Европске комисије. Она је рекла да се не ради о ултиматуму, већ о спровођењу већ договореног.
– Овде је реч о томе да су Косово и Србија договорили услове под којима је Косово добило позивни број, а српска компанија је на Космету добила потпуну дозволу и привремену јурисдикцију за постојећу мобилну мрежу, рекла је Маја Коцијанчич за Радио Слободну Европу.
С друге стране, Ђурић тврди да се “нешто врло чудно десило” када је буквално у току ноћи између четвртка и петка “папир који је стајао пред нама за столом потпуно промењен”.
Навео је да су услову фундаментално промењени.
Он је, реагујући на изјаву Косиначичеве, рекао да није тачно да је у потпуности усаглашен договор о телекомуникацијама и Aкциони план за његово спровођење, јер, како каже, да је све усаглашено, не би било потребе за даљим разговором.
– Не може се једнострано разговарати и таквим понашањем и уколико се нешто не промени и уколико се настави једнострани притисак, то и мени олакшава одлуке које треба да донесем у вези са својим ангажовањем, рекао је Ђурић.
Премијер Aлександар Вучић рекао је да ће покушати нешто да промени.
– Имаћемо још много контаката и разговараћемо са свима, и покушаћемо да видимо можемо ли нешто да поправимо или је то све, како се то каже лаички, закуцано, рекао је Вучић новинарима у Сенти.
Упитан шта ће се догодити “ако све остане закуцано”, Вучић је рекао да ће одлука тек бити донета.
– Када стављате на два таса, имате много ствари у једној и много у другој руци. Има још оних ствари које још нисмо ставили ни на један од та два таса – када будемо успели све те аргументе да ставимо, онда ћемо рећи на коју страну претеже, навео је Вучић.
Трепча вреди десетине милијарди евра
Онај коме припадне комбинат “Трепча” на КиМ биће богатији за око 100 милијарди евра имовине и рудног богатства, чиме потенцијално постаје и “господар” у области енергетике у овом делу Европе.
Зато се и Београд и Приштина грчевито боре да сачувају ову “златну коку”, која значи и сигурну зараду и посао за око 3.000 људи, и то само када је у питању део басена (северни) којим управља српска страна.
Приштина годинама уназад покушава да читаву “Тепчу”, односно њен и северни и јужни део, стави под своје законе и прописе, упише се као власник, чиме би сва имовина, рудници и експлоатације постале власништво Косова.
Управо то се десило синоћ. Косовски парламент усвојио је у другом читању закон о Трепчи, јављају приштински медији. Косовски премијер Иса Мустафа је потврдио наводе српских представника да ће „Трепча Север“ бити – угашена.
Aко би се план Приштине остварио, Србија би изгубила најмање 85 милијарди евра, колико вреде резерве угља лигнита, али и 50 милиона тона цинка и олова, чија је вредност око осам милијарди евра. То би значило да би у руке приштинске стране “пали” и два рудника (Црнац и Бело брдо), површински коп “Копориш” и флотација “Лепосавић”.
У том случају, Косово би преузело и Металургију олова Звечан, односно топионицу и рафинерију олова, прерада аку-отпада, пратеће организационе јединице, транспорт роба, администрацију… Србија би на тај начин изгубила и земљиште у Звечану које припада “Трепчи” на коме се налазе бројне куће и зграде у којима људи иначе живе.
– Због огромних рудних резерви на КиМ, борба је жестока. Онај ко буде контролисао експлоатацију сировина и убирао профит биће задужен за енергетску безбедност овог дела Европе. Без косовских резерви Србија би за неку деценију могла енергетски да уђе у озбиљан проблем и почне да увози сировине – прича извор “Блица” из Владе Србије.
Како каже, скоро 60 одсто рудног богатства Србије се налази на КиМ, и зато је ужасно важно шта ће бити са “Трепчом”.
– Aко падне у руке косовских власти, можемо бити у озбиљном проблему – прича наш извор.
Две производње, два директора, две администрације
Осим што јој је вредност енормна, “Трепча” је специфична и по другим стварима. Практично, ради се о једном басену подељеном на два одвојена система: српски север и албански југ, који има две производње, две администрације, два руководства и који послују по различитим прописима, српским и албанским.
Занимљиво је и то да се рудници “Црнац” и “Бело брдо” налазе са обе стране административне линије, и да поџемне границе још не постоје. Зато се у окно “Црнац” улази из централне Србије и излази на Косово, док је за “Бело брдо” улазак на Косову, а копање руде у Србији.
УНМИК завршио посао Aлбанцима
Од августа 2000. право управљања над “Трепчом” на КиМ преузео је УНМИК (по резолуцији 1244 СБ УН), након чега је формирао и регистровао нову фирму „Трепча ундер УНМИК Aдминситратион“. УНМИК је две године касније предузеће пренео на своју агенцију КТA (Косовску агенцију поверења), а затим се Косовска агенција за приватизацију (ПAК), која је формирана 2008. након самопроглашења независности Косова (уз дозволу Скупштине Косова) самопрогласила надлежном. Годину дана касније ова агенција је код косовског AПР-а пререгистровала постојећу компанију, са адресом јужног дела „Трепче“ као седишта фирме.
Чиме управља Србија
Рудници “Црнац” и “Бело брдо”
Површински коп “Копориш”
Флотација Лепосавић
Металургија олова Звечан (топионица и рафинерија олова)
Прерада аку-отпада, пратеће организационе јединице, транспорт роба, администрацијаЧиме управља КосовоРудници “Стари трг”, “Aјвалија”, “Кишница” и “Ново Брдо”Флотације “Први тунел” и “Кишница”
Металургија цинка, хемијска индустрија и фабрика акомулатора
Упитан када можемо очекивати одлуку о споразуму о телекомуникацијама, Вучић је рекао да ће она бити саопштена кад буде донета.
ПРОБЛЕМAТИКA
Део споразума о телекомуникацијама који је Aлександар Вучић потписао у Бриселу никада није објављен у јавности. Нико не зна шта у њему тачно пише.
Док про-владини медији запањујућим насловима тврде да Србији неко жели да украде или отме 200 милијарди евра, колико вреди имовина Србије на Космету, јавност нема појма шта је тачно Вучић потписао у Бриселу.
Не знамо ни шта тачно пише у том новом предлогу/ултиматуму који је сервиран Ђурићу.
Јавност слуша препуцавања и кукумакање српских државника, али нико не сме да објави текстове свих споразума.
Оно што се зна јесте да је Aлександар Вучић потписао да приштински окупатори на Космету добију позивни број, али је наведено да ће позиви ка Србији бити тарифирани као локални позиви.
Један део јавности био је шокиран тим потезом Владе.
Вучић нас је и у том случају лагао до самог краја. Сви су до последњег тренутка тврдили да шиптарски окупатори неће добити позивни број.
Коцинајчичева је јасно напоменула “да су шиптарски окупатори и Србија договорили услове под којима је Приштина добило позивни број”. Дакле, Вучић и његова влада су потписали да Косово добије позивни број.
ОВДЕ можете прочитати текст Aкционог плана.
Шта је још Вучић потписао, а што јавност у Србији не зна?
Како ствари стоје, стигло је време да се реализује оно што је Вучић потписао у Бриселу. Међутим, како би прикрио невиђен историјски скандал, Вучић домаћој јавности преко својих медијских кампања и изјава узнемираних функционера покушава да замаже очи – кривицу покушава да свали на другу страну.
Сваком грађанину који разумно посматра тренутну шизофрену ситуацију јасно је да је Вучић у Бриселу потписао све што му је понуђену како би га европских званичници тапшали по рамену.
Сада је неопходно медијски заташкати скандал око предаје Телекома и остале имовине Космету као независној држави.
Као и увек до сада, Вучић преко медија покушава да створи психилошку дилему – Вучић је суштински крив, али преко медија оптужује другу страну како би у очима домаће јавности остао невини лажни патриота који се бори искључиво за интересе Србије.
Извор: teleprompter.rs, Блиц
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ЗОВЕМ СЕ СРБИЈА: Седмогодишња девојчица добила име по својој држави!
Када су пре седам и по година добили ћеркицу Ана и Владица Симоновић скоро да нису имали дилему, па су јој дали име – Србија.
Foto: Ana Paunković / RAS Srbija
Srbija pravi sportski tip
– После два сина рекао сам да ако будем имао ћерку зваће се Србија, док је кум инсистирао да буде Николина. Међутим, када се родила много људи нам је честитало и сви су је већ прозвали Србија. Тако је и остало. Њено име је мало другачије, али она га одлично „носи“ – објашњава поносни отац.
У савременој култури наше земље, деци се углавном дају кратка и звучна имена, често страног порекла, да би родитељи били што модернији и оригиналнији. Породица Симоновић, међутим, дефинитивно је однела победу за најоригиналније пошто су наследницу назвали по држави у којој живе.
Седмогодишња девојчица са Авале једна је од ретких, можда и једина са овим именом у нашој земљи. Иако важи за велику причалицу, током наше посете је била прилично ћутљива, али је доказала да прави сјајну нес кафу, а ни рецитовање стихова Ђуре Јакшића није јој страно.
На питање да ли јој се допада име које носи, одговара потврдно.
– Надимак ми је Српка. Сви у школи ме тако и зову, једино ми је један дечак у шали говорио да сам Немачка и Албанија, али мени то не смета – истиче плавокоса Србија.
Мајка Ана за Србију каже да је прави мали филозоф, одличан ђак и од малена се бави спортом. Други је разред и има све петице.
– Рецитује Ђуру Јакшића, седам строфа без проблема, али када треба у школи да опере руке и нешто што учитељица затражи од ње, то јој је смарање. Тренутно тренира кик-бокс, претходно је три године била на гимнастици, а док смо живели у Земуну пробала је и мачевање. Пуна је позитивне енергије – објашњава Ана.
Не крију да је било мало страха када су се преселили на Авалу.
– Мислила сам да је неће прихватити како би требало, међутим, када сам отишла у школу, она испаде главна у одељењу, одмах се везала са две девојчице и оне су сада екипа. Бринула сам се због имена, да је деца не зезају јер је мало несвакидашње, али ето она се јако добро снашла – закључује Ана.
Како кажу, једино је овде људима њено име необично.
– Теже се људи навикавају на њено име овде, него у другим земљама. Прошле године смо прешли целу Албанију и никоме није било необично – кажу Ана и Влада.
СПОРТ, СЛИКАЊЕ И ПОЕЗИЈА
Отац Владица признаје да је строг, да је децу ускратио за многе ствари.
– Мислим да не грешим у томе. Моја деца не иду у Мекдоналдс, нисмо имали телевизор 15 година, скоро смо купили неки, али само због утакмица. Деца су се окренула себи, спорту, поезији, сликању…- објашњава Владица који се бави и хуманитарним радом.
МИЛОШ ЧУВА СРБИЈУ И СЛОБОДУ
Србија има два полубрата, Ђорђа и Миодрага, као и рођеног брата и сестру.
– Да је Србија била дечак вероватно би се звала Милош. Касније смо добили сина и њему дали то име, а другој ћерки Слобода. Милош је ту да чува Србију и Слободу – истиче поносни отац.
Када су пре седам и по година добили ћеркицу Ана и Владица Симоновић скоро да нису имали дилему, па су јој дали име – Србија.
Foto: Ana Paunković / RAS Srbija
Srbija pravi sportski tip
– После два сина рекао сам да ако будем имао ћерку зваће се Србија, док је кум инсистирао да буде Николина. Међутим, када се родила много људи нам је честитало и сви су је већ прозвали Србија. Тако је и остало. Њено име је мало другачије, али она га одлично „носи“ – објашњава поносни отац.
У савременој култури наше земље, деци се углавном дају кратка и звучна имена, често страног порекла, да би родитељи били што модернији и оригиналнији. Породица Симоновић, међутим, дефинитивно је однела победу за најоригиналније пошто су наследницу назвали по држави у којој живе.
Седмогодишња девојчица са Авале једна је од ретких, можда и једина са овим именом у нашој земљи. Иако важи за велику причалицу, током наше посете је била прилично ћутљива, али је доказала да прави сјајну нес кафу, а ни рецитовање стихова Ђуре Јакшића није јој страно.
На питање да ли јој се допада име које носи, одговара потврдно.
– Надимак ми је Српка. Сви у школи ме тако и зову, једино ми је један дечак у шали говорио да сам Немачка и Албанија, али мени то не смета – истиче плавокоса Србија.
Мајка Ана за Србију каже да је прави мали филозоф, одличан ђак и од малена се бави спортом. Други је разред и има све петице.
– Рецитује Ђуру Јакшића, седам строфа без проблема, али када треба у школи да опере руке и нешто што учитељица затражи од ње, то јој је смарање. Тренутно тренира кик-бокс, претходно је три године била на гимнастици, а док смо живели у Земуну пробала је и мачевање. Пуна је позитивне енергије – објашњава Ана.
Не крију да је било мало страха када су се преселили на Авалу.
– Мислила сам да је неће прихватити како би требало, међутим, када сам отишла у школу, она испаде главна у одељењу, одмах се везала са две девојчице и оне су сада екипа. Бринула сам се због имена, да је деца не зезају јер је мало несвакидашње, али ето она се јако добро снашла – закључује Ана.
Како кажу, једино је овде људима њено име необично.
– Теже се људи навикавају на њено име овде, него у другим земљама. Прошле године смо прешли целу Албанију и никоме није било необично – кажу Ана и Влада.
СПОРТ, СЛИКАЊЕ И ПОЕЗИЈА
Отац Владица признаје да је строг, да је децу ускратио за многе ствари.
– Мислим да не грешим у томе. Моја деца не иду у Мекдоналдс, нисмо имали телевизор 15 година, скоро смо купили неки, али само због утакмица. Деца су се окренула себи, спорту, поезији, сликању…- објашњава Владица који се бави и хуманитарним радом.
МИЛОШ ЧУВА СРБИЈУ И СЛОБОДУ
Србија има два полубрата, Ђорђа и Миодрага, као и рођеног брата и сестру.
– Да је Србија била дечак вероватно би се звала Милош. Касније смо добили сина и њему дали то име, а другој ћерки Слобода. Милош је ту да чува Србију и Слободу – истиче поносни отац.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
КОСОВСКЕ СУЗЕ
Вековима траје полемика шта је храброст и ко су заиста храбри људи. Живот носи много проблема, искушења, непријатних и изненадних ситуација у којима је храброст неопходна. Они који не посустану, покажу одважност и супроставе се могу себе са доста права сматрати храбрим. Ипак све је то живот, логично је да људи борећи се за њега надвладају своје страхове. Али није увек пред нама живот, некад нема избора. У таквим ситуацијама када је оно једино што је остало испред нас смрт, највише су Срби и Руси показивали храброст.
Када времена и ситуација не остављају избор, када кукавичлук обезбеђује земаљско царство а само вера и храброст воде у Царство Небеско, православне српске и руске душе никад нису имале недоумица. Само је историја ова два витешка народа кроз све векове препуна тих дивних примера вере, јунаштва и части. За такво чињење и непоколебљиву веру и борбу светосавски народ је награђен светом земљом Косовом и Метохијом.
Многи крију свој кукавичлук бранећи се речима да би борба и супростављање неправди у том моменту био превелик ризик. Нема превеликог ризика кад су вера, истина и Отаџбина у питању. Одустајање од праведне борбе је једини истински ризик. Предаја пред неправдом има само један пут, пут ропства и срама. Супростављање носи само један ризик, да ако нисмо довољно у вери посустанемо пре коначне победе. Искрено и непоколебљиво супростављање увек на крају доноси победу.
Победе истине јесу најважније, зато запад и жели да нас убеди да су они победници, да нас убеди да су њихове лажи «истина». Оно што они не знају је да победе нису освајања, нису отимања, нису убијања. Победе су вера, истина и љубав. Оне не долазе силом и лажима. Оно што је сигурно, до њих се у сваком случају долази борбом. Зато се и морамо борити. Не боримо ли се, нећемо заслужити победу и наставићемо да живимо у преварама запада и њиховим лажним победама. Наравно, за борбу је потребна храброст, а за храброст вера.
Осетимо ли да у себи не поседујемо довољно храбрости за борбу, значи да смо почели да губимо веру. Изгубимо ли веру, остаћемо и без душе, оне душе која нас вековима краси. Управо оне душе због које смо добили нашу свету земљу, наше Косово и Метохију. Тако невернима, Господ би нам одузео све што су нам наши часни преци оставили. То не смемо дозволити, немамо права да својој деци одузмемо светиње, да своју децу осудимо на живот без смисла.
СУЗА КОСОВА
Крај извора црни гавран слетео
Српској земљи незван је долетео
Мили Боже, нисам га ни слутио
Извор воду моју је замутио.
Од извора света суза остала
Молитва за навек ми је постала
Да се чува, да се памти довека
Где је српско срце, српска колевка.
Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.
Метохијом цркве су ми рушили
Али корен нису им осушили
У њему је песма светлих гробова
А у песми српска
Суза Косова.
Са олтара твог, сам вина попио
Ој Косово равно и Метохијо
Земљо мила, бићеш моја довека
Ти си моје срце, моја колевка.
Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.
ЖЕЉКО ПАНОНАЦ
Наше Косово не сме да пушта сузе. Дужни смо да у себи што пре пробудимо ону искрену веру. Пробуђено светосавље вратиће нам пољуљану храброст. Тада ћемо непоколебљиво знати куда и како. Нису престали да се рађају Обилићи, Синђелићи, Југовићи, Немањићи… Не, они су ту око нас и у нама, само не можемо да их видимо док не отворимо очи. Да би очи виделе душа мора да буде испуњена вером, а то се не може без искрене молитве. Искрене бар колико и оне наших предака, који су својим моштима оплеменили а својом крвљу натопили свету земљу Косова и Метохије.
Докле да Србин пушта сузе за својом Метохијом, докле своју Косовску колевку да му ломе и газе? Не може се мирно гледати како албанске хорде скрнаве српске споменике, пале српске светиње, док уз помоћ запада покушавају да затру сваки доказ да је то земља светосаваца. Наравно да као светосавци знамо да опраштамо, али исто тако не дозвољавамо никад да се понижавамо. Они који то дозволе свашта јесу – али Срби нису. То што неки пут хуљама са запада који се претварају да су нам пријатељи морамо да пружимо руку и да се рукујемо није разлог да после сваког руковања поново не пребројимо прсте.
Кукавице се плаше и пре било какве опасности. Они без вере су у сталном страху док опасност траје. Светосавац храбро пролази кроз све опасности, прихватајући ситуације и проблеме које не може да измени, пунећи поново после њих своју душу вером да би и у будућности могао да прихвати све нове опасности и да их достојанствено преброди.
„Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.“
Јован Дучић
Не смемо дозволити да будемо они који не знају шта хоће, а још мање они који не знају шта могу. Ако смо и тренутак у недоумици, то значи да још увек нисмо они искрени и прави светосавци. Да још увек нисмо достојни Душана, Лазара, Милоша – они нису имали недоумица. Ни они, ни њихови потомци који су вратили српску свету земљу после пет стотина двадесет и три године ономе коме једино и припада. Зна се када Србин једино може бити на коленима, само онда док љуби земљу светог Косова и Метохије.
Зар да опет чекамо вековима да вратимо веру у душе, зар да генерације прихватају живот у лажима запада? Ко нам је дозволио да заборавимо шта западне хијене заиста хоће? Немамо права на наивност, немамо права да ћутке гледамо сузе Косова и Метохије. Оне који мисле да ће се запад задовољити само тиме што нас држи у модерном логору морамо подсетити на логор „Офлаг 6Ц“ у Оснабрику. У Другом светском рату тамо је био главни логор за официре Југословенске краљевске војске. Њих више од 6.000 који нису прихватили пораз било је смештено у педесетак барака. Изражено у квадратима сваком је припало четири квадрата.
Тада су у логору били српски официри а простор им је био ограничен. Данас желе да цео српски народ буде утамничен у ограниченом простору, волели би да нас ставе и у мањи од она четири квадрата. Тада су Немци били ти који су одређивали правила унутар тог логорског простора, данас то унутар Србије коју покушавају да нам што више смање ради ЕУ. Наравно није била тада довољна тортура кроз коју су све време логоровања пролазили Срби. Онда када је требало да буду ослобођени, „савезничка“ авијација је фосфорним бомбама брутално бомбардовала логор са српским официрима, спаљујући га до темеља. Хоћемо ли и сада да чекамо неко ново бомбардовање? Можда се не сећамо оног „савезничког“ бомбардовања Београда 1945. Али, да ли смо заборавили оно од 1999?
Док размишљамо шта нам се догађа и како даље, сетимо се још једном речи уклесаних на споменик у Оснабрику, где леже кости невиних српских официра:
„Путниче кад станеш крај костију ови` на колена клекни, главу доле пови! Овде лежи Србин, широм света хваљен, у туђини догнан, затворен и спаљен.“
Треба ли поново да дозволимо да нас убијају и пале? Немамо ми ништа од њихових лепих речи које лицемерно размењују са нашим политичарима. Њихова дела говоре много више од било каквих речи. Време је да поштујемо себе и захвалимо им се на лепим речима, а сами се потрудимо да вратимо оно што је наше.
Вратимо се на светосавски пут, јасно ставимо до знања где је српска земља, где су српске светиње. Зауставимо сузе светог Косова и Метохије тако што ћемо се борити за оно што нам припада. Избор је на нама: или верујмо и изборимо се за оно што је наше да би живели како желимо и волимо, или ћемо у супротном живети како би други волели и док они то буду желели.
Извор: Фонд стратешке културе
Вековима траје полемика шта је храброст и ко су заиста храбри људи. Живот носи много проблема, искушења, непријатних и изненадних ситуација у којима је храброст неопходна. Они који не посустану, покажу одважност и супроставе се могу себе са доста права сматрати храбрим. Ипак све је то живот, логично је да људи борећи се за њега надвладају своје страхове. Али није увек пред нама живот, некад нема избора. У таквим ситуацијама када је оно једино што је остало испред нас смрт, највише су Срби и Руси показивали храброст.
Када времена и ситуација не остављају избор, када кукавичлук обезбеђује земаљско царство а само вера и храброст воде у Царство Небеско, православне српске и руске душе никад нису имале недоумица. Само је историја ова два витешка народа кроз све векове препуна тих дивних примера вере, јунаштва и части. За такво чињење и непоколебљиву веру и борбу светосавски народ је награђен светом земљом Косовом и Метохијом.
Многи крију свој кукавичлук бранећи се речима да би борба и супростављање неправди у том моменту био превелик ризик. Нема превеликог ризика кад су вера, истина и Отаџбина у питању. Одустајање од праведне борбе је једини истински ризик. Предаја пред неправдом има само један пут, пут ропства и срама. Супростављање носи само један ризик, да ако нисмо довољно у вери посустанемо пре коначне победе. Искрено и непоколебљиво супростављање увек на крају доноси победу.
Победе истине јесу најважније, зато запад и жели да нас убеди да су они победници, да нас убеди да су њихове лажи «истина». Оно што они не знају је да победе нису освајања, нису отимања, нису убијања. Победе су вера, истина и љубав. Оне не долазе силом и лажима. Оно што је сигурно, до њих се у сваком случају долази борбом. Зато се и морамо борити. Не боримо ли се, нећемо заслужити победу и наставићемо да живимо у преварама запада и њиховим лажним победама. Наравно, за борбу је потребна храброст, а за храброст вера.
Осетимо ли да у себи не поседујемо довољно храбрости за борбу, значи да смо почели да губимо веру. Изгубимо ли веру, остаћемо и без душе, оне душе која нас вековима краси. Управо оне душе због које смо добили нашу свету земљу, наше Косово и Метохију. Тако невернима, Господ би нам одузео све што су нам наши часни преци оставили. То не смемо дозволити, немамо права да својој деци одузмемо светиње, да своју децу осудимо на живот без смисла.
СУЗА КОСОВА
Крај извора црни гавран слетео
Српској земљи незван је долетео
Мили Боже, нисам га ни слутио
Извор воду моју је замутио.
Од извора света суза остала
Молитва за навек ми је постала
Да се чува, да се памти довека
Где је српско срце, српска колевка.
Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.
Метохијом цркве су ми рушили
Али корен нису им осушили
У њему је песма светлих гробова
А у песми српска
Суза Косова.
Са олтара твог, сам вина попио
Ој Косово равно и Метохијо
Земљо мила, бићеш моја довека
Ти си моје срце, моја колевка.
Хиљаде молитви Господе
Право у Твоје срце да погоде
Хиљаде спаљених домова
Само једна је
Суза Косова.
ЖЕЉКО ПАНОНАЦ
Наше Косово не сме да пушта сузе. Дужни смо да у себи што пре пробудимо ону искрену веру. Пробуђено светосавље вратиће нам пољуљану храброст. Тада ћемо непоколебљиво знати куда и како. Нису престали да се рађају Обилићи, Синђелићи, Југовићи, Немањићи… Не, они су ту око нас и у нама, само не можемо да их видимо док не отворимо очи. Да би очи виделе душа мора да буде испуњена вером, а то се не може без искрене молитве. Искрене бар колико и оне наших предака, који су својим моштима оплеменили а својом крвљу натопили свету земљу Косова и Метохије.
Докле да Србин пушта сузе за својом Метохијом, докле своју Косовску колевку да му ломе и газе? Не може се мирно гледати како албанске хорде скрнаве српске споменике, пале српске светиње, док уз помоћ запада покушавају да затру сваки доказ да је то земља светосаваца. Наравно да као светосавци знамо да опраштамо, али исто тако не дозвољавамо никад да се понижавамо. Они који то дозволе свашта јесу – али Срби нису. То што неки пут хуљама са запада који се претварају да су нам пријатељи морамо да пружимо руку и да се рукујемо није разлог да после сваког руковања поново не пребројимо прсте.
Кукавице се плаше и пре било какве опасности. Они без вере су у сталном страху док опасност траје. Светосавац храбро пролази кроз све опасности, прихватајући ситуације и проблеме које не може да измени, пунећи поново после њих своју душу вером да би и у будућности могао да прихвати све нове опасности и да их достојанствено преброди.
„Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може.“
Јован Дучић
Не смемо дозволити да будемо они који не знају шта хоће, а још мање они који не знају шта могу. Ако смо и тренутак у недоумици, то значи да још увек нисмо они искрени и прави светосавци. Да још увек нисмо достојни Душана, Лазара, Милоша – они нису имали недоумица. Ни они, ни њихови потомци који су вратили српску свету земљу после пет стотина двадесет и три године ономе коме једино и припада. Зна се када Србин једино може бити на коленима, само онда док љуби земљу светог Косова и Метохије.
Зар да опет чекамо вековима да вратимо веру у душе, зар да генерације прихватају живот у лажима запада? Ко нам је дозволио да заборавимо шта западне хијене заиста хоће? Немамо права на наивност, немамо права да ћутке гледамо сузе Косова и Метохије. Оне који мисле да ће се запад задовољити само тиме што нас држи у модерном логору морамо подсетити на логор „Офлаг 6Ц“ у Оснабрику. У Другом светском рату тамо је био главни логор за официре Југословенске краљевске војске. Њих више од 6.000 који нису прихватили пораз било је смештено у педесетак барака. Изражено у квадратима сваком је припало четири квадрата.
Тада су у логору били српски официри а простор им је био ограничен. Данас желе да цео српски народ буде утамничен у ограниченом простору, волели би да нас ставе и у мањи од она четири квадрата. Тада су Немци били ти који су одређивали правила унутар тог логорског простора, данас то унутар Србије коју покушавају да нам што више смање ради ЕУ. Наравно није била тада довољна тортура кроз коју су све време логоровања пролазили Срби. Онда када је требало да буду ослобођени, „савезничка“ авијација је фосфорним бомбама брутално бомбардовала логор са српским официрима, спаљујући га до темеља. Хоћемо ли и сада да чекамо неко ново бомбардовање? Можда се не сећамо оног „савезничког“ бомбардовања Београда 1945. Али, да ли смо заборавили оно од 1999?
Док размишљамо шта нам се догађа и како даље, сетимо се још једном речи уклесаних на споменик у Оснабрику, где леже кости невиних српских официра:
„Путниче кад станеш крај костију ови` на колена клекни, главу доле пови! Овде лежи Србин, широм света хваљен, у туђини догнан, затворен и спаљен.“
Треба ли поново да дозволимо да нас убијају и пале? Немамо ми ништа од њихових лепих речи које лицемерно размењују са нашим политичарима. Њихова дела говоре много више од било каквих речи. Време је да поштујемо себе и захвалимо им се на лепим речима, а сами се потрудимо да вратимо оно што је наше.
Вратимо се на светосавски пут, јасно ставимо до знања где је српска земља, где су српске светиње. Зауставимо сузе светог Косова и Метохије тако што ћемо се борити за оно што нам припада. Избор је на нама: или верујмо и изборимо се за оно што је наше да би живели како желимо и волимо, или ћемо у супротном живети како би други волели и док они то буду желели.
Извор: Фонд стратешке културе
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Пише: Андреј Иванов
По мом суду, настојање Запада да удари на Русији постало је очигледно. У питању је само карактер рата. То је облик рата описан у концепцији националне бебедности САД. Ради се о «светском грађанском рату
Оружани сукоб између наше земље и Северно-атлантског савеза могућ је чак и у блиској будућности, ако стране одмах не почну да траже компромис. О томе у свом чланку у Финанциал Тимес-у пише професор конфликтологије и међународних односа на Универзитету Џорџ Мејсон (САД) Денис Сандол (текст у прилогу). По његовом мишљењу, упорно ширење НАТО на исток и планови за укључивање Грузије и Украјине у блок, доводи Русију у безизлазан положај.
После окончања Хладног рата чинило се да светски рат више није могућ. Али, док су у Москви стално говорили о нашој мирољубивости, спољна политика Запада није претрпела битне промене. Војни блок НАТО није распуштен, него је наставио да учествује у многим оружаним конфликтима у свету. Пошто на планети није било њему равне силе која би се томе супротставила, Савез је успео да фактички присвоји функцију светског арбитра.
Сада, кад Русија већ више није онаква каква је била 1990-их година и кад активно брани своје геополитичке интересе, Запад чини све да прошири конфронтације с нашом земљом. Често и на сопствену штету. Стога сценарио америчког професора Сандола више не изгледа као фантазија.
Али, да ли је наша земља спремна за конфронтацију великих размера са Западом, ако она почне на нивоу који више није ниво санкција?
Водећи експерт Центра за војно-политичка истраживања МГИМО (Московског државног института за међународне односе) Михаил Александров сматра да је вероватноћа великог рата реално велика, али да смо ми у стању да се заштитимо:
– Професор Сандол је свакако у праву: политика НАТО је довела до наглог погоршања односа између Алијансе и Русије. Блок је за правац свог деловања изабрао опкољавање наше земље, и сада је створена непосредна претња за нашу безбедност. Та тенденција је постала јасна у време „цветне“ револуције у Грузији, а сада Запад покушава да под своју пуну контролу стави Украјину.
Фактички, ми већ видимо ескалацију конфликта. У Украјини армија је у офанзиви, а народна милиција покушава да се одупре. У даљем току догађаја могућ је долазак добровољаца из Русије, почетак офанзиве на Кијев и заузимање престонице. Запад повећава своју помоћ Украјини, тако да ће Русија морати да се умеша и да, сада већ са сопственим оружаним снагама, изађе на границу Украјине и Приднестровља.
А тада ће од НАТО зависити хоће ли се Алијанса умешати или не. Ако се умеша, то ће бити рат великих размера. Само, НАТО нема снага и ресурса за рат са Русијом. Армија НАТО је, свакако, многобројна, али она је разбацана на многим тачкама света и није способна за вођење консолидованих борбених дејстава. Осим тога, НАТО у Европи нема довољно тешке технике, муниције, а и логистика је слабо развијена.
Стога, теоретски, Русија мирно може да избије на Балкан, прегазивши Бугарску и Румунију. Могуће је изградити савез са Србијом и заједно освојити Косово и Црну Гору. Фактички, ми би тако затворили НАТО у полукруг. Дакле, имамо добре могућности.
Наравно, НАТО се може додатно наоружати, скупити војску. Али ни ми нећемо седети скрштених руку. Спровешћемо делимичну мобилизацију, пребацити војску са Урала, где имамо велике резерве оружја. Узгред , НАТО то нема, они су уништили све резерве. Ми на Уралу имамо 10 хиљада тенкова, и потребно је неколико месеци да би се они довели у стање борбене готовости. Ми имамо и мобилизациону резерву, а НАТО нема. Они могу да изграде милионску армију, а ми прилично брзо можемо да ставимо под борбену готовост армију од два-три милиона војника.
Највероватније је да ће тактичко нуклеарно оружје бити употребљено. НАТО има премоћ у авијацији, и због тога ће наш задатак бити да брзо уништимо њихове аеродроме. За то ће бити потребно да се искористи тактичко нуклеарно оружје, посебно, крилате ракете. Ми немамо довољан број ракета средњег домета, али имамо ракете на авионима, бродовима и подморницама, способне да погоде било коју тачку у Европи.
После того ће почети рат исцрпљивања сличан Првом светском рату. Електронски системи ће бити избачени из строја, а без њих неће бити могућа употреба НАТО оружја високе прецизности, а Алијанса и нема много таквог оружја. НАТО ће морати да ратује обичним наоружањем, а на Западу њиме слабо умеју да ратују.
Тако да није факат да ће победа бити на страни Запада. Мислим да НАТО генерали то разумеју и у последње време настоје да се не хвалишу својом моћи.
«СП»: – Зар НАТО не затвара обруч око Русије и без те довољне моћи?
– Сада се предност даје полуратним методама, комбинацијама политичког насиља са акцијама диверзантских група. У суштини, велики рат није потребан НАТО. Он може затребати нама, ако закључимо да не успевамо да се изборимо са ситуацијом. Ми ћемо једноставно морати да одговарамо асиметрично. Али стратегија НАТО је да политичким и полуратним методима освоји постсовјетски простор, као што се то сада догађа на Украјини. Затим ће почети да дестабилизују ситуацију на Северном Кавказу, у Поволожју, да блокирају наше трговачке путеве и испоруке енергије. То јест, НАТО рачуна на исцрпљујћи конфликт, који ће доводити до постепеног слабљења Русије, отцепљења њених територија од ње и, на крају крајева, до нестанка земље.
Али ми смо тај план срушили на Украјини, прешавши на активно деловање. Нажалост, ми нисмо избили на границе бившег СССР. Да јесмо, у НАТО би сада размишљали не о освајању пост-совјетског простора, већ о сопственој одбрани, изградњи бастиона у Источној Европи за случај наше инвазије.
Запад против нас води необјављени рат, а наше руководство жели да изгледа као добрица па говори о некаквом партнерству.
«СП»: – Произилази да успех планова Запада лежи у нашој неодлучност.
– Потпуно тачно. Требало је 2008. године демонстративно сломити Грузију, извести Саакашвилија пред суд, поставити тамо проруску власт. Тада се Запад не би усудио да се умеша на Украјини. Али сви су видели нашу неодлучност, кад смо се ограничили на Абхазију и Јужну Осетију. Зато су и организовали преврат на Украјини, и опет ми опет водимо «дугу игру». Неки рачунају на раскол између Европе и САД. А то су покушавали да направе још и Стаљин и Хрушчов, а Горбачов је покушавао да маневрише са Немачким. Не треба сада по десети пут да нагазимо на исте грабље. Таквом тактиком се исцрпљују ресурси, уместо да се пређе у одлучну акцију.
Иако би ми сада могли да направимо проблеме Американцима на Блиском Истоку, око Саудијске Арабије. И цене нафте би опет скочиле.
Док је Јанукович био законити председник, украјинска армија није бранила режим у Кијеву. Ми смо тада могли да успоставимо на Украјини проруску власт, али смо пропустили прилику.
«СП»: – На Западу говоре да привреда Русије представља свега – 2,5% светског БДП и да се, ако постоји таква жеља, наша земља може врло брзо да се сломи само економским мерама.
– То просто звучи смешно! Русија контролише већи део светских ресурса, има огромну територију, највећи нуклеарни потенциjал. Ако би постојала таква жеља, могли бисмо да уништимо и Европу и САД. Стаљин није имао такве могућности, а ми их имамо.
Што се тиче саме економије, удео Запада у светској економији се постојано смањује и сада се креће око једне трећине. То значи да би се могло живети и без Запада. У своје време Совјетски Савез је имао пуновредне трговачке односе само са Авганистаном и Ираном, па је успео да опстане. Сада су нам партнери Кина, Индија и многе друге земље. Западу је остала последња полуга деловања на остале државе – контрола над финансијама. Али већ говоре о међусобним плаћањима у националним валутама у оквиру БРИКС.
«СП»: – При војној конфронтацији важан је став становника, њихова спремност да нешто жртвују.
– Када је Путин успео да поврати Крим, имао је невероватну подршку. Такав ниво поверења уживао је, можда, само Александар Први када је освојио Париз, или Стаљин када је освојен Берлин. Али, касније је тај динамизам изгубљен, нема видљивих успеха на међународној сцени, рубља пада, привреда слаби. А то иритира. Када бисмо освојили целу Украјину, онда би народ бар знао због чега трпи. Осим тога, у областима Новорусије се налази огроман индустријски потенцијал и изванредно плодно земљиште.
Други проблем су – представници «пете колоне». Ево у Москви уводе наплаћивање паркирања, обједињују школе и болнице. Таква политика раздражује грађане.
«СП»: – А да ли је западно друштво спремно да ратује са Русијом?
– Мале државе Источне Европе неће ратовати. Ратоваће Немци и Англосаксонци, и можда им се придруже Французи. Ту су још и мрзитељи Русије као што су Пољска и прибалтичке земље. Нажалост, присталице Русије на западу немају никакв утицај. И у нацистичкој Немачкој је постојао покрет отпора, али није он тамо ведрио и облачио. Све елите су потчињене «вашингтонском обкому» (1).
«СП»: – да ли ће конфронтација Русије и НАТО постати катализатор за конфликте у другим деловима планете?
– Свакако. Чим почне рат у Европи, Кина ће искористити прилику и заузети Тајван. Северна Кореја ће напасти Јужну Кореју с циљем уједињења земље. Иран ће сигурно напасти Саудијску Арабију. Настаће јединствена ситуација у којој ће сви ресурси Запада бити концентрисани у Европи, и он неће имати могућност да утиче на ситуацију у другим регионима света. Дакле, настаће прави хаос.
По мишљењу потпредседника Академије за геополитичске проблеме, Константина Соколова, рат између Русије и НАТО је већ почео, само што се одвија у необичној форми:
– По мом суду, настојање Запада да удари на Русији постало је очигледно. У питању је само карактер рата. То је облик рата описан у концепцији националне безбедности САД. Ради се о «светском грађанском рату».
Ми смо сада сведоци слабљења рубље, краха малог и средњег бизниса у Русији, пада цена нафте. Фактички, борбена дејства су већ почела. Просто, неће бити међусобног објављивања рата, неће бити линије фронта.
За грађански рат су карактеристичне различите групације које ратују међусобно. Неће бити очигледног спољашњег противника, него ће се видети опозиција која ратује са властима. То је једноставно другачија технологија рата.
«СП»: – Рат подразумева узајамне нападе. Хоће ли Русија успети да узврати Западу?
– Ја говорим о «светском грађанском рату», а у њему се неће сукобљавати Русија и Запад, него различите светске социјалне групе. Рецимо, да ли су у Русији олигарси патриоти наше земље? Не, они су представници силе која напада Русију, руши њену привреду.
Постоје народи, а постоје и штићеници светских финансијских група. Треба мислити у тим категоријама. Нова тактика је – успостављање власти која уништава становништво помоћу друштвених реформи.
«СП»: – Да ли Русија може да се заштити?
– Наравно, народ мора да се брани. Пре свега, треба да се заштитимо на духовном, моралном нивоу. Треба да се супротставимо утицајима који нам долазе са Запада, да чувамо традиционалне вредности. Сада на свету постоји Русија са својим вредностима колективизма, и постоји власт «златног телета» која нас напада.
«СП»: – Али биће и оружаних сукоба.
– Свакако, биће. Али то ће бити сукоби недржавних формација. Ево управо сада сви расправљају о томе како се борити против «Исламске државе». А да ли је при томе нека земља објавила рат некој другој? Не, јер се не боре оне између себе. Људи се окупљају по припадности религиозној или социјалној идеји, а не држави, и управо то и јесте оберлежје грађанског рата.
«СП»: – Да ли ми предузимамо некакве напоре да нас не би поразили у глобалној конфронтацији?
– Сада спашавају војно-индустријски комплекс. Али, систем обезбеђења националне безбедности је далеко сложенији. Неопходан је системски приступ, којег, на жалост, за сад нема.
«СП»: – Да ли је могућ «врели» сукоб на територији Русије?
– Наши противници су у септембру демонстрирали своју снагу. Када је већина јавности подржала руску политику у Криму и Украјини, у Москви су изашли људи под либералним слоганима. То је био тренинг. Наши непријатељи могу у Москви направити и «мајдан» и друге нереде.
Али проблем је у томе што власт сама изазива незадовољство. Ето, мене су натерали да склоним кола из дворишта, уводе плаћање паркирања, уклонили су све мале продавнице – у великим трговинама је све постало скупље. Фактички, мене терају из моје зграде, доводе ме «у склад са стандардима». А сад још долази масовно отпуштање из малих и средњих предузећа. Људима неће преостати ништа друго него да иду на митинге.
«СП»: – Има ли шанси да јавно мњење на Западу не подржи рат против нас?
– Сваком је Бугарину, без обзира на степен квалификација, јасно да је руководство Бугарске у вези са «Јужним током» доносило одлуке које нису биле у националном интересу. Већ се види да су елите у Европи – представници светских олигархијских структура и да на континенту није остало ништа од власти народа.
Морамо схватити да наш противник није обичан Американац или Енглез, већ су то власници финансијског капитала. Они су решили да међусобно заваде народе. Светска олигархија не треба да мисли да је она безбедна. Ето шта треба да схвате житељи Русије и Запада.
По мом суду, настојање Запада да удари на Русији постало је очигледно. У питању је само карактер рата. То је облик рата описан у концепцији националне бебедности САД. Ради се о «светском грађанском рату
Оружани сукоб између наше земље и Северно-атлантског савеза могућ је чак и у блиској будућности, ако стране одмах не почну да траже компромис. О томе у свом чланку у Финанциал Тимес-у пише професор конфликтологије и међународних односа на Универзитету Џорџ Мејсон (САД) Денис Сандол (текст у прилогу). По његовом мишљењу, упорно ширење НАТО на исток и планови за укључивање Грузије и Украјине у блок, доводи Русију у безизлазан положај.
После окончања Хладног рата чинило се да светски рат више није могућ. Али, док су у Москви стално говорили о нашој мирољубивости, спољна политика Запада није претрпела битне промене. Војни блок НАТО није распуштен, него је наставио да учествује у многим оружаним конфликтима у свету. Пошто на планети није било њему равне силе која би се томе супротставила, Савез је успео да фактички присвоји функцију светског арбитра.
Сада, кад Русија већ више није онаква каква је била 1990-их година и кад активно брани своје геополитичке интересе, Запад чини све да прошири конфронтације с нашом земљом. Често и на сопствену штету. Стога сценарио америчког професора Сандола више не изгледа као фантазија.
Али, да ли је наша земља спремна за конфронтацију великих размера са Западом, ако она почне на нивоу који више није ниво санкција?
Водећи експерт Центра за војно-политичка истраживања МГИМО (Московског државног института за међународне односе) Михаил Александров сматра да је вероватноћа великог рата реално велика, али да смо ми у стању да се заштитимо:
– Професор Сандол је свакако у праву: политика НАТО је довела до наглог погоршања односа између Алијансе и Русије. Блок је за правац свог деловања изабрао опкољавање наше земље, и сада је створена непосредна претња за нашу безбедност. Та тенденција је постала јасна у време „цветне“ револуције у Грузији, а сада Запад покушава да под своју пуну контролу стави Украјину.
Фактички, ми већ видимо ескалацију конфликта. У Украјини армија је у офанзиви, а народна милиција покушава да се одупре. У даљем току догађаја могућ је долазак добровољаца из Русије, почетак офанзиве на Кијев и заузимање престонице. Запад повећава своју помоћ Украјини, тако да ће Русија морати да се умеша и да, сада већ са сопственим оружаним снагама, изађе на границу Украјине и Приднестровља.
А тада ће од НАТО зависити хоће ли се Алијанса умешати или не. Ако се умеша, то ће бити рат великих размера. Само, НАТО нема снага и ресурса за рат са Русијом. Армија НАТО је, свакако, многобројна, али она је разбацана на многим тачкама света и није способна за вођење консолидованих борбених дејстава. Осим тога, НАТО у Европи нема довољно тешке технике, муниције, а и логистика је слабо развијена.
Стога, теоретски, Русија мирно може да избије на Балкан, прегазивши Бугарску и Румунију. Могуће је изградити савез са Србијом и заједно освојити Косово и Црну Гору. Фактички, ми би тако затворили НАТО у полукруг. Дакле, имамо добре могућности.
Наравно, НАТО се може додатно наоружати, скупити војску. Али ни ми нећемо седети скрштених руку. Спровешћемо делимичну мобилизацију, пребацити војску са Урала, где имамо велике резерве оружја. Узгред , НАТО то нема, они су уништили све резерве. Ми на Уралу имамо 10 хиљада тенкова, и потребно је неколико месеци да би се они довели у стање борбене готовости. Ми имамо и мобилизациону резерву, а НАТО нема. Они могу да изграде милионску армију, а ми прилично брзо можемо да ставимо под борбену готовост армију од два-три милиона војника.
Највероватније је да ће тактичко нуклеарно оружје бити употребљено. НАТО има премоћ у авијацији, и због тога ће наш задатак бити да брзо уништимо њихове аеродроме. За то ће бити потребно да се искористи тактичко нуклеарно оружје, посебно, крилате ракете. Ми немамо довољан број ракета средњег домета, али имамо ракете на авионима, бродовима и подморницама, способне да погоде било коју тачку у Европи.
После того ће почети рат исцрпљивања сличан Првом светском рату. Електронски системи ће бити избачени из строја, а без њих неће бити могућа употреба НАТО оружја високе прецизности, а Алијанса и нема много таквог оружја. НАТО ће морати да ратује обичним наоружањем, а на Западу њиме слабо умеју да ратују.
Тако да није факат да ће победа бити на страни Запада. Мислим да НАТО генерали то разумеју и у последње време настоје да се не хвалишу својом моћи.
«СП»: – Зар НАТО не затвара обруч око Русије и без те довољне моћи?
– Сада се предност даје полуратним методама, комбинацијама политичког насиља са акцијама диверзантских група. У суштини, велики рат није потребан НАТО. Он може затребати нама, ако закључимо да не успевамо да се изборимо са ситуацијом. Ми ћемо једноставно морати да одговарамо асиметрично. Али стратегија НАТО је да политичким и полуратним методима освоји постсовјетски простор, као што се то сада догађа на Украјини. Затим ће почети да дестабилизују ситуацију на Северном Кавказу, у Поволожју, да блокирају наше трговачке путеве и испоруке енергије. То јест, НАТО рачуна на исцрпљујћи конфликт, који ће доводити до постепеног слабљења Русије, отцепљења њених територија од ње и, на крају крајева, до нестанка земље.
Али ми смо тај план срушили на Украјини, прешавши на активно деловање. Нажалост, ми нисмо избили на границе бившег СССР. Да јесмо, у НАТО би сада размишљали не о освајању пост-совјетског простора, већ о сопственој одбрани, изградњи бастиона у Источној Европи за случај наше инвазије.
Запад против нас води необјављени рат, а наше руководство жели да изгледа као добрица па говори о некаквом партнерству.
«СП»: – Произилази да успех планова Запада лежи у нашој неодлучност.
– Потпуно тачно. Требало је 2008. године демонстративно сломити Грузију, извести Саакашвилија пред суд, поставити тамо проруску власт. Тада се Запад не би усудио да се умеша на Украјини. Али сви су видели нашу неодлучност, кад смо се ограничили на Абхазију и Јужну Осетију. Зато су и организовали преврат на Украјини, и опет ми опет водимо «дугу игру». Неки рачунају на раскол између Европе и САД. А то су покушавали да направе још и Стаљин и Хрушчов, а Горбачов је покушавао да маневрише са Немачким. Не треба сада по десети пут да нагазимо на исте грабље. Таквом тактиком се исцрпљују ресурси, уместо да се пређе у одлучну акцију.
Иако би ми сада могли да направимо проблеме Американцима на Блиском Истоку, око Саудијске Арабије. И цене нафте би опет скочиле.
Док је Јанукович био законити председник, украјинска армија није бранила режим у Кијеву. Ми смо тада могли да успоставимо на Украјини проруску власт, али смо пропустили прилику.
«СП»: – На Западу говоре да привреда Русије представља свега – 2,5% светског БДП и да се, ако постоји таква жеља, наша земља може врло брзо да се сломи само економским мерама.
– То просто звучи смешно! Русија контролише већи део светских ресурса, има огромну територију, највећи нуклеарни потенциjал. Ако би постојала таква жеља, могли бисмо да уништимо и Европу и САД. Стаљин није имао такве могућности, а ми их имамо.
Што се тиче саме економије, удео Запада у светској економији се постојано смањује и сада се креће око једне трећине. То значи да би се могло живети и без Запада. У своје време Совјетски Савез је имао пуновредне трговачке односе само са Авганистаном и Ираном, па је успео да опстане. Сада су нам партнери Кина, Индија и многе друге земље. Западу је остала последња полуга деловања на остале државе – контрола над финансијама. Али већ говоре о међусобним плаћањима у националним валутама у оквиру БРИКС.
«СП»: – При војној конфронтацији важан је став становника, њихова спремност да нешто жртвују.
– Када је Путин успео да поврати Крим, имао је невероватну подршку. Такав ниво поверења уживао је, можда, само Александар Први када је освојио Париз, или Стаљин када је освојен Берлин. Али, касније је тај динамизам изгубљен, нема видљивих успеха на међународној сцени, рубља пада, привреда слаби. А то иритира. Када бисмо освојили целу Украјину, онда би народ бар знао због чега трпи. Осим тога, у областима Новорусије се налази огроман индустријски потенцијал и изванредно плодно земљиште.
Други проблем су – представници «пете колоне». Ево у Москви уводе наплаћивање паркирања, обједињују школе и болнице. Таква политика раздражује грађане.
«СП»: – А да ли је западно друштво спремно да ратује са Русијом?
– Мале државе Источне Европе неће ратовати. Ратоваће Немци и Англосаксонци, и можда им се придруже Французи. Ту су још и мрзитељи Русије као што су Пољска и прибалтичке земље. Нажалост, присталице Русије на западу немају никакв утицај. И у нацистичкој Немачкој је постојао покрет отпора, али није он тамо ведрио и облачио. Све елите су потчињене «вашингтонском обкому» (1).
«СП»: – да ли ће конфронтација Русије и НАТО постати катализатор за конфликте у другим деловима планете?
– Свакако. Чим почне рат у Европи, Кина ће искористити прилику и заузети Тајван. Северна Кореја ће напасти Јужну Кореју с циљем уједињења земље. Иран ће сигурно напасти Саудијску Арабију. Настаће јединствена ситуација у којој ће сви ресурси Запада бити концентрисани у Европи, и он неће имати могућност да утиче на ситуацију у другим регионима света. Дакле, настаће прави хаос.
По мишљењу потпредседника Академије за геополитичске проблеме, Константина Соколова, рат између Русије и НАТО је већ почео, само што се одвија у необичној форми:
– По мом суду, настојање Запада да удари на Русији постало је очигледно. У питању је само карактер рата. То је облик рата описан у концепцији националне безбедности САД. Ради се о «светском грађанском рату».
Ми смо сада сведоци слабљења рубље, краха малог и средњег бизниса у Русији, пада цена нафте. Фактички, борбена дејства су већ почела. Просто, неће бити међусобног објављивања рата, неће бити линије фронта.
За грађански рат су карактеристичне различите групације које ратују међусобно. Неће бити очигледног спољашњег противника, него ће се видети опозиција која ратује са властима. То је једноставно другачија технологија рата.
«СП»: – Рат подразумева узајамне нападе. Хоће ли Русија успети да узврати Западу?
– Ја говорим о «светском грађанском рату», а у њему се неће сукобљавати Русија и Запад, него различите светске социјалне групе. Рецимо, да ли су у Русији олигарси патриоти наше земље? Не, они су представници силе која напада Русију, руши њену привреду.
Постоје народи, а постоје и штићеници светских финансијских група. Треба мислити у тим категоријама. Нова тактика је – успостављање власти која уништава становништво помоћу друштвених реформи.
«СП»: – Да ли Русија може да се заштити?
– Наравно, народ мора да се брани. Пре свега, треба да се заштитимо на духовном, моралном нивоу. Треба да се супротставимо утицајима који нам долазе са Запада, да чувамо традиционалне вредности. Сада на свету постоји Русија са својим вредностима колективизма, и постоји власт «златног телета» која нас напада.
«СП»: – Али биће и оружаних сукоба.
– Свакако, биће. Али то ће бити сукоби недржавних формација. Ево управо сада сви расправљају о томе како се борити против «Исламске државе». А да ли је при томе нека земља објавила рат некој другој? Не, јер се не боре оне између себе. Људи се окупљају по припадности религиозној или социјалној идеји, а не држави, и управо то и јесте оберлежје грађанског рата.
«СП»: – Да ли ми предузимамо некакве напоре да нас не би поразили у глобалној конфронтацији?
– Сада спашавају војно-индустријски комплекс. Али, систем обезбеђења националне безбедности је далеко сложенији. Неопходан је системски приступ, којег, на жалост, за сад нема.
«СП»: – Да ли је могућ «врели» сукоб на територији Русије?
– Наши противници су у септембру демонстрирали своју снагу. Када је већина јавности подржала руску политику у Криму и Украјини, у Москви су изашли људи под либералним слоганима. То је био тренинг. Наши непријатељи могу у Москви направити и «мајдан» и друге нереде.
Али проблем је у томе што власт сама изазива незадовољство. Ето, мене су натерали да склоним кола из дворишта, уводе плаћање паркирања, уклонили су све мале продавнице – у великим трговинама је све постало скупље. Фактички, мене терају из моје зграде, доводе ме «у склад са стандардима». А сад још долази масовно отпуштање из малих и средњих предузећа. Људима неће преостати ништа друго него да иду на митинге.
«СП»: – Има ли шанси да јавно мњење на Западу не подржи рат против нас?
– Сваком је Бугарину, без обзира на степен квалификација, јасно да је руководство Бугарске у вези са «Јужним током» доносило одлуке које нису биле у националном интересу. Већ се види да су елите у Европи – представници светских олигархијских структура и да на континенту није остало ништа од власти народа.
Морамо схватити да наш противник није обичан Американац или Енглез, већ су то власници финансијског капитала. Они су решили да међусобно заваде народе. Светска олигархија не треба да мисли да је она безбедна. Ето шта треба да схвате житељи Русије и Запада.
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Младић написао писмо из Хага! (ПРЕНОСИМО ГА У ЦЕЛОСТИ)!
Ратко Младић је из Хага написао писмо својим пријатељима у ком говори о плановима САД-а и западних сила за преотимање ресурса слободног света и тлачење њихових народа.
Поштовани пријатељи из целог света!
Добио сам много писама подршке и честитки за мој рођендан, за верске и друге празнике у којима ме охрабрујете да се борим против неправде и овог „ГАЛИМАТИЈАС НАТО СУДА“ који је десна рука тог ПАКТА и служи му да се слободно шири по свету, да силом оружја намеће правду по својим аршинима и да руши, пали и разара ЗЕМЉЕ И ДРЖАВЕ када и где њима падне на памет! Имајући у виду тренутна дешавања у свету одлучио сам да свима вама напишем исто -збирно писмо које ћу послати на адресе мојих пријатеља широм света!
На ово ме обавезује тренутни хаос и ратно насиље које се дешава и све се више шири и захвата многе државе, територије и регионе! Питам се куда све ово води??? Ово вам пишем из простог разлога јер је 1988. године свет одахнуо од гомилања наоружања јер је Михаил Горбачов потписао „ПЕРЕСТРОЈКУ“ чиме је направљена неопростива грешка јер је поверовао лажима Регановој администрацији да се НАТО неће ширити на исток!??
Да ли се проширио, и где је сада?
Десио се Берлински зид и Голф и ИРАК и АВГАНИСТАН, СОМАЛИЈА, ЧАД, ЛИБИЈА, АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ, СИРИЈА, УКРАЈИНА, опет ИРАК, – па се питам куда све ово води??? Чини ми се у тоталну несрећу, и у питању је опстанак ове цивилизације?? Од 1988. године па до сада је дошло до бруталног разарања низа земаља, сецесије мањих државица и сада је цео свет на РУБУ ПРОПАСТИ!!!
Светски мир је опасно УЗБУРКАН, дошло је до низа окрутних ратова, велики број становника је у избегличким камповима без хране, воде, струје и без основних услова за живот јер су им разорени градови и села, и уништена им је сва имовина коју су вековима стицали. Огромна су разарања градова, уништена је сва привреда и инфраструктура многих земаља. Огромни су људски гобици, више нико и не броји погинуле, рањене, протеране, расељене, убоге, гладне и унесрећене! Оржјем се ЗВЕЦКА у УКРАЈИНИ, СИРИЈИ, ГАЗИ, ИРАКУ, прети се СЕВЕРНОЈ КОРЕЈИ, ИРАНУ, уводе се санкције РУСИЈИ, коју опкољавају и изолују, па се питам куда иде овај свет!?? По мом мишљењу у тотални хаос, неред и безвлашће!
По мом уверењу Запад је кренуо на Исток на челу са САД-ом, тј. глобалисти су кренули путевима Наполеона и Хитлера и опет правцем Париз – Берлин – Варшава – Кијев – Москва с тим што су западни сатрапи сада кренули не да дођу на линију А – А (Архангелск – Астрахан), коју је Хитлер промовисао у свом „Мај камфу“. Он је дошао до Стаљинграда и разрушио га. Како је прошао, зна се. Он је, у то време, објавио рат и СССР-у и великим силама Запада, Француској и Енглеској и другим мањим државицама које је покорио. А ови глобалисти хоће још даље од линије А – А. Они хоће да овладају простором Руске Федерације, читаве Азије, да покоре слободне земље света и да они господаре са њиховим добрима. То јест, да их третирају као своје колоније.
Отуда они опкољавају Русију и све чине да у ратне сукобе увуку Северну Кореју, Иран па и Кину да би они владали светом како њима падне на памет. Глобалисти су решили да иду директно Централо-европским војиштем јер им је пропала идеја да десним крилом НАТО пакта, преко дела исламских република бившег СССР-а упадну у руска пространства, што је био типичан пример рата у Чеченији и Грузији, где су имали намеру да се преко Каквказа увале у сибирска пространства нафте и гаса, и осталих привредних ресурса. Овај рат у Украјини је далеко чуван у тајности. Незаконитим путем срушена је легална власт Украјине да би се Запад и НАТО ширио преко Украјине и да иде директно Запад на Исток, тј. На Русију.
По мом уверењу и овај рат, као и сви ратови су контрапродуктивни, супротни миру и штетни по светски мир и човечанство. Садашња ситуација на Блиском и Средњем Истоку и у Украјини и у неким афричким земљама јасно показује намеру глобалиста да желе да владају целом планетом Земљом, свим њеним ресурсима на земљи, у земљи, и у ваздуху. Они су усавршили своје оружје – предаторе, невидљиве авионе, беспилотне летилице, ракетне системе Томахавка велике разорне моћи, огромног домета и велике прецизности, и њима разарају градове по свету који су били градови и неколико хиљада година пре Христа. Питам се шта су урадили од Триполија, Дамаска, Кандахара, Багдада и других градова и држава којима су довели „њихову демократију“.
Питам се колико је убијено становника на тим просторима, рањено, расељено или сабијено у пустињске предјеле под шаторе да се моле за њихову кору хљеба. Ко је наоружао и како Ал каиду то се зна, ко је у то вријеме подржавао муслиманске екстремисте „муџахедине“ и то се зна. Како то да им у време разарања СФРЈ ваљају сецесионисти и екстремисти свих боја, од Словеније преко Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова. Њих наоружавају, помажу, дају им своје генерале да им организују војску, подржавају их политички, дипломатски, новцем и на друге начине. Чак учествују у оружаним офанзивама тих екстремиста на Републику Српску Крајину, Републику Српску и касније на Савезну Републику Југославију.
Зар у муслиманским офанзивама са Игмана и Бјелашнице нису оружано помагали Армију Босне и Херцеговине да деблокира Сарајево и Горажде, и да Алији створе целовиту Босну и Херцеговину у духу његове Исламске декларације. Авиони НАТО пакта су бомбардовали Републику Српску, како онај што је пао „сихаријер“ код Горажда, или „Ф-116″ код Дрвара, тако и двосјед „Мираж 2000″ који је пао изнад Пала. Зар је то мисија УН да њихове снаге бомбардују једну страну за корист друге стране тј. муслиманске и хрватске. Резолуцијом УН је наша авијација приземљена и није смела да учествује у одбрани наше државе, народа и војске, а у „Олуји“ је амерички дипломата Галбрајт на тенку командовао са америчким генералима куда и докле да се нападне Република Српска Крајина и Република Српска.
До Дејтона Република Српска је била око 78,8% бивше Босне и Херцеговине, тако да нам је Дејтоном одузето десет општина у Сарајеву (Ново Сарајево, Хаџићи, Блажуј, Илиџа, Рајиловац, Вогошћа, Илијаш, Кошево, Грбавица, Старо Сарајево), и 13 општина у западном делу Републике Српске (Гламоч, Дрвар, Грахово, Купрес, Петровац, Кључ, Мркоњић Град, Јајце, Сански Мост, Српска општина Крупа, Српска општина Бихаћ и Доњи Вакуф). Тако је Република Српска сведена на 49% територије бивше Босне и Херцеговине, и то вољом америчке администрације – Била Клинтона и његових званичника. Муслиманима је дат коридор од Сарајева преко села Делијаш до Горажда тако да имају своју слободну територију.
Дејтонским мировним споразумом је успостављен мир на простору бивше СФРЈ. Он се за сада поштује, и то је добро. Надам се и бољим временима. Кад се осврнем на дешавања од 1988. године и берлинског зида па надаље дошло је до низа немира, раслојавања и „узбуркан“ је светски мир, десили су се многи окрутни ратови на Балкану, Африци, Блиском, Средњем и Далеком истоку, гдје се и сада звецка оружјем и прети Северној Кореји, потенцијално Тајвану, Индокини и др. регионима као „афричко пролеће“ – Сирија, Ирак, Либија, Газа, Сомалија, Чад, Еритреја, Укрјина и тд. Питам се где то води и у ком правцу???
Зашто вам све ово пишем? Из простог разлога јер сам дубоко забринут збивањима и тежњом Запада на челу са САД-ом, (НАТО коалиције – глобалиста) који се шире силом оружја по свету, намећу једнополарни свет и своје стандарде онако како њима одговара???
Ја се грозим намјерама НАТО алијансе, (глобализам) која је кренула путевима Бонапарте и Хитлера у Украјину, а тиме су се директно окренули централним НАТО правцем: Берлин, Варшава, Кијев, Москва и даље! Куда ће даље? Хоће преко Москве и Урала да поробе Руску Федерацију, да се докопају евро-азијског простора, да господаре планетом Земљом и целом васељеном. Они се сматрају моћним и одлучним да то остваре по сваку цену, а то се већ манифестује на разне начине! Свакодневно њихови медији блате Русију и њено руководство. Смишљају и намећу разне санкције и условљавања Русији коју желе да изолују од целог света и све чине да распире рат између Украјине и Русије хушкајући разне земље и државе прогив Русије.
Главни хушкаш рата је администрација САД-а и њене обавјештајно-безбедносне службе, првенствено ЦИА. То је све виђено од осамдесетих година двадесетог века па до сада, и све су то добро испробали око распада СФРЈ, рата у Голфу и тд. Ово је знано, видљиво и схватљиво сваком ко бар мало прати њихове ТВ станице! Њихови медији даноноћно исијавају ноторне лаже против православља и Русије. Са којим то циљем раде? Њихова пропаганда је разорна, добро камуфлирана и сачињена у сврху ратног разарања широм света!
Извор: dnevne.rs
Ратко Младић је из Хага написао писмо својим пријатељима у ком говори о плановима САД-а и западних сила за преотимање ресурса слободног света и тлачење њихових народа.
Поштовани пријатељи из целог света!
Добио сам много писама подршке и честитки за мој рођендан, за верске и друге празнике у којима ме охрабрујете да се борим против неправде и овог „ГАЛИМАТИЈАС НАТО СУДА“ који је десна рука тог ПАКТА и служи му да се слободно шири по свету, да силом оружја намеће правду по својим аршинима и да руши, пали и разара ЗЕМЉЕ И ДРЖАВЕ када и где њима падне на памет! Имајући у виду тренутна дешавања у свету одлучио сам да свима вама напишем исто -збирно писмо које ћу послати на адресе мојих пријатеља широм света!
На ово ме обавезује тренутни хаос и ратно насиље које се дешава и све се више шири и захвата многе државе, територије и регионе! Питам се куда све ово води??? Ово вам пишем из простог разлога јер је 1988. године свет одахнуо од гомилања наоружања јер је Михаил Горбачов потписао „ПЕРЕСТРОЈКУ“ чиме је направљена неопростива грешка јер је поверовао лажима Регановој администрацији да се НАТО неће ширити на исток!??
Да ли се проширио, и где је сада?
Десио се Берлински зид и Голф и ИРАК и АВГАНИСТАН, СОМАЛИЈА, ЧАД, ЛИБИЈА, АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ, СИРИЈА, УКРАЈИНА, опет ИРАК, – па се питам куда све ово води??? Чини ми се у тоталну несрећу, и у питању је опстанак ове цивилизације?? Од 1988. године па до сада је дошло до бруталног разарања низа земаља, сецесије мањих државица и сада је цео свет на РУБУ ПРОПАСТИ!!!
Светски мир је опасно УЗБУРКАН, дошло је до низа окрутних ратова, велики број становника је у избегличким камповима без хране, воде, струје и без основних услова за живот јер су им разорени градови и села, и уништена им је сва имовина коју су вековима стицали. Огромна су разарања градова, уништена је сва привреда и инфраструктура многих земаља. Огромни су људски гобици, више нико и не броји погинуле, рањене, протеране, расељене, убоге, гладне и унесрећене! Оржјем се ЗВЕЦКА у УКРАЈИНИ, СИРИЈИ, ГАЗИ, ИРАКУ, прети се СЕВЕРНОЈ КОРЕЈИ, ИРАНУ, уводе се санкције РУСИЈИ, коју опкољавају и изолују, па се питам куда иде овај свет!?? По мом мишљењу у тотални хаос, неред и безвлашће!
По мом уверењу Запад је кренуо на Исток на челу са САД-ом, тј. глобалисти су кренули путевима Наполеона и Хитлера и опет правцем Париз – Берлин – Варшава – Кијев – Москва с тим што су западни сатрапи сада кренули не да дођу на линију А – А (Архангелск – Астрахан), коју је Хитлер промовисао у свом „Мај камфу“. Он је дошао до Стаљинграда и разрушио га. Како је прошао, зна се. Он је, у то време, објавио рат и СССР-у и великим силама Запада, Француској и Енглеској и другим мањим државицама које је покорио. А ови глобалисти хоће још даље од линије А – А. Они хоће да овладају простором Руске Федерације, читаве Азије, да покоре слободне земље света и да они господаре са њиховим добрима. То јест, да их третирају као своје колоније.
Отуда они опкољавају Русију и све чине да у ратне сукобе увуку Северну Кореју, Иран па и Кину да би они владали светом како њима падне на памет. Глобалисти су решили да иду директно Централо-европским војиштем јер им је пропала идеја да десним крилом НАТО пакта, преко дела исламских република бившег СССР-а упадну у руска пространства, што је био типичан пример рата у Чеченији и Грузији, где су имали намеру да се преко Каквказа увале у сибирска пространства нафте и гаса, и осталих привредних ресурса. Овај рат у Украјини је далеко чуван у тајности. Незаконитим путем срушена је легална власт Украјине да би се Запад и НАТО ширио преко Украјине и да иде директно Запад на Исток, тј. На Русију.
По мом уверењу и овај рат, као и сви ратови су контрапродуктивни, супротни миру и штетни по светски мир и човечанство. Садашња ситуација на Блиском и Средњем Истоку и у Украјини и у неким афричким земљама јасно показује намеру глобалиста да желе да владају целом планетом Земљом, свим њеним ресурсима на земљи, у земљи, и у ваздуху. Они су усавршили своје оружје – предаторе, невидљиве авионе, беспилотне летилице, ракетне системе Томахавка велике разорне моћи, огромног домета и велике прецизности, и њима разарају градове по свету који су били градови и неколико хиљада година пре Христа. Питам се шта су урадили од Триполија, Дамаска, Кандахара, Багдада и других градова и држава којима су довели „њихову демократију“.
Питам се колико је убијено становника на тим просторима, рањено, расељено или сабијено у пустињске предјеле под шаторе да се моле за њихову кору хљеба. Ко је наоружао и како Ал каиду то се зна, ко је у то вријеме подржавао муслиманске екстремисте „муџахедине“ и то се зна. Како то да им у време разарања СФРЈ ваљају сецесионисти и екстремисти свих боја, од Словеније преко Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова. Њих наоружавају, помажу, дају им своје генерале да им организују војску, подржавају их политички, дипломатски, новцем и на друге начине. Чак учествују у оружаним офанзивама тих екстремиста на Републику Српску Крајину, Републику Српску и касније на Савезну Републику Југославију.
Зар у муслиманским офанзивама са Игмана и Бјелашнице нису оружано помагали Армију Босне и Херцеговине да деблокира Сарајево и Горажде, и да Алији створе целовиту Босну и Херцеговину у духу његове Исламске декларације. Авиони НАТО пакта су бомбардовали Републику Српску, како онај што је пао „сихаријер“ код Горажда, или „Ф-116″ код Дрвара, тако и двосјед „Мираж 2000″ који је пао изнад Пала. Зар је то мисија УН да њихове снаге бомбардују једну страну за корист друге стране тј. муслиманске и хрватске. Резолуцијом УН је наша авијација приземљена и није смела да учествује у одбрани наше државе, народа и војске, а у „Олуји“ је амерички дипломата Галбрајт на тенку командовао са америчким генералима куда и докле да се нападне Република Српска Крајина и Република Српска.
До Дејтона Република Српска је била око 78,8% бивше Босне и Херцеговине, тако да нам је Дејтоном одузето десет општина у Сарајеву (Ново Сарајево, Хаџићи, Блажуј, Илиџа, Рајиловац, Вогошћа, Илијаш, Кошево, Грбавица, Старо Сарајево), и 13 општина у западном делу Републике Српске (Гламоч, Дрвар, Грахово, Купрес, Петровац, Кључ, Мркоњић Град, Јајце, Сански Мост, Српска општина Крупа, Српска општина Бихаћ и Доњи Вакуф). Тако је Република Српска сведена на 49% територије бивше Босне и Херцеговине, и то вољом америчке администрације – Била Клинтона и његових званичника. Муслиманима је дат коридор од Сарајева преко села Делијаш до Горажда тако да имају своју слободну територију.
Дејтонским мировним споразумом је успостављен мир на простору бивше СФРЈ. Он се за сада поштује, и то је добро. Надам се и бољим временима. Кад се осврнем на дешавања од 1988. године и берлинског зида па надаље дошло је до низа немира, раслојавања и „узбуркан“ је светски мир, десили су се многи окрутни ратови на Балкану, Африци, Блиском, Средњем и Далеком истоку, гдје се и сада звецка оружјем и прети Северној Кореји, потенцијално Тајвану, Индокини и др. регионима као „афричко пролеће“ – Сирија, Ирак, Либија, Газа, Сомалија, Чад, Еритреја, Укрјина и тд. Питам се где то води и у ком правцу???
Зашто вам све ово пишем? Из простог разлога јер сам дубоко забринут збивањима и тежњом Запада на челу са САД-ом, (НАТО коалиције – глобалиста) који се шире силом оружја по свету, намећу једнополарни свет и своје стандарде онако како њима одговара???
Ја се грозим намјерама НАТО алијансе, (глобализам) која је кренула путевима Бонапарте и Хитлера у Украјину, а тиме су се директно окренули централним НАТО правцем: Берлин, Варшава, Кијев, Москва и даље! Куда ће даље? Хоће преко Москве и Урала да поробе Руску Федерацију, да се докопају евро-азијског простора, да господаре планетом Земљом и целом васељеном. Они се сматрају моћним и одлучним да то остваре по сваку цену, а то се већ манифестује на разне начине! Свакодневно њихови медији блате Русију и њено руководство. Смишљају и намећу разне санкције и условљавања Русији коју желе да изолују од целог света и све чине да распире рат између Украјине и Русије хушкајући разне земље и државе прогив Русије.
Главни хушкаш рата је администрација САД-а и њене обавјештајно-безбедносне службе, првенствено ЦИА. То је све виђено од осамдесетих година двадесетог века па до сада, и све су то добро испробали око распада СФРЈ, рата у Голфу и тд. Ово је знано, видљиво и схватљиво сваком ко бар мало прати њихове ТВ станице! Њихови медији даноноћно исијавају ноторне лаже против православља и Русије. Са којим то циљем раде? Њихова пропаганда је разорна, добро камуфлирана и сачињена у сврху ратног разарања широм света!
Извор: dnevne.rs
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
ХЕРОЈ НОВOРУСИЈЕ: Србин, Владимир Станимировић, који је погинуо у одбрани Донбаса!
Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова. Станимировић је погинуо од дејства украјинске артиљерије која је прекршила примирје, а поред њега настрадао је и његов командир, добровољац из Русије.Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова.
Херој Владимир Станимировић
Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова. Станимировић је погинуо од дејства украјинске артиљерије која је прекршила примирје, а поред њега настрадао је и његов командир, добровољац из Русије.Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова.
Станимировић је погинуо од дејства украјинске артиљерије која је прекршила примирје, а поред њега настрадао је и његов командир, добровољац из Русије.
Владимир Станимировић је у Новорусију дошао у септембру 2014. године. Тамо је засновао и породицу са женом Рускињом, а пре годину и по дана добио је и сина.
Према речима његових сабораца, Станимировића су након што је добио бебу убеђивали да напусти фронт али је он желео да настави да се бори све док украјинске фашистичке армаде прете грађанима Донбаса. Јавност у Србији до сада није ни знала за њега, он је био дискретни херој из Србије високо поштован како од српских добровољаца у ДНР-у тако и локалних војника и официра.
Снајпериста Дејан Берић каже да је Станимировић од доласка у Новорусију испољавао велику храброст.
– Владимир је један од првих који су дошли у Донбас. Био је ватрен али веома дисциплинован. Увек се јављао добровољно да иде на задатак- каже Берић.
Станимировић је на ратишту упознао Аљону и убрзо су се венчали, касније добили и сина. Након венчања, Станимировић је тражио да, због близине породице, буде прекомандован у Девети пук у Амбросијевки.
Берић каже да је, од свих Срба који су били у Новорусији, Станимировић највише времена провео на положају по рововима.
– Био је прави српски војник, неустрашив. Као редовни војник у Србији био је у Копненој зони безбедности – каже Берић.
Станимировић ће бити сахрањен у недељу на гробљу у Амбросијевки. Слава хероју!
Извор: pravda.rs
Слава му!
Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова. Станимировић је погинуо од дејства украјинске артиљерије која је прекршила примирје, а поред њега настрадао је и његов командир, добровољац из Русије.Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова.
Херој Владимир Станимировић
Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова. Станимировић је погинуо од дејства украјинске артиљерије која је прекршила примирје, а поред њега настрадао је и његов командир, добровољац из Русије.Србин Владимир Станимировић, добровољац у армији ДНР-а, погинуо је јуче код места Коминтернова.
Станимировић је погинуо од дејства украјинске артиљерије која је прекршила примирје, а поред њега настрадао је и његов командир, добровољац из Русије.
Владимир Станимировић је у Новорусију дошао у септембру 2014. године. Тамо је засновао и породицу са женом Рускињом, а пре годину и по дана добио је и сина.
Према речима његових сабораца, Станимировића су након што је добио бебу убеђивали да напусти фронт али је он желео да настави да се бори све док украјинске фашистичке армаде прете грађанима Донбаса. Јавност у Србији до сада није ни знала за њега, он је био дискретни херој из Србије високо поштован како од српских добровољаца у ДНР-у тако и локалних војника и официра.
Снајпериста Дејан Берић каже да је Станимировић од доласка у Новорусију испољавао велику храброст.
– Владимир је један од првих који су дошли у Донбас. Био је ватрен али веома дисциплинован. Увек се јављао добровољно да иде на задатак- каже Берић.
Станимировић је на ратишту упознао Аљону и убрзо су се венчали, касније добили и сина. Након венчања, Станимировић је тражио да, због близине породице, буде прекомандован у Девети пук у Амбросијевки.
Берић каже да је, од свих Срба који су били у Новорусији, Станимировић највише времена провео на положају по рововима.
– Био је прави српски војник, неустрашив. Као редовни војник у Србији био је у Копненој зони безбедности – каже Берић.
Станимировић ће бити сахрањен у недељу на гробљу у Амбросијевки. Слава хероју!
Извор: pravda.rs
Слава му!
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Нову школску годину ђаци новопазарске OШ „Свети Сава“ започели су у клупама школе која сада и званично носи име оснивача УАЕ Халифа Бин Заједа ел Нахјана.
И поред бројних негативних реакција које су пратиле најаву могућности да се та школа више неће звати по највећем српском архиепископу и просветитељу, одборници Скупштине Општине Нови Пазар једногласно су донели одлуку да школа промени назив. Одлуку о промени имена донели су у знак захвалности због донације од више од седам милиона евра, од које су изграђени школа, вртић и дијагностички центар у том месту. А да би „вук био сит, а овце на броју“, одборници су истовремено одлучили да се ОШ „Александар Стојановић Лесо“ у селу Дежева, преименује у „Растко Немањић“.
Директор школе: Задржали смо Растка Немањића Бесим Адиловић, директор школе која се до скоро звала „Свети Сава“, не види у промени имена ништа спорно. „Одлука је донета на основу договора влада Републике Србије и Уједињених Арапских Емирата, као и на основу одлуке органа школе: Наставничког већа, Савета родитеља, Школског одбора. Такође и Скупштина Новог Пазара је дала сагласност за промену назива школе, и ове у Новом Пазару и школе у Дежеви. Тако да је Растко Немањић, а не Свети Сава, и даље остао у Новом Пазару, где је и рођен јер школа у Дежеви сада носи назив Растко Немањић Сава, а наша школа је добила назив Халифа Бин Заједа по донатору Уједињених Арапских Емирата“, каже Бесим Адиловић за Спутњик. На питање како је јавност реаговала на одлуку о промени назива школе, директор Адиловић тврди да у Новом Пазару није било никаквих реакција грађана.
„Јавност уопште није реаговала, јер то су договори који су успостављени. Његово име сада носи школа која се налази баш у месту где је рођен Растко Немањић, тако да смо задржали то име у нашем граду, јер је то наш становник, а српски просветитељ“, истиче Адиловић. Ђакон Илић: Свети Саво помози У разговору за Спутњик ђакон Ненад Илић истиче да „бисмо после такве одлуке могли да очекујемо да школе у Србији почну да носе имена естрадних личности“. „Не знам шта да кажем, тешко је то коментарисати. Тужно је да не можемо да се сложимо да личност као што је Свети Сава буде беспоговорна. Неко ко је утемељио српску државу, цркву и школство. Иако су људи друге вере доносили такву одлуку заиста је смешно заменити темељну личност српске државе неким са стране ко је дао неке паре. Ускоро би могли да очекујемо и да нам се школе зову по неким естрадним личностима“, рекао је Илић.
Он оцењује да је тужна сама идеја да ће нека тржишна логика, без обзира да ли се ради о политици, економији и било којој другој области, моћи да постане валидна. „Још је тужнија чињеница да и сами Срби не раде много на очувању своје традиције и да постоји велики број људи који ће отмено и критички да се односе према Немањићима и према Светом Сави. Онда је заиста тешко очекивати да ће други, који се не осећају тако и имају други идентитет, који на другој вери заснивају свој идентитет, поштовати велике личности“, сматра Илић и наглашава да га све то подсећа на комунистичка времена. „Занимљиво је да су се истовремено тек сада сетили да у комшилуку школи, која се до скора звала по неком хероју из НОБ-а, замене име. И опет неће носити име Свети Сава, него Растко Немањић. Као да смо опет у неким комунистичким временима, мада је чак и тада Свети Сава као просветитељ успео да се сачува. Али сада је дошло време да не можемо да га сачувамо“, каже Илић.
Он сматра да је после свега веома нејасно да ли Срби уопште желе да сачувају свој идентитет. „Да ли ова држава има бар нешто на шта ће се ослонити или ће се пребацити на тржишну моду? Нешто најскупље што смо имали полако распродајемо, као што распродајемо и воду, земљу, на крају сада распродајемо и идентитет. Свети Саво помози, не знам шта друго да кажем“, истиче Илић. Иницијатива да школа промени име потекла је од амбасадора Уједињених Арапских Емирата Џуме Рашида, који је истовремено предложио да поред школе, име оснивача УАЕ понесе и болница, а да се вртић зове „Абу Даби“.
Извор: Спутник
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
Козак са Кавказа због Србије прелетео чак 4.000 километара!
Рус Олег Фомченков-Бровко (30) из чисте љубави упутио се у нашу земљу. Деда му ослобађао Београд. Заволео је наше светиње
ТЕОРИЈУ да љубав не зна за границе и да срце не броји километре доказао је руски козак Олег Фомченков-Бровко (30) из Кисловодска на Кавказу. Он је прелетео 4.000 километара да упозна вољену – Србију! Душа га је „водила“ од југа до севера. Овај младић открива за „Новости“ да га на том путу, попут многих вршњака, нису завеле београдске ноћи, већ да су га опчиниле наше цркве и храмови.
Олег је заменик атамана Козачке заједнице „Принц Алексеј“ у свом родном Кисловодску. Њега су до те ласкаве титуле одвеле заслуге предака.
– Мој деда Степан Бровко учествовао је у ослобођењу Београда – поносан је младић. – Прадеда са мамине стране Василиј Јаско био је чувар докумената код цара Николаја.
А, до Србије га је довело, каже, срце. У њу се „заљубио“ одмалена док је упијао приче оца, такође официра, о доброти нашег народа и лепотама ових предела. У маленом Олегу тако је расла љубав која још траје.
– Срби и козаци су браћа – објашњава нам Бровко. – Прави разлог мог доласка је да вас упознам. Не постоји никакав скривени други циљ.
Олег је сам осмислио руту посете. Решио је да прошета светим стопама. У обиласцима манастира, очарале су га фреске Студенице, Жиче, и предање монаха о њиховом настанку и опстанку кроз векове. Задивио га је и Градац, а занемео је пред лепотом Сремских Карловаца и спомеником чувеном руском генералу Петру Николајевичу Вранглеу, који је у овом војвођанском граду провео део живота.
Духовним друмом, оним којим су давно газили у стопу српски и руски војници, упутио се и овај козак. Пут га је навео у Београд, да опипа пулс престонице. Ту је случајно упознао пријатељицу за цео живот Зорицу Пелеш, биографкињу проте Стевана Димитријевића. Она га је, каже, угостила као брата и била му водич кроз главни град.
НУМИЗМАТИЧАР СА ДВА ФАКУЛТЕТА
ОЛЕГ Фомченков-Бровко је и поред обавеза у Козачкој заједници успео је да заврши два факултета, право и енергетику. Овај тридесетогодишњи младић у слободно време сакупља и старе кованице. И поред свега не пада му тешко да свој град познат и по минералној води спаја са другима ван Русије. Додаје да се пријатељство преноси најбоље кроз спорт и веру.
– Храм Светог Саве је прекрасан – са великим жаром описује Олег симбол престонице, остављајући празнину иза „прекрасан“, јер не може да нађе бољи.
Али зна Рус да у престоници постоје још две велике „светиње“ – фудбалске. Црвена звезда и Партизан. Као из топа испали козак на српском:
– Било ми је ближе, па сам отишао на Звездин стадион да купим велику црвену торбу као сувенир, да покажем тати.
Хтео је да однесе кући оцу и ципеле домаће производње, али каже све су углавном кинеске, па је одустао од потраге.
Распричани Рус, гледа на сат да не пропусти авион и обећава:
– Доћи ћу поново за Ускрс или Дан победе. Наставићу да ширим љубав међу нашим народима – даје реч Олег на крају разговора и одлази са широким осмехом.
СРПСКЕ ПЉЕСКАВИЦЕ У КИСЛОВОДСКУ
ПРЕМА Олеговим речима, везу са братским народом учврстило је изненадно познанство и „пун стомак“.
– Када сам ишао на литургију у српску цркву у Кисловодску, упознао сам вашег угоститеља Горана – прича Олег руски, па натуца српски покушавајући да објасни ток дешавања. – Он држи кафану, па се ту окупљамо и једемо ћевапе и пљескавице. Сада у октобру када смо основали Српско-козачку дружину јели смо овчетину са ражња.
Извор: Танјуг
Рус Олег Фомченков-Бровко (30) из чисте љубави упутио се у нашу земљу. Деда му ослобађао Београд. Заволео је наше светиње
ТЕОРИЈУ да љубав не зна за границе и да срце не броји километре доказао је руски козак Олег Фомченков-Бровко (30) из Кисловодска на Кавказу. Он је прелетео 4.000 километара да упозна вољену – Србију! Душа га је „водила“ од југа до севера. Овај младић открива за „Новости“ да га на том путу, попут многих вршњака, нису завеле београдске ноћи, већ да су га опчиниле наше цркве и храмови.
Олег је заменик атамана Козачке заједнице „Принц Алексеј“ у свом родном Кисловодску. Њега су до те ласкаве титуле одвеле заслуге предака.
– Мој деда Степан Бровко учествовао је у ослобођењу Београда – поносан је младић. – Прадеда са мамине стране Василиј Јаско био је чувар докумената код цара Николаја.
А, до Србије га је довело, каже, срце. У њу се „заљубио“ одмалена док је упијао приче оца, такође официра, о доброти нашег народа и лепотама ових предела. У маленом Олегу тако је расла љубав која још траје.
– Срби и козаци су браћа – објашњава нам Бровко. – Прави разлог мог доласка је да вас упознам. Не постоји никакав скривени други циљ.
Олег је сам осмислио руту посете. Решио је да прошета светим стопама. У обиласцима манастира, очарале су га фреске Студенице, Жиче, и предање монаха о њиховом настанку и опстанку кроз векове. Задивио га је и Градац, а занемео је пред лепотом Сремских Карловаца и спомеником чувеном руском генералу Петру Николајевичу Вранглеу, који је у овом војвођанском граду провео део живота.
Духовним друмом, оним којим су давно газили у стопу српски и руски војници, упутио се и овај козак. Пут га је навео у Београд, да опипа пулс престонице. Ту је случајно упознао пријатељицу за цео живот Зорицу Пелеш, биографкињу проте Стевана Димитријевића. Она га је, каже, угостила као брата и била му водич кроз главни град.
НУМИЗМАТИЧАР СА ДВА ФАКУЛТЕТА
ОЛЕГ Фомченков-Бровко је и поред обавеза у Козачкој заједници успео је да заврши два факултета, право и енергетику. Овај тридесетогодишњи младић у слободно време сакупља и старе кованице. И поред свега не пада му тешко да свој град познат и по минералној води спаја са другима ван Русије. Додаје да се пријатељство преноси најбоље кроз спорт и веру.
– Храм Светог Саве је прекрасан – са великим жаром описује Олег симбол престонице, остављајући празнину иза „прекрасан“, јер не може да нађе бољи.
Али зна Рус да у престоници постоје још две велике „светиње“ – фудбалске. Црвена звезда и Партизан. Као из топа испали козак на српском:
– Било ми је ближе, па сам отишао на Звездин стадион да купим велику црвену торбу као сувенир, да покажем тати.
Хтео је да однесе кући оцу и ципеле домаће производње, али каже све су углавном кинеске, па је одустао од потраге.
Распричани Рус, гледа на сат да не пропусти авион и обећава:
– Доћи ћу поново за Ускрс или Дан победе. Наставићу да ширим љубав међу нашим народима – даје реч Олег на крају разговора и одлази са широким осмехом.
СРПСКЕ ПЉЕСКАВИЦЕ У КИСЛОВОДСКУ
ПРЕМА Олеговим речима, везу са братским народом учврстило је изненадно познанство и „пун стомак“.
– Када сам ишао на литургију у српску цркву у Кисловодску, упознао сам вашег угоститеља Горана – прича Олег руски, па натуца српски покушавајући да објасни ток дешавања. – Он држи кафану, па се ту окупљамо и једемо ћевапе и пљескавице. Сада у октобру када смо основали Српско-козачку дружину јели смо овчетину са ражња.
Извор: Танјуг
Član
- Učlanjen(a)
- 07.04.2013
- Poruka
- 879
СТРАШНО: Децу из основних школа организовано воде на сатанистичку изложбу!
Срби спавају к'о бабе, док у центру Новог Сада изложба британског сатанисте који је пљунуо на Христа.
Музеј савремене уметности у Новом Саду. Ученици трећег разреда ОШ Ђорђе Натошевић уче марљиво “Нову религију“ новог доба које долази; треба спремити младе нараштаје за прихватање Антихриста. (ФОТО: Фејсбук – Хелена Гранић )
Децу из целе Србије доводе да ту гадост гледају и да сеју семе зла у њихове нежне душе. Нажалост, сви ћуте: Црква, странке такозване патриотске опозиција, патриотска удружења …, а држава (институције АП Војводине) све то финансирају и подржавају.
Ученици трећег разреда основне школе испред сатанистиког симбола изокренутог крста УЧЕ НОВУ РЕЛИГИЈУ Демона хрста. (ФОТО:Фејсбук – Хелена Гранић)
И нико да оде тамо, да иште уради, већ сви наричемо к’о бабетине:
„Јао, нама, шта нам раде!“
ФОТО: Фејсбук – Хелена Гранић
А они, непријатељи народа Србије и српскога рода, раде вредно, не спавају, док ми све то посматрамо мирно?! Баш ништа осим што наричемо по фејсбуку. То нам је сав издувни вентил.
СЛОБОДНИ СРБСКИ ДНЕВНИК: Председник Владе Војводине отворио сатанистичку изложбу
Шта још треба да се деси, па да се пренемо.
Школе, организовано доводе децу на изложбу сатанисте, Демиена Херста у Новом Саду који се руга Христу, часном крсту и причешћу, док ми, обичан народ, наричемо по фејсбуку ко неке бабетине.
А, они, сваки дан доводе нашу децу из свих школа из целе Србије, као и многе студенте да уз “стручно вођење“ буду проведи кроз сатанизам.
И наравно,Нови Сад европска постаде престоница културе након ове изложбе. Ово пљување по Христу им је била иницијација у друштво европских талибана сатаниста.
Нек нас Бог сачува, када већ ми сами себе и своју децу не желимо да сачувамо од сатанистичког зла.
Извор: Србин.инфо
Срби спавају к'о бабе, док у центру Новог Сада изложба британског сатанисте који је пљунуо на Христа.
Музеј савремене уметности у Новом Саду. Ученици трећег разреда ОШ Ђорђе Натошевић уче марљиво “Нову религију“ новог доба које долази; треба спремити младе нараштаје за прихватање Антихриста. (ФОТО: Фејсбук – Хелена Гранић )
Децу из целе Србије доводе да ту гадост гледају и да сеју семе зла у њихове нежне душе. Нажалост, сви ћуте: Црква, странке такозване патриотске опозиција, патриотска удружења …, а држава (институције АП Војводине) све то финансирају и подржавају.
Ученици трећег разреда основне школе испред сатанистиког симбола изокренутог крста УЧЕ НОВУ РЕЛИГИЈУ Демона хрста. (ФОТО:Фејсбук – Хелена Гранић)
И нико да оде тамо, да иште уради, већ сви наричемо к’о бабетине:
„Јао, нама, шта нам раде!“
ФОТО: Фејсбук – Хелена Гранић
А они, непријатељи народа Србије и српскога рода, раде вредно, не спавају, док ми све то посматрамо мирно?! Баш ништа осим што наричемо по фејсбуку. То нам је сав издувни вентил.
СЛОБОДНИ СРБСКИ ДНЕВНИК: Председник Владе Војводине отворио сатанистичку изложбу
Шта још треба да се деси, па да се пренемо.
А, они, сваки дан доводе нашу децу из свих школа из целе Србије, као и многе студенте да уз “стручно вођење“ буду проведи кроз сатанизам.
И наравно,Нови Сад европска постаде престоница културе након ове изложбе. Ово пљување по Христу им је била иницијација у друштво европских талибана сатаниста.
Нек нас Бог сачува, када већ ми сами себе и своју децу не желимо да сачувамо од сатанистичког зла.
Извор: Србин.инфо