Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ХЕРОЈ: 10 ордења и 8 рана Другог Обилића који је одбио стан и пензију у Француској!
Храбром јунаку Илији Илићу, добровољцу у српским ратовима, који се са фронта вратио са осам рана и десет крстова, ордена и медаља, маршал Франше д’Еспере нудио стан и пензију у Француској, а он се захвалио на понуди и вратио се у родни Боровац где је умро у сиромаштву

Храбром јунаку Илији Илићу, добровољцу у српским ратовима, који се са фронта вратио са осам рана и десет крстова, ордена и медаља, маршал Франше д’Еспере нудио стан и пензију у Француској, а он се захвалио на понуди и вратио се у родни Боровац где је умро у сиромаштву.

У априлу 1917. године француски генерал Морис Сарај, командант савезничких трупа, обилазио је српске положаје у пратњи српских команданата Живојина Мишића и Степе Степановића.

На положају Камена чука генерал је застао и двогледом осмотрио бугарски положај.

– Господине команданте, треба нам бугарски војник – обратио се Степи. То је чуо јунак кога су звали Други Обилић, искочио је из рова и у ставу мирно саопштио да ће он лично да ухвати бугарског војника.

– Како се зовеш војниче, из које си јединице, упитао је командант.

– Господине команданте, ја сам редов Илија Поп Тоне Илић из села Боровца, Јабланичког среза, Врањског округа, бомбаш Прве армије, прве чете, трећег батаљона, шеснаестог пешадијског пука „Цар Никола други”. Војници ме зову Други Обилић.

Команданти су били одушевљени његовим ставом и одобрили су му да изврши задатак.

Док су они обилазили положаје, Илија је, користећи се ратним лукавством, пришао бугарском положају и у први сумрак се кроз шикару прикрао бугарском рову.

Када се појавио бугарски официр, као пантер је скочио и шчепао га за врат. Изненађен и уплашен, није се опирао, већ је запомагао и молио Илију да га пусти. Илија га је довео у командно место, а затим га уз обезбеђење и пратњу предао.

Заробљени официр је испричао: – Ваш војник је извео изненадни препад. Хитар је и веома јак. Кад ме је заскочио, мислио сам да ме је ухватио медвед, а не човек. Био је као неко ванземаљско биће и нека сила са небеса.

Поред бројних подвига овог јунака, историчар Добросав Туровић у својим делима описује и његов сусрет са командантом, регентом Александром.

Наиме, после заузећа бугарског положаја, српска војска је постројена да свечано дочека регента Александра, француског генерала Сараја и команданте српских армија. После извршене смотре, регент је наредио да изађу бомбаши. Први је искочио Други Обилић и у ставу мирно оштро поздравио Александра.

– Јесте ли ви, јуначе, Илија Поп Тоне Илић – упитао је регент.

– Јесам, ваше величанство – одговори одсечно Илић.

– Јуначе, одликујем те Карађорђевом звездом, да и даље служиш нашој војсци за пример. Регент се срдачно руковао са Илијом и на његову војничку блузу окачио Карађорђеву звезду са мачевима. Тада је одликован и италијанском Златном медаљом за храброст.

Илија Поп Тоне Илић рођен је 10. јануара 1893. године у Боровцу код Сијаринске Бање, од оца Тона и мајке Вучице, рођене Мазић. Његова породица води порекло из села Чобића са Косова. Отац поп Тоне Илић био је српски комита и борио се против арбанашког и турског ропства. Пошто су му злотвори ушли у траг, са женом Вучицом бежи у Србију, у село Боровац.

Илија се оженио Дивном, рођеном Спалевић, са којом је изродио осморо деце: Милована, Радована, Милоја, Милоша, Даринку, Петру, Лепосаву и Радојку.

У ратовима од 1912. до 1918. године учествовао је као добровољац. На Солунском фронту поднаредник Илија Илић био је најхрабрији борац 16. пешадијског пука. Био је прави горостас, висок преко два метра, широк и кошчат, мрка ока и брка и оштрих црта лица.

Дуго војевање завршио је 1918. године са осам рана и десетак крстова, ордена и медаља. У позну јесен те године вратио се са фронта у опустошени завичај. Уместо куће, затекао је згариште и гробове. Све до смрти живео је у крајњем сиромаштву.

Поводом десет година од пробоја Солунског фронта Влада Краљевине Југославије организовала је у Београду прославу којој је присуствовао Луј Франше д’Еспере, командант савезничке војске на Солунском фронту. Испред Белог двора постројили су се јунаци Карађорђеве звезде и Легије части.

Био је ту и горостас Други Обилић који је својом фигуром надвисио строј. Био је у сукненом оделу, са опанцима на ногама, на изношеној блузи блистала су одличја. Смотру су извршили маршал Д’Еспере и краљ Александар.

Маршал га је питао где је добио Легију части, а он је одговорио: „Господине маршале, на бугарском неосвојивом кршу.” – Да јуначе, добро се сећам, читао сам о вашем јунаштву у нашим новинама – узвратио је Д’Еспере, а затим је рекао српској пратњи да такав јунак не би требало да буде у тако оскудној одећи. Приметио је да Срби изгледа не знају за његове јуначке подвиге. Понудио му је пензију и стан у Француској, али је он захвалио на понуди и вратио се у завичај.

Десет година после тога, 1938. године, разболео се од стомачних болести, па су га синови воловским колима одвезли у приштинску болницу. – Докторе, ако ме вечерас не оперишете, умрећу, рекао је лекару, а он му је узвратио да ће још дуго живети. Те ноћи је умро. Синови су га довезли кући. Уз војничке почасти сахрањен је на гробљу у Сијаринској Бањи.




Извор: oslobodjenje.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

МИЛОВАН ГЕНИЈЕ: Направио шпорет-ракету па се греје за 20 евра! (ВИДЕО) !
Систем је у облику слова У. Са једне стране се ложи и има иза сулундар који вуче дим напоље. Иза ложишта може да се дода буре на које може да се кува.Ја сам прошле зиме додао бојлер па сам грејао воду преко њега, објашњава 30-годишњи Бјелопољац.

Тридесетогодишњи Бјелопољац Милован Цвишић прави је пример како се може спојити лепо и корисно. Овај необични иноватор своје изуме прави од старих ствари. Тако је, између осталог, изумео ракета-шпорет али и црногорски мерак- бицикл.

„Систем је у облику слова У. С једне стране се ложи и има иза сулундар који вуче дим вани. Иза ложишта може да се дода буре на које може да се кува.Ја сам прошле зиме додао бојлер па сам гријао воду преко њега“, објашњава Цвишић.

Након почетног експеримента схватио је да то није довољно, па је одлучио да свој ракета-шпорет, због веће уштеде и изгледа, дозида циглом и глином. „Предност зиданог шпорета је у томе кад се та маса угреје за неких четири-пет сати њој треба баш дуго да се охлади и довољно је само мало дрва да одржава ту топлоту. Ја ложим баш кад је хладно једно четири-пет пута по једно дрво и то је велика разлика у односу на разне системе грејања који постоје и захтевају огромну количину тог огревног материјала“, каже Бјелопољац.

Како нема стални посао, а за огрев му је требало од 10-12 метара дрва за годину, захваљујући свом изуму Милован за грејање сада издваја знатно мање пара. „Ту, двадесетак евра, четири бале окорака смрчевих то сам користио за њега јер ми је било једноставније, не мора да се крати само се мало уситне и ложе се.“

За Милованов шпорет знају и комшије па многи траже да им направи један.Каже да те понуде не одбија јер воли то што ради. „Волим то да радим јер сваки је посао јединствен, сваки шпорет је јединствен тако да сваки пут је то изазов“, каже он.

За овог необичног Бјелопољца изазов је и да од старих ствари које људи бацају прави нове. Зидове његовог скромног дома красе сатови направљени од грамофонских плоча и гусле а нове идеје како каже долазе му док слуша музику са јединственог мобилног грамофона. Ипак, пажњу суграђана Милован је привукао израдом бицикла који подсећа на чопер мотор. „То је чисто онако за уживање човек да се провоза до града на кафу и тако то“, каже Бјелопољац. А након кафе, са својим изумом којем су Бјелопољци наденули име „црногорски мерак бицикл“, Милован се враћа кући по нове идеје.




Извор: kurir.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПАЗИТЕ – ЦЕДЕВИТА И МУЛТИВИТА НИСУ ЗДРАВЕ: Инстант напици су шећерне бомбе!
Мислите да када пијете "цедевиту", "мултивиту" и сличне напитке у праху пре свега уносите потребну дозу витамина? Е па преварили сте се. Ови сокови су заправо шећерне бомбе, јер само једном испијеном чашом у организам уносите скоро целу препоручену дозу шећера.

Мислите да када пијете „цедевиту“, „мултивиту“ и сличне напитке у праху пре свега уносите потребну дозу витамина? Е па преварили сте се. Ови сокови су заправо шећерне бомбе, јер само једном испијеном чашом у организам уносите скоро целу препоручену дозу шећера.

У „Цедевити“, на 100 грама праха, добијете чак 84 грама шећера. Исти овај произвођач направио је и напитак за децу који садржи само два грама шећера мање. Мало боља ситуација је са „мултивитом“. У 100 грама овог праха има 72,5 грама сахарозе, док је „цевитана“ апсолутни шампион са 86 грама шећера на 100 грама производа.

Проста рачуница – према рецептури истакнутој на амбалажи, од једног килограма свих ових напитака добија се 13 литара сока. За једну чашу од 2,5 децилитара потребно је скоро 20 грама праха.
Дакле, у једној чаши има скоро 17 грама шећера. Светска здравствена организација препоручује да је 25 грама максималан унос шећера. Тако да ако попијете две чаше „цедевите“, озбиљно сте прекорачили ову препоруку.

Нутрициониста Милка Раичевић упозорава да је шећер највеће људско зло.
– Прехрамбена индустрија га трпа у све намирнице како би потрошачи постали зависници. Погубан је по здравље, а ми немамо појма колико га у чему има. Међу тим производима су и инстант напици где су људи сконцентрисани само на витамине, па и не обраћају пажњу коју количину шећера садрже. Испијајући овакве напитке, људи мисле да су себи учинили добро јер су у организам унели одређене количине витамина и минерала, па на шећер и не обраћају пажњу – објашњава наша саговорница и додаје:

– Међутим, шећер у овом случају није једини проблем. Ту су вештачке боје, конзерванси, али и неки састојци које произвођачи крију, па често не знамо шта ти производи све садрже.

Она упозорава да су дијабетес и гојазност у порасту, а да је шећер кога има у скоро свим намирницама највећи кривац.

– Наши људи могу да живе без свега, али не и без шећера. Нећемо погрешити ако кажемо да је шећер постао дрога, а према статистици, сваки човек у просеку у организам унесе четири пута већу дозу шећера од препоручене.

Због свега тога лекари и нутриционисти упозоравају да посебно деци која конзумирају овакве напитке прети читав низ здравствених проблема, међу којима и дијабетес, да су гојазна, страдају им зуби. С друге стране, „Атлантик група“, која производи и „мултивиту“ и „цедевиту“, своје производе рекламира као „витаминске инстант напитке за сваку прилику, погодне за све узрасте, за свако доба дана“


Извор: informer.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СЈАЈНО: Како српска деца у Словенији уче ћирилицу и српски језик!
Дјечији анимирани филм „Азбукољуби“ резултат је мултимедијалних радионица, одржаних у Љубљани од 12. до 16. октобра, на којима су учествовала дјеца, полазници вјеронауке и часова српског језика при љубљанском храму, њихови родитељи, баке, учитељи, као и свештеници ове црквене заједнице са својим породицама. У овом кратком филму се на интересантан начин представљају град Љубљана, љубљанска црква, вјеронаука и азбука.

Дјечији анимирани филм „Азбукољуби“ резултат је мултимедијалних радионица, одржаних у Љубљани од 12. до 16. октобра, на којима су учествовала дјеца, полазници вјеронауке и часова српског језика при љубљанском храму, њихови родитељи, баке, учитељи, као и свештеници ове црквене заједнице са својим породицама. У овом кратком филму се на интересантан начин представљају град Љубљана, љубљанска црква, вјеронаука и азбука.

Радионице су се одвијале под руководством Студија за дјечију и омладинску анимацију „ДОМ“ из Сремских Карловаца, који има вишегодишње искуство у снимању анимираних филмова са дјецом. Ово искуство је признато бројним наградама на међународним фестивалима.

Организатори радионица су Црквена општина љубљанска и Културно-просвјетни центар „Свети Кирило и Методије“ уз финансијску подршку Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије.


Извор: Спц Љубљана

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СРПСКА ИСТОРИЈА: Ко су Четници?
Када у данашње време говоримо о четницима, прва асоцијација на овај термин су припадници Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) Драгољуба Драже Михаиловића, учесници Другог светског рата.

Када у данашње време говоримо о четницима, прва асоцијација на овај термин су припадници Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) Драгољуба Драже Михаиловића, учесници Другог светског рата.

Међутим, мало се зна о изворном српском четништву насталом на прелому 19. и 20. века зарад одбране и заштите српског становништва у Старој Србији и Македонији које су у то доба још увек биле под турском окупацијом.

Неустрашиви, спретни, витешког духа, изворни четници су далеко од устаљеног приказа неугледних брадатих насилника из партизанских филмова. Хероји Српске четничке акције, балканских ратова и Првог светског рата неправедно гурнути у запећак српске историје, свакако заслужују да се о њиховим подвизима много више зна него што је то случај данас, како би један од најсветлијих периода наше историје коме ови јунаци припадају коначно заузео заслужено место у историји света.

Ко су четници?
Наследници хајдука из јуначких епских песама, четници су били герилски борци с краја 19. и почетка 20. века; припадници мањих борбених јединица (чета) које су бројале од 5 до 50 припадника.

Предвођени војводама, имали су за циљ ослобођење јужних српских крајева од турскога јарма, а нешто касније зазимају улогу заштитника српског становништва нападаног од стране бугарских четника и арнаутских качака.

Поред термина четник, упоредо се као синоними користе и термини комита (припадник револуционарног комитета) и усташ (устаник). Једну од најживописнијих дефиниција четника дао је писац Станислав Краков у својој књизи ”Пламен четништва”, иначе и сам припадник одреда Војина Поповића Вука, једног од најчувенијих четничких војвода:

”Шта знамо о четницима? Да су другови слободе, јунаштва и самопрегоревања. Слушамо или легенде или их видимо фотографисане свечано са оружјем по календарима. Али њихов прави живот и дела стоје скривени од нас временом, заборавом, тајном. Јер док су преславно умирали, морало се ћутати.

Њихова млада тела односили су вирови или су нестајала у ватри, падала под ножевима и под оловним пламеном. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба, него само зато што су они то сами хтели.

Поносно су планине нашег Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевићем Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног.

Комита, хајдук и јунак умео је да буде скоро сваки Србин са Југа, ако не кроз цео живот, а оно увек у тренуцима судбоносним по њега, његово село и нашу будућност. ”


Извор: srpskaistorija.com

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ШЕФКЕТ ЕФ. КУРТ: Муфтија који је на Бадње вече 1942. године тузланске Србе спасио од покоља!

Усташки Тајни одбор за истребљење Срба и Јевреја у Тузли планирао је да 6. јануара 1942., на Бадње вече, минира Саборни храм Успења Пресвете Богородице и побије окупљене вјернике. Планиране су ликвидације и у Српској вароши.

За ову информацију је сазнао тузлански муфтија Шефкет еф. Курт који је, са групом угледних Тузлака, затражио хитан пријем код њемачког команданта града, потпуковника Виста, и од њега енергично захтијевао да онемогући злочин.

Тада је потпуковнику Висту речено да ће уколико се ово деси муслимани масовно кренути да се одмећу у покрете отпора. Увиђевши да ће то изазвати муслимане Тузле, њемачка команда је, из својих интереса, одмах истакла плакат са упозорењем да – „нико не смије никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави“. Захваљујући ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Овај догађај је централно хисторијско мјесто одбране заједничког живота у Тузли и регији.

Између осталог о њему је Меша Селимовић рекао: Кад је умро, на сахрану је дошло десетак хиљада људи, међу којима највише Срба – сељака из околине Тузле. Потресан говор над гробом одржао је православни свештеник Ђорђе Јовановић.

А, Мухамед еф. Лугавић наставља: “ Могу вас подсјетити да је прота Јовановић, кад је умро рахметли муфтија Курт, молио да га и он спусти у мезар. Много је лијепих примјера из наше заједничке хисторије, а који су данас негђе у запећку разних злочина. Има ли ко да жели да се посветимо изношењу добрих примјера заједничког суживота. Нико нама до нас самих није ближи, не заборавимо то. Бог нас једне другима даде, хвала Му.“

Колико је уважени муфтија Курт био познат и цијењен у народу, без разлике у вјери и нацији, то је најбоље потврдила његова велика џеназа 23. јуна 1963. којој су поред десетак хиљада грађана присуствовали челници среске и општинске скупштине у Тузли, члан и изласланик Комисије за вјерска питања извршног вијећа БиХ. Мустафа Курт одликован је Орденом братства и јединства првог реда.

(Глобал ЦИР/Патриа)

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СУД ДОСУДИО Сатанизам је предмет у школама, а деца ће учити како се клањати ђаволу!
Вашингтон – Је ли то почетак краја времена када ће се сотона објавити човечанству, а његови следбеници направити разврат над развратима?

Налазимо се у временима потпуног помрачења – помрачења вредности, живота и људских умова који безглаво тетурају светом без Бога и без икаквог смисла. Томе сведочимо сви у овоме тренутку када гледамо апсолутни колапс добра и насилно увођење изопачених вредности које су противне, не само Божјим заповестима, него и логици те природним правилима и поретку који је ту од почетка света. Све што је некад по смислу било ненормално, данас постаје нормално и пожељно. Све што је некад било осуђивано, данас је на сва уста хваљено.

Човек се данас дословно приморава да толерише зло и што је најбоље од свега, то је великој већини људи потпуно нормално. Па се тако толерише убијање и то немоћних и слабих, инцест, хомосексуалност, содомија, у неким земљама чак и педофилија, а по најновијем, људи, тачније невина деца се приморавају на апсолутно толерисање сатанизма. Не верујете? Да, да, свет је прешао још једну границу у толеранцији, а о томе је известила Раша Тудеј.

Наиме, амерички суд је пресудио у корист сатанизма па су тако у државне америчке школе уведене књиге за децу које поучавају сатанизам односно религију у којој се људско биће предаје врагу, сотони, ђаволу или како год пожелите назвати тај извор апсолутне нечистоће. Наиме, сатанистичке организације на Флориди су победиле на суду тако да су успели доказати да је сатанистичка религија која укључује сумњиве обреде, ритуална жртвовања, црне мисе и клањање ђаволу једнако вредна као и свака религија света па је суд одлучио да ће деца у државним школама учити како се клањати ђаволу, а не Богу и то из сатанистичке литературе која је састављена управо за децу.

Занимљива је чињеница да су сатанистичке организације постојале увек, од век векова. Но, некако су столећима своје постојање држали мистифицирано, у тајности, у подземљу вршећи своје злочиначке обреде који су се наравно одражавали на спољни свет у сваком погледу. Но, у последње време, последњих годину дана те организације извиру на површину, продиру у институције, на тргове, у школе, на факултете, јавно говоре о својим активностима, траже своја права и насилнички се увлаче у све структуре нашег постојања.

Сатанисти траже право служења црне мисе на престижним факултетима, у јавности. Они су почели пропагандно да делују па деле летке и промотивне материјале којима је циљ привући што више људи сотони. Они се суде јер желе покрај 10 Божјих заповести у Оклахоми поставити кип сотоне којем би деца седела у крилу. У свему томе, сатанисти имају подршку институција, судова, парламената и медија. Овакав јавни приступ сатанистичких следбеника данас, јачи је него икада у историји и управо је то оно што нас наводи да се запитамо је ли то време о којем је Исус говорио.

Је ли то почетак краја времена када ће се сотона објавити човечанству, а његови следбеници направити разврат над развратима? Све нам ово говори да су сатанистичке књиге у школама само мали увод у оно што нам следи. Потпуна и насилна индоктринација људског рода који ће се напослетку поклонити сотони, ономе који долази пре Христа и последњег суда. Стога, хришћани отворите очи и останите будни.




Извор: vaseljenska.com

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ХОДОЧАШЋЕ: Децембарска посета Србима и српским манастирима на Косову и Метохији!
Уз благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поново ће се одржати дводневно хуманитарно-ходочасно путовање током којег ће се обићи наше највеће светиње и енклаве по Косову и Метохији, којима ће Независнa асоцијацијa студената ‘’Сви за Космет’’ лично однети прикупљену помоћ.

ПЛАН ПУТА:
Петак (2.децембар)
– Полазак у вечерњим сатима из Београда, од Храма Светог Саве.

Субота (3.децембар)
– Ујутру прво посећујемо Газиместан. Даље обилазимо Грачаницу и Улпиану, село Добротин, Призрен(обилазе се црква Богородица Љевишка, Саборна црква Светог Ђорђа, Призренска Богословија, манастир Светих Архангела) и на бденије идемо у Зочиште. На вечеру, ноћење и дружење са мештанима иде се у Велику Хочу и Ораховац, где можемо посетити Дечанску виницу и цркву Светог Стефана.

Недеља(4.децембар)
– Ујутру посета цркви у Ораховцу. Одлазак у Високе Дечане на Свету Литургију. Обилазак Пећке Патријаршије, манастира Гориоч, Девич и Бањска.

У вечерњим сатима повратак у Београд.

Путује се аутобусом. Аутобус ће бити под полицијским надзором. Број места је ограничен.


Цена пута је 45е (може и у динарској против-вредности). Преноћиште је у приватним кућама а вечера у црквеној трпезарији. Могућност плаћања на рате чековима.

Пријаве до 25.новембра 2016.
Информације и пријављивање на број 064 40 40 579.

ЗАМОЛИЛИ БИСМО ДА СЕ НЕ ПРИЈАВЉУЈУ ЉУДИ КОЈИ ЋЕ ПРАВИТИ ПРОБЛЕМЕ. ИДЕМО ДА НА МИРАН НАЧИН ОБИЂЕМО НАШ НАРОД И ПРУЖИМО ИМ ПОДРШКУ.

Од хуманитарне помоћи, поред новчане, потребна је и друга у виду:

Хране:
брашно, шећер, со, уље, поврће, воће, конзерве…

Хигијена:
прашак за веш, шампони, сапуни…


Извор: Србин.инфо

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ: Комшије Хрвати постајале звери преко ноћи!
Владо Драгојловић, за "Новости", о злочинима ХВО чији су виновници недавно ухапшени у Орашју. У сабирним центрима су нас брутално тукли, многи су се сексуално иживљавали.

Припадници ХВО са нацистицком заставом током ратних сукоба у БиХ

Владо Драгојловић, за „Новости“, о злочинима ХВО чији су виновници недавно ухапшени у Орашју. У сабирним центрима су нас брутално тукли, многи су се сексуално иживљавали.

Логори у Орашју били су последњи круг пакла. Ја сам један од оних 1.300 Срба који су заробљени маја 1992, када су нам овлашћени представници Европске заједнице обећали да ће нам омогућити да напустимо три села у окружењу у бродској општини уколико предамо оружје. Уместо да нас Хрвати пропусте до српске територије, спровели су нас за Оџак, у већ припремљене логоре. Ту креће пакао који је за мене трајао тачно седам месеци и деветнаест дана, док нисам размењен.

Овако, за „Новости“, сведочи Владо Драгојловић, један од многих босанских Срба који су претрпели стравичну тортуру припадника хрватске војске, међу којима су била и десеторица ухапшених почетком прошле недеље у БиХ. Они се терете да су као припадници структура ХВО у Орашју, као и стражара у логорима и затворима, починили ратне злочине над великим бројем Срба с подручја Орашја и из околних места од маја 1992. до јула 1993. године.

Како у потресној исповести за наш лист сведочи Драгојловић, данас председник Удружења ратних заробљеника Модриче, они су одговорни за рације над Србима с почетка рата, када је убијено више цивила, а некима се ставља на терет и сексуално иживљавање над логорашицама. Наш саговорник указује на то да је те 1992. колону Срба у Оџацима чекао шпалир војника и цивила који су почели да их туку још на улазу у сабирни центар у спортској сали тамошње основне школе.

– Жене су недуго затим одвојили и вратили у села одакле су дошле, да седе у кућама као заштита од српске артиљерије и да буду сексуалне робиње хрватским војницима. Мушкарци и оно мало жена што је остало постали су предмет свакодневног физичког и сексуалног иживљавања дојучерашњих комшија. Тих дана се сећам по копању ровова за хрватску војску на која смо вођени сваког дана. Копао сам ровове за најмање 15 регуларних бригада ХВ из Осијека, Вуковара, Велике Горице, за гардијске бригаде „Тигрови“ и „Громови“ – каже Драгојловић, додајући да су припадници ХВО, његове дојучерашње комшије, били звери.

Ратна срећа у Посавини од јуна и јула почела је да се окреће у српску корист. Здружени бојовници били су тучени од стране Првог крајишког корпуса, али логораше нису пуштали. Бежећи за Хрватску, повели су са собом све људе које су држали иза жица.

Ђуро Матузовић и Тодо Орсолић

– Из логора „Бардакова кафана“ у Славонском Броду, после вишедневног малтретирања, покупили су нас око 200 из Оџака и превезли аутобусима низводно од скеле у Домаљевцу, која је превозила тенкове из Хрватске. Тамо нас је сачекао лично Перо Винцетић, командант Војне полиције Орашја, највећи крвник кога данас крије Хрватска. Логори у Орашју били су последњи круг пакла – сећа се Драгојловић.

Наш саговорник прича и да лично познаје двојицу од десеторице недавно ухапшених – Мату и Анту Живковића, који су били стражари у његовом логору. Њихова злодела налазе се у оптужном предлогу активираном прошле недеље. Каже да је виђао и друге окривљене у логору. Био је сведок и доласка Звонимира Шепаревића, тадашњег министра спољних послова Хрватске, у логор у Орашју 1993, и стајао је на метар од њега.

– Пре доласка Шепаревића, постројили су нас у жици. Пред министром, виктимологом, професором свеучилишта, стајали су заробљени цивили из Букове Греде, Орашја и Оџака, а рапорт му је подносио најгори злотвор Перо Винцетић – сећа се наш саговорник.

Винцетић је отприлике рекао како су пред Шепаревићем „најгори злочинци“, а овај је узвратио:

„Шта рећи, зна се. Четници!“

Иначе, хапшење десеторице припадника ХВО-а на подручју Орашја, у великој акцији Државне агенције за истраге и заштиту БиХ, изазвало је оштра реаговања у Хрватској. Како истиче Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина из Бањалуке, суђење десеторици ухапшених прошле недеље у Орашју с правом плаши званичну Хрватску, јер, како каже, када генерал Ђуро Матузовић и остали крену да износе одбрану пред судом у БиХ, изаћи ће на видело да је рат у БиХ почео маја 1992. преласком регуларних јединица ХВ у Босну.

СИЛОВАНЕ 24 ЖЕНЕ
У логорима Орашја, према подацима Републичког центра за истраживање ратних злочина у Бањалуци, од маја 1992. до октобра исте године силоване су 24 жене. Убијено је више десетина Срба, а због смрти њих седморо из рације у Буковој Греди подигнут је оптужни предлог Суда у БиХ.

Из материјала центра у Бањалуци преносимо део изјава злостављаних жена:

„Силовање у логору је било свакодневна појава. То нису људи већ животиње. Послије њиховог иживљавања над нама нисмо могле да стојимо на ногама. Једну жену су силовали пред мужем. Прије силовања све жене су биле малтретиране и мучене… Најгори је био Мато Живковић Ракица… Дође пијан, вуче ме по поду и удара. Ја се браним, а он ме удара по глави и избије ми зуб. Изводио је све жене, и мене. Скине ме на силу, голу, и доведе неку Манду из Доње Махале да гледа док мене силује. Смије се као да је полудјела. Просто је уживала у том злочину… „

– Сазнаће се и како је формиран ХВО, који се званично води као оснивач 54 логора и затвора за Србе у Посавини. Такође, тачне су и калкулације највиших представника хрватске државе да судови у БиХ потражују више стотина Хрвата из Босне и Хрватске због злочина у Посавини. То није тајна, јер се БиХ пре више година обратила Загребу за правну помоћ. Бивши премијер Зоран Милановић стопирао је правну сарадњу двеју земаља непосредно пре него што је изгубио изборе – говори Којић за наш лист.

У Хрватској се, ипак, не крије да овај градић, као стална престоница посавских Хрвата током рата деведесетих, „чува“ најмрачније тајне државе Фрање Туђмана.

– Ђуро Матузовић није имао никакву командну одговорност у Орашју, већ је био подређен у хијерархији којом се командовало из Хрватске – пренео је изјаву ухапшеног генерала ХВО-а из КП Зеница његов адвокат Алмин Даутбеговић, додајући да је његов клијент рекао и да за злочине треба да одговара онај ко их је починио, јер он неће да потура своја леђа.

Владо Драгојловић

Иначе, рат у Посавини почео је маја 1992, пошто су регуларне снаге Хрватске ушле у Босну да би заузеле „хрватске вековне просторе“. Врло брзо 1992. они су потпуно или делимично овладали огромним простором Посавине на потезу Шамац, Брод, Модрича, Оџак, Орашје, Дервента, Градачац и Брчко, а „српски проблем“ Хрвати су решавали као и 1941. – тако што су цивилно становништво потрпали у конц-логоре које су „селили“ са собом и када су се повлачили у Хрватску пред налетом Војске Републике Српске.

Логораши Срби из 54 логора тако су из Посавине преко моста у Босанском Броду завршили у пет логора у самој Хрватској (у Славонском Броду, Керестинцу и Трстенику код Загреба, у логору „Катарина“ у Пули и сплитској „Лори“). Неки од логораша пребачени су територијом Хрватске низводно у Орашје.

БЕСТИЈАЛНИ ЗЛОЧИНИ
ВЛАДО Драгојловић набраја неке од најстрашнијих призора којима је присуствовао у логорима у Орашју.

– У логору су ми показивали човека који је са два брата заробљен током хрватске рације на село Букова Греда. Дали су им могућност да се договоре коју двојицу ће да закољу а кога ће браћа да изаберу да остане жив и да пати. Браћа су изабрала тог човека… – прича Владо.

Додаје да заробљени војници ВРС-а у Орашју нису имали шансу да преживе. Једног војника су убили тако што су му данима мокрили у чизму повређене ноге док нога није иструлила.

– Приликом одвођења заробљеника из Орашја у Хрватску,ишло се чамцем који је возио неки Бабо, кога су звали Вук са Саве. Уколико је било више заробљеника, Бабо је тражио од стражара да му дају једног заробљеника да га закоље као „скеларину“ – прича Драгојовић.

Он додаје да је најгору судбину имао војник ВРС-а кога су ножем кастрирали и укрцали у аутобус за размену. Умро је пре него што је аутобус стигао на одредиште. Нашли су му тестисе у џепу.
Извор: novosti.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Добро проучите следеће редове...

Екуменизам постаје нова сома Новог Доба. Да би се опустили, релаксирали своја чула – „напунили батерије“ – сви говоре: о миру, о братству, о једнакости, о срећи, о слободи, о љубави, о демократији, о људским правима – о свему чега неће бити!

„…Прошлост је била избрисана,
чин брисања заборављен, и лаж је
постала истина.“

Џорџ Орвел

1.
Ми више не живимо у предворју Врлог новог света; ми смо чврсто загазили у Орвелову1984.

Цивилизовани човек Новог Доба, култивисан псеудовредностима такозване „културе Запада“, више него голом силом, поробљен је – хедонизмом. Креатори Новог светског поретка, одавно су већ уочили ту кобну црту у карактеру човека: неограничену жељу зазадовољствима. Овладати тим поривом по принципу условљавања – давања и узимања – могуће је тотално поробити човека њим самим. „Владати – каже Хаксли – значи седети. Влада се мозгом и задњицом, а не песницом.“1

То је оно што смо својевремено дефинисали као тиранија баршунастог типа2. Владати, то данас значи: стварати задовољне робове.Што више! У што већем броју, будући да је то вишезаправо conditio sine qua non модерне демократије. Јер, модерна демократија је игра великих бројева: што је више задовољних робова, то је мање оних незадовољних, који су опасни самим својим постојањем, јер, хипотетички, они би једнога дана ипак могли да постану већина. Зато „култура Запада“ систематски ствара и култивише задовољне робове: све док су у већини, задовољни робови су јемци да ће „демократска процедура“ бити очувана.

2.Механизмом условљавања уживањеузадовољству се стално поспешује. Сва модерна „средства информисања“, а телевизија пре свих, упиру се да корумпирају савременог човека задовољствима која му се намећу као највиши домет његове слободе. „Ја сам слободна – каже Ленина, јунакиња Хакслијевог романа Врли нови свет – слободна да се дивно проводим.“3 Са њом, и све Ленине нашег Новог Доба. Слобода „да се проводим“ постала је нова мантра Новог Доба; глобална празноверица нашег „Глобалног села“. Тако се тотална контрола човека одржава као робовање задовољствима које уживалац, међутим, кроз наметнуту сугестију доживљава као „слободу избора“. Али најмање су слободни они који верују да су слободни само зато што могу да бирају у мноштву задовољстава. То су робови задовољства. Робови задовољства су најкроткији, јер своје робство дожиљавају каозадовољство избора. Зато креатори Новог светског поретка стално измишљају нова уживања и све баналнија задовољства. Врхунац обмане савременог човека: то је сугестија слободе у мноштву баналних уживања.

3.
Права вера је утемељена на вечности – а хедонизам на пролазности. Зато се на хедонизму не може изградити никакво веровање, нити морал. Из историје древног Рима, која би могла да буде поучна и за нас, знамо: морал, као и вера, настају из трпљења, из подношења патње и бола – из стоицизма; епикурејско сладострашће, насладе и уживања рађају само неморал и безверје.

Али то и јесте њихов крајњи циљ: искоренити сва веровања! „Ми морамо оборити сва веровања“ – каже невидљиви „сионски мудрац“. Али узалуд! Јер, Врли нови човекНовог Доба не верује у те „глупости“, и са индигнацијом одбацује све те „теорије завере“. Јер су му рекли, јер су му много пута поновили и коначно га убедили:Протоколи сионских мудраца су фалсификат! Какав је то фалсификат кад се обистињује све оно што је објављено пре више од сто година?

Као што се зна, на почетку прошлог века Сергеј Нилус је разоткрио тајни план за преобликовање идентитета „гојских народа“ заснован на програмираном забораву – „на сумирању прошлости у вези са садашњошћу“. Човек, дакле, треба да заборави шта јесте, шта је био и шта би требало да буде. Јер он би ипак могао да досегне истинску слободу идући уском стазом вере ка Богу, када не би било силе која га одвраћа на странпутицу – на широки булевар лажи и обмане. „Код такве вере – свесни су креатори Новог светског поретка – народ би био под управом и старањем својих парохија и ишао би смерно и кротко под руком свог духовног пастира, покоравајући се Божјем распореду на земљи. Ето зашто морамо неминовно поткопати веру, ишчупати из ума Гоја сами принцип Божанства и Духа и заменити све то аритметичким рачунима и материјалним потребама.“4 И уместо истинске вере, човеку се нуди сурогат:поверење у сопствено чулно искуство.



4.
У Хакслијевом Врлом новом свету још постоје некакви остаци древних религија: ритуал који се одржава сваке друге недеље – „Миса солидарности“; ишчекивање „Највишег Бића“ и падање у транс кад се на степеницама зачују „Кораци Највишег Бића“. Све је посвећено чулима у тој „Миси солидарности“, али тако да се више осећа плексусом него што се чује ушима. Врхунац задовољства представљају „посвећене таблете соме“ којима се причешћују верници „Највишег Бића“. Сам чин причешћа Хаксли описује овако: „Путир пријатељства са сомом у сладоледу од малине, пође од руке до руке, и, уз обредне речи „пијем за своје уништење“, свих дванаест верника отпи по гутљај.“5

Али у „1984.“ нема чак ни тих остатака. Нема соме, ни ритуала „причешћа“, ни „Највишег Бића“ – само гола идеологија, тајна полиција „Великог Брата“ и „Два минута мржње“ који се понављају свакога дана. Како се дошло до овога?

Једнога дана, јунак Орвеловог романа Винстон Смит, угледа на зиду антикварнице слику неке старе зграде. „Неко време је била црква“ – објашњава му старац антиквар. И Винстон Смит се присећа: „У тој згради се налазио музеј који се користио за разне врсте пропагандних изложби – макета ракетних бомби и пловећих тврђава, воштаних фигура које су представљале зверства непријатеља, и сличног.“6 Од Хакслијевог „Врлог новог света“ до Орвелове 1984. долази се, дакле – брисањем прошлости!

Али погрешна је помисао да су Врли нови свет и 1984. два одвојена и супротна процеса.Време у коме живимо показује заправо да се ради о спрегу сила које читав процес гурају у истом смеру, као два погонска точка у механизму баршунастетираније – робовање задовољствима и брисање прошлости као погонски точкови Новог светског поретка, који читав процес гурају у правцу: једног владара света –ослобођеног свих веровања!



5.
Зато Орвелова „историјска машина“ – диктограф – већ ради пуном паром: прошлост се брише и преправља се по потреби садашњег тренутка. Али пре свега, шта је тодиктограф?

То је машина на којој ради јунак Орвеловог романа Винстон Смит. Година је 1984. Винстон Смит ради у Одељењу документације које је подређено Министарству истине. До његове канцеларије долази се сплетом ходника дуж којих се на зидовима, са обе стране налазе на хиљаде ситних прореза за убацивање употребљених папира. „Због нечега су се у жаргону звали рупе за памћење. Ко год би имао у руци документ који је требало уништити, или видео макар комадић папира на земљи, махинално би подигао поклопац најближе рупе за памћење и убацио га унутра…“7

Винстон Смит обавља „комликован и одговоран посао“, како каже Орвел. Он језадовољан својим послом, штавише, могло би се рећи да га обавља са уживањем и са извесним рафинманом. Управо га затичемо док седи испред диктографа, спајалицом се чеше по носу и спрема се за једну деликатну операцију.

У чему се састоји његов посао? Винстон Смит преправља прошлост и усаглашава је са садашњошћу! Ако, на пример, нека чињеница из прошлости противречи, рецимо, савременим религијским стремљењима, задатак Винстона Смита би био да у „рупу за памћење“ убаци податак усаглашен прокламованом „дијалогу љубави“ идиктограф ће сâм из прошлости избрисати све оно што подсећа да између расколника и нас никада није било „братске љубави“. „Том поступку сталне измене – каже Орвел – биле су подвргнуте не само новине, него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије – све врсте књижевности и документације која би на било који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут.“8




Овако изгледа карта свѣта у Орвеловој „1984“. За Сѣверну Африку, Срѣдњи исток и Југоисточну Азију се води непрестан рат – барем тако тврди Министарство Мира. А ко с кѣм ратује?

„Свеукупна историја – каже Орвел – беше постала палимпсест са кога се онолико пута колико је било потребно гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано.“9 Резултат једне овакве, сложене и деликатне операције, био би потпуно измењена слика историјске стварности, са њом, и потпуно измењена свест човека који стварност покушава да разуме на основу историјске слике која му се намеће.

6.
Оне ноћи, на аеродрому у Хавани, папа Франциско и патријарх Кирил свечано су пустили у рад нови, усавршени модел диктографа. Подигли су поклопац „најближе рупе за памћење“ и у њу убацили све оне сукобе, јереси и анатеме који су нагризали и мало по мало раздирали хришћанску екумену, од средине VI до краја X века.

„Сада ће све бити лакше“ – у праву је патријарх Кирил! Од сада ће „историјска машина“ –диктограф – све радити сама, аутоматски, по уграђеном екуменистичкомпрограму. И неки православни језуита, који се можда неће звати Винстон Смит, али ће седети исто овако као и поменути Смит – негде у Москви, Београду или Константинопољу – и чешаће се спајалицом по носу, док буде спајао „диктографисане исправке“, пре но што их убаци у „рупу за памћење“. Биће то сложен и мукотрпан посао, али изазован – јер треба преправити читав један миленијум „хришћанског јединства“; треба прерадити све књиге и рукописе, писма и брошуре, који поричу то јединство и поново их издати, али тако да нико не примети да су вршене исправке.

Треба у „рупу за памћење“ убацити Марка Ефеског и полемику Григорија Паламе са Варлаамом; Светог Александра Невског и његову сјајну победу на Чудском језеру и све полемике цара Ивана Грозног са језуитима. Треба убацити, али исправљене, све древне рукописе против латинске јереси. Из Номоканона Светог Саве избрисати све догмате Светих васељенских сабора који, под претњом епитимије, забрањују свако општење са папистима – убацити у „рупу за памћење“ и диктограф ће сâм, под дејствомекуменистичкогпрограма, извршити све потребне измене. Треба уклонити и у „рупу за памћење“ убацити све што подстиче „верску нетрпељивост“ према „западно-хришћанској цркви“. Све књиге Светог Јована Кронштатског, Теофана Затворника, Сергеја Брјанчанинова; све књиге Светог Николаја Велимировића, Јустина Поповића, Серафима Роуза треба очистити и добро испрати у млакој води „политичке коректности“, осушити док не избледе и тек тада убацити у „рупу за памћење“.



Сва прошлост, дакле, мора да прође кроз „рупу за памћење“ – да постане огледало садашњости; да све изгледа тако као да смо одувек били у „братској љубави“ и као да међу нама никаквих спорова никада није било.

7.
Православни језуита само треба да притисне одговарајуће дугме на тастатури и моћан електронски мозак диктографа покренуће прецизан екуменистички програм брисања и преправљања истине. И док на екрану брзином муње промичу светлуцави бројеви и слова видимо како православни језуита узима још једну „диктографисану исправку“, убацује је у „рупу за памћење“ и задивљен, са поштовањем посматра како то чудо од екуменистичке технике лако и непогрешиво избацује преправљене доказе: да унија у Фиренци никада није ни била оспорена; да је преподобни Јустин Поповић заправо био екумениста, само погрешно схваћен; и да усташе нису клале православне Србе са благословом кардинала Степинца и Римског папе. Степинац је „светац“ – као што се зна!; а папа о том „наводном“ геноциду над Србима – ништа не зна!

А шта ради Врли нови човек Новог Доба док диктограф, вођен сигурном руком језуита, преправља прошлост и утемељује нову, екуменистичку истину? Као у Нојево доба, пред потоп, кад људи: „Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се…“; као у Лотово доба, пред „огањ и сумпор“ са неба, кад људи: „јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху;…“10 – тако и људи Новог Доба, данас, пред појаву „сина човјечијег“: једу, пију, веселе се, тргују, џогирају, уживају, свађају се, убијају се, разводе се – блудниче. Суботом иду у шопинг, недељом у госте код тате и маме; увече тупо зуре у екран, гледају Фарму, Парове иВеликог брата.

Двадесет четири сата забаве на телевизији: спорт, музика, филмови, политика, скројено је само за њих – јер, њихово је право да уживају! Дресиран у ритму периодичног понављањазадовољстава, у оброцима који се одмерено повећавају, човек Новог Доба прихватиће и „нову истину“ екуменизма као још једно задовољство – лако, као што прихвата нова кола, нову моду, нову љубавницу. Да „нова истина“ буде лака, пријемчива и лепушкаста; да буде подмукла и продорна, побринуће се тимови за пропаганду при „Министарству истине“ – CNN, BBC, DW, RT…

8.
Екуменизам постаје нова сома Новог Доба. Да би се опустили, релаксирали своја чула – „напунили батерије“ – сви говоре: о миру, о братству, о једнакости, о срећи, о слободи, о љубави, о демократији, о људским правима – о свему чега неће бити!

Једнога дана, тамо негде око 2054, баш на годишњицу раскола! – зашто да не, они воле округле цифре, миленијумске, згодне су за свечане декларације и карневале – објавићеurbi et orbi: да екуменизам никаквих противника – никада није имао; да никакав Јасеновац – никада није постојао; и да никаквог раскола међу „хришћанским црквама“ – никада није било!

Тек тада – када истина изгуби своје упориште у прошлости и разум свој разлог постојања у садашњости – моћи ће свечано да се зацари Антихрист у храмуУједињенесветске религије. Изнад улаза у тај храм, на црној плочи, златним словима биће исписано: ЧОВЕК ЈЕ БОГ! – ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ЈЕРЕС! – ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА! А сви који се буду опирали том тријумфу силе уједињења биће прокажени и гоњени.

Срећна вам „Нова 1984“!

9.
„Много је касније него што мислимо: Апокалипса је сада!!!“ – упозорава нас отац Серафим Роуз.11 Да ли још делује „онај који сада задржава“ или је Бог већ подигао завесу? Да ли је почео завршни чин ове тужне представе?

У тој представи видећете ратове, преврате и револуције; видећете како пропадају државе и културе, читави народи, језици и писма; и како ишчезавају свети појмови: брак, родитељи, браћа и сестре. Видећете страшне изопачености: властодршце који тлаче и убијају своје поданике; научнике који поробљавају душу и разум човека; лекаре који трују, уместо да лече; настраности које постају модел пожељног понашања. Видећете како нараста дух отпадништва, саможивости и похлепе; како се човек претвара у звер или у плен; како нестају љубав, милосрђе и богобојажљивост. Видећете опсенарство уместо истинске духовности, и духовнике који сведоче мантијом уместо делима…

Свашта ћете видети, али режисера ове представе нећете видети!

10.
Он седи у мраку, дубоко у позадини сцене и чека дан када ће се попети на бљештаву позорницу да прими награду – „Оскара“ за своје животно дело. Тада ће сви устати да га поздраве громким апалузом. И пљескаће му одушевљено и дуго, дуго – док им руке не отпадну!

А шта ако су се они о свему већ договорили? – не само о Украjини, о Сирији и нама на Балкану – него о преуређењу читавог света и успостављању нове равнотеже, али тако да политика балансирања буде подржана духовном еквилибристиком као окултном инверзијом истинске духовности? Онда се пред будућношћу истинског православља отвара суморна перспектива. „Више се не поставља питање да ли си „добар“ или „лош“ православац; питање је: да ли ће наша вера уопште преживети“12.

Овога пута можда неће бити формалне уније, утолико ће бити теже препознати апостазију. Све ће се одигравати по већ опробаном моделу: „ми никада нећемо признати Косово“. Ми никада нећемо признати првенство папе, говориће вам православни језити, али ће се лизати са папом и чиниће све што подупире то првенство.



Православље ће умирати у загрљају „братске љубави“. Исисаваће полако али постојано живу душу православља док од њега не остане само шупља љуштура. А тада ће да одбаце и веру, и екуменизам, и православне екуменисте.

Јер, њима не треба „јединство вера“ – него Један владар света безвере!

1 Олдос Хаксли: Врли нови свет – Београд, 2001, стр.53

2 Читаоца упућујем на моју књигу Глуво доба, издање Духовни луг –Крагујевац, 2015, посебно на текст под насловом: Рефлексија о границама делотворности модерне државе – где се детаљније говори о том феномену тираније баршунастог типа и начину на који тај механизам поробљавања функционише.

3 Олдос Хаксли, исто, стр. 95.

4 Протоколи сионских мудраца – Београд, 2001, стр. 31, 40 и 81.

5 Олдос Хаксли, исто, стр.82-85.

6 Џорџ Орвел: 1984. – Београд, 2012, стр.31.

7 Исто, 32.

8 Исто, 33.

9 Исто, 33.

10 Јеванђеље по Луки: 17; 27, 28.

11Серафим Роуз: Православно схватање света; знаци краја – Епархија рашкопризренска и косовскометохијска у егзилу: www.bskm.rs

12 Исто.





Извор: Царса