Идемо даље што се тиче Шиптара...
Одлучио сам се тада да пођем маршрутом на коју ми је указао професор Пјетро Марко - пут Апулије, Калабрије и Сицилије и да покушам да пронађем остатке некад ту доведених Албанаца са Кавказа. И уистину, било их је око Ређо Калабрије и између Месине и Палерма.3 За белешке о томе истраживању није било места у медијима под Титовом контролом.Напротив, дошло је до најбеднијег подилажења креаторима албанске митоманије из Тиране, која је пропагирала илирско порекло Албанаца; и њихово, наводно, потлачивање од Срба.
ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
Неки академици и уредници (у Срба) повлађују митоманију Албанаца
У тој недостојној улози нашао се и тим српских академика, (онако како данас у Србији опстају Сорошеви плаћеници намештени у такозваним невладиним организацијама). У Зборнику,објављеном у режији Српске академије наука, под насловом «Илири и Албанци», потрудили су се врло знани академици (на челу са Милутином Гарашанином) да се, помоћу археолошких налаза (остатака у тумулима и другим антиквитетима), докаже да су Албанци ту, на Балкану, од памтивека; и да су они потомци оних бројних илирских племена које је Римска империја поразила и подвргла својој управи 168. године пре н. е.Сви смо сведоци, ових протеклих дана, да су се, у нас, поред поменутог инкриминисаног Зборника САНУ «Илири и Албанци»4, појавиле две нове књиге, које су у правом смислу скандалозно фалсификовање историје; обе опет говоре о Албанцима као наводним Илирима. Не би то, можда, било за чуђење и осуду, да у међувремену нису многе недоумице о кавкаском пореклу Албанаца расветљене. Најпре, појавом неколике древне мапе у књизи истакнутог српског Јеврејина Hugha Rotha «Косово – искони»; у тим мапама се види Албанија на подгорини Кавказа и у Прикаспију. Нешто касније, у нас су објављени резултати истраживања руских научника, па и историчарке Светлане Плетњове у књизи «Хазари»; саопштени су антички и средњевековни извори који прате постојање и узурпирање (од стране суседа) Албаније, као вазалне државе моћног персијског царства; и то приказано, из века у век, за читавих два
миленијума. (То дајемо, као прилог реферата у виду «Хронологије кавкаске Албаније»).Ово је требало да имају у виду и наши академици, а на које смо кивни, јер су олако закључили да су Албанци пореклом Илири, чиме су подстакнуте њихове (албанске) фрустрираности и свирепа агресивност.
Ради одржавања континуитета у хронологији праћења кретања Албанаца из њихове прапостојбине пут Европе (и Балкана) да саопштимо оно што не помиње Плетњова, а врло је битно за нашу тему: шта се то догађа у праскозорју албанског искрцавања (од стране Арапа) на Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и Ромеја (Византинаца). Још нешто врло битно: у том периоду, кад још ни једног Албанца нема у Европи (па ни на Балкану), одржава се свенародни сабор у Дувну, где су присутни представници Срба из свих њихових кнежевина од Епира до Истре. Цар Константин Порфирогенит у свом делу «De administrando imperio», наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију (Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику «покрштену Србију» иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива «Западна Србија»).Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја (Византинаца) и Арапа, био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада ни помена о било каквом трагу постојања некаквих «Албанаца – Илира». И то сазнање требало би да допринесе обуздавању параноичности албанских лидера и маса, њихову умишљеност да су они наследници на земљама (српским) некадашњег Илирикума. Та опседнутост историјским фалсификатом, према закључцима социјалне психологије, изазива трауматичне последице: увећава агресивност Албанаца. На сабору у Дувну одређено је а на просторима савеза српских кнежевина (од Римљана назив Илирикумом), на огромној територији – од Ливна до Скадра буде организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење поверено је «Главном сабору у Дукљи». Назначени су називи тих удружених епископија: «Антибарум, Будиам, Ецатерам, Дулциг-
нум, Суациум, Скодрум, Дривастус, Поллетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац (хумлиум)5
Ова црквена организација у савезу српских кнежевина се дешава у јеку кампање организоване по наредби цара Василија I да Срби примају хришћанство (од 867. – 886. године). Албанци су тада на Кавказу. Они су приморани, од Арапа, да пређу у ислам. Ускоро ће бити расељени и расути по арапском калифату, а један њихов део је пребациван на Сицилију и у јужну Италију тада у арапском поседу. Одатле ће знатан део тих Албанаца бити пребачен преко Јадрана, на Балкан, на српско тле (око Кроје у Зети). У вековима који ће позније доћи ти ће Албанци постати најамнички зулумћари, устремљени на Србе и њихова добра. Али, узорпација је усмерена према жупама Старе Србије, а не према другим српским земљама Илирикума.6 Порфирогенит је забележио да су «архонти Травуније (Херцеговине) увек били под влашћу архоната Србије» (реч је о великој «покрштеној Србији» како је цар, историчар, назива. Та Србија се протезала од Дрине на Истоку до Истре на западу и од Јадранских планина до Драве.Србофоби и историчари знају, такође, за булу папе Александра II (1061-1073.) да је «међу девет бискупија реорганизоване Дукљанско-барске Метрополије» и једна «за Стару Србију, а друга за Пилот, која се на истоку граничи са малом реком Валбоном». Знано је, такође, да су у то време, у Пилоту били настањени Албанци, доспели ту недавно од Кроје – свог уточишта после преласка Јадрана (из Сицилије и јужне Италије), па ће и Стеван Немања њих ставити под своју контролу,што и бележи у свом «Житију» (као Свети Сава), стављајући им на знање да имају пребивалиште на српским имањима, које су власници напустили за време српско (Зета) – византијског рата,када су одреди српског кнеза Војислава намамили у гудуре од Епира до Бара силну војску Ромеја,чијих је шест «стратега» (команданата корпуса) погинуло као и 40.000 бораца.На молбу српског краља Бодина, који је објединио све српске кнежевине и проширио границе до Солуна (а погинуће 1101. године, на Косову – у Неродимљу: мрамор није очуван), папа Климент III Виберт подигао је барску епископију на степен «Дукљанско-барске надбискупије».Одредио је да њој буду потчињени следећи бискупи: которски, улцињски, свачки, скадарски,дривастски, полатски (у Пилоту), српски, босански и травуњски (Требиње). Дакле, још је било прерано да се шака Албанаца депортована из Сицилије и дужне Италије и размештена око Кроје,региструје као неки ентитет у балканским збивањима. Видели смо тек ће на почетку владавине Стевана Немање, који је обновио «Своју дедину», то јест: све делове Бодиновог краљевства,Дривест и Пилот бити настањени Албанцима. Подсећамо да у повељама цара Византије(«Источног римског царства») Василија II, називаног «убицом Бугара», из 1019. и 1020. године нема ни помена о постојању Албанаца на Балкану, а Василије је баш у то време, са својим трупама, «чешљао» управо пределе на којима ће се, двадесет и три године касније, настанити«Албанци», доведени из јужне Италије и са Сицилије.Нажалост, на срамоту српске историографије, овај процес почетка ширења Албанаца из Кроје, најпре ка северу, па потом ка југу, и на крају ка истоку, није обрађиван нити тумачен.
Задржали смо се на овим догађајима (саборима у Дувну и у Сплиту, те рату између Арапа и Ромеја – Византинаца око Сицилије) да бисмо констатовали, са чуђењем, да наши академици –писци саопштења у Зборнику САНУ «Илири и Албанци» нису обратили пажњу на та збивања, јер би им било јасно да ту нема нигде спомена о присуству Албанаца на Балкану. Такође, било им је познато (требало би да буде!) да присуство Албанаца на Балкану прва региструје принцеза Ана Комнина, објашњавајући да су 1081. «Албанои», тј. Албанци, напали око Кроје, норманске инвазионе одреде на Византију. (Албанце су у тај предео настанили Византинци 1043. године пребацивањем са Сицилије, где су их са Кавказа довели Арапи).Оставимо, зачас, по страни наше заблуделе академике и њихов Зборник САНУ «Илири и Албанци», да бисмо се згранули над најскорашњијим фалсификаторским и антинационалним радом две наше националне институције – о истој теми.Те две националне институције, које драстично кривотворе историју на штету Срба су:«Политика» и Завод Србије за издавање уџбеника. Тако, Политикина «Енциклопедија Британика»(коју је приредио доскорашњи главни уредник тог листа Милан Мишић) експлицитно тврди,повлађујући се митоманији Тиране и измишљотинама два немачка србофоба: «Албанци су потомци Илира ...»7
А у уџбенику Завода за уџбенике и наставна средства Србије (директор и главни уредник Радош Љушић, из Истока, професор филозофског факултета) – «Историја за 6. разред основне школе» који је написао академик РС Раде Михаљчић (раније асистент академика САНУ Симе Ћирковића), са нешто обазривости протура се иста теза: «Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира ...»8 Региструјмо: та се фалсификаторска ујдурма и брука догађају и после «открића» лидера
Албанаца са Косова (њиховог председника) Ибрахима Ругове: непосредно пред смрт посетио је папу Војтилу и «поверио» му се да Албанци нису Илири; већ како је рекао: Дардани; Ругова је то саопштио и у «Corriere dela sera».Да су Милутин Гарашанин и други академици (Фанула Папазоглу, Владислав Поповић,Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић) писци Зборника САНУ «Илири и Албанци», располагали овим сазнањима и чињеницама о Албанцима на Кавказу, (а о томе су постојали писани извори на јерменском, грчком, персијском, турском и арапском језику) не би онолики труд уложен у у прекопавање тумула и хумки по Балкану; а све да подрже тезе (Тиране и двојке немачких квази историчара) о илирском пореклу Албанаца, а то је служило као тапија на српске земље.Ни бард српске историографије Владимир Ћоровић није помогао у расветљавању српско-албанских односа, односно није развејао маглу о пореклу Албанаца и њиховом живљењу на Балкану. Он каже (у свом «Историјском лексикону»): «Албанци носе име једног већег илирског
племена (Албанои).» Није знао да Албанија није била на Балкану већ на Кавказу; да јесте вазална држава («провинција») али не византијска већ персијска; и да је у тим вековима Персија брани од најезде Хазара и Хуна, а касније од Шавира, Авара, Византинаца, Турака. Подробно о томе бележе историчари Византије (за период од 370. до IX века): Менандар, Теофилат Симоката,Теофан, Мојсије Каланкатваци.И велики Јован Цвијић је био у заблуди, некритички прихватајући тумачења неких немачких историографа о илирском пореклу Албанаца9. У мом раду «Откуд и откад Шиптари у Старој
Србији – «Космету», подсетио сам на закључке Елен Ервелар, ректорке париске Сорбоне, о томе шта наноси православној цивилизацији, како она каже: «папска подлост и варварство Запада».Додирнућемо једно витално подручје примене тога упозорења Ервеларове. Реч је о преименовању древног, од свих држава прихваћеног (кроз векове), назива Стара Србија, са признатим мапама – у назив «Космет»; па «Косово», те напоком у албанско «Косовâ». Донекле је ту тему обрадио професор Правног факултета Стеван Ђорђевић, али она тражи потпунију експликацију. Далеко ширу и од оне коју је од мене прихватио (и објавио) Хуго Рот у својој књизи«Косово-искони».10 Не будимо наивни: тема је одвећ изазовна. Откуд настала пракса да се у провинцији (Старој Србији – «Космету»), пређе на спомињање само једне жупе, Косова, од њих десет забележених у свим старим повељама и картама. Користећи метод «подлости и варварства»(како је запазила Елен Арвелар), идеолози психолошког рата из САД и са Запада, хтели су да читав свет убеде да се у отимању свих жупа Старе Србије ради само о једној малој котлини, са називом Косово; а познато је и њима као и нама да је Косово понајмања жупа Старе Србије –«Космета» (једино је Дреница незнатно мања). Недавно смо у «Политици» дали податке о
баснословним рудним богатствима свих девет жупа Старе Србије. Само налазишта стратешких метала: хрома, никла, мангана, молибдена, бора, олова, цинка и других, процењена су на: 1.000 милијарди долара; а већ и врапци знају да цело Косово лежи на лигниту чија је вредност 500 милијарди долара.
Сада се ради на примени ДНК у испитивању порекла и сродства народа Европе. А зашто се не би испитивао и важан показатељ везаности неког националног ентитета за раније (или постојеће) станиште – и путем установљења биолошког диверзитета: које су животиње узгајали и шта је од тога остало (или сачувано) на новом станишту. На пример, познате су миленијумске очуване врсте паса код Срба, што бележи светска кинологија: српски планински гонич, српски панонски гонич, шар-планинац. Из личног искуства (кроз вишедеценијско живљење са Албанцима) знам да постоје неке врсте паса које су Албанци пренели са Кавказа; исто као што имају своју, отуда доведену, врсту крава и бивола, то јест провенијенције са Кавказа. Тамо су и однеговали национални занат – суво зидарство, по чему их истиче и највећи филозоф историје цивилизација, Арнолд Тојнби. Сви ти интердисциплинарни елементи препознавања били су потпуно занемарени у истраживањима поменутих наших академика, аутора радова у анти-српском Зборнику САНУ «Албанци и Илири».
Већ сам надуго објашњавао, пишући и усмено излажући, зашто Албанци не усмеравају правце својих завојевања пут подручја које је заузимала древна Илирија – наводно њихова прадомовина, него хрле ка богатом српском Поморављу. Разлог је не само у богатству Поморавља, већ у отпору на који је спремно становништво подручја старог Илирикума, а у којима, од памтивека, живе Црногорци, Херцеговци и покатоличени Срби у Далмацији; ту још постоје, у
већини регија, племенске везе; односно, испољава се стара племенска солидарност у сваком погледу; па и у узајамном притицању у помоћ у случајевима туђинских продора. Е, тога у Србији нема, јер је у њеном пространству, од Косова до Суботице, растурена племенска повезаност. Чак,село не притекне у помоћ суседу у случају елементарних непогода или пожара. Ту одавно живи пословица: «Нек комшији цркне крава!»Но, насупрот таквој отуђености и индоленцији Срба, како за комшије, тако и за своје страховите жртве (о чему је отворено и документовано дала свој суд академик Јелена Гускова у београдској «Правди» од 3. јула 2007. године (на страницама 8 и 9), - Шиптари (Албанци)безобзирно развијају своју освајачку стратегију, подупирући је развијањем фанатизма,заснованог на митоманији и препотентности и наркоманској самоуверености.
Да су методи завојевачке идеологије албанских митомана и зулумћара инкорпорирани и у стратегију: «Циљ оправдава средства», сведоче невероватно сумануте и дрске тврдње албанског историчара др Скендера Ризаја: «Трачани, Египћани, Јевреји, Арабљани, Палестинци и Грци су шиптарског порекла». Преносећи овај цитат из књиге Јеврема Дамњановића «Косовска голгота»
(Београд, 1988), Јован Деретић још додаје тврдњу Ризаја: «И Мојсије и Мухамед су такође Шиптари».11
ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ
I Девет древних жупа Старе Србије («Космета») од почетка албанске узурпације до окупације НАТО пакта У «Космету» (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа, како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину,Биничкој морави, Призренском Пољу, Лабу нема, тада, Шиптара. У Пећи, на пример, тада није било ни једне албанске породице... Чак, 1838. године, скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва. А данас,после НАТО агресије, под подлачким називом: «Милосрдни анђео» у Пећи (седишту српског патријарха) живи само један Србин!
У «Дечанској повељи» из 1330. прецизирано је да Метохија и околни крајеви припадају Дечанском властелинству (89 насеља, од којих су само три настањена Албанцима, и то на западној страни Проклетија). У тим насељима је било 3.433 куће, а од тога арбанашких само 44 (1,8 одсто).У византијским изворима име Албанци као «Албанои» (доведени насељеници, а не – народ) је први пут поменуто 1081. у описима најезде Нормана, а међу самим Албанцима тек 1595, када је Марко Гини изрекао: «La mia natione Albaneze».А ево како у тим вековима, од успоставе турске окупационе управе у Старој Србији (где су се Турци вратили тек 36 година после боја на Косову), сведоче најпоузданији судитељи: ватикански бискупи.
Млетачки посланик, код турског падишаха, Јаков Соренцо је забележио да улази у Србију када је 1575. прешао реку Дрим код Светог Спаса у данашњој Албанији. О Србији са аутохтоним српским становништвом без примесе Албанаца тако пише и барски надбискуп12 Марин Бици 1610. А демографску слику о готово стопостотној етничкој српској супстанци у Старој Србији (на
«Космету») износе и бускуп Петар Мазареки 1623. и надбискуп Ђорђе Бјанки 1638. године.Те непобитне чињенице о утемељености Срба на Космету, неразумно и срамно, изазивачки и малициозно (а свакако игнорантски), негира надобудни помоћник масона и србофоба М. Ахтисарија «посредник у преговорима о статусу Косова», Алберт Роан.13 Србофобијом и русофобијом14 надахнут А. Роан, ваљало би да завири у архиве (њему надређеног) Ватикана, где би нашао не само цитиране наводе најупућенијих званичника Свете столице, већ и извештај скопског надбискупа Матије Масарека из 1764. године. (Роану је та година полазиште за право Шиптара да присвоје Космет). Масарек тада саопштава да су Албанци тек почели да продиру у Стару Србију, у рејону Ђаковице (област Хас). Надбискуп папи пише да су албански злочиначки фисови провалили из гудура Проклетија, тек у другој половини 18. века: «Maledetti Albanesi, i quali per forza si sono impadroniti di quasi tutti gli terreni scismatici e cattolici serviani» (Проклети Албанци,који су силом запосели земљу Срба православних и католика).Настаће и процес преласка српских домаћинстава, притешњених зулумима, у ислам, као и њихово укључење у албанске «фисове». (И дан-данас у многим таквим домаћинствима чувају се иконе светаца – славе, што је српска посебност јединствена у хришћанству и човечанству).Отуда и закључак немачке истраживачке групе, после студијског испитивања на Балкану у другој половини 19. века: «У ствари, велики део данашњих Албанаца нису ништа друго него албанизовани Срби.» Истраживачи набрајају готово све Малисоре, Дукађине, становнике округа Елбасан, једно од највећих албанских племена Красниће.15 Свега је још било у потоњим зулумћарским временима на том простору (под Турцима, Аустро-Угарима, Италијанима, Немцима, комунистима), да би већ деценију и по одјекивао – развијачки,погубан за целу нашу планету антицивилизацијски, заснован на шовинистичком етноцентризму,поклич «независно Косово».Одузимање Србији њене матичне територије, назване «Српски Јерусалим»16 и васељенским светилиштем, проглашењем независног Косова било би као планетарнии упаљач цепања многих држава. Од шпанске Баскије, румунске Трансилваније, Белгије, Француске, руског простора,преко алжирско-мароканске Кабилије (са Берберима), до кинеског двадесет пет милионског Синкјанга и више државица САД: почев од Тексаса до Калифорније (са већином Мексиканаца);требало би прва на удару «по преседану Косова» да буде и Велика Британија – она би се распала на Шкотску, Велс, Енглеску, Ирску. Наши прваци се слугански устручавају да отворено споменуте претеће могућности.17
Сведоци смо антицивилизацијског процеса преименовања, у коме је Стара Србија на свим старим картама означавана као «Vecchia Serbia», да би током једног века, (ХХ-ог), појмовно била преобраћена у Космет, онда у Косово, односно Коsovâ. Албанци су (под заштитом НАТО-а)променили и многовековне српске називе градова, свих насеља, река, планина.Гледано у историјској провери, Косово је само једна од девет жупа Старе Србије. Једино је
жупа Дреница, која обухвата 496 km2, мања од жупе Косово (502 km2). Од Косова су, на пример,троструко пространије Биничка Морава, а два и по пута Метохија.Тако су експанзионистички мозгови и стратези тим «сублимирајућим» називом (Косово),избрисали вековна имена преосталих осам жупа Старе Србије, укључујући и Метохију која је као Хвосно - миленијумски припадала Дукљи – Зети (Црној Гори), што би јој требало вратити, да постане њен престижни развојни регион, а и одбрамбени бастион српства.У свему томе се препознају неоколонизаторске амбиције и стратешки апетити западних великих сила, јер су Косово и Метохија, тј. Стара Србија, не само изванредно богато подручје, већ и правац од незамењиве стратегијске важности који води ка Босфору и даље ка Азији и Русији.Уосталом, не тврди Збигњев Бжежински залуд да је «Балкан потенцијално геополитичка награда у борби за европску супремацију». Потврду ове тезе доказала је историја: Рим и Византија су очували своју хиљадугодишњу владавину на континенту ослонцем на Балкан; такође, Отоманска империја је поседујући Балкан трајала пола миленијума. Вероватно би и Стаљин то остварио (имајући Варшавски пакт) да му се није испречила Југославија под Титом (са Србијом у средишту Балкана). На размеђи II и III миленијума, Запад ризикује да изгуби Балкан ако се повинује пројекту о стварању Велике Албаније, а занемари историју и потенцијале Србије.
II Стара Србија («Космет») – ћуп злата
Стара Србија саздана је на тлу баснословних богатстава. Она су одвајкада привлачила освајаче, а данас и ове из евроатлантског НАТО пакта, предвођеног САД. Познати су науци, али недовољно српским житељима, дубоки историјски трагови тог користољубља у плановима преотимања српских земаља. Упућујемо на запис византијског историчара Кристовула из прве половине 15. века: «Ипак, није било само то (потчињавање Срба), него су га (султана) покренула (против Србије) и изванредна својства земље, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, које рађа све могуће плодове и све богато даје ... Али најважније је оно у
чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро избија тако рећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од онога у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена. Она се поносила својим богатствима и својом моћи, била је краљевство, располагала је многобројним и пре свега богатим градовима, као снажним и тешко освојивим тврђавама».18 Ова Кристовулова запажања, модерним техникама у истраживању, потврђена су вишеструко.
Најновији увиди показују да само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара.Угаљ се «налази испод градова, варошица, села и инфраструктурних објеката», саопштено је у једном истраживачком налазу.19 Ревири оловно-цинкане руде су у Старом Тргу, Ајвалији,Кишници. Руда никла је пронађена на Голешу, Главици и Старом Чикатову. У подручју Ђаковице и Ораховца су лежишта хрома. Бакар и манган распростиру се широм Проклетија. Лежишта магнезита су на Голешу, Стрезовцу, у Дечанима и Дубоцу.
Није чудно што су та богата налазишта запела за око многима, Американцима пре свих, али је чудно ћутање о званичним проценама вредности тих богатстава.Процена вредности налазишта олова, цинка, сребра, никла, хрома, мангана, молибдена и бора (најтраженијих стратегијских руда), иде до око 1.000 милијарди америчких долара.Налазишта бора су највећа у свету. Амерички милијардер Сорош дрско се усудио да понуди «у кешу» две милијарде долара Србији да му прода Космет (такав цинизам и бедастоћа превише су и
за једног Јеврејина, мађарског порекла, макар био перјаница међу србофобима – са својим пајдашима из «Кризног штаба»: Весли Кларком, Махти Ахтисаријем и сличним ноторним уништитељима Срба).
Све је више информација и о изузетним резервама нафте на том подручју; као и руде уранијума. О косовско-метохијским ревирима нафте извештавала је недавно московска «Правда», поуздано тврдећи да су шездесетих година одрађене четири бушотине од којих су три биле врло издашне (лист додаје да је сва та документација мистериозно нестала).20 Морамо да нагласимо чињеницу да се на Косову и Метохији, упркос употреби бомби са осиромашеним уранијумом у НАТО агресији 1999. године, налазе најчистија изворишта и речни токови Европе, довољни да питком водом снабдевају цели наш континент, а и све жедне земље Медитерана. Лим, Ибар, Бели Дрим, све три Бистрице, Ереник, Лепенац и Јужна Морава су наше непресушно богатство. А у времену које ће неумитно брзо доћи, то богатство ће бити conditio sine qua non људског опстанка.