Националистичка тематика!

Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
НЕКО НАС ПОСМАТРА Службе масовно прикупљају податаке о комуникацији народа Србије!

Шер фондација тврди да институције из цивилног и војног система безбедности Србије годишње прикупе више стотина хиљада података о комуникацији грађана у нетранспарентној процедури и често без одговарајуће контроле обраде личних података.


У томе им помажу, како наводе у новој анализи, компаније које пружају услуге мобилне телефоније и интернета, које арбитрарно примењују важеће обавезе и самостално процењују да ли су захтеви органа јавне власти правно основани.

0-13-700x467.jpg


Појашњавају да су користили годишње извештаје које су компаније мобилне телефоније дужне да достављају служби Повереника, у складу са изменама Закона о електронским комуникацијама из 2014. године. „Ову обавезу имају и органи власти, иако су полиција и тајне службе ове статистичке податке најпре окарактерисале као тајне“, наводи се у извештају фондације.

Како кажу, само један оператор мобилне телефоније, Теленор, забележио је у 2016. години скоро 300.000 самосталних приступа подацима о комуникацији грађана, а та компанија је уједно и једина која, у складу са законом, пријављује самосталне приступе органа власти својој мрежи.

„Мада друга два велика оператора изостављају самосталне приступе из својих годишњих извештаја, Војнобезбедносна агенција наводи да се `за приступ задржаним подацима о електронским комуникацијама користе приступне апликације оператора ВИП, Теленор, МТС и Телеком`“, наводе у фондацији.

Додају да је тренд раста видљив и у евиденцијама државних органа, па је полиција прошле године упутила укупно око 97.000 хиљада захтева за приступ задржаним подацима или 20.000 захтева више него 2014. Подсећају да одлуком Уставног суда задржани, односно подаци о комуникацији, представљају личне податке на које се примењује општи режим заштите људских права и слобода.

„Упркос унапређеној законској регулативи, процедуре у овој области и даље су нетранспарентне, док би количина података о комуникацији грађана која се обрађује без довољне контроле требало да послужи као сигнал да се треба позабавити овом праксом“, наводе у Шер фондацији.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Војвода Степа Степановић: „Хиљадили се такви синови“

Малена Србија је 1914. године била увучена у сукоб великих сила. Њени животни интереси и опстанак у паклу светског рата били су угрожени, али војска која има овакве војнике може да буде побеђена али никад поражена.

Прве велике победе Антанте, на Церу и Колубари 1914, повлачење преко Албаније 1915/16. и, касније, пробој Солунског фронта 1918. године, пали су на плећа српског сељака домаћина. Оставио је породицу, њиву и стадо да би бранио и одбранио своју Србију и ослободио и ујединио Србе, Хрвате и Словенце. На том ратном путу није чинио злодела због којих би се његови потомци стидели. Није се светио, иако су непријатељи били немилосрдни према њему и његовој нејачи.

Књига Антонија Ђурића „Овако је било“ саткана је од прича солунаца.Међу многим херојским причама налази се и исповест војника сељака Михаила Жунића. Препричао је догађај са фронта за који је чуо од свог команданта, потпуковника Живадина Стојановића.

Негде испод Соколца, 1916. године, причао је потпуковник, један наш војник зароби бугарског наредника. Војник је био коњаник, на извиђању. Коња је везао за једно стабло, па се пешице упутио кроз шибље. На једном извору – приметио је бугарског наредника. Умивао се, расхлађивао водом. Повремено је марамицу натопљену водом стављао на чело. Наш војник је учинио још два – три корака напред. Једно „пст“ и – бугарски наредник се окренуо. После је дигао руке увис

…Наш војник је узјахао свог коња, а заробљеног наредника пустио испред себе. Но, тек што су прешли коју стотину метара, наредник се срушио. Подигао се на колена, склопио руке за молитву и рекао: „Убиј ме, братко, молим те. Убиј ме, не могу даље. Болестан сам. Изгорећу од неке ватре. Малаксао сам. Не могу даље. Прежали један метак…“

Није то могао да учини наш војник. Није могао да убије свог заробљеника. Сјахао је, с тешком муком подигао заробљеног бугарског наредника у седло. Он је пешачио. Требало је да пређе око два и по километра до своје јединице. Сваки час се освртао и гледао да наредник не падне с коња. Придржавао га је… Пред својом јединицом наишли су на војводу Степу Степановића. Војвода је посматрао необичан призор, не знајући о чему се ради. Али нашег војника је спопао страх: шта ће рећи славни војвода? Како је смео да учини тако нешто? Зар заробљеном бугарском војнику дати коња? Војник је стрепео. Војвода је показао интересовање, тражио је да му војник потанко исприча шта се догодило. Кад је наш војник рекао да га је бугарски наредник молио да га убије, јер није могао даље да хода – одлучио је да му уступи свога коња.

„Хиљадили се такви синови“ – рекао је војвода. „Никад српски народ неће пропасти. Добро си поступио, војниче! “

В.М
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Отац Симеон Рукумијски: Ја се у Бога уздам!

"Нека добро знају новотарци у Српској Цркви, да се ја не плашим што ово говорим. Нисам ја овде случајно дошао, па нећу ни поћи случајно. Колико су наши корени овде дубоки, наше молитве и наше муке, то Бог зна! То Бог зна, и ја се у Бога уздам. Не уздам се ни у вас, браћо и сестре, него се у Бога уздам! У Бога се треба уздати – не у човека. Свако је проклет ко се узда у човека. У Бога се уздај!
Уздај се у Његове пријатеље: у Светог Оца Николаја нашег заштитника, у Светога Саву и Светога Симеона Мироточивога – наше духовне родитеље, у Светог Владику Николаја; у наше Мученике да се уздамо; да се уздамо у молитве Мајке Божије. У њих да се уздамо, па ћемо видети ко је јачи: да ли безумници који данас тако дрско раде, или је Бог са Светима Својим јачи! Видеће ко је јачи! Нека ударе, ако имају петљу! Нека ударе на манастир, ако имају петљу! Прете како је „на реду сада Рукумија“. Е, видећемо!"
+++

...Наш посао овде на земљи је борба, борба до краја. Ђаво је данас успео много да учини, зато што смо ми много грешили и као млади, али и сада, и тако је охладнела љубав међу многима. Љубави, дакле, нема, зато што нема Благодати Духа Светога у душама људским. Тамо где је Бог, не може бити мржње, не може бити подозревања. Јер тамо где је Бог, тамо је љубав.

Сам Господ Исус Христос каже да ако смо Његови ученици, онда ћемо се препознати по љубави коју имамо међу собом. Ако свако мисли да зна нешто, то само води препиркама и ту нема љубави. Дакле, потребно је да призивамо Духа Светога свакога дана, и то не једном, него више пута. Исто тако, треба се молити више пута молитвом Оче наш и другим молитвама; треба се молити молитвом Исусовом која гласи: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога! Та молитва има мало речи, али је у њима све садржано. То је најсилнија молитва од свих молитава/.../

Господ наш Исус Христос каже: Покајте се и верујте у Јеванђеље! Треба да се кајемо и да верујемо у Јеванђеље – у Радосну вест. Потребно је, дакле, најпре покајање, јер ко се не каје, не верује у Јеванђеље. Такав хули на Бога и на Његово Јеванђеље. Тако чине ови модерни данашњи теолози, ови много „научени“, надувани. Они немају веру у Бога Живога, јер када би веру имали, имали би страх од Бога. Премудри Соломон каже да је почетак мудрости страх Господњи.

Али човек треба да верује у Бога, да би се бојао Бога. Како се можеш бојати Господа Бога, ако не верујеш у Њега? - или ако је искривљена вера у Бога. Страх од Бога је почетак мудрости. Али то није страх од освете Божије, то је страхопоштовање; то је брига да не увредимо Онога који нас бескрајно воли, Који нас бескрајно љуби; Који је Сина Својега послао да би нас људе заблуделе спасао од греха, смрти и ђавола. То је љубав, а љубав се показује послушношћу.

Син беспрекорно, савршено слуша Оца; Дух Свети такође – и Оца и Сина. И по томе се види да је Бог Љубав. По послушности се то види. Свети ап. Јован каже да је Бог Љубав, и на делу видимо како Он то чини. Он слуша Оца Свога небескога, и то докле? - да постане човек, да буде разапет, да буде попљуван... И то ради чега? – ради нас људи и нашега ради спасења.

Читајмо Катихизис Светог Владике нашег Николаја. Читајмо и учимо се правоверју. За вас који у свету живите доста је да знате „Веру светих“ – Катихизис Светог Владике Николаја. Али да би та наука ушла у човека, потребно је да се живи по тој науци.

Јер ко не живи побожно, ништа не може знати о Богу Живоме, нити о себи и о путу спасења... Све је мутно таквој души. Потребно је да се Бог слуша, да бисмо знали о Богу оно што је потребно нама; да бисмо знали циљ живота и да бисмо знали пут до тога циља. А пут до циља је љубав, али не нека љубав замишљена, љубав екуменистичка, него љубав која дела; која чини добра дела; која слуша Бога Живога и извршава Његове свете заповести, које су нама дате ради вежбања у добру, да бисмо тако показали љубав према Њему, а не ради нечега другог.

Рекао сам малочас: ко љуби он и слуша и поштује. Ко не слуша, он не поштује и не верује. Он је безверац, или кривоверац заблудели. Окретање леђа Господу, оно чини да човек охладни, да изгуби смисао животу. Бог није окренуо леђа никоме од нас. Можда то негде тако пише у Светом Писму, али то не треба схватити буквално. Господ је свуда присутан и сваку душу Он зна, зна њене мисли, познаје је целу, од почетка па до краја. Бог зна све шта ће бити, али то Његово свезнање не смета нашем правилном почетку, са покајањем и вером у Јеванђеље. Значи, наша слобода ничим није нарушена и избор је човеков да ли ће служити Богу или ђаволу. Наш је избор, браћо и сестре, да ли ћемо се пунити светлошћу, или ћемо се пунити мраком.

То је наш избор! Када призивамо Духа Светога, ми се тада пунимо светлошћу, Његовом науком, науком Божијом, науком Духа Светога. Ако неко чита накарадне књиге, лажне књиге, књиге писане духом ђавољим, књиге писане гордим главама, писане гордељивцима, читајући те књиге човек се пуни мраком и осећа како се узнемирава. Јер тамо где је Бог, ту је мир. И по томе знајте које су књиге добре. Дакле, књиге које доносе мир вашим душама, то су добре књиге, а оне које уносе неку сумњу, нису од Бога, већ од ђавола.

И са тим књигама слободно можете ложити ватру. Те књиге нису низашта друго осим за огањ. Књиге за храњење душе су Свето Јеванђеље, Псалтир, Житија Светих, дела Светих отаца... то су књиге за храњење душе. Стручне књиге – то је нешто друго. Човек који се бави неким послом, мора да зна свој посао и да се томе учи из стручних књига. И те књиге могу да се читају, јер је то човеку потребно за овоземљски посао, за овоземаљски хлеб.

А хлеб небески да би се јео, и да би се јео без осуде, потребно је да се хранимо светлошћу Духа Светога – Благодаћу Духа Светога. Тако се човек просветљава. Ја сам се много пута уверио, такорећи свакодневно, шта значи Реч Божија. Читајте Реч Божију, па ћете видети шта значи Реч Божија. Сваки дан долази овде неко са помраченим очима, са мутним погледом, са тамним очима (у духовном смислу тамним), са очима из којих избија духовна тама – о томе ја говорим - и када ја човеку почнем да читам књигу „О оптимизму“ Св. Владике Николаја, после кратког читања, од свега неколико страница, види се лепо како се човеку промени поглед.

Али шта је услов за то? – Услов за то је да он прими ту реч. Ако је не прими, он одлази одавде у горем стању него што је дошао. То је моје искуство. Но, имамо искуство и наших Светих Отаца. Рецимо, када је Св. Василије Велики говорио о Богу, неки су видели како му огањ излази из уста. Свака душа која је примила реч, просветлила се. Та је душа отишла нахрањена, окупана. Служба Божија има ту силу да окупа душу људску. Има ту силу зато што је ми вршимо онако како је прописано нашим Светим Оцима. Наши Свети Оци, наш Свети Сава и сви српски мученици, свештеномученици, преподобни оци и матере, наша деца мученичка, сви су они слушали Службу овакву каква се врши овде код нас, коју служимо из ових наших старих књига.

Те књиге највише ђаволу сметају/.../ У овим нашим старим књигама записана је истина Божија. Када су књиге превођене, питање је како се то превело. Увек се у преводу нешто промени. А ове су књиге преводили свети људи са грчког језика на црквенословенски. И то је Амин! Како су преводили ови савремени теолози, ја у то нећу да улазим. Ја читам и књиге у њиховом преводу, али знам и осећам када читам ове наше старе књиге (богослужбене), на црквенословенском, да се моја душа далеко, далеко више храни него када читам те исте књиге у преводу на савремени српски језик. Ово друго више разумем, али од онога осећам већу корист. И зато сам Јеванђеље сада и прочитао на црквенословенском, а не на српском/.../

Нико нема власт да мења Службу, осим оне истанце која је и успоставила Службу Божију. Дакле, када су наши Свети Оци, Василије Велики и Јован Златоусти, написали обрасце Светих Литургија, онда је то читава Црква прихватила. А то значи да су те службе прихватили Сабори наших Светих Отаца, и Сабори наших Помесних Цркава по читавој васељени; те службе су сви прихватили: наши свештеници, калуђери и сав народ је те службе прихватио и зато нико нема право да их мења.

Једна Помесна Црква нема право да мења поредак богослужења, а камоли један епископ, или неколико епископа. Они немају ту власт. Ово што се данас дешава у Српској Цркви јесте узурпирање власти. То је једна незапамћена дрскост у Српској Цркви! Никада такве дрскости у нашој Цркви није било! То је дрско понашање и непослушност Цркви оних који данас новаче на Светим Литургијама... Двери су сада отворене, али ја ћу их касније затворити. И када би сада неко дошао да ми то ускрати, ја бих га избацио напоље! Ако је он јачи, или их је више ту против мене, ја бих онда скинуо одежду и изашао бих напоље.

Али када би мени неко покушао овде да отвори двери у тренуцима када треба да буду затворене, ја бих га избацио напоље! Али, ако су јачи од мене, ја бих, као што рекох, скинуо одежду и рекао бих народу да сви изађу напоље, а они нека служе по своме. Тако се поступа када се врши насиље над неким. А то се десило у цркви Светог Николе у Пожаревцу, пре пар дана. Свештеник који је и старешина цркве, почео је Литургију како треба, а његов рођени брат је, након што је старешина затворио двери, после „Благословено царство...“, поново отворио двери.

То је насиље! На силу они то чине! Је л' то по Богу?! -То није по Богу! То је чисто ђаволска ствар! Кога они слушају?! – Слушају епископа који не слуша Цркву! И нашта се то своди? – На хаос! Треба да се бијемо моткама, је л' да?! Е, па то није за цркву. Мотка треба да ради ван цркве, а не у цркви. А ја сам рекао како требамо да поступимо ако неко ради накарадно, ако ради наопако.

Када почне Служба, тада су двери обично отворене. Има неких свештеника... ја памтим покојног оца Луку из манастира Тумане, који није на почетку Службе ни отварао двери. Он би само свукао завесу, и тако почињао Свету Литургију. Ја чиним онако како сам научио од блаженоупокојеног владике Хризостома и од оца Саве рукумијског, нашег покојног игумана. Како је он вршио Службу, и ја је тако вршим.

Ја Службу вршим чак и из истих књига из којих је он вршио. Дакле, нема никакве промене. Е, сад', зашто ови новотарци држе стално отворене двери, и ко је то благословио, то они треба да објасне/.../ Али ми наслућујемо зашто они тако чине. Зато што Римокатолици немају иконостаса, па да би макар мало наша Служба личила на римокатоличку мису, зато они то чине!

Они хоће да народ види шта попови раде у олтару. Ко је то од народа икада тражио?! Зашто би то народ интересовало?! Било какво нарушавање божанске Службе није од Бога, то је ђаволска ствар. Иако је Сабор наше Цркве три пута доносио одлуку да се Служба треба вршити према вековној пракси, како је могуће да они (непослушни Сабору епископи) то неће да поштују! Ако ти не поштујеш Сабор своје Цркве, па кога поштујеш, слепче један! Кога ти слепци поштују онда, ако не поштују свој Сабор?! То значи да поштују неки други сабор. А који је то други сабор?! – То је нека ђаволска скупштина! Ко је њима благословио да врше Службу како хоће?!

Они заводе наш народ, смућују га, продају веру за вечеру. Видите докле је то дошло, да имамо јерес у Цркви више од десет година. И да такав један још пише уџбенике за децу, а његово учење је предато саборској Комисији на испитивање. А када ће та Комисија да утврди да ли је, и колико, то учење искривљено, ко то зна. Све то намештају... да њихови пријатељи кажу реч о ономе што би требало праведно да се пресуди. Али, има Бога! Видеће они да има Бога Живога! Још како има! Правда „гмиже, али стиже“! Стићиће их Божија правда – безаконике, непослушне Цркви Божијој.

Стићиће их казна Божија, ја сам у то уверен! Али Господ је рекао са Крста, драга браћо и сестре, „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“! Да ли ови знају шта раде, или не знају, не могу да вам кажем. Ја мислим да међу њима има неких који добро, добро знају шта раде. А има и оних који не знају шта раде, али слушају ради хлеба земаљскога, „ради посла“ - како они кажу - да би боље парохије добили.

Они нису ни свесни шта чине слушајући непослушнога. Још се и убеђује тај безаконик, који је рођеном брату отворио Царске двери, још се и препире са народом и доказује како је он у праву што слуша непослушнога. Боже мој, докле смо ми дошли! Какво је то расуђивање, каква је то памет?! Не! - с ким си онакав си, Србине брате! С ким си, онакав си, на то се прича своди. А ко са ђаволом тикве сади, о главу ће му се лупати! Послушност Цркви је послушност Богу. Послушност је од Бога, а непослушност од злих сила.

Нека добро знају новотарци у Српској Цркви, да се ја не плашим што ово говорим. Нисам ја овде случајно дошао, па нећу ни поћи случајно. Колико су наши корени овде дубоки, наше молитве и наше муке, то Бог зна! То Бог зна, и ја се у Бога уздам. Не уздам се ни у вас, браћо и сестре, него се у Бога уздам! У Бога се треба уздати – не у човека. Свако је проклет ко се узда у човека. У Бога се уздај!

Уздај се у Његове пријатеље: у Светог Оца Николаја нашег заштитника, у Светога Саву и Светога Симеона Мироточивога – наше духовне родитеље, у Светог Владику Николаја; у наше Мученике да се уздамо; да се уздамо у молитве Мајке Божије. У њих да се уздамо, па ћемо видети ко је јачи: да ли безумници који данас тако дрско раде, или је Бог са Светима Својим јачи! Видеће ко је јачи! Нека ударе, ако имају петљу! Нека ударе на манастир, ако имају петљу! Прете како је „на реду сада Рукумија“. Е, видећемо! Они ће бити на реду, ако Бог да! Они ће бити на реду! Они ће да се сруше!

Дабогда се срушили, са свим својим безакоњима! Са свим својим одступницима, дабогда се срушили! Дабогда се покајали за све грехе које су учинили својим ближњима! Да ли је то свештенство?! Да заводе народ у непослушност Сабору и Цркви Божијој?! Па то је тако јасна прича. Ја сам још у Смедереву рекао да никада не треба слушати непослушног епископа. Бог нам је дао разум, дао нам је расуђивање да слушамо Цркву Божију. Ја сам се заклео на послушност Цркви, а не неком заблуделом епископу! Када се епископ исправи, онда ћу да га слушам као Бога Живога!

Док се он не покаје и не исправи, нећу да га слушам! АМИН! (народ углас: Амин!) Исто и ви тако поступајте, браћо и сестре! Ако свештеник служи како треба, у реду је све. Али ако не служи, немојте ићи на његову службу! Не треба на таквој служби да будете! Знам да ће доћи и питање шта ћемо да радимо ако неко треба да се крсти, ако неко треба да се венча, ако треба да се опева... долазе питања, долазе разна питања. Бог ће вас научити како да поступите.

Ја се не бих ни опевао од таквих, верујте ми! Рекао бих: баците ме да ме поједу пси! – али се нећу опевати од таквих који то само због пара раде. Човеку који се опева треба да се те молитве приме, да његова душа прође митарства, митарства у која ови новотарци не верују. Они не верују ни у рај ни у пакао, не верују у митарства. Па зар такви да ме опевају?! ПРОКЛЕТО ИМ БИЛО ОПЕЛО ЊИХОВО ЈЕРЕТИЧКО! Шта ми треба такво опело! Ми треба да будемо крштени од правоверних, да будемо опевани од правоверних, да будемо венчани од правоверних, а не од таквих непослушних. Нашта то личи! Само паре! Само паре - сто евра опело! Колико траје то опело?

– Петнаест минута, је л'?! Ето докле је то дошло. Али, даће Бог да се то поправи. Боље је бити у кући својој на молитви, него се молити са безаконицима и непослушнима својој Цркви. Непослушност Цркви је проклетство! То ништа друго није. Какав благослов?! Од кога да узмеш благослов?! Од кога?

- Од непослушнога?! Па ја кад' бих узео благослов од непослушнога, све би се овде срушило ово што зидам! Све би се рушило! Како могу узети благослов од непослушнога?! Зашто да узмем благослов?! Шта би ми то користило?! Ја знам да би ми то штетило, сигурно. Ако се вода рукумијска не квари, ова вода која се точи са славине, по неколико месеци макар је и на сунце ставили да стоји у флаши, а поквари се кад је очита неки који је заблудео, шта ћемо да кажемо онда? Каква је то сила онда у њему присутна?

Е, па није лако. А то су чињенице. Али љубав према новцу, драги моји, љубав према новцу ће довести антихриста; та проклета љубав према новцу ће довести антихриста на власт. Та власт ће трајати три и по године. И чувајте своја чела и своје десне руке, ако доживимо то време. Чувајте чела и десне руке, јер ће се људи печатити у чела и десне руке. Антихристови истомишљеници ће добијати печате у чела, а послушници ће добијати печате у десне руке. На то пазите добро. Јер ко прими печат у десну руку, више неће моћи да се прекрсти. А шта је он онда до један разоружани војник. Такав је онда војник без пушке, без опасача... Он више није борац, већ заробљеник.

Чувајмо се добро свега тога. Да бисте се сачували добро од свега тога, морам вам дати лек. Како да се сачувамо? – Требамо бити у молитви, као што рекох на почетку: „Царе небески, Утешитељу, Душе Истине...“, и до краја да читамо. Када се крстимо, марљиво да се крстимо. Тешко се нама шта чинимо. Иду људи на причешће, а деведесет и више процената њих не зна ни да се прекрсти како треба. А ови новотарци све причешћују. Све би они причестили који дођу на њихову службу, јер је њихово учење такво – искварено.

Не спасава само долазак на Службу, већ оно што се чини на Служби; да се човек правилно крсти; да се припреми за Службу, да се моли Богу; да држи пост како треба. Човек треба да се труди да живи у подвигу. Када се осењујете Крсним знамењем, погледом пропратите то што радите, и крстити се треба правилно: у име Оца и Сина и Светога Духа!

Ја ћу вас на крају Службе проконтролисати, када будем давао нафору, како се крстите. И знам да ће се многи наопако прекрстити. Ја то пратим годинама. И сто пута сам говорио, и опет има немарних. Не може се неко на силу исправити, ако живи немарно. Али моје је да говорим.

Говорим и не кајем се што говорим. И говорићу и даље, ако Бог да! Научимо прво да се прекрстимо, па онда можемо све друго да почнемо. Почнимо свако своје дело у име Бога, па ћете видети како ће срце добити снагу, и какву ћете имати храброст, и какву ћемо имати силу унутрашњу и да радимо и да се боримо и да издржимо до краја. Да тако пређемо из овога живота у Царство Свете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога, Јединога Бога, Коме нека је слава сада и увек и у векове векова.

Амин.

Истинољубље фб.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
НАЈВЕЋИ, ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ЈУНАК, ВАЉЕВАЦ: Оно кад те краљ Петар позове телефоном

Замислите да почините чин толико херојски и генијалан да по повратку са задатка лично регент Александар скине са своје униформе Карађорђеву звезду и окачи је на ваше груди, а потом исто то уради и француски генерал Сарај са својим орденом Легије части. Ево, ми смо се најежили.

Деветнаестогодишњи Михаило Маџаревић из Ваљева октобра је 1912. године тек био изашао из подофицирске школе када је почео Први балкански рат.

Да ли је био сујеверан или не, не знамо, нити можемо да знамо шта је мислио о томе што му је мајка – пре но што ће га послати у војевање за слободу свог народа – у шајкачу ушила амајлију. Не знамо ни сами шта да о томе мислимо, али можда о њему не бисмо данас писали да се то није десило.

Тек, први у серији од три конфликта у којима је учествовао завршио је као наредник, након што је заробио једну турску батерију, а све то без и једне једине огреботине.

Други балкански рат је видео на Брегалници, скоро па једино хладним оружјем – бајонетима. Након што се опоравио од колере, новембра 1913. године вратио се у Ваљево као потпоручник.

Напад Аустроугарске у Првом светском рату дочекао је у Скопљу, да би потом био пребачен у околину Лознице. Његова прва акција је била скидање агресорског извиђача који је преко ливаде ишао држећи испред себе српску сељанку као живи штит. Даљина? Четири стотине метара! Сутрадан су наишли на гроб тог човека, на месту на коме је и убијен. Испоставило се да је у питању био официр, оберлајтнант Фриц Мајер.

После борби које су се водиле на Гучеву и последичног повлачења српске војске,рањен је у Каменици код свог родног Ваљева. Ако мислите да га је то зауставило, па, грешите, јер људе као што је био Михаило Маџаревић ништа не може да заустави. Рањен, са својим је одељењем зауставио напад непријатеља.

Када смо кренули у моћан противнапад са Рудника и потерали преко Дрине неспремне Аустроугаре који су већ славили освајање Србије, Михаило и његова јединица налетели су током гоњења душмана на кућу у којој су се, како су им сељаци дојавили, крили војници Двојне монархије.

Он и двојица подофицира су развалили врата: у првој просторији пијани Мађар је на ражњу вртео ћурана који није ни приметио када су му склонили пушку, а у другој цео вод армејаца кајзера Фрање Јосифа. Испоставило се да су сви били официри. Епилог: Маџаревић је добио златну медаљу за храброст.

Почетком 1915. му је мајка умрла од тифуса, и није доживела да пролива сузе поноснице због догађаја који ће следити и који ће њеног сина претворити у живу легенду српске војске, ондашњег “идола младих”.

Почетком маја био је већ на реци Сави. Свака чета имала је задатак да команду обавести о непријатељу на другој страни реке, али пошто је преко пута њих био и густиш и ништа нису видели Маџаревић одлучује да без дозволе пређе реку са петнаестак добровољаца.

На другој страни у цик зоре затиче збуњене и буновне Аустроугаре како се брију. Без испаљеног метка све их пребацује на нашу страну и обезбеђује Врховној команди двадесетак “живих језика”. Леже да се одмори. Буде га, неко га тражи на телефон. Узима слушалицу. Ко је? Са друге стране стиже одговор: Петар. Који Петар, виче Маџаревић, тражи презиме.

– Краљ Петар.

Став мирно, лупање пете о пету. Суверен га обавештава да га је унапредио у чин поручника. Бива одликован Карађорђевом звездом, коју добијају и остали учесници овог подухвата. Краљ му жели срећу и моли га да се чува.

Нема стајања и живљења на ловорикама за јунака наше данашње приче. 13. јуна креће да преотме Мишарску аду код Шапца, где непријатељи држе и неколико заробљених српских војника.

Добија дозволу да сам смисли тактику. Одлучује се за лажни напад на доњи шпиц, а да он са главнином зађе непријатељу иза леђа и искрца се на горњем.

Упалило је. Број заробљених: више од сто. Један од њих га обавештава: Аустроугарској су познати његови подвизи и глава му је уцењена на 50.000 круна.

Недуго потом код Смедерева заробљава пун понтон Немаца из 83. пука. Бранећи одступницу преко реке Језаве, последњи је остао на мосту.

Док су Швабе урлале, Михаило је извадио револвер, нанишанио и скинуо официра. Потом се хладнокрвно удаљио са лица места као Клинт Иствуд у Доларској трилогији.

Следио је слом српске војске која више није могла да држи силног и премоћног непријатеља, посебно не након што је на бојно поље дошао фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Прелази Косово, Албанију, увек штитећи одступницу, чекајући да се последњи војник повуче. Одмара се на Крфу, стиже на Солунски фронт.

Тада долази његов најблиставији моменат.

Наиме, Бугари су се добро били ушанчили на Кајмакчалану и сламали сваки јуриш нас и наших савезника, а између тог места и Доброг Поља стајао је неосвојиви Кучков камен, највиша тачк са својих 2525 метара, где је непријатељ поставио митраљез којим је косио све што се мрда.

Сви покушаји да се неутралише су пропадали један за другим.

Једнога дана на бојном пољу појављују се војвода Живојин Мишић, француски генерал Сарај и регент Александар. Притрчава им поручник Маџаревић и тражи дозволу да се он опроба на Кучковом камену.

Мишић одбија. Овај инсистира. Сарај пита о чему се ради. Објашњавају му. Сарај се мисли, кад луди Србин хоће да гине ко сам ја да га у томе спречим. Даје дозволу.

Михаило и његов наредник узимају бомбе и крећу да се, усред бела дана, пењу ка митраљеском гнезду, прво преко потока, па преко чистине пузећи, па узбрдо.

Митраљез, који је до тада звекетао као блесав, сада се није оглашавао. Наједном: неколико експлозија, и котрљање Мике Маџаревића и његовог саборца низ падину. Кучков камен престаје да буде препрека.

Дотрчавају до забезекнуте заповедничке тројке, рапортирају. Потрешени регент Александар, будући краљ, са својих груди скида Карађорђеву звезду и качи је на Микине груди.

Генерај Сарај, који је остао без текста и који је сада у мислима размишљао због чега он у својој војсци нема овакве јуначине, са својих груди скида орден Легије части.

Због чега Бугари нису пуцали? Па, Маџаревић је данима пажљиво гледао шта се дешава тамо горе и коначно је схватио да непријатељ, када сунце око поднева највише упекне, нема намеру да седи на положају, у пакленом бункеру, него се повлачи у хладовину. Е, управо је у том тренутку Маџаревић напао.

Постао је због тога капетан, и одбио место у гарди где би се одморио, већ је тражио да остане на фронту. 2. септембра је учествовао у општем нападу на Кајмакчалан и заробио бугарског војника тако што је око себе везао телефонску жицу па дао саборцима да га вуку не би ли отео везу; испоставило се да су исто радили и Бугари тако да им је шака допао жив непријатељски телефониста.

Када су пар дана касније Бугари кренули у противнапад спасио их је само алкохол. Ево шта се десило. Док су били у рововима неки наш војник је осетио да преко грудобрана много мирише ракија.

Погледају они, кад, имају шта и да виде: мртви пијани Бугари леже на метар од њих. Ваљда кренули у офанзиву, али претерали у “охрабривању” па пали у несвест. Последње што су урадили.

Тог дана је Маџаревић рањен, па се опорављао у Бизерти, у Африци. Вратио се и учествовао у пробоју Солунског фронта. У дневнику једног бугарског официра којег је ножем убио у борби прочитали су да је неколико дана раније спасио живот бугарском принцу престолонаследнику Борису.

И то је имало везе са Миком.

Наиме, док је био седео у рову на стражи, међу непријатељем се појавила хрпа неких битних људи, а међу њима и један у белој униформи. Мика, шта ће куд ће, нема избора него да пушку упери у њега и опали.

У задњем тренутку неко се бацио на момка у белом и повукао га у ров, спасивши му живот. Михаило Маџаревић тако умало није на списак рецки додао име будућег краља.

На крају рату, док је наша војска победоносно јездила кроз ослобођене пределе, у Бијељини ће упознати поповску кћи и заљубити се. Са њом ће родити троје деце. 1920. године биће демобилисан. 1933. ће објавити данас тешко доступну књигу сећања, “Кроз сјај и сенке рата”.

Када је избио Други светски рат, након пораза наше војске, одбија да приступи формацијама Недићеве Србије (сви који данас траже рехабилитацију Милана Недића би можда требало добро да размисле о томе после свега написаног).

Одводе га у заробљеништво на Бањицу, а потом и у Немачку.

По завршетку рата одбија да се врати у комунистичку Југославију, и одлази у Америку. Умире 1965. године у Либертвилу, где је и сахрањен у порти манастира.

Његове кости још увек чекају да их се незахвална српска држава сети, и да их врати у отаџбину.

В.М

Коментар Николе Алексића

Србски народ има једну особину, својеврсну методу ратовања, коју нити једна војна доктрина никад неће моћи победити, нити је побеђивала у историји ратовања Србског народа. Отуда толико херојских дела Србских јунака као нити у једном народу на свету! Ту методу сам ја несвесно целог живота примењивао, а мој покојни пријатељ, Вид Видовић, кога су убили, јер ми је представљао десну руку и стратега наше активности, назвао је МЕТОДОМ НЕЛОГИЧНОГ ПОНАШАЊА ПОЈЕДИНЦА! Не знам да ли је њему то било познато или је кумовао називу те методе, тек, од тада је ја тако називам и истичем. Док се на Западу војнику избија и последњи атом креативности и учи само безпоговорном извршавању наређења пртпостављеног старешине, наш човек размишља својом главом, а наређење прихвата само као упутство за извршење неког задатка. О начину извршења задатка он сам доноси суд и приступа извршењу задатка на свој начин. Кратки опис јуначких дела овог Србског горостаса на најбољи начин потврђује описану методу. И још нешто, амајлија коју му је мајка ушила у шајкачу да га штити од смрти представљала је парче дрвета, гранчицу дрвета тисе! У Србском народу постоји веровање да кад се војнику ушије ова амајлија у део униформе или одеће, он је заштићен од смрти! На примеру овог нашег хероја и тај обичај се потврђује, вратио се својој мајци жив! Вечнаја памјат! Слава Србском хероју!
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
КАВКАСКИ АЛБАНЦИ ЛАЖНИ ИЛИРИ

ПОСЛЕДИЦЕ МИТОМАНИЈЕ О ИЛИРСТВУ АЛБАНАЦА

Велика је прекретница, како у науци, тако и у међународним односима, а поготову на релацији Срби-Албанци, што се САНУ на овакав начин одважније ангажује, да допринесе научном расветљавању – за Србе, али и за читав свет – интернационално изнуђеног и горућег проблема о Албанцима као лажним
потомцима Илира, народу који је живео на Кавказу и у Прикаспију и тек на почетку II миленијума доведен у Европу, најпре на Сицилију у Јужну Италију, па одатле пребачен на Балкан у управо опустошену српску покрајину Зету. Дакле, овде ћемо научно утемељено говорити о српском вишемиленијумском станишту на Балкану (и у Европи), уз истовремено разобличавање злокобне митоманије у Албанаца – као, наводних, овдашњих староседелаца; и, чак, о њиховом,измишљеном, илирском пореклу. А видећемо: они су народ са Кавказа, где су миленијумима обитавали све док их арапски калифат није одвео приликом својег освајања земаља у Медитерану и разместио их по Сицилији, Калабрији и Апулији (јужна Италија).Аутор овог саопштења је у два маха обилазио поменуте провинције (Сицилију, Калабрију и Апулију) истражујући трагове, станишта ту доведених кавкаских Албанаца, пре него што су пребачени на Балкан 1043. године; како сведочи византијски историчар Михаило Аталиота ти албански фисови су размештени око Кроје, где тада није било српског живља јер је напустило те пределе (све од Епира) због пустошећег рата између српског (зетског) кнеза Војислава и византијског цара Константина. Ускоро по настањењу ових фисова око Кроје тај крај назван је Арбанон. Свети Сава бележи да је његов отац Стеван Немања – ујединитељ «од Бога постављен да царује свом српском земљом. И пошто је обновио пропалу своју дедовину – придоби од Поморске земље Зету са градовима, од Рабна оба Пилота, а од грчке земље Патково, Хвосно и Подримље,Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу ... Све ово придоби, то му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине».1 (Занимљиво је да Свети Сава не спомиње реч «Косово», иако набраја тамошње жупе).О свему овоме: ослобађању и уједињавању српских земаља са назнакама ко су били њихови узурпатори – (Византијци, те накратко придошли «Рабанци»-Албанци у оба Пилота), пуно тога могу да предоче – као преношење традиције или научни приступ – они чије генеолошко стабло засеже својим коренима у овде споменуте српске земље, поготово они чија је дедовина Стара Србија, или Метохија (код Светог Саве назначена као «Хвосно»), а међу таквима је и аутор овог реферата.Зар Албанцима не би било у националном интересу да се установи њихова права етничка идентификација; јер добили бисмо опис знаменитог народа на Кавказу са миленијумском цивилизацијом и традицијом, уместо да се пркосно представљају као потомци Илира, свесни да је по среди лаж и најгори вид моралног пропадања – самообмана? Зар не би богатији били њихови уџбеници историје уз спомињање да је у њиховој предомовини на Кавказу боравиоАлександар Велики у II веку пре нове ере при освајању Персије, чији је вазал била кавкаска Албанија, најпитомија и најкултивисанија држава у Предкаспију? А та држава је због своје климе, оригиналног иригационог система и обиља плодореда примамила све околне народе да код ње «зимују», то јест узурпирају њено тло, као што Шиптари већ три века чине у Старој Србији(«Космету»).С тим у вези, бележимо драгоцен научни допринос који дају руски научници на челу са академиком Светланом Плетњовом (чије је дело «Хазари» недавно објављено у нас). Плетњова (са сарадницима) саопштава резултате истраживања кроз изворе (из античког ираносредњевековног раздобља) хазарске, јерменске, персијске, византијске, арапске и турске провенијенције.Уверени смо да та сазнања могу не само освестити неупућени свет, већ препородити Албанце– и оне умне и оне трауматизоване; они не би више своје митоманске предрасуде и лажне етничко-зулумћарске представе у мозгу претварали у тензије и претње суседима; нити у неконтролисане емоције које проузрокују рушилачке наступе равне верском (а и идеолошком) фанатичном разарачком лудилу.
ПРВО ПОГЛАВЉЕ

Албанци нису Илири, већ народ са Кавказа

Дакле, – прво: кад су нас, заточене партизане, из казамата «Учердоне» у Палерму (Сицилија)пребацивали, на годишњицу напада Хитлерове Немачке на СССР, 22. јуна 1942. године, на вулканско острво Устика, усред Тиренског мора, поред бројних изненађења по искрцавању наострво, најупечатљивије је било оно кад нам је пришао и понудио услуге један од ранијих логораша, који се представио као Пијетро Марку, Албанац из Елбасана, професор књижевности.
После неколико дана у логорском међународном комитету (у којем сам био кооптиран), Марку ми је саопштио историјску истину, то јест развејао заблуду о пореклу Албанаца. Казао је: «Ми,Албанци, нисмо никакви потомци Илира, нити су наши први преци били на Балкану. Ми смо са Кавказа. Тамо смо имали своју државу, док нас Арапи нису пребацили на Сицилију и у јужну Италију. Ето, у овим крајевима – око Месине и Ређо Калабрије – и дан данас има мојих рођака,остатака тих Албанаца са Кавказа.»

Узалудна су била настојања да се досегну било каква научно доказана сазнања којима би се потврдила казивања професора Пијетра Марка. Чак, ни истраживања на Блиском и Средњем истоку, где сам службовао шездесетих година, нису дала никакве опипљиве резултате, изузев једне старе арапске мапе на којој се види земља (држава) Албанија на југоистичној подгорини Кавказа,и са широким ослонцем на Каспијско море.Онда је дошла збуњујућа информација амбасадора Арса Милатовића, који је известио да је дочекао на аеродрому у Тирани председника Албаније Енвер Хоџу, који је, са степеница авиона,у обраћању уобичајеној маси света, казао: «Преносим вам поздрав великог Стаљина. Он ми је рекао: Ви, Албанци, нисте Илири, како вам Немци подмећу, ви потичете од старих Пелазга».

Потражио сам на Птоломејевој мапи (II век) и видео да су Пелазги били народ у Тесалији на средишту јужног Балкана, без додира са ту околним морима: Јадранским, Егејским и Црним.Није било одговора за енигму о Албанцима на Кавказу.Моје искуство из живљења са Албанцима у Метохији, између два светска рата, није ничим ни подстицало интересовање за трагање за илирским или кавкаским пореклом тих дошљака у најбогатију древну српску жупу; јер, тада се још није био разбуктао пламен освајачких тежњи према српским земљама са стране уљеза с ону страну Проклетија.2

Завојевачки фанатизам код досељених Албанаца, прожет агресивном и митоманском идеологијом о њиховом наводном илирском пореклу, те тиме историјском праву на српске земље,букнуо је негде крајем 1971. године, када је Тито смислио да помоћу такозваних уставних амандмана, погодних Хрватима и Албанцима, распарча Србију, знајући добро да се тиме разбија Југославија.
У таквом склопу догађања, са видним утемељењем деконструкције на Балкану, долази до ригидног исказивања учинка шиптарске митоманске идеологије о илирству, са циљаним методима за ширење на простору српских земаља. Илустрацију тога заокрета видели смо преко телевизијских екрана када је пренета атмосфера са једног часа историје у гимназији у Бујановцу.На питање наставника: «Ко смо ми?», настао је занесењачки понављани урлик: «Nuk jom Iljir!» (Ми смо Илири).
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Идемо даље што се тиче Шиптара...
Одлучио сам се тада да пођем маршрутом на коју ми је указао професор Пјетро Марко - пут Апулије, Калабрије и Сицилије и да покушам да пронађем остатке некад ту доведених Албанаца са Кавказа. И уистину, било их је око Ређо Калабрије и између Месине и Палерма.3 За белешке о томе истраживању није било места у медијима под Титовом контролом.Напротив, дошло је до најбеднијег подилажења креаторима албанске митоманије из Тиране, која је пропагирала илирско порекло Албанаца; и њихово, наводно, потлачивање од Срба.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
Неки академици и уредници (у Срба) повлађују митоманију Албанаца
У тој недостојној улози нашао се и тим српских академика, (онако како данас у Србији опстају Сорошеви плаћеници намештени у такозваним невладиним организацијама). У Зборнику,објављеном у режији Српске академије наука, под насловом «Илири и Албанци», потрудили су се врло знани академици (на челу са Милутином Гарашанином) да се, помоћу археолошких налаза (остатака у тумулима и другим антиквитетима), докаже да су Албанци ту, на Балкану, од памтивека; и да су они потомци оних бројних илирских племена које је Римска империја поразила и подвргла својој управи 168. године пре н. е.Сви смо сведоци, ових протеклих дана, да су се, у нас, поред поменутог инкриминисаног Зборника САНУ «Илири и Албанци»4, појавиле две нове књиге, које су у правом смислу скандалозно фалсификовање историје; обе опет говоре о Албанцима као наводним Илирима. Не би то, можда, било за чуђење и осуду, да у међувремену нису многе недоумице о кавкаском пореклу Албанаца расветљене. Најпре, појавом неколике древне мапе у књизи истакнутог српског Јеврејина Hugha Rotha «Косово – искони»; у тим мапама се види Албанија на подгорини Кавказа и у Прикаспију. Нешто касније, у нас су објављени резултати истраживања руских научника, па и историчарке Светлане Плетњове у књизи «Хазари»; саопштени су антички и средњевековни извори који прате постојање и узурпирање (од стране суседа) Албаније, као вазалне државе моћног персијског царства; и то приказано, из века у век, за читавих два
миленијума. (То дајемо, као прилог реферата у виду «Хронологије кавкаске Албаније»).Ово је требало да имају у виду и наши академици, а на које смо кивни, јер су олако закључили да су Албанци пореклом Илири, чиме су подстакнуте њихове (албанске) фрустрираности и свирепа агресивност.

Ради одржавања континуитета у хронологији праћења кретања Албанаца из њихове прапостојбине пут Европе (и Балкана) да саопштимо оно што не помиње Плетњова, а врло је битно за нашу тему: шта се то догађа у праскозорју албанског искрцавања (од стране Арапа) на Сицилију. Између 827. и 878. године вођене су на Сицилији огорчене борбе између Арапа и Ромеја (Византинаца). Још нешто врло битно: у том периоду, кад још ни једног Албанца нема у Европи (па ни на Балкану), одржава се свенародни сабор у Дувну, где су присутни представници Срба из свих њихових кнежевина од Епира до Истре. Цар Константин Порфирогенит у свом делу «De administrando imperio», наводи да уважава све те српске кнежевине: Дукљу-Зету, Травунију (Херцеговину), Захумље (око Неретве) и Паганију, као и сва њихова острва у Јадрану, за која каже да су насељена Србима, истичући њихову радиност и свестрано развијену поморску и агрикултурну привреду; цар са жаљењем констатује да није могао да посети велику «покрштену Србију» иза Динарида на северу (коју др Јован Деретић назива «Западна Србија»).Сабор у Дувну (877. године, док се на Сицилији приводе крају жестоке борбе Ромеја (Византинаца) и Арапа, био је под папским покровитељством. Окупио је представнике свих тадашњих српских кнежевина, са простора некадашњег српског Илирикума (Илирије). Нема тада ни помена о било каквом трагу постојања некаквих «Албанаца – Илира». И то сазнање требало би да допринесе обуздавању параноичности албанских лидера и маса, њихову умишљеност да су они наследници на земљама (српским) некадашњег Илирикума. Та опседнутост историјским фалсификатом, према закључцима социјалне психологије, изазива трауматичне последице: увећава агресивност Албанаца. На сабору у Дувну одређено је а на просторима савеза српских кнежевина (од Римљана назив Илирикумом), на огромној територији – од Ливна до Скадра буде организована мрежа српских епископија. Њихово руковођење поверено је «Главном сабору у Дукљи». Назначени су називи тих удружених епископија: «Антибарум, Будиам, Ецатерам, Дулциг-
нум, Суациум, Скодрум, Дривастус, Поллетум, Сорбиум, Босониум, Трибуниум, Зац (хумлиум)5

Ова црквена организација у савезу српских кнежевина се дешава у јеку кампање организоване по наредби цара Василија I да Срби примају хришћанство (од 867. – 886. године). Албанци су тада на Кавказу. Они су приморани, од Арапа, да пређу у ислам. Ускоро ће бити расељени и расути по арапском калифату, а један њихов део је пребациван на Сицилију и у јужну Италију тада у арапском поседу. Одатле ће знатан део тих Албанаца бити пребачен преко Јадрана, на Балкан, на српско тле (око Кроје у Зети). У вековима који ће позније доћи ти ће Албанци постати најамнички зулумћари, устремљени на Србе и њихова добра. Али, узорпација је усмерена према жупама Старе Србије, а не према другим српским земљама Илирикума.6 Порфирогенит је забележио да су «архонти Травуније (Херцеговине) увек били под влашћу архоната Србије» (реч је о великој «покрштеној Србији» како је цар, историчар, назива. Та Србија се протезала од Дрине на Истоку до Истре на западу и од Јадранских планина до Драве.Србофоби и историчари знају, такође, за булу папе Александра II (1061-1073.) да је «међу девет бискупија реорганизоване Дукљанско-барске Метрополије» и једна «за Стару Србију, а друга за Пилот, која се на истоку граничи са малом реком Валбоном». Знано је, такође, да су у то време, у Пилоту били настањени Албанци, доспели ту недавно од Кроје – свог уточишта после преласка Јадрана (из Сицилије и јужне Италије), па ће и Стеван Немања њих ставити под своју контролу,што и бележи у свом «Житију» (као Свети Сава), стављајући им на знање да имају пребивалиште на српским имањима, које су власници напустили за време српско (Зета) – византијског рата,када су одреди српског кнеза Војислава намамили у гудуре од Епира до Бара силну војску Ромеја,чијих је шест «стратега» (команданата корпуса) погинуло као и 40.000 бораца.На молбу српског краља Бодина, који је објединио све српске кнежевине и проширио границе до Солуна (а погинуће 1101. године, на Косову – у Неродимљу: мрамор није очуван), папа Климент III Виберт подигао је барску епископију на степен «Дукљанско-барске надбискупије».Одредио је да њој буду потчињени следећи бискупи: которски, улцињски, свачки, скадарски,дривастски, полатски (у Пилоту), српски, босански и травуњски (Требиње). Дакле, још је било прерано да се шака Албанаца депортована из Сицилије и дужне Италије и размештена око Кроје,региструје као неки ентитет у балканским збивањима. Видели смо тек ће на почетку владавине Стевана Немање, који је обновио «Своју дедину», то јест: све делове Бодиновог краљевства,Дривест и Пилот бити настањени Албанцима. Подсећамо да у повељама цара Византије(«Источног римског царства») Василија II, називаног «убицом Бугара», из 1019. и 1020. године нема ни помена о постојању Албанаца на Балкану, а Василије је баш у то време, са својим трупама, «чешљао» управо пределе на којима ће се, двадесет и три године касније, настанити«Албанци», доведени из јужне Италије и са Сицилије.Нажалост, на срамоту српске историографије, овај процес почетка ширења Албанаца из Кроје, најпре ка северу, па потом ка југу, и на крају ка истоку, није обрађиван нити тумачен.
Задржали смо се на овим догађајима (саборима у Дувну и у Сплиту, те рату између Арапа и Ромеја – Византинаца око Сицилије) да бисмо констатовали, са чуђењем, да наши академици –писци саопштења у Зборнику САНУ «Илири и Албанци» нису обратили пажњу на та збивања, јер би им било јасно да ту нема нигде спомена о присуству Албанаца на Балкану. Такође, било им је познато (требало би да буде!) да присуство Албанаца на Балкану прва региструје принцеза Ана Комнина, објашњавајући да су 1081. «Албанои», тј. Албанци, напали око Кроје, норманске инвазионе одреде на Византију. (Албанце су у тај предео настанили Византинци 1043. године пребацивањем са Сицилије, где су их са Кавказа довели Арапи).Оставимо, зачас, по страни наше заблуделе академике и њихов Зборник САНУ «Илири и Албанци», да бисмо се згранули над најскорашњијим фалсификаторским и антинационалним радом две наше националне институције – о истој теми.Те две националне институције, које драстично кривотворе историју на штету Срба су:«Политика» и Завод Србије за издавање уџбеника. Тако, Политикина «Енциклопедија Британика»(коју је приредио доскорашњи главни уредник тог листа Милан Мишић) експлицитно тврди,повлађујући се митоманији Тиране и измишљотинама два немачка србофоба: «Албанци су потомци Илира ...»7

А у уџбенику Завода за уџбенике и наставна средства Србије (директор и главни уредник Радош Љушић, из Истока, професор филозофског факултета) – «Историја за 6. разред основне школе» који је написао академик РС Раде Михаљчић (раније асистент академика САНУ Симе Ћирковића), са нешто обазривости протура се иста теза: «Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира ...»8 Региструјмо: та се фалсификаторска ујдурма и брука догађају и после «открића» лидера
Албанаца са Косова (њиховог председника) Ибрахима Ругове: непосредно пред смрт посетио је папу Војтилу и «поверио» му се да Албанци нису Илири; већ како је рекао: Дардани; Ругова је то саопштио и у «Corriere dela sera».Да су Милутин Гарашанин и други академици (Фанула Папазоглу, Владислав Поповић,Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић) писци Зборника САНУ «Илири и Албанци», располагали овим сазнањима и чињеницама о Албанцима на Кавказу, (а о томе су постојали писани извори на јерменском, грчком, персијском, турском и арапском језику) не би онолики труд уложен у у прекопавање тумула и хумки по Балкану; а све да подрже тезе (Тиране и двојке немачких квази историчара) о илирском пореклу Албанаца, а то је служило као тапија на српске земље.Ни бард српске историографије Владимир Ћоровић није помогао у расветљавању српско-албанских односа, односно није развејао маглу о пореклу Албанаца и њиховом живљењу на Балкану. Он каже (у свом «Историјском лексикону»): «Албанци носе име једног већег илирског
племена (Албанои).» Није знао да Албанија није била на Балкану већ на Кавказу; да јесте вазална држава («провинција») али не византијска већ персијска; и да је у тим вековима Персија брани од најезде Хазара и Хуна, а касније од Шавира, Авара, Византинаца, Турака. Подробно о томе бележе историчари Византије (за период од 370. до IX века): Менандар, Теофилат Симоката,Теофан, Мојсије Каланкатваци.И велики Јован Цвијић је био у заблуди, некритички прихватајући тумачења неких немачких историографа о илирском пореклу Албанаца9. У мом раду «Откуд и откад Шиптари у Старој
Србији – «Космету», подсетио сам на закључке Елен Ервелар, ректорке париске Сорбоне, о томе шта наноси православној цивилизацији, како она каже: «папска подлост и варварство Запада».Додирнућемо једно витално подручје примене тога упозорења Ервеларове. Реч је о преименовању древног, од свих држава прихваћеног (кроз векове), назива Стара Србија, са признатим мапама – у назив «Космет»; па «Косово», те напоком у албанско «Косовâ». Донекле је ту тему обрадио професор Правног факултета Стеван Ђорђевић, али она тражи потпунију експликацију. Далеко ширу и од оне коју је од мене прихватио (и објавио) Хуго Рот у својој књизи«Косово-искони».10 Не будимо наивни: тема је одвећ изазовна. Откуд настала пракса да се у провинцији (Старој Србији – «Космету»), пређе на спомињање само једне жупе, Косова, од њих десет забележених у свим старим повељама и картама. Користећи метод «подлости и варварства»(како је запазила Елен Арвелар), идеолози психолошког рата из САД и са Запада, хтели су да читав свет убеде да се у отимању свих жупа Старе Србије ради само о једној малој котлини, са називом Косово; а познато је и њима као и нама да је Косово понајмања жупа Старе Србије –«Космета» (једино је Дреница незнатно мања). Недавно смо у «Политици» дали податке о
баснословним рудним богатствима свих девет жупа Старе Србије. Само налазишта стратешких метала: хрома, никла, мангана, молибдена, бора, олова, цинка и других, процењена су на: 1.000 милијарди долара; а већ и врапци знају да цело Косово лежи на лигниту чија је вредност 500 милијарди долара.
Сада се ради на примени ДНК у испитивању порекла и сродства народа Европе. А зашто се не би испитивао и важан показатељ везаности неког националног ентитета за раније (или постојеће) станиште – и путем установљења биолошког диверзитета: које су животиње узгајали и шта је од тога остало (или сачувано) на новом станишту. На пример, познате су миленијумске очуване врсте паса код Срба, што бележи светска кинологија: српски планински гонич, српски панонски гонич, шар-планинац. Из личног искуства (кроз вишедеценијско живљење са Албанцима) знам да постоје неке врсте паса које су Албанци пренели са Кавказа; исто као што имају своју, отуда доведену, врсту крава и бивола, то јест провенијенције са Кавказа. Тамо су и однеговали национални занат – суво зидарство, по чему их истиче и највећи филозоф историје цивилизација, Арнолд Тојнби. Сви ти интердисциплинарни елементи препознавања били су потпуно занемарени у истраживањима поменутих наших академика, аутора радова у анти-српском Зборнику САНУ «Албанци и Илири».

Већ сам надуго објашњавао, пишући и усмено излажући, зашто Албанци не усмеравају правце својих завојевања пут подручја које је заузимала древна Илирија – наводно њихова прадомовина, него хрле ка богатом српском Поморављу. Разлог је не само у богатству Поморавља, већ у отпору на који је спремно становништво подручја старог Илирикума, а у којима, од памтивека, живе Црногорци, Херцеговци и покатоличени Срби у Далмацији; ту још постоје, у
већини регија, племенске везе; односно, испољава се стара племенска солидарност у сваком погледу; па и у узајамном притицању у помоћ у случајевима туђинских продора. Е, тога у Србији нема, јер је у њеном пространству, од Косова до Суботице, растурена племенска повезаност. Чак,село не притекне у помоћ суседу у случају елементарних непогода или пожара. Ту одавно живи пословица: «Нек комшији цркне крава!»Но, насупрот таквој отуђености и индоленцији Срба, како за комшије, тако и за своје страховите жртве (о чему је отворено и документовано дала свој суд академик Јелена Гускова у београдској «Правди» од 3. јула 2007. године (на страницама 8 и 9), - Шиптари (Албанци)безобзирно развијају своју освајачку стратегију, подупирући је развијањем фанатизма,заснованог на митоманији и препотентности и наркоманској самоуверености.

Да су методи завојевачке идеологије албанских митомана и зулумћара инкорпорирани и у стратегију: «Циљ оправдава средства», сведоче невероватно сумануте и дрске тврдње албанског историчара др Скендера Ризаја: «Трачани, Египћани, Јевреји, Арабљани, Палестинци и Грци су шиптарског порекла». Преносећи овај цитат из књиге Јеврема Дамњановића «Косовска голгота»
(Београд, 1988), Јован Деретић још додаје тврдњу Ризаја: «И Мојсије и Мухамед су такође Шиптари».11

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

I Девет древних жупа Старе Србије («Космета») од почетка албанске узурпације до окупације НАТО пакта У «Космету» (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа, како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину,Биничкој морави, Призренском Пољу, Лабу нема, тада, Шиптара. У Пећи, на пример, тада није било ни једне албанске породице... Чак, 1838. године, скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва. А данас,после НАТО агресије, под подлачким називом: «Милосрдни анђео» у Пећи (седишту српског патријарха) живи само један Србин!

У «Дечанској повељи» из 1330. прецизирано је да Метохија и околни крајеви припадају Дечанском властелинству (89 насеља, од којих су само три настањена Албанцима, и то на западној страни Проклетија). У тим насељима је било 3.433 куће, а од тога арбанашких само 44 (1,8 одсто).У византијским изворима име Албанци као «Албанои» (доведени насељеници, а не – народ) је први пут поменуто 1081. у описима најезде Нормана, а међу самим Албанцима тек 1595, када је Марко Гини изрекао: «La mia natione Albaneze».А ево како у тим вековима, од успоставе турске окупационе управе у Старој Србији (где су се Турци вратили тек 36 година после боја на Косову), сведоче најпоузданији судитељи: ватикански бискупи.

Млетачки посланик, код турског падишаха, Јаков Соренцо је забележио да улази у Србију када је 1575. прешао реку Дрим код Светог Спаса у данашњој Албанији. О Србији са аутохтоним српским становништвом без примесе Албанаца тако пише и барски надбискуп12 Марин Бици 1610. А демографску слику о готово стопостотној етничкој српској супстанци у Старој Србији (на
«Космету») износе и бускуп Петар Мазареки 1623. и надбискуп Ђорђе Бјанки 1638. године.Те непобитне чињенице о утемељености Срба на Космету, неразумно и срамно, изазивачки и малициозно (а свакако игнорантски), негира надобудни помоћник масона и србофоба М. Ахтисарија «посредник у преговорима о статусу Косова», Алберт Роан.13 Србофобијом и русофобијом14 надахнут А. Роан, ваљало би да завири у архиве (њему надређеног) Ватикана, где би нашао не само цитиране наводе најупућенијих званичника Свете столице, већ и извештај скопског надбискупа Матије Масарека из 1764. године. (Роану је та година полазиште за право Шиптара да присвоје Космет). Масарек тада саопштава да су Албанци тек почели да продиру у Стару Србију, у рејону Ђаковице (област Хас). Надбискуп папи пише да су албански злочиначки фисови провалили из гудура Проклетија, тек у другој половини 18. века: «Maledetti Albanesi, i quali per forza si sono impadroniti di quasi tutti gli terreni scismatici e cattolici serviani» (Проклети Албанци,који су силом запосели земљу Срба православних и католика).Настаће и процес преласка српских домаћинстава, притешњених зулумима, у ислам, као и њихово укључење у албанске «фисове». (И дан-данас у многим таквим домаћинствима чувају се иконе светаца – славе, што је српска посебност јединствена у хришћанству и човечанству).Отуда и закључак немачке истраживачке групе, после студијског испитивања на Балкану у другој половини 19. века: «У ствари, велики део данашњих Албанаца нису ништа друго него албанизовани Срби.» Истраживачи набрајају готово све Малисоре, Дукађине, становнике округа Елбасан, једно од највећих албанских племена Красниће.15 Свега је још било у потоњим зулумћарским временима на том простору (под Турцима, Аустро-Угарима, Италијанима, Немцима, комунистима), да би већ деценију и по одјекивао – развијачки,погубан за целу нашу планету антицивилизацијски, заснован на шовинистичком етноцентризму,поклич «независно Косово».Одузимање Србији њене матичне територије, назване «Српски Јерусалим»16 и васељенским светилиштем, проглашењем независног Косова било би као планетарнии упаљач цепања многих држава. Од шпанске Баскије, румунске Трансилваније, Белгије, Француске, руског простора,преко алжирско-мароканске Кабилије (са Берберима), до кинеског двадесет пет милионског Синкјанга и више државица САД: почев од Тексаса до Калифорније (са већином Мексиканаца);требало би прва на удару «по преседану Косова» да буде и Велика Британија – она би се распала на Шкотску, Велс, Енглеску, Ирску. Наши прваци се слугански устручавају да отворено споменуте претеће могућности.17

Сведоци смо антицивилизацијског процеса преименовања, у коме је Стара Србија на свим старим картама означавана као «Vecchia Serbia», да би током једног века, (ХХ-ог), појмовно била преобраћена у Космет, онда у Косово, односно Коsovâ. Албанци су (под заштитом НАТО-а)променили и многовековне српске називе градова, свих насеља, река, планина.Гледано у историјској провери, Косово је само једна од девет жупа Старе Србије. Једино је
жупа Дреница, која обухвата 496 km2, мања од жупе Косово (502 km2). Од Косова су, на пример,троструко пространије Биничка Морава, а два и по пута Метохија.Тако су експанзионистички мозгови и стратези тим «сублимирајућим» називом (Косово),избрисали вековна имена преосталих осам жупа Старе Србије, укључујући и Метохију која је као Хвосно - миленијумски припадала Дукљи – Зети (Црној Гори), што би јој требало вратити, да постане њен престижни развојни регион, а и одбрамбени бастион српства.У свему томе се препознају неоколонизаторске амбиције и стратешки апетити западних великих сила, јер су Косово и Метохија, тј. Стара Србија, не само изванредно богато подручје, већ и правац од незамењиве стратегијске важности који води ка Босфору и даље ка Азији и Русији.Уосталом, не тврди Збигњев Бжежински залуд да је «Балкан потенцијално геополитичка награда у борби за европску супремацију». Потврду ове тезе доказала је историја: Рим и Византија су очували своју хиљадугодишњу владавину на континенту ослонцем на Балкан; такође, Отоманска империја је поседујући Балкан трајала пола миленијума. Вероватно би и Стаљин то остварио (имајући Варшавски пакт) да му се није испречила Југославија под Титом (са Србијом у средишту Балкана). На размеђи II и III миленијума, Запад ризикује да изгуби Балкан ако се повинује пројекту о стварању Велике Албаније, а занемари историју и потенцијале Србије.

II Стара Србија («Космет») – ћуп злата

Стара Србија саздана је на тлу баснословних богатстава. Она су одвајкада привлачила освајаче, а данас и ове из евроатлантског НАТО пакта, предвођеног САД. Познати су науци, али недовољно српским житељима, дубоки историјски трагови тог користољубља у плановима преотимања српских земаља. Упућујемо на запис византијског историчара Кристовула из прве половине 15. века: «Ипак, није било само то (потчињавање Срба), него су га (султана) покренула (против Србије) и изванредна својства земље, која су запањујућа и која пружају обиље свакојаких добара. Земља има велико плодно тле, које рађа све могуће плодове и све богато даје ... Али најважније је оно у
чему она далеко надмашује све остале земље – злато и сребро избија тако рећи из извора, и свуда где се оно копа пружа златни и сребрни прах у великим количинама и најбољег квалитета, боље је од онога у Индији. Тиме је српска држава од почетка била повлашћена. Она се поносила својим богатствима и својом моћи, била је краљевство, располагала је многобројним и пре свега богатим градовима, као снажним и тешко освојивим тврђавама».18 Ова Кристовулова запажања, модерним техникама у истраживању, потврђена су вишеструко.

Најновији увиди показују да само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара.Угаљ се «налази испод градова, варошица, села и инфраструктурних објеката», саопштено је у једном истраживачком налазу.19 Ревири оловно-цинкане руде су у Старом Тргу, Ајвалији,Кишници. Руда никла је пронађена на Голешу, Главици и Старом Чикатову. У подручју Ђаковице и Ораховца су лежишта хрома. Бакар и манган распростиру се широм Проклетија. Лежишта магнезита су на Голешу, Стрезовцу, у Дечанима и Дубоцу.
Није чудно што су та богата налазишта запела за око многима, Американцима пре свих, али је чудно ћутање о званичним проценама вредности тих богатстава.Процена вредности налазишта олова, цинка, сребра, никла, хрома, мангана, молибдена и бора (најтраженијих стратегијских руда), иде до око 1.000 милијарди америчких долара.Налазишта бора су највећа у свету. Амерички милијардер Сорош дрско се усудио да понуди «у кешу» две милијарде долара Србији да му прода Космет (такав цинизам и бедастоћа превише су и
за једног Јеврејина, мађарског порекла, макар био перјаница међу србофобима – са својим пајдашима из «Кризног штаба»: Весли Кларком, Махти Ахтисаријем и сличним ноторним уништитељима Срба).

Све је више информација и о изузетним резервама нафте на том подручју; као и руде уранијума. О косовско-метохијским ревирима нафте извештавала је недавно московска «Правда», поуздано тврдећи да су шездесетих година одрађене четири бушотине од којих су три биле врло издашне (лист додаје да је сва та документација мистериозно нестала).20 Морамо да нагласимо чињеницу да се на Косову и Метохији, упркос употреби бомби са осиромашеним уранијумом у НАТО агресији 1999. године, налазе најчистија изворишта и речни токови Европе, довољни да питком водом снабдевају цели наш континент, а и све жедне земље Медитерана. Лим, Ибар, Бели Дрим, све три Бистрице, Ереник, Лепенац и Јужна Морава су наше непресушно богатство. А у времену које ће неумитно брзо доћи, то богатство ће бити conditio sine qua non људског опстанка.
 
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
Извор: Балкан инфо/ПравдаВИДЕО) ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР КОЈИ ТВРДИ ДА СУ СРБИ СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА: Аустрија и Немачка манипулисали историјом како би…
Шарић је постао познат након што је у медијима изнео низ тврдњи по којима су Срби потомци Илира староседелаца Балкана, а да се може пратити веза становника Лепенског вира и Винче са данашњим становницима Србије и Балкана.Он је, као што тврде и бројни историчари у Србији, објаснио да су Аустрија и Немачка манипулисали историјом како би Словене показали као досељенике на Балкан и у томе нашли оправдање за колонизацију овог простора од стране Германа.
Горан Шарић одговара на кључна питања на темељу дугогодишњих истраживања архива од Ватикана, преко Беча и Дубровника. Нашу прошлост, садашњост и будућност реконструише помоћу неколико стотина различитих извора и користећи преко 20 научних дисциплина у анализи.

Шарић говори о преласку садашњег становништва Хрватске из православља у католичанство, малом проценту турских гена међу српским становништвом и миту који је настао о турском силовању српскиња. Он објашњава да су међу Турцима има много више српског гена него обратно и објашњава шта су разлози томе.
 
Poslednja izmena od urednika:
Učlanjen(a)
07.04.2013
Poruka
879
7 СТВАРИ КОЈЕ ЋЕ ВАША ДЕЦА ЗАИСТА ПАМТИТИ О ВАМА КАДА ПОРАСТУ
24. децембра 2017. у 16:02

Којих ствари се ви сећате из вашег детињства? Да ли су то сцене које ваши родитељи и пријатељи помињу или нешто сасвим друго? Да ли се сећате баш оног новогодишњег поклона из ’85. или су у вашим мислима заступљенији фрагменти попут тога како је мама реаговала када види тату, кућне атмосфере, школске представе на коју су сви дошли (Или можда нису), где сте ишли на летовање, како сте осећали када бисте хтели да причате са својим родитељима итд? Кладимо се да је ово друго вероватније. То је нормално јер постоје неке ствари које се деци задржавају у глави како расту. Сетите се тога када планирате своје приоритете па се фокусирајте на праве ствари јер ће се њих деца сећати о вама. То су:

roditeljstvo.jpg


Искуства и авантуре које сте заједно прошли

Искуства, а не ствари, су оно што породице зближава и оно што остаје у глави. Зато се ваше дете неће сећати сваке играчке које сте му купили за рођендан или колико сте сладоледа појели, али ће се сећати да сте ишли заједно на сладолед и смејали се, сећаће се да је тада било срећно и узбуђено јер су то мисли које остају са нама целог живота.

Позитивне речи које сте им упутили
Много је лепих речи које деци можете да упутите како би се осећала посебном – „Поносна сам на тебе“, „Ти ову породицу чиниш бољом“ или „Ти си баш добар другар“. Оно што је заједничко овим реченицама је то што све почињу наглашавањем добре особине детета. Ако тако причате детету од малена, у фокус стављате позитивно а не негативно и то је сигурно нешто што се памти.

roditeljstvo1.jpg


Оно када сте оставили телефон и све што радите због детета
У данашње време напредних технологија, често нам се дешава да посебне тренутке посматрамо кроз камеру телефона и тако пропустимо мале ствари које деца желе да поделе са нама јер нисмо довољно присутни у том тренутку. Када деци пружате потпуну пажњу (када спустите телефон), она осећају да сте потпуно њихови и осећају како су вољена. Знају деца да их волите, али у тим посебним тренуцима то посебно примећују, јер сте све зауставили, време је стално да бисте били са њима.

Како сте се понашали у тешким ситуацијама
Деци сте ви узор и водиља јер она корачају несигурним животом и рањива су. Када дођу тешка времена, попут оних када се морате борити са неком болешћу у породици, она ће се сећати начина на који сте причали о томе, да ли су се осећала безбедно и спокојно и како сте ви реаговали.

Начин на који ви и ваш супруг третирате друге одрасле људе (и једно друго)
Деца стално уче од вас! Тако ће и када оговарате некога иза леђа или се лоше понашате према некој особи деца то покупити и мислити да је у реду да се и сама тако понашају. Када сте код куће са децом и породицом, трудите се да са партнером причате на позитиван начин уз пуно љубави и поштовања. Тако ће деца имати добар пример на који ће се угледати.

roditeljstvo2.jpg


Када нисте били ту за њих
Иако звучи јако негативно, ово је и позитивна ствар. Иако ће се сећати неке прилике у којој баш нисте могли да будете ту, то је у реду јер је то саставни део живота, једноставно је немогуће да сте увек ту. Али, сходно томе, деца ће се сећати и првог пута када су негде преспавала без вас, или првог пута када се десило нешто толико важно да су трчала кући да вам саопште то. То су ствари којих ће се сећати када порасту.

Како сте се понашали под притиском или стресом
Живот није увек цвеће, и не може да буде, а ваша деца ће опонашати ваше понашање када сте под стресом. Нормално је да треба урадити домаћи, вечера није спремна, а ви се осећате као да ћете пући. Ако сте тип који се ломи и парализује под притиском, деца то могу да осете. Ако желите да ваша деца одрасту у особе које се лако носе са стресом, морате се и ви тако понашати.

roditeljsvo3.jpg



Најбоља мама на свету
http://hronograf.net/2017/12/24/7-stvari-koje-ce-vasa-deca-zaista-pamtiti-o-vama-kada-porastu/
 
Natrag
Top