Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Доктор ветеринарске медицине из Србије: Канцерогено месо препознаћете по ОВОМЕ. Одмах га вратите на полице

За портал “Ало” дао је корисне савете бивши савезни ветеринарски инспектор, доктор ветеринарске медицине Мирослав Стојшић, указујући на шта треба да обратимо пажњу како бисмо знали у којим случајевима сланинице, кобасице, виршле, паштете и шницле никако не би требало да спустимо у корпу!

Да бисте и ви знали шта да купите, упамтите ове корисне савете!

Од највећег значаја је да читамо декларације. Први разлог да не купите кобасице, виршле и саламе јесте ако на декларацији стоји ознака МСМ. То значи да је месо машински сепарисано, самлевено с костима, у којима су депоновани сви антибиотици, хормони, тешки метали и остали отрови које је животиња током живота појела. Исто важи када на декларацији пронађете емулгаторе нитрите који су обележени Е249, Е250, Е251 и Е252. Штетни су зато што с аминокиселинама из меса стварају канцерогено једињење нитрозамин.

Одмах вратите на полицу кобасице, виршле, саламу и паштету ако сте на декларацији уочили полифосфате који се обележавају Е451, Е452 и Е453, јер су генотоксични или народски речено, оштећују нам гене. Посебно водите рачуна да не једете ниједан производ који садржи Е407, како се обележава карагенан. Он се лепи за зидове црева, ствара ранице које после могу да се претворе у рак дебелог црева”, упозорава Стојшић.

Како додаје, ако сте прочитали да неки од производа садржи побољшивач укуса глутаминат, то је доказ да у њему нема меса.

“Све што сам навео односи се на трајне и полутрајне сувомеснате производе. Када је месо у питању, ако купујете, на пример, свињске шницле, обратите пажњу да ли је месо прошарано жилицама масти или не. Ако јесте, те животиње и нису тако лоше храњене. Уколико нема ни грама беле масноће, а водица цури из њега, доказ је да су свиње, уз храну, добијале хормон раста и антибиотике. Спремање меса требало би да буде тако да не загори. У тој загорелој маси појављује се једињење диоксин, који је канцероген. Најбоље је кувати га, пећи завијеног у фолију у рерни или тефлону, у уљу, а може и на електричном роштиљу. Ако неко воли баш мирис дима, може да пече месо и на роштиљу на угаљ. Притом да води рачуна да се месо ставља на решетку када угаљ престане да дими и када се створи јак жар”, објашњава др Стојшић.

Он упозорава и да деци свакако не би требало давати прерађевине, нарочито не паштете и виршле. На крају, паштете уз мало труда можете направити и сами!

Др Стојшић наводи и да отворимо четворе очи када купујемо сланину:

“Виђали сте дебелу сланину која, када се пресече, има делова који изгледају као желатин или неки гел. Е то никако не једите. То значи да је у њу убризгано 30 одсто од њене тежине такозване саламуре. Она представља раствор нитритне соли у води у који су додати сојини протеини, полифосфати, карагенан, витамин Ц и шећер! Дакле, све оно што сте лупом прочитали у декларацијама на кобасицама, виршлама, салами и другим производима. Та сланина је штетна по здравље. Ако је пакована, на њеној декларацији морало би да пише шта садржи саламура, али се тога нико не придржава”, објаснио је он.

Ало

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

СЕНЗАЦИОНАЛНО: У Србији Пронађен календар стар 8.000 година!

Откриће на археолошком локалитету Медведњак код Смедеревске Паланке: На кљови дивљег вепра урезан лунарни циклус од 28 дана подељен у четири месечеве мене.

Џепни календар на кљови/Фото: Pinterest
Археолози претпостављају да је необично украшена кљова дивљег вепра, стара око осам миленијума, пронађена у Медведњаку код Смедеревске Паланке, први џепни календар на свету.


– На спољном делу кљове која је месечастог облика, налазе се четири исто тако месечаста проширења, а на унутрашњој страни је урезано 28 минијатурних троугластих удубљења. Ова представа одговара циклусу месеца од 28 дана са четири карактеристичне мене и указује на то да је на кљови највероватније представљен – месечев календар – каже проф. др Милорад Стојић из Археолошког института САНУ.

Он подсећа да је рачунање и подела времена засновано на циклусу месечевих мена, по мишљењу већине стручњака, најстарији календар.

– Лунарни календар је веома дуго у употреби, још од палеолита. Он се користи и данас, на пример у праћењу зачећа и развоја детета и слично, али никада и нигде није нађена тако експлицитна представа као што је случај са предметом из Смедеревске Паланке – каже проф. др Стојић.

Праисторијско Поморавље: Више стотина култно-уметничких предмета пронађених на Медведњаку начињено је од серпентинита, исте врсте камена од које је израђена већина статуета са локалитета Белица, наглашава проф др Милорад Стојић. – У Белици се 6000. године пре нове ере, на почетку неолита, налазило најстарије култно средиште у Европи. Стотине предмета из старијег и млађег неолита указују да је верско средиште у Смедеревској Паланци постојало током целог млађег каменог доба, приближно 1.500 година, од 6000. до 4500. године пре нове ере – сматра др Стојић.

Он сматра да проналазак овог коштаног календара отвара много нових питања, о неолитској цивилизацији у Поморављу, о томе да ли су људи 6.000 година пре нове ере помоћу лунарног календара пратили природне циклусе сетве и жетве, или су планирали породицу и пратили трудноћу.

– Откриће из Медведњака је несумњиво једно од највећих из неолитског периода, не само због кљове – календара. На овом локалитету је нађено више култно-уметничких предмета од камена и кости него на било ком другом неолитском налазишту на свету. Укупан број уметнички обликованих предмета (фигурина) од кости из млађег каменог доба у Европи, Малој Азији, Блиском и Средњем истоку је мањи него што је до сада, и то углавном случајно, нађено на локалитету у Смедеревској Паланци – истиче др Стојић.

До сада је анализирано око 200 предмета од камена серпентинита и више од 300 направљених од кости, кљова вепра и млечних зуба јелена пронађених на Медведњаку.

– Велики део њих су фигурине на којима су реалистично представљени ликови змија, глодара и птица, што је јединствен случај у неолиту Европе. Занимљиво је да су и најреалистичније фигурине начињене уз најмање интервенције на кости, у стилу минималистиче уметности. Наиме, неолитски уметници са Медведњака су веома вешто користили природну конфигурацију костију да би приказали лице и, евентуално, неке друге анатомске делове животиње – каже др Стојић.

Локалитет на Медведњаку/Фото: Новости
Он наводи да су осим тих реалистичких коштаних фигура веома занимљиве и фигурине начињене од пршљенова преживара и пса, као и оне од краћих костију овце, козе и срне.

– Ни код фигурина од пршљенова није нарушаван природни облик, већ је само урезивањем жлебова, кругова и симетричним извођењем минијатурних отвора стварана жељена представа. На тај начин добијене су композиције које, зависно од угла посматрања, представљају бића из реалног или духовног света – наводи др Стојић.

Борис Субашић, Новости

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ВЕКОВИМА СУ ПЉАЧКАЛИ СРБИЈУ: Откривамо где се данас налазе НАЈВЕЋЕ СРПСКЕ ДРАГОЦЕНОСТИ! (ФОТО)

Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто.

Никољско eвангелије (XIV век)/Фото: Народна библиотека Србије
Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских родољуба, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији.

Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига.

Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени.

Српски (минхенски) псалтир/Фото: Народна библиотека Србије
Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој.

Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да бисмо ми урадили те исте копије, траже да платимо „њихова“ ауторска права.

Да би „запушили уста“ све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, у којој се чува ово украдено дело, је пре неколико година „даровала“ факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела.

Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир.

Никољско евангелије (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за септембар-децембар 1594. године такође је у Лајбаху.

Синајски рукописи/Фото: Народна библиотека Србије
Из Египта, са Сербал (Синај) планине, из манастира Св. Катарине, украдена су и однесена у Лондон 43 рукописа (X-XVIII век) писана српском ћирилицом.

Најстарији писани рукопис са наших простора, под називом Evangeliarium Sirmiensium, сада носи назив „Минхенски Eвангелистар“, чува се у Баварској библиотеци под шифром Manuscriptum Latinarum 6224.

Писан је крајем IV века у Сирмијуму, данашња Сремска Митровица, а истраживао га је покојни академик Владислав Поповић, који је и доказивао да и чувени Breviarium Syriacum само грешком преписивача, или намерно, носи тај назив, али да је исто писан у Сирмијуму.

Лукино евангелије/Фото: The Brithish Library
Ту је, затим, збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис „Поклоник смерног Гаврила Тадића“ из 1662. године.

Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино евангелије из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир „printed in Venice in 1638 second edition of the Izobrazhenie oruzhii illiricheskih“, такође у Британској библиотеци.

Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево евангелије из треће деценије XV века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке у Санкт-Петербургу.

Пролог стиховни за септембар-децембар/Фото: Народна библиотека Србије
Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX H 8 – Š 10.

За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину.

Стари српски рукописи и књиге нису само покрадени и расути по свету. Многи су и заувек уништени. У пожару који је избио после бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља.

Према: Телеграф.рс
Приредио: Хронограф

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

“Visočanstvo, zašto da nam Evropa kroji državu?” Ovako se slavni Živojin Mišić suprotstavljao prestolonasledniku Aleksandru

Razgovor Živojina Mišića sa prestolonaslednikom, uoči stvaranja Kraljevine SHS, i danas odjekuje moćnim rečima slavnog srpskog vojvode i njegovim iskusnim savetima.



– Živojine Mišiću, kada ćete se odljutiti? Dokle ćete biti ljuti na mene, vašeg kralja?

– Vaše visočanstvo, neumesno je da sebe proglašavate kraljem pored živog kralja, valjda se i princ Đorđe za nešto pita?

– Živojine sedite! Nemojte, molim vas, opet da počinjete, sedite i slušajte! Ima razlike između Vašeg, dobro i mog, gledišta na „ujedinjenje“ srpskih zemalja, od onog koje zagovaraju i podržavaju Pariz, London, Rim… Oni hoće da u zajedničku državu sa Srbijom gurnu i Hrvatsku i Sloveniju. Dakle, Evropa želi da stvori Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca po svaku cenu, jer joj se čini da će zajednička država Slovena biti najbolje rešenje za mir na Balkanu.

– Visočanstvo, zašto da nam Evropa kroji državu?! Kad neko nešto od nas pravi, sutra će uzeti za pravo da to i rasturi. Kad ti neko nešto da, kad-tad će tražiti da mu to platiš. I to sa kamatom, na interes! U državnim poslovima niko ništa ne dariva, a da pritom ne misli na uzdarje. Danas dar, sutra dar-mar! Ako danas dozvolimo da nam Evropa skroji državu kako ona hoće, dok smo živi, uzimaće nam meru po svojoj želji, po svojoj potrebi i zadovoljstvu!

Oni će biti planeri, a mi graditelji i rušitelji. Prekrajaće nam zemlju uzduž i popreko, izbrisaće granicu za koju smo se žrtvovali! Nikad neće biti tamo gde joj je mesto i gde je Bogu milo i narodu drago! Srpska granica u toj veštačkoj tvorevini biće u rukama sotone! I sotona će, dok je sveta i veka, ispitivati našu izdržljivost i meriti našu snagu! Na njoj će ceniti koliko možemo, smemo i umemo! To neće biti srpska granica, nego srpska jadnica! To nije naša država, država ujedinjenja srpskih zemalja, za koju se borimo, trpimo, patimo i stradamo! (str.116)

A kada je na „pritisak“ velikih sila da se Srbija ujedini sa vekovnim neprijateljima srpskog naroda, prestolonaslednik Aleksandar, pred generalima, govorio o velikoj „pomoći“ i „priznanjima“ koja su data Srbiji kroz obećanja od saveznika, Mišić je uzdahnuo:

„Dao Bog, Vaše visočanstvo, da ja dočekam da sa srpskim narodom tumaram balkanskom pomrčinom tražeći obećano, a ne spominjući izgubljeno.“

Iz knjige Miće Živojinovića, „Život pretočen u pamćenje“ (2004.)

Izvor: srbin.info

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ЈЕВРЕЈИ, СВЕТ И НОВАЦ


Назив овог чланка преузет је из наслова књиге француског економисте Жака Аталија (Les Juifs, le monde et l'argent, Fayard 2002), оснивача и првог председника Европске банке за обнову и развој. Напомињем да он, као и други познати јеврејски аутори, објашњава феномен на који су начин Јевреји још од старине у своје руке преузели светску трговину и новац, као материјалну „крв“ економске делатности човечанства (на шта су веома поносни).
Атали истиче нарочит јеврејски „осећај“, захваљујући коме се од самог настанка трговине, још и пре разорења Јерусалима од стране Римљана, „јеврејске заједнице насељавају на правцима главних токова новчане масе“ по читавом свету. Тако настаје „готово апсолутна, али потпуно ненамерна, хиљадугодишња владавина Јевреја у сфери међународних финансија“ која је потрајала све до XI односно XII века. Након тог периода они више нису били једини банкари, али је „њихова власт остала веома моћна“.
С. Рот, главни уредник „Јеврејске енциклопедије“, такође уочава „процват јеврејске доминације у свету финансија“ до XII века, повезујући то са црквеном забраном хришћанима да се баве позајмљивањем новца уз камату; а управо од тога „најпрезренијег занимања све до XIII века зависила је већина Јевреја у католичким земљама“.
Следећа етапа јачања јеврејског финансијског утицаја догодила се у епохи капитализма. В. В. Кортунов у књизи „Филозофија новца“ прилично тачно пише да „капитализам никада не би могао да се претвори од начина производе и друштвено-политичког уређења у глобални поглед на свет, да није био у складу са западним менталитетом, да није имао чврсте темеље у систему вредности који је човеку нудило Ново доба. Лично сматрам да је као такав темељ послужила фундаментална оријентација западноевропске културе према рационализму. У том смислу капитализам је, као друштвено-политички систем, само створио оптималне услове за остварење рационалистичког погледа на свет и рационалистичке филозофије. Принципијелна оријентација Запада према оваквом погледу на свет постала је очигледна још раније – у сам освит Новог века. А у епохи просвећености еволуирала је до универзалног система вредности“.
Ипак, осим западног рационализма (римског наслеђа), капитализам је имао још важнији духовни узрок у Реформацији западног хришћанства, што је убедљиво истражио оснивач социологије Макс Вебер у свом познатом делу „Протестантска етика и дух капитализма“ (1904). Јевреји се поносе тиме што се Реформација појавила управо под утицајем јудаизма. Тако је њујоршки рабин Л. И. Њумен објавио велико истраживање на ову тему: „Готово сви реформатори хришћанства имали су најмање једног пријатеља или учитеља Јеврејина, а сви најважнији покрети у оквиру Реформације у својим изворима окретали су се свету јеврејске Библије“.
Протестантизам и јеврејство (раније обуздавано конзервативним хришћанским окружењем) рађају капитализам – до тада невиђену економску активност људи који су одбацили пређашња хришћанска морална ограничења. При томе је јеврејско религиозно схватање богатства као обележја богоизабраности било усвојено и у протестантским сектама које су се појавиле (пуританство, калвинизам): Бог је, тобоже, од почетка и неизмењиво једне људе предодредио за богатство и спасење, а друге за погибељ – без обзира на људску вољу (чиме се пориче слобода човекове воље и неопходност његовог труда за спасење, као и свеблагост Бога, Који је, испада, у стању да произвољно и незаслужено осуди човека на потчињеност злу).
Епоха просвећености такође се не може замислити без јеврејског утицаја, и то преко масонерије – уније протестантских цркава са јудаизимом. Буржоаске масонске антимонархистичке револуције, које су донеле равноправност Јеврејима, претвориле су њихову финансијску власт у политичку. У XIX веку, како је писао руски филозоф-јудеофил В. Соловјев, „јудејство је... успело да заузме владајуће позиције у најнапреднијим нацијама“, где се „финансије и већи део штампе налазе у рукама Јевреја (директно или индиректно)... Главни интерес савремене Европе је – новац; Јевреји су мајстори пословања са новцем и природно је да они господаре савременом Европом“.
Атали пише о јеврејским финансијерима који су „власт над влашћу“, да су „углавном скривени... али понекад постају видљиви“ (као Ротшилди у 19. веку, који „финансирају већину влада“); „они се организују у нарочиту аристократију, својеврсни строги ред, са беспоштедним моралним законима и суровим ритуалима“.
Позната јеврејска интелектуалка Хана Арент, која је лично познавала Ротшилде, овако описује појаву њихове светске банкарске мреже: „Претварање Ротшилда у међународне банкаре и њихово уздизање над осталим јеврејским банкарским кућама изменило је целокупну структуру јеврејског државног бизниса... То је дало нови стимуланс за уједињење Јевреја као групе, и то на међународном плану. За нејевреје име Ротшилд постало је симбол међународног карактера Јевреја у свету нација... Јеврејски банкарски капитал постао је међународни, уједињавао се путем унакрсних бракова, па се појавила права међународна каста... Ова изолација и независност појачали су у њима осећај моћи и гордости“.
Карл Маркс, иначе унук јеврејског рабина, осуђујући спремност западних банкара да зараде на давању зајмова њему омраженој Русији у вези са Кримским ратом (1853-1856), у уводнику који је написао за „Њујорк Дејли Трибјун“ навео је дугачке спискове јеврејских кланова, који су били у међусобном сродству, за које вели да контролишу светске финансије. У свом ранијем раду „О јеврејском питању“ он јеврејство сматра за творца капитализма и, позивајући на борбу против њега, пише:
„Ми дакле данас у јеврејству проналазимо свеопшти антидруштвени елемент, који је као резултат историјског развитка, у коме су Јевреји у негативном смислу узели свесрдног учешћа, доведен до савремене тачке на којој нужно треба да уследи разрешење.
Еманципација Јевреја је, у крајњој линији, еманципација људског рода од јеврејства. Јеврејин се већ еманциповао на јеврејски начин... Он је себе еманциповао не само тиме што је присвојио финансијску власт, него и тиме што је преко њега и без њега сам новац постао светска власт, док је практични дух јеврејства постао практични дух хришћанских народа. Јевреји су се еманциповали у оној мери у којој су хришћани постали јевреји...
Противречност између политичке власти Јеврејина у пракси и његових политичких права, то је противречност између политичке и финансијске власти уопште. И док се политичка власт на идејном плану уздиже изнад финансијске власти, у стварности она постаје њена робиња.
Практична владавина јеврејства над хришћанским светом достигла је у Северној Америци свој недвосмислени и уобичајени израз тако што се чак и проповед Јеванђеља и дужност хришћанског вероучитеља претвара у робу, па и банкротирани трговац прибегава Јеванђељу баш као што се богати проповедник Јеванђеља бави бизнисом...“
О јединствености Сједињених Америчких Држава немачки економиста В. Зомбарт је у свом класичном делу „Јевреји и привредни живот“ из 1911. године писао следеће: „Јевреји прогнани из хришћанске Европе одиграли су истакнуту, да не кажем главну улогу у стварању Сједињених Америчких Држава са отвореном јеврејско-масонском симболиком. Стога не чуди што је Систем федералних резерви (Federal Reserve System), као централна институција банкарског система САД, створен од стране групе уједињених приватних јеврејских банака. Пажљиво разматрање закључака Макса Вебера показало је да су сви ти елементи пуританске догме који су имали реалног утицаја на образовање духа капитализма, били позајмљени из круга идеја јеврејске религије... Сједињене Америчке Државе су се економски формирале углавном под утицајем јеврејских елемената... Сједињене Државе своје постојање уопште дугују Јеврејима... и само захваљујући присуству јеврејског елемента оне су такве какве их познајемо. Јер оно што називамо американством, то, у својим главним цртама, није ништа друго него кристализовани јеврејски дух... Ја сам сасвим очигледно доказао да је привредни живот нашег времена у све већој мери потчињен јеврејском утицају... без њих ми никада не бисмо достигли тачку кулминације људске културе: савремени капитализам...“
„Амерички Јевреји имају водеће место у стварању америчког капитализма и американизацији света“ – пише Ж. Атали.
Но, разуме се, јеврејска „кулминација културе – капитализам“, као и јеврејска „американизација“ могу тачно да се схвате једино с тачке гледишта православног схватања смисла историје. Ради тога треба размотрити савремену улогу светског капитала и у важнијем, философском контексту, при чему се јасно показује духовно стање света у савременом тренутку. Јер господари светског финансијског механизма врше огроман утицај на духовно стање човечанства и на његов вредносни систем, циљано стварајући такву „цивилизацију“ у којој ће највиша вредност постати управо новац, потиснувши све друге моралне и религиозне вредности.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Мало о историји нове године међу Србима...
Почетак и крај календарске (грегоријанске) Нове године није се међу Србима обележавао пре доласка комуниста на власт 1944. године. Пошто пада у сред поста и пошто су се тада вршиле припреме за прославу Божићних празника, Богојављења и Крсних Слава након Божића, новој календарској години се није придавао практично никакав значај и нема народних обичаја везаних за њу.
Међутим, у СФРЈ прослава календарске Нове године добија нарочити обим како би се покушао сузбити значај који је велики део хришћанског становништа придавао прослави Божића. На тај начин, многа данашња обележја прославе Нове године почев од Деда мраза (тј. Светог Николе или Божић бате) до припрема трпезе, заправо потиче из народног репертоара божићних обичаја.

Србија је добила аутономију у оквиру Отоманске империје тридесетих година 19. века и тада је кнез Милош почео да честита Нову годину владарима других европских држава. То су, према историјским списима, убрзо прихватиле остале народне старешине, које су Нову годину почеле да честитају својим поданицима.
У мањини у то време, у Крагујевцу, по угледу на западне земље, имућни људи почињу да организују дочек и прославу Нове године.
Али то србски домаћини нису прихватили…
Дуго после Првог светског рата новогодишња славља су била ретка и неуобичајена. Срби су до тада навикли да пре Божића посте и да тек од седмог јануара почну да славе и празнују…
Увођење новог, грегоријанског календара догодило се одмах после Првог светског рата, 1919. године. Како Српска православна црква никада није признала овај календар она је наставила да обележава празнике на дотадашњи начин, па је ова година постала прва када се догодило да се Нова година у Србији славила пре Божића. Ово се задржало све до данашњих дана. Временом се прослава Божића потпуно померила на 7. јануар док је дочек Нове године до данашњих дана остао „дупли“.
У Краљевини СХС, грегоријански календар почео се званично користити од 1920. године и то тако што је прескочено неколико последњих дана 1919. године.Али га народ у весељу није прославњао. Тек касније у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након преузимања власти 1945. године, наметнули србском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…а за то су делимично били криви и власници ресторана и кафана, тог времена широм Србије, зарад профита…
Нове власти комунистичке су покушале и да забране слављење православне нове године. У архивима је и данас могуће наћи наредбе да кафане 13. јануара морају бити затворене до 22 часа, а чак се и на рођене тог дана гледало сумњичаво јер се није са сигурношћу знало шта славе. До тада у србском народу тај обичај дочекивања Нове године 1. јануара није био распрострањен.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Игуманија Иларија, Св. Тројица Мушутиштка, половином деведесетих ХХ века. Упокојила се у Ман. Покајница 2002 год.
М.Н

Кренула жена Шиптаре да растерује...

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Српски грб уклесан на ћирилици у зидове пасаже у Дрездену


Српски грб са четири оцила на штиту једног од чувара улаза

Немци и Срби су историјски дубоко везани, чак и дубље него што то било ко у Београду или Берлину може и да замисли. Према тврдњама многих српских историчара, али и оних из Немачке Германи су настали од Срба! Колико год вам ова теза била као најновија теорија завере и оне старе крилатице да су Срби најстарији народ на свету, прочитајте шта учени људи кажу о овој теорији.

Да где има дима ту је и ватра потврђује чак и древни споменик културе који је под заштитом УНЕСКА у Дрездену где улаз у чувену катедралу чувају два војника од којих један на штиту носи српски грб!

Наиме на чувеној катедрали у Дрездену, граду који крије многе тајне и који је преживео многе ратове и културе, крије се најбоље чувана тајна о којој Немци неће пуно да причају.

На самом улазу у катедралу “Провидебтле мемор” налазе се два кипа, која представљају стражаре и чуваре града Дрездена (то ће вам рећи сваки туристички водич, приликом обиласка овог града). Ипак оно што вам неће нико рећи, а неће вам ни показати, то је да се на штиту једног од стражара Дрездена налази српски грб (четри слова С исписана ћирилицом).

Уколико сами угледате овај грб сви ће вам само одмахнути руком и рећи то је био неки њихов симбол.

Повезаност Срба и Немаца покушали су да докажу многи учени људи и историчари, али кренимо редом:

У књизи „Германија“ (лат. Germania), романског сенатора и историчара Публиус Корнелиус Тацитус (56-117. г. н. ере), тј. на лат. Publius (или Gaius) Cornelius Tacitus, стоје следеће његове речи:

„Сада треба рећи нешто о Свебима (читај Срби). Свеби нису, као Кати или Тенктери, једно једино племе. Они заузимају већу половину све германске земље, али се деле на различита племена, која се различито зову, и ако сва имају једно заједничко име Свеби. Њих је лако познати, јер зачешљавају косу унатраг и праве од ње чвор. По томе се разликују Свеби од осталих Германаца и по томе се код Свеба, разликују слободни од робова. Овакав обичај може се наћи и код других племена, било зато што су Свебима сродни, …“.

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Немачке, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа.

Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: “Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са насом ћирилицом произлази да се ради о Србима.

Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова.

Сад сами просудите, има ли овде нечега или су ово само нагађања о Србима као небеском народу…

В.М

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Јаша Томић о вери Србиновој

"Допустите да кажем коју о старој вери Србиновој. Нећу да испричавам, како су се звали стари наши богови. Напомињем само, да је и у тој многобожачкој вери Србин веровао у бесмртност душе. Веровао је: ко год чини зла на земљи, доћи ће после смрти, у царство мрака. Доћи ће у густе, црне облаке, где лије стално киша, витла бура са једног краја на други а бију непрестано силни громови. Праведници су долазили у царство светлости, у сунце, где је тако топло и светло.
Мени је главно, да утврдим ово: Србин је ту веру своју скроз испреплетао својим народним животом и обичајима својим. Он је испочетка сматрао веру тако, да је она нераздвојена од живота његова. Стара вера Србинова била је народна. Није могло бити друкчије. Та свака задруга Србинова, ималa је свој домаћи олтар жртвеник, и свога домаћег бога. И све што је Србин примио у онакав дом свој, није се могло однародити, него само понародити.
Колико је стара вера Србину ушла у крв и срасла с њиме, показују доцнији догађаји. Кад су наши стари примали хришћанство, унели су главне обичаје из старе вере. Старе обичаје о коледи имамо о Божићу (на Бадњи дан). И те обичаје, који су тесно везани са вером, слави још и данас не само наш ратар, него и српски свештеник и српски владика и српски патријарх. Старе обичаје о празнику, када је Србин славио повратак Сунчев, имамо данас о Ђурђевд’ну. И данас се очувало негдање принашање бескрвне жртве, у кољиву. Имате подушија и задушнице. Но Србин је унео донекле и своје домаће богове у нову веру. Кад је почео да верује у једног Бога, он је узео бар свеца као заштитника свога дома и ту лежи траг нашег крсног имена или свечарства.
Дакле Срби су уплели и у хришћанство трагове народне вере. И створили су и нову цркву народном црквом. Има што је могло изостати. Али је све скупа помогло, да Србин и од данашње своје цркве створи народну цркву."

М.Ј

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]