Član
- Učlanjen(a)
- 24.09.2010
- Poruka
- 544
U ovoj raspravi nastala je prava zbrka pojmova. Prvo bih hteo da razjasnim pojmove koji se koriste a onda da dam i svoje mišljenje o temi.
Psihopatija je nekada bio naziv za poremećaj ličnosti koji je kasnije dobio naziv antisocijalni poremećaj ličnosti, a danas nosi naziv disocijalni poremećaj ličnosti. Ponašanje ovakvih ljudi nije u skladu sa društvenim normama. Oni su vrlo neodgovorni, i ne poštuju društvena pravila, norme i obaveze. Karakteriše ih nizak prag frustracione tolerancije i sklonost ispoljavanju agresije; posebno ih karakteriše nedostatak empatije. Ovaj naziv je, međutim, ostao u upotrebi za označavanje ljudi sa ovim poremećajem. Postoje neki istraživači koji diferenciraju antisocijalni poremećaj ličnosti od psihopatije (Kao što je Hare i njegova „Ček-lista psihopatije). Kriminalci sa teškim krivičnim delima u pravilu imaju dijagnozu ASP ili psihopatije.
Sociopatija je termin koji se ponekad koristi kao sinonim, a neki ga razlikuju od psihopatije. Jedno vreme taj je termin, u Americi, korišten za sve poremećaje ličnosti (što je bilo pogrešno jer nisu svi poremećaji ličnosti usmereni protiv društva) a neki su ga smatrali, a i danas ga smatraju, podvrstom antisocijalnog poremećaja ličnosti.
Poremećaj ličnosti jeste hronična neprilagođenost u svakodnevnom životu, sa značajnim subjektivnim, socijalnim i profesionalnim problemima. On se manifestuje najčešće u adolescenciji, ili ranije, i nastavlja se kroz odraslo doba. Međunarodna klasifikacija bolesti u trenutnoj verziji (ICD-10) razlikuje sledeće poremećaje ličnosti:
Paranoidni, shizoidni, disocijalni, granični, histrionični, opsesivno-kompulzivni, anksiozni (izbegavajući), zavisni i grupa mešovitih i drugih poremećaja ličnosti (narcistički, pasivno-agresivni).
Za našu temu, a to jeste (ne)imanje prijatelja u odraslom dobu zanimljiv je shizoidni poremećaj ličnosti – te su osobe povučene, nemaju potrebu za komunikacijom. Ravnodušni su i emotivno hladni, te često nedostaje interes za uspostavljanje partnerskih odnosa.
Za osobe sa poremećajem ličnosti ne možemo da kažemo da su bolesne. Možda najbolja ilustracija za poremećaj ličnosti može biti ovo: ako zamislimo jedan kontinuum na čijem jednom kraju stoje psihički zdravi „normalni ljudi“ (šta god da to značilo), a na drugom kraju mentalno oboleli ljudi (psihotičari), onda bismo poremećaje ličnosti mogli da posložimo na ravan između ta dva kraja.
Vidim da neki ovde govore i o promena ličnosti u odraslom dobu. Takve promene ne spadaju u kategoriju poremećaja ličnosti već u kategoriju trajnih promena ličnosti (po ICD-10 klasifikaciji). Te su promene stečene i javljaju se nakon teških ili dugotrajnih stresova, esktremnog odbacivanja od strane okoline, ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja, bolesti ili povreda mozga, nasuprot poremećajima ličnosti za koje smo već rekli da se manifestuju već od detinjstva ili mladosti i da je tok hroničan.
Moje mišljenje jeste da nemamo pravo da nekog osuđujemo i prozivamo nenormalnim samo zato što nema prijatelja. Ako neko nema prijatelja, onda ili pati zbog nečega (depresija?), ili ima neku dijagnozu (recimo shizoidni poremećaj ličnosti). Možda je u pitanju i nešto treće; no, kako god bilo, smatram da nemamo pravo da ih osuđujemo i nazivamo nenormalnim.
Mislim da i samo pitanje nije dobro postavljeno. "Da li ih možemo smatrati zdravim i normalnim?" Da li to znači da neko nije normalan ako nije zdrav? Često je upravo to i problem za mnoge ljude koji su, recimo neko vreme proveli na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi. Nakon toga oni nose stigmu u društvu i ljudi ne žele da se druže sa njima.
Psihopatija je nekada bio naziv za poremećaj ličnosti koji je kasnije dobio naziv antisocijalni poremećaj ličnosti, a danas nosi naziv disocijalni poremećaj ličnosti. Ponašanje ovakvih ljudi nije u skladu sa društvenim normama. Oni su vrlo neodgovorni, i ne poštuju društvena pravila, norme i obaveze. Karakteriše ih nizak prag frustracione tolerancije i sklonost ispoljavanju agresije; posebno ih karakteriše nedostatak empatije. Ovaj naziv je, međutim, ostao u upotrebi za označavanje ljudi sa ovim poremećajem. Postoje neki istraživači koji diferenciraju antisocijalni poremećaj ličnosti od psihopatije (Kao što je Hare i njegova „Ček-lista psihopatije). Kriminalci sa teškim krivičnim delima u pravilu imaju dijagnozu ASP ili psihopatije.
Sociopatija je termin koji se ponekad koristi kao sinonim, a neki ga razlikuju od psihopatije. Jedno vreme taj je termin, u Americi, korišten za sve poremećaje ličnosti (što je bilo pogrešno jer nisu svi poremećaji ličnosti usmereni protiv društva) a neki su ga smatrali, a i danas ga smatraju, podvrstom antisocijalnog poremećaja ličnosti.
Poremećaj ličnosti jeste hronična neprilagođenost u svakodnevnom životu, sa značajnim subjektivnim, socijalnim i profesionalnim problemima. On se manifestuje najčešće u adolescenciji, ili ranije, i nastavlja se kroz odraslo doba. Međunarodna klasifikacija bolesti u trenutnoj verziji (ICD-10) razlikuje sledeće poremećaje ličnosti:
Paranoidni, shizoidni, disocijalni, granični, histrionični, opsesivno-kompulzivni, anksiozni (izbegavajući), zavisni i grupa mešovitih i drugih poremećaja ličnosti (narcistički, pasivno-agresivni).
Za našu temu, a to jeste (ne)imanje prijatelja u odraslom dobu zanimljiv je shizoidni poremećaj ličnosti – te su osobe povučene, nemaju potrebu za komunikacijom. Ravnodušni su i emotivno hladni, te često nedostaje interes za uspostavljanje partnerskih odnosa.
Za osobe sa poremećajem ličnosti ne možemo da kažemo da su bolesne. Možda najbolja ilustracija za poremećaj ličnosti može biti ovo: ako zamislimo jedan kontinuum na čijem jednom kraju stoje psihički zdravi „normalni ljudi“ (šta god da to značilo), a na drugom kraju mentalno oboleli ljudi (psihotičari), onda bismo poremećaje ličnosti mogli da posložimo na ravan između ta dva kraja.
Vidim da neki ovde govore i o promena ličnosti u odraslom dobu. Takve promene ne spadaju u kategoriju poremećaja ličnosti već u kategoriju trajnih promena ličnosti (po ICD-10 klasifikaciji). Te su promene stečene i javljaju se nakon teških ili dugotrajnih stresova, esktremnog odbacivanja od strane okoline, ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja, bolesti ili povreda mozga, nasuprot poremećajima ličnosti za koje smo već rekli da se manifestuju već od detinjstva ili mladosti i da je tok hroničan.
Moje mišljenje jeste da nemamo pravo da nekog osuđujemo i prozivamo nenormalnim samo zato što nema prijatelja. Ako neko nema prijatelja, onda ili pati zbog nečega (depresija?), ili ima neku dijagnozu (recimo shizoidni poremećaj ličnosti). Možda je u pitanju i nešto treće; no, kako god bilo, smatram da nemamo pravo da ih osuđujemo i nazivamo nenormalnim.
Mislim da i samo pitanje nije dobro postavljeno. "Da li ih možemo smatrati zdravim i normalnim?" Da li to znači da neko nije normalan ako nije zdrav? Često je upravo to i problem za mnoge ljude koji su, recimo neko vreme proveli na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi. Nakon toga oni nose stigmu u društvu i ljudi ne žele da se druže sa njima.
Poslednja izmena:
