Umesto radosti života, zahvalnosti Bogu na daru novog dana, prihvatanja života onakvog kakav jeste, i težak i radostan, umesto pomaganja jednih drugima, deljenja osmeha, ali i tuge, Ljubavi i zajedništva koje jesu obeležje pravog Hrišćanina, ovde se nameće vizija Hrišćanina kao krutog, porobljenog isunjavaoca pravila. Vera u Boga kao radost prihvatanja Roditelja zamenjena je klerikalizmom, krutošću pravilnika, i pozivanjem na pismo kao na priručnik. Da li je to Hrišćanski? Ili je možda Farisejski, jer oni behu pismoznanci? Jesmo li mi pozvani da odgovor na svako pitanje potražimo u Pismu? Ili smo pre pozvani da u tišini srca molimo Boga da nam on da odgovore?
Pitanje je šta je nama autoritet u duhovnim pitanjima. Da li je to Crkva, apostolsko nalseđe sveštenika, ili je to samo pismo i sama vera. Ako je ono prvo, i ako sumnjamo u postupke pojedinih sveštenika, idimo kod drugog sveštenika, možda je njegov dar duhovnosti veći nego kod onog prvog. Ne trebamo odmah da sebi dajemo za pravo da svešteniku koji, kakav god da je, kakvi god da su mu talenti nosilac apostolskog nasleđa, zamewramo i mlataramo pismom, koje možda ni on ne razume u potpunosti, jer ponavljam njegov dar možda nije tumačenje. Odimo dakle kod drugoga pa porazgovarajmo sa njime. Nemojmo sotonski "ja najbolje znam", eto tu piše vidiš, a ti radiš drugačije, odoh ja da tražim drugu zajednicu gde se svi slažu oko toga. Ako li je autoritet samo pismo, koje su ljudi pisali, onda bez pravilnog tumačenja opet nemamo osnova da ljudskih ruku delo smatramo autoritetom i da na osnovu toga idemo u odvajanje.
Pismo jeste korisno i Bogom inspirisano, ali bez tumačenja onih koje je Bog postavio po apostolskom nasleđu, potvrdivši to Pečatom DUHA SVETOGA na pedesetnicu ono ne da nije korisno nego je i opasno. Želimo li svi da budemo apostoli? Ako i želimo, taj dar treba izmoliti, ali ne treba očekivati da će Bog svima dati iste darove, tako da očekivati da svi možemo i trebamo da tumačimo pismo nije ono što ćšemo i dobiti od Boga. Neko će naime, ako je to Volja njegova dobiti dar humanosti i pomaganja bolesnima i ubogima, drugi će biti dobar pisac, treći će postati dobar pevač u horu, četvrti govornik, peti će dobiti dar tumačenja, šesti nešto drugo. Svako po planu Božijem i na slavu Njegovu. Ali, samo zajedno možemo biti njegovi. Zajedništvo je naime ono što nas čini Hrišćanima, ljudskost u onom najboljem što kao potomci Adamovi možemo imati, odlučivši se slobodnom voljom da ćemo biti bolji vrativši se pokajani Bogu, svom OCU. Jer sama Crkva znači zajednica, Telo udova mnogih. Ne telo gde svaka pa i najmanja ćelija tumači Pismo, nego gde svaka pa i ona najmanja ćelijica vrši svoju funkciju u zajednici, u Telu koja je Crkva.
Mi nismo Robovi kojima je jedini autoritet tekst za koji neko tvrdi da ga je Bog lično odštampao na laserskom štampaču, primerak po poštaru poslao jednom čoveku, kome je poštar naredio da pojede tekst, dok Bog original čuva na hard disku. Nama nije rečeno, učite pismo napamet i bukvalno ga tumačite. Jer čemu onda apostoli? Bio bi dovoljan samo jedan i papagajsko ponavljanje teksta. MI smo za slobodu stvoreni, slobodu smo dobili, slobodno smo sagrešili i SLOBODNO SE MORAMO POKAJATI; SAMO TAKO NAS PRIMA U SVOJ ZAGRLJAJ: JER ON JE SLOBODA; ON JE LJUBAV koja je PUT ISTINA I ŽIVOT: Ne, tekst čije značenje mislimo da znamo. ON, čije je ovozemaljsko TELO, ECCLESIA MILITANS, ECCLESIA POENITENS, ECCLESIA TRIUMPHANS, CRKVA!.
