Na ovaj forum i temu sam naisla salucajno, trazeci nesto drugo po net-u, ali sam se onda vise puta vracala...Razmisljala da li da se registrujem i nesto napisem, mozda cu se osecati bolje, lakse, kako god. Pa da pokusam:
Izgubila sam brata pre tri meseca, ubio se. Prvih sam dana bila obamrla; gotovo bez emocija ukljucila sam se u organizaciju sahrane i svega sto je islo uz to, trudila se da budem uz roditelje sa nadom da ce im samo to moje prisustvo nesto znaciti, jer nisam znala sta da im kazem.
Na sahrani su samo odjednom grunule suze, dusu sam isplakala, ali kao da cak ni tada nisam potpuno shvatila da ga nema. I mislim da ne shvatam i dalje. I dalje ne mogu da se nateram da o njemu govorim u proslom vremenu, tesko mi je i ime da mu izgovorim. Jedva da sam nekoliko puta izgovorila da 'je umro', onda kad sam morala da odgovaram na pitanja nekih manje-vise stranih ljudi.
Mislim da mi je gotovo stalno u mislima, direktno ili posredno - svaka me druga stvar podseca na neki nacin na nesto sto je rekao, uradio, voleo, mrzeo...ali sve to 'registrujem' nekako statisticki , cini mi se opet - bez emocija. Cesto ga i sanjam, njega ili nesto sto je direktno vezano za njega. Cak i kad samo zatvorim oci, da ih odmorim, ne zaspim, opet mi je u mislima.
Prvih nekoliko nedelja me je samo jako bolelo u grudima, cinilo mi se da ne mogu da disem kako treba. Tek ponekad sam plakala, obicno kad se sve nekako skupi pa samo pokulja napolje. Inace, sva secanja su mi tako ziva da brata gotovo da vidim pred sobom, kao da i glas mogu jasno da mu cujem kad se prisecam nekih situacija. Kad su mi klincima bili rodjendani, i kad su zvonili telefoni da cestitaju, ocekivala sam da pozove i on. Kad su stizale cestitke za Novu godinu, cekala sam i njegovu - opet kao da ne shavtam da ga nema.
Mislim da sam sve nekako potisnula. Zivim u drugom gradu, daleko sam od uspomena i svega. Imam zahtevan posao, malu decu, i bezbroj svakodnevnih obaveza, i tako se verovatno krijem. Kao sto je besheart pre rekla, nisam mogla ni da odtugujem, najvise zbog dece koja ne znaju sta se desilo, i zbog roditelja pred kojima se zamrznem i ne mogu ni da pricam, ni da pokazujem ma kakva osecanja .
Zelela bih da pricam o njemu, zelela bih da pricam o tome kako se osecam, a opet-ne znam ni sta bih rekla, niti imam kome. Krivo mi je sto me niko vise ni ne pita kako mi je...a ako neko i pita , kazem 'dobro' i pobegnem.
Da li sam dobro - pa valjda jesam, obzirom na situaciju.Ne mogu da spavam, nece misli nikako da se iskljuce i ostajem budna do sitnih sati. Imam stalno prisutan osecaj da ce se nesto strasno dogoditi, kao da ocekujem neko zlo. Nisam vise ni tuzna, nego nekako prazna. Samo me deca jos raduju i nasmeju. Kao da nista ne zelim, i nemam preterano volje ni za sta, uglavnom odradjujem obaveze'po zadatom spisku' . Uzasno sam umorna, i psihicki i fizicki...