Evo me opet. Da se ne vracam sada unazad i citiram pojedinacne postove, pokusacu da odgovorim odjednom na vise postavljenih pitanja i komentara.
Brat mi je nekoliko meseci bolovao od depresije uglavnom uzrokovane emotivnim krahom koji je pre toga doziveo (odlazak verenice, otkazivanje vencanja) - tako nam je bar receno. Bio je pod terapijom lekovima, odlazio je i na psihoterapiju, ali sve to po mom laickom miseljenju nije imalo gotovo nikakve rezultate. Nije nista nagovestavao, 'izricito negirao suicid' bar u pocetku terapije, a onda ga dalje verovatno nisu ni pitali. Mi nismo ni naslutili sta se sprema, ali mi smo laici; ocekivala bih da ce strucna lica moci da vide i cuju vise od prosto vidljivog...ali nisu.
Ja sam onda dane i nedelje provela trazeci neka objasnjenja kako i gde sam znala. Svesna sam da definitivne istine nema, i da je samo on znao zasto je to uradio, ali mi je bilo potrebno da sklopim neku pricu koja ce meni biti kako tako razumljiva, i da sa njom dalje zivim. Sa njegovim odlaskom se srusilo mnogo toga, poljuljala se mnoga verovanja i ubedjenja; trebalo mi je makar da prikupim uspomene na lepe ili naizgled lepe trenutke. Svaka smrt je teska, to ne sporim, i ostavlja veliku prazninu kod onih koji ostanu. Ali kad ostane bar mogucnost prisecanja na lepe trenutke, kad ostane mogucnost da kazes 'necu da ocajavam, on ne bi zeleo da mi bude lose, hteo bi da budem srecna', ili da kazes 'bio je divan, vredan' stagod... mislim da bude lakse. A meni se poljuljalo sve. Da li sam uopste poznavala brata? Koliko sam stvarno znala sta misli i oseca? Izgledalo je da bas i nisam...
Ono sto sam ja znala ili mislila da znam je da je, pre bolesti, bio 'nedodirljiv'. Izgledalo je da ga niko i nista ne moze poljuljati. Uvek u pokretu, svuda da ode, sve da vidi, sve da proba. Da nesto 'ne moze' je kod njega bilo bas retko, ni traga slabosti, beznadju. Ponekad bezobrazan i lenj, ali beskrajno sharmantan, zabavan, sa milion ljudi oko sebe, poznavao svakoga i svi su njega znali. Ja sam starija 5 godina, pa ipak su oduvek svi mene znali kao 'njegovu sestru'. I onda se sve samo srusi.
Svi su nam naravno odmah rekli da ne krvimo sebe, samo sto to nije tako lako. Kazu da nismo mogli da sprecimo,ali mi je bas tesko da to prihvatim. Koliko god ja svesno razmiljala da je njegova smrt posledica bolesti, da smo pokusali sve sto smo znali i mogli, nikad se necu verovatno osloboditi osecaja kajanja za neke stvari koje sam mu rekla u trenutcima besa, a jos mnogo vise za sve sto mu nisam rekla jer nisam umela da lepo srocim, jer nisam znala kako da mu kazem a da ga ne povredim jos vise, ili jer sam prosto bila prezauzeta decom i obavezama. Nismo nikada bili bliski; i bilo mi je zao, ali sam uvek mislila da ima vremena, i da sad kad smo najzad oboje odrasli i u nekim slicnim zivotnim pricama, da cemo vezu najzda uspostaviti. Vise necemo.
Da li vreme leci? Mislim da vremenom samo naucis da zivis sa prazninom, mozda tuga otupi i malo se skloni negde iza, ne bude uvek i svuda u prvom planu. Bar se ja tako osecam. Prvih mi je dana bilo tesko i iz kuce da izadjem, da gledam ljude i zivot koji se neometano dalje odvija, uzasno je bolelo.
Sad vec zivim, radim, funkcionisem i verovatno svima izgledam sasvim uobicajeno. Nisam ista, mada jos ne umem da objasnim na koji nacin. Povremeno imam uzasnu potrebu da vristim, ili da se sakrijem u neki cosak i cutim, ili spavam danima...a nisat od toga ne mogu, pa me i samo to saznanje uzasno nervira. Sve je vec odredjeno, obaveze se moraju ispuniti. Na posao mora da se ide i tamo se bude skoncentrisan i aktivan; decu treba presvlaciti, hraniti, leciti neprekidan bolesti koje se samo nastavljaju, posvecivati im paznju i boriti se sa svim njihovim besovima i hirovima, i preziveti noci kad prosto nece da spavaju, i tako dalje. Za tugu, za ma kakva razmisljanja i zelje nema mesta ni vremena. Meni je izgleda resenje da se iskljucim, da funkcionisem kao robot dok mogu i da ne osecam nista. Povremeno malo 'puknem', otplacem ili se izvicem i posvadjam za neku sitnicu, pa se vratim u svoj oklop.
Da, dobro je sto imam decu, i zivot i buducnost. Iako su mi smetali da tugujem, znam da su me i spasili. Ne znam kako je mojim roditeljima, mogu li i oni da ubede sebe da imaju buducnost i razlog da idu dalje. Imaju mene, imaju unuke ako mogu i hoce tako da postave stvari. Imaju i uzasnu prazninu, ocaj, neuspeh, krivicu... sta god da sad osecaju, i ne znam sta ce od svega pobediti.
