Gubitak i tugovanje

[charnadefacto]

Nije normalno naviknuti se na smrt kao pojavu. Smrt bližnjeg ostavlja psihičke posledice tj traume.

Ja sam izgubila dečka sa kojim sa bila godinu i mesec dana (24.4.2010.), posle toga nisam imala dečka. Smejem se ja, vesela sam ali su posledice ostale. Sad se borim sa tim traumama, redovno idem kod psihologa i nadam se da cu se izvuci.

 

[Nuala]

Smrt bližnjeg ostavlja psihičke posledice tj traume.

Ne nužno. To bi značilo da je većina ljudi istraumatizirana.

 

[neda ukraden]

Ne vreme ne leci,jedino sam sa sobom potpisujes neki dogovor da ce vecno ostati u tebi i deo tebe i kad god se setis tu je stobom,samo nema dodira i zagrljaja.cesto te neka stvar,rijec pjesma podsjeti na ono sto je ta osoba volela ili radila,a tek lik ili kosa,cesto pozurim za nekom osobom koja ima slicnu kosu,i taman da je dotaknem,trgnem se ili se ona okrene...ima dosta djevojcica plave kose i plavih ociju koje lice na nju,pogotovo ako i slicnu haljinicu imaju,kao sto mi se desilo da haljinicu njenu sto sam poklonila neznam kome posle vidim na devojcici koja neverovatno slici mojoj princezi...imala je trinaest godina,odlicna ucenica,drug,prijatelj, suze navru same,a toliko vremena je proslo,od 1992 jos uvek nemogu da slusam muziku,gledam njene drugarice,imaju decu vec,a ona ce za mene uvijek imati trinaest i biti mamina princeza....razumem vas sve koji ste imali gubitke i dok opisujete svaki put umirem i ja i jedino se bojim da ne zaboravim.....

 

[neda ukraden]

I što se događa- drugi prestanu pitati, tugujući stvore dojam da je prošlo vrijeme za tugovanje iako za njih nije i gotovo se nasilno prekine taj proces. wacko2

Sta mislite o reinkarnaciji,citala sam tibetansku knjigu mrtvih koja me samo zbunila odnosno nikakav opipljiv odgovor nisam pronasla,i tako neku slicnu literaturu do koje sam mogla doci.uglavnom sve se svodi na iluziju,matriks,tako da nisam sigurna da li je ovo sad neko postojanje ili nam tek predstoji ili je flesbek neceg drugog....pokusavam da razumijem smrt kao pojavu,stanje,opisanu kroz mitove i svete
spise,i lutam ne snalazeci se jer kazu, sve te knjige su nastale kao opisi psihodelicnih iskustava,sto je pretpostavka iskustvu posle smrti.

 

[probudi se]

Sve nas tišti ista muka i pitanje...
Teško je ljudskoj vrsti pomiriti se sa prolaznoću...
Ja sam često, onako kad legnem, razmišljala o smrti, mojoj, naravno, kako to izgleda, šta se događa, gotovo čula zemlju kako udara po poklopcu moga sanduka...i onda napad panike, koji sam uspevala da smirim samo lažući i obmanjujući sebe kako se to neće desiti i ko zna još kakve gluposti sam pričala sama sebi.
Kako vreme ide, kao u onoj pesmi godinu po godinu, sve nas manje ima tu...tako mi ni smrt više nije tako strana.
U trnucima mog ličnog ludila pri pomisli na smrt, razmišljala sam često kako će izgledati taj dan, šta će se dešavati kad budem otišla...i svatila sam da se neće desiti apsolutno ništa novo.
Svakih 3 do 5 minuta neko umre...posledicu osećaju najbliži, rodbina i prijatelji, ali Zemlja se nastavlja u istom ritmu okretati, Sunce će još jednom izaći, pa će zaći, izaće Mesec i zvezde i svanuće novi dan bez mene.
Neželim da iko tuguje kad odem.
Mislim da smo kao ljudi davno negde pogrešili u vaspitanju. Nikad nas nisu učili da smo prolazni i da je smrt na neki način prirodna. Sve nas je strah jer nam je nepoznata.
Malo opuštenije, kažem kad sam se rodila svi su bili sretni samo sam ja plakala, a kad umrem drugi će plakati samo ću ja biti mirna i upokojena.
I naravno vic
Sede dve bebe blizanci kod mame u stomaku. Došlo je vreme da se majka porodi, a blizanci u panici, pa međusobno razgovaraju. Kaže stariji brat mlađem: Šta misliš, kako je to kad se rodiš, kako je na tom svetu
A mlađi mu kaže: Neznam, još se niko nije vratio.
PS.
Sve je prolazno osim Gospoda i divnih dela njegovih. Kad samo pomislim gde mi ljudi živimo, na trećem "kamenu od Sunca", umišljamo da je Zemlja ogromna, a ona je kao zrno peska u svemiru.
U psalmu Davidovom kaže se nešto ovako,
Hvaljen da si Gospode
Divna su dela tvoja i duša moja to zna dobro
Ni jedna se moja kost nije sakrila od pogleda tvog, ako i jesam satkan tajno,otkan u dubini zemaljskoj,
zametak moj videše oči tvoje,
u tvojoj knjizi je sve dobro zapisano od onog dana kad ga nije bilo ni jednoga.
Drage moje glavu gore, živimo dok živimo.
Živimo u ljubavi, daruj mo ljubav, jer samo dela ljubavi ostaju...
Drži te se
ljubim vas

 

[Prijavljena]

Nije normalno naviknuti se na smrt kao pojavu. Smrt bližnjeg ostavlja psihičke posledice tj traume.

Ja sam izgubila dečka sa kojim sa bila godinu i mesec dana (24.4.2010.), posle toga nisam imala dečka. Smejem se ja, vesela sam ali su posledice ostale. Sad se borim sa tim traumama, redovno idem kod psihologa i nadam se da cu se izvuci.

Jeste normalno, sve je to Njegova volja...
Bas kao sto ti odes do baste uberes jedan cvijet , tako i nas "ubere" Gospod iz svoje baste...

Izvukla si se, dok si na Serbian Forumu...