Da li se bojite smrti?

[chelonia mydas]

Prirodno je da se čovjek plaši smrti, prirodno je da se ljudi plaše (uvijek su se plašili) nepoznatog, pa i oni koji kažu da se ne plaše kao što sam ja, jer nikad nisam smrt pogledala u oči, a da jesam drugačije bih razmišljala, onda bih razjasnila ili se bojim ili ne, ovako samo hipotetički kažem ne. Ljudi koji su preživjeli kliničku smrt kažu da to nije ništa strašno i da je to "blaženi" osjećaj; u narodnim vjerovanjima kod svih civilizacija se spominje zagrobni život, da li da čovjeku olakša da se pomiri sa smrću tako što duša nastavi živjeti, a ne da se "sistem" ugasi kao da nikad nije ni postojao. Opet kako se energija NE MOŽE uništiti, ja vjerujem da se ona kanališe u neki drugi oblik života, ili njih više... Ona postoji uvijek, cirkuliše kroz razne materijalne oblike.

 

[ndp751]

Život je borba, a smrt pobjeda!

Hm, život je čudo, svako od nas je rođenjem jedan veliki pobednik, iza nas je ipak ostalo onih 39999 koji to nisu uspeli.
Osnovni i najveći čovekov strah, iskonski, je strah od smrti, genetski imamo taj mod samoodržanja.
Šta nam sama pomisao na smrt poručuje? Poručuje kraj našem životu, postojanju, resetovanju svega što smo iskusili, i svaki put nas ošamari i podseti da je sve privremeno i da će biti jednom poništeno.
Moj osnovni razlog za strah od smrti je sama urođena težnja da se meni poznati oblik života održi, da život bude večan. Ne želim sada da otvaram čitav niz pitanja i da upadam u Jurivakinu zamku, ali osim straha od smrti postoji i čitav niz strahova koji se odnose na sam život, strah od bolesti, starosti,....ali ipak za mene je strah od smrti bazični ljudski strah.

 

[Jurivaka]

Hm, život je čudo, svako od nas je rođenjem jedan veliki pobednik, iza nas je ipak ostalo onih 39999 koji to nisu uspeli.
Osnovni i najveći čovekov strah, iskonski, je strah od smrti, genetski imamo taj mod samoodržanja.
Šta nam sama pomisao na smrt poručuje? Poručuje kraj našem životu, postojanju, resetovanju svega što smo iskusili, i svaki put nas ošamari i podseti da je sve privremeno i da će biti jednom poništeno.
Moj osnovni razlog za strah od smrti je sama urođena težnja da se meni poznati oblik života održi, da život bude večan. Ne želim sada da otvaram čitav niz pitanja i da upadam u Jurivakinu zamku, ali osim straha od smrti postoji i čitav niz strahova koji se odnose na sam život, strah od bolesti, starosti,....ali ipak za mene je strah od smrti bazični ljudski strah.

Hehehe, "Jurivakinu zamku"?
Nema tu nikakve zamke. Stvar je jasna kao ogledalo! Recimo, ja se ne bojim smrti uopšte, ali je strašno mrzim. Mrzim je zbog toga što ona poništava nešto što je neuporedivo sa bilo čime, a to je život. Smrt život ponižava do kraja!

 

[ndp751]

Hehehe, "Jurivakinu zamku"?
Nema tu nikakve zamke. Stvar je jasna kao ogledalo! Recimo, ja se ne bojim smrti uopšte, ali je strašno mrzim. Mrzim je zbog toga što ona poništava nešto što je neuporedivo sa bilo čime, a to je život. Smrt život ponižava do kraja!

Hehe Jurivaka?! rekoh ja, samo napred.

 

[seljober]

Smrt? Bojim se samo duge i bolne smrti a brze i lake, ne!

 

[Eric Cantona]

Niti se bojim niti o njoj razmišljam. Imam i sa životom dosta sranja, pa da se još sa smrti bakćem. Ni u ludilu.

 

[neda ukraden]

Smrt je lagana kad nemas bolove,iz nekog iskustva klinicke smrti ako je to neko validno iskustvo: na pocetku je osecaj lagane vrtoglavice,osecaj propadanja i nesto slicno beztezinskom stanju koje traje i traje...problem je kad te vracaju u zivot,ponovo pocnes osecati telo,bol i vise zelis da se vratis u tamni bestezinski prostor,nego u zivot,i prosto ti nije jasno zasto neko zeli da te boli ??!

Strah me nemoci i obaveze koju ce neko imati da me njeguje,da se moze potpisati za eutanaziju sad bi potpisala i cim se ne mogu brinuti o sebi da se izvrsi.Spasila bi i sebe i druge.

 

[belja91]

Interesantno i kompleksno pitanje. Ovo bi tebao da objasni neko ko dobro vlada psihološkim alatima. Ja nisam taj, ali ću iznijeti jedno svoje razmišljenje o tome. Generalno, strah od smrti postoji kod ljudi. Tu nema nikakve dileme. Međutim, priroda je i tu traumu kod čovjeka riješila na briljntan način. Naime, što čovjek zalazi dublje u godine, odnosno, starost,
njegove pojedine funkcije slabe i gase se - otkazuju i obolijevaju pojedini organi. Čovjeku slabi u umna i fizička motorika, nekada i do te mjere, da mu napor predstavlja i odlazak do WC. Kada dospije u takvo stanje, ćovjek to stanje doživljava kao neku vrstu poniženja, što ono, ustvari i jeste, i onda mu smrt ne izgleda tako strašna. Šta više, može biti poželjna i prihvatljiva kao izlaz iz beznadežne situacije.

Slazem se sa tobomHehe prvi put da se ja i ti slozimo oko necheg :d

Haha! I ja isto!
Ali ne potpuno. Kad čovek zapadne u muke, smrt mu se čini kao najbolji izlaz. To stoji. Ali, kad se smrt stvarno približi, strah se vraća! I ako veruje u zagrobni život, čovek se plaši gubljenja ovog, jer mu je samo taj i poznat.
A i neodgovorno je od mene da pričam da li se plašim ili ne, kad nisam pregurao ni trećinu života (bar se nadam).

 

[123loncar]

...u ovom svetu ( ma šta sve to značilo ), ništa nije izvesno koliko je izvesna smrt .. i ta izvesnost i njena neminovnost zastrašujuća je ... to su njene moći i sile( ta njena izvesnost i neminovnost ) , koje su nama milenijumski nepoznate pa su stoga i nepobedive ..( onda kad nam te moći i njihove energije i sile budu poznate ; tad će biti i pobedive ) ... a ta nepobedivost smrti je zastrašujuća ... sve frustracije i svi strahovi kod čoveka potiču iz njegove bespomoćnosti pred nesavladivim stvarima/moćima ...
...mislim da zbog ovih stvari , strah od smrti u nas je gotovo genetska stvar ... to je bol koga smo svesni celog svog života ...

 

[waltasar]

Mislim da je Ivo Andric napisao:Ne bojis se smrti,vec umiranja... Ranije sam se jako plasio,sad i ne razmisljam o tome.Samo se bojim da ne bude prerano,pre nego sto uradim neke stvari u zivotu.Mnogo je bitnije razmisljati o nacinu zivljenja,a smrt dolazi po svakog...