Da li se bojite smrti?

[crvendac_011]

Da li se bojite smrti?

 

[Ana_ana]

Ne,ne bojim se smrti.....to svakog od nas čeka kad tad,ali kada razmišljam o smrti više me nije to ni strah nego ne znam ni ja sama da opišem taj osećaj muči na koji način ću umreti(sreća pa jako jako retko o tome uopšte i razmišljam)....hoću li više patiti druge ili sebe.Jedino to.

 

[crvendac_011]

Mislim da strah od smrti dolazi s godinama. Normalno je da se u ovim godinama ne bojimo smrti, jer o njoj malo i razmišljamo. S godinama stvar postaje ozbiljnija, jer smo joj sve bliži. Mada mislim da se više bojim da neću stići da uradim sve što želim, nego smrti same. Ne bojim se ni načina na koji ću umreti. To su neke stvari o kojima uglavnom ne odlučujemo sami.

 

[Jurivaka]

Interesantno i kompleksno pitanje. Ovo bi tebao da objasni neko ko dobro vlada psihološkim alatima. Ja nisam taj, ali ću iznijeti jedno svoje razmišljenje o tome. Generalno, strah od smrti postoji kod ljudi. Tu nema nikakve dileme. Međutim, priroda je i tu traumu kod čovjeka riješila na briljntan način. Naime, što čovjek zalazi dublje u godine, odnosno, starost,
njegove pojedine funkcije slabe i gase se - otkazuju i obolijevaju pojedini organi. Čovjeku slabi u umna i fizička motorika, nekada i do te mjere, da mu napor predstavlja i odlazak do WC. Kada dospije u takvo stanje, ćovjek to stanje doživljava kao neku vrstu poniženja, što ono, ustvari i jeste, i onda mu smrt ne izgleda tako strašna. Šta više, može biti poželjna i prihvatljiva kao izlaz iz beznadežne situacije.

 

[Kimi]

Ne, i uopšte ne razmišljam o tome.

 

[mellyy]

Interesantno i kompleksno pitanje. Ovo bi tebao da objasni neko ko dobro vlada psihološkim alatima. Ja nisam taj, ali ću iznijeti jedno svoje razmišljenje o tome. Generalno, strah od smrti postoji kod ljudi. Tu nema nikakve dileme. Međutim, priroda je i tu traumu kod čovjeka riješila na briljntan način. Naime, što čovjek zalazi dublje u godine, odnosno, starost,
njegove pojedine funkcije slabe i gase se - otkazuju i obolijevaju pojedini organi. Čovjeku slabi u umna i fizička motorika, nekada i do te mjere, da mu napor predstavlja i odlazak do WC. Kada dospije u takvo stanje, ćovjek to stanje doživljava kao neku vrstu poniženja, što ono, ustvari i jeste, i onda mu smrt ne izgleda tako strašna. Šta više, može biti poželjna i prihvatljiva kao izlaz iz beznadežne situacije.

Slazem se sa tobomHehe prvi put da se ja i ti slozimo oko necheg :d

 

[summer]

Ne. Ne vidim razlog zbog čega bih? :dntknw: I ne samo smrti, nego i svega ostalog...normalno je da osetim strah, (jedino od insekata), ali to traje ne duže od pola minuta...ali ni to ne bih nazvala strahom, jednostavno ih ne volim do te mere da se na neke i gadim možda nekom izgleda nemoguće, ali je tako, od malena sam tako naučena :dntknw:

 

[CRAZYandLAZY]

Strah od smrti nastaje samim rođenjem, jer se u tim trenucima nalazimo u paničnom strahu da treba da naučimo da dišemo da bi preživeli... Ova trauma se urezuje u podsvest i iz nje generiše sve ostale strahove...
Nesvesnu težnju ka smrti stvaraju bespomoćnost i beznađe... Dok god ta dva osećaja dominiraju našim umom dotle ćemo imati strah ne samo od smrti nego od bilo čega...
Kako čovek ima tendenciju da se ponaša prema podsvesnim stavovima jedino ih može izmeniti zauzimanjem svesnog stava o smrti...
Načina ima naizgled mnogo ali nije tako...
Neki sled koraka bi mogao da bude:
1. Naučiti pravilno da dišemo
2. Razrešiti konfuziju ljubavi i bola, stvorenu pri rođenju
3. Zauzeti stav o smrti

Drugim rečima prvo treba da prevaziđemo podsvesne posledice i traumu samog čina rođenja da bi prevazišli strah od smrti...

Jedan od načina je prihvatanje Pravoslavlja...

 

[Rekontra]

Više ljudi koje volim nego svoje, ranije da...

 

[Julkica]

Pa, ne razmisljam o tome. Osim, kad sam bolesna ili mi iz nekog razloga, nije do zivota (znaci, u slucaju neke, daleko bilo, pu pu, rane smrti). Pa, nije to neki strah. Sto kaze Jurivaka, kad dodjes u te neke godine, da ne mozes kasiku da podignes, jedva cekas da umres. Vise me onako muci, neki osecaj, kako cu bez svojih najmilijih, ili oni bez mene...:???: Mozda to nije normalno. Ali, zaista.