Razumem te, jer i ja sam bio takav u pocetku, dok nisam uklonio sve crkvene knjige (Jehovine Svedoke, adventiste itd..) i ostavio samo bibliju na polici, i dok nisam prestao da slusam druge ljude, dotle sam lutao..
Nisu drugi ljudi uzrok Mire brate moj, nego duh koji zavodi neuke a samozaljubljene. Upravo ti samozaljubljeni (a svi ponekada budemo takvi) i
prizivaju duha šaptanja.
Pusti ti Slapa, on nije imao takvo iskustvo..
Slap možda i nije, ali moja malenkost jeste. Pominjao sam to ranije, dve prijateljice mojih starih (roditelja) bile su pripadnice Mileritskih kultova. Otac mi je bio ateista (iako crnogorac iz pravoslavne porodice) kome su sve te stvari bile smešne, ali i opasne s nekog njegovog komunističkog pogleda na svet. Majka katolkinja koja je na to gledala s Hrišćanske strane i smatrala da su pripadnici ovih kultova u zabludama, ali da nisu opasni (sledila je savete svojih roditelja, ali i sveštenika, lokalnog popa i našeg župnika, koji su joj govorili da sve treba prepustiti Bogu) sve dok to zlo (a zlo ti kultovi i jesu) nije doslovno ušlo u njenu porodicu. Preko mene.
Obe porodične prijateljice su naime uvek ostavljale literaturu svojih sekti, koju sam ja u svojoj mladalačkoj radoznalosti gutao, upoređivao sa učenjem Crkve, Stvar je išla toliko daleko da sam ja kada bih prisustvovao sv. misi cinički posmatrao našeg župnika. Naravno, to je trajalo kratko, i nije to bilo ono najgore.
Najgore je bilo kada sam ja izrazio želju, za koju sam imao ogromnih sumnji (dakle počela je duhovna borba između Hrista i sotone u meni samom) da odem da vidim kakve su to "službe" kod adventista i jehovaca. I taj odlazak je napravio lom.
Počeo sam da na svoje gledam drugim očima, da ih optužujem da su licemerni, da ne slede Boga. Skoro da sam pao. No, Hrist nije hteo da me pusti. Ni trena. Ni jednog jedinog trenutka. Jer kada god bih tako napadao svoje, svoju veru, svoju Crkvu, kada god bih tražio da ponovo idem na službe Milerita, osećao bih bol, istu onu bol koju čovek oseća kada se rastaje sa onim koga/koju svim srcem voli.
Stvar je išla toliko daleko da više zaista nisam mogao da izdržim, te sam u sred sv.mise (nedeljne sv. mise) u zbornoj molitvi rekao, naglas rekao samo ovo: "molite za mene" i stropoštao se u klupu.
Ako zelis istinu, moras pod br. 1) da prestanes da slusas druge ljude. Pod br. 2) moras ukloniti sve druge knjige koje nisu biblija!
Pitanje je da li on zaista želi istinu.
Ako je želi, biće mu data, ali to mora da zatraži. No bojim se da je stvar ipak teža nego što misliš.
Nakon što sam doslovno zavapio da se mole za mene, sveštenik - župnik me je nakon završetka sv.mise pozvao da mu ispričam šta se to događa sa mnom. U stvari samo je tražio potvrdu, iz mojih usta o onome što je već znao. Dobio je moju potvrdu.
I kao odgovor rekao da svu sektašku literaturu izbacim iz kuće, svu. Čak i Biblije koje su nam sektaši "poklanjali". Sve.
Na moje insistiranje na tome da onda nemam načina da čitam Sveto Pismo, rekao mi je da Bog ima svoje načine.
I imao je, kao što ih uvek i ima.
Bog me nije napustio. Razotkrio mi je svu laž kultova koji tvrde da govore u njegovo ime. Bile su dovoljne samo dva kratka stiha koja sam čitao (na sv.misi) iz Izaije: "Moje misli nisu vaše misli, moji putevi nisu vaši putevi), da shvatim i doslovno iz sebe
isteram sektaški otrov i obučem "oklop vere" koji me je spreman čekao, kao što čeka svakog od nas koji smo Hrista Bogom priznali.
No, iako mene nisu dobili, rat nije gotov. Jer ima još duša koje treba spasiti, još duša koje ovi vuci u jagnjećoj koži love za račun svog "boga", za račun satane.
I upravo zato i pišem ovde.