Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Da li ce covek koji je poverovao u Hrista i njemu se predao gresiti kroz ceo zivot ili ne?

  • Začetnik teme Laodikeja
  • Datum pokretanja
Laodikeja

Laodikeja

VIP
Ja sam izneo biblijsko ucenje po ovom pitanju, i nista nisam izvrnuo, vec ti nemas odgovore na biblijske dokaze, a kada ti ne verujes bibliji pa ni samom Bogu, onda veruj sotoni, i neka te on nadahnuje da ucis ovako gnusne prevare.

Adventisti uce da se greh moze pobediti, i o tome pise i Ellen White.

Mene ne zanima sta govore pojedinci u crkvi, koji su prevareni kao i ti.
 
DarthShone

DarthShone

Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti. Ako kažemo da nismo zgrešili, pravimo ga lažom i njegove reči nema u nama." (1. Jovanova 1:8)
Tačno tako. Ali, kome ispovedamo svoje grehe, pred kime se kajemo za svoje grehe, ako "crkva" ispovesti nema? I koje to grehe da ispovedamo, kada je po toj "crkvi" greh "onečišćenja" pojesti meso, popiti čašu piva, ili šoljicu kafe? Koje grehe da ispovedamo kada je toj "crkvi" "boguugodno" da ubija nerođenu decu u svojim bolnicama?

Ta ista "crkva"(crkvom sebe samo naziva) negiranjem ispovesti, negiranjem ispita savesti (po njoj je kajanje za greh opasno po psihofizički sistem) Isusa pravi lažovom, a tvrdi da je Njegov "verni ostatak". U čemu li je vernost njihova da mi je znati, kada Boga lažovom predstavljaju (pojedinima On čak i nije Bog, nego stvorenje)?

Sa druge strane, Njegova prava Crkva, i te kako poziva na ispit savesti, i te kako ima sakrament - svetu tajnu ispovesti, i te kako naglašava da je kajanje prvi korak ka pomirenju sa Bogom.

Ko je onda verni ostatak? Crkva koja od Isusove reči ne odustaje po cenu muke i progona, ili ono što sebe "crkvom" naziva, Isusove reči izvrće i oblikuje po ljudskom naumu, a progon joj je Dan Gospodnji?


Na pitanje da li čovek koji je primio Isusa može i dalje grešiti, odgovor se nalazi u tome šta je u stvari greh. Ako čovek ne može biti bezgrešan, istovremeno nije pozvan da iskušava Božiju milost nastavljajući da greši. Pozvan je da se bori sa samim sobom, sa grehom.

Naravno, podrazumeva se da se zna šta je greh. A to na žalost mnogih, nisu ni meso, ni dani, ni kafa, ni alkohol, ništa spoljašnje.

Greh ne ulazi na usta, nego polazi iz srca, iz uma. To je onečišćenje, a ne meso, kafa, duhan, alkohol, ovo ili ono.
 
Laodikeja

Laodikeja

VIP
Nema tu nikakvog izvrtanja, vec si ti izvadio iz konteksta i stvorio sam sebi dogmu.

Ja sam dao ceoo kontekst, i moj odgovor je potpuno biblijski:

Da vidimo sta kaze ceo kontekst:

"I ovo je obećanje koje čusmo od Njega i javljamo vama, da je Bog videlo, i tame u Njemu nema nikakve.
Ako kažemo da imamo zajednicu s Njim a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine.
Ako li u videlu hodimo, kao što je On sam u videlu, imamo zajednicu jedan s drugim, i krv Isusa Hrista, Sina Njegovog, očišćava nas od svakog greha.
Ako kažemo da greha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama.

Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde" ( 1 Jovanova 1. 5 - 9 )

Ovaj tekst govori o DVA ljudska stanja.

1. O STANJU U GREHIU PRE OBRACENJA GDE MI GRESIMO I NE MOZEMO RECI DA NISMO GRESNI JER TADA LAZEMO.

2. O STANJU NAKON OBRACENJA U KOME MI PRIZNAJEMO GREHE I BOG NAM PRASTA I CISTI NAS OD SVAKOG GREHA I CINI DA VISE NE GRESIMO POD USLOVOM DA OSTANEMO U ZAJEDNICI SA NJIM.
 
tripo 41

tripo 41

Član
"Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama. Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti. Ako kažemo da nismo zgrešili, pravimo ga lažom i njegove reči nema u nama." (1. Jovanova 1:8)
opet jedna dimenzija koja se ne povezuje sa drugom da se bude savršen kao Otac nebeski i da pravednik ne greši.
 
Servius Tullius

Servius Tullius

On moze sagresiti jer ima slobodnu volju, ali to ne mora i nije dato kao pravilo.

Biblijsko pravilo je da covek u trenutku kada se predao Bogu treba da vise ni ne pomislja na greh niti da ga cini, vec da verom gleda u Hrista i da se svakotrenutacno njemu predaje, cime dozivljava potpuno ociscenje od greha, i raste u milosti u savrsenog coveka u visini mere rasta Hristova.
Ovo je tačno jer po Jevandjelju, Svetom Predanju Crkve i Svetim Ocima Pravoslavne Crkve cilj čovekove egzistencije na zemlji, ultimativni cilj Pravoslavnog hrišćanina je teosis, oboženje ili upodobljenje koje podrazumeva sjedinjenje, učestvovanje preporodjenog i promenjenog čoveka u Božijem životu posredstvom nestvorenih božanskih energija. Etički, moralni napredak kroz ostvarivanje i zadobijanje vrline je podrazumevajući uslov a ne cilj. Isto tako krštenje, ispovest, pokajanje, pričešće – to su sve sredstava koje vode ka hrišćanskom cilju – put spasenja koje vodi ka podobiju.
Oboženje čovečanske prirode, vaspostavljanje njene bogozdane celosti, zdravosti, krasote, celishodnosti, jeste cilj čovekoljubivog ovaploćenja Boga Logosa.
Ava Justin

U oboženju ljudska pala, ogrehovljena priroda je promenjena, proćišćena, bez greha i suštinski natprirodna tj po Blagodeti Božijoj upodobljena Gospodu Isusu Hristu. Dakle reč je o duhovnom preobražaju koji se temelji na svojstvu prirode, one koju je Adam imao pre pada, ali ono ne biva u granicama prirode niti je pak delo prirode, štaviše ono ga prevazilazi u onoj meri u kojoj je Gospod Isus Hrist po svojoj ljudskoj sušastvenosti prevazišao Adama. Oboženje je nestvoreno, nesazdano primljeno kao neposredno prosvećenje od božanstva, direktno proizašlo iz ipostasi. Sinergija volja - blagodat suštinski je uslov svakog dela hrišćana, dok oboženje pretpostavlja sinergijski maksimum. Ovde je, naime, reč o stvarnom prevazilaženju prirode, o procesu njenog nadilaženja kroz sijanje nestvorene blagodati iz Hristovog oboženog čoveštva, sve dok hrišćanin ne dođe
"u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove"
Ef. 4, 13

Ali nisu svima data ista iskustva niti će svi postići isti stepen posvećenja tj hrišćanskog savršenstva. Neki će na tom putu podviga hrišćanskog napredovati brže, neki sporije, neko će imati manja neko veća iskušenja, neki će stići dalje neki ne jer to zavisi od Božije Promisli ali bitno je krenuti tim spasonosnim putem pokajanja i spasenja ka podobiju pa šta nam Bog da. Ko zaluta, poklekne, padne mora se podići i nastaviti jer to pak zavisi i od čoveka tako da se poprilično slažem i sa onim što je Mire rekao
Bitno je da se on trudi da bude Bogu ugodan, a ako nenamerno pogresi Bog mu tada ukazuje sta da ispravi a a ako ne stigne u toku ovog zivota da se popravi bitno je da se trudio, i Bog ce tada primeniti vrednost Hristove otkupne zrtve i pokriti taj greh, odnosno opravdace ga ako nije namerno gresio ili popustao gresima. Bitno je zeleti biti Bogu po volji, a on ce nam pomoci koliko je moguce coveku da se sacuva od greha.

Iskustva oboženja su srazmerna stepenu čovekovog duhovnog očišćenja. Koliko je čovek očišćeniji od strasti, toliko je uzvišenije iskustvo Boga koje prima, videći Boga po rečima Sv. Pisma: Blaženi čisti srcem jer će Boga vidjeti (Mt 5,8).
Kada čovek počne da se kaje, da se ispoveda i da plače zbog svojih grehova, on tada prima prva iskustva Blagodati Božije. Ta iskustva su, najpre, suze pokajanja koje ispunjavaju dušu neizrecivom radošću, a, potom, i duboki mir koji se useljava u dušu. Zato se pokajno tugovanje zbog greha naziva „radosnom tugom“, kao što i kaže Gospod u Blaženstvima: Blaženi koji plaču jer će se utješiti (Mt 5,4).
Potom, čovek napreduje ka višim stepenima (iskustva oboženja), kao što je stepen Božanskoga prosvetljenja, na kome Bog prosvetljuje um čovekov i čovek sozercava stvari, svet i ljude iz potpuno drugačije perspektive.
Posle ovoga, hrišćaninova ljubav prema Bogu nastavlja da se uvećava, dolaze nove suze, ali ovaj put uzvišenije, suze ljubavi prema Bogu, suze Božanske ljubavi. To više nisu suze koje se prolivaju zbog greha, jer je čovek sada siguran da mu je Bog oprostio grehe (za koje se pokajao). Te drugačije suze – suze koje donose uzvišenije blaženstvo, radost i mir duši – jesu znak savršenijeg iskustva oboženja.
Čovek, zatim, zadobija „bestrašće“, tj. život koji ne narušavaju ni strasti niti grehovne slabosti. Čovek s mirom i sabranošću podnosi svaku spoljašnju uvredu, jer je slobodan od gordosti, mržnje, gneva i plotskih želja.
To je drugi stepen oboženja koji se naziva – sozercanje (theoria, teorija).
Čoveka, koji se očistio od strasti, Duh Sveti prosvetljuje, ozaruje i obožuje. Theoria znači – sozercanje (sagledanje). Sozercanje Boga znači – bogoviđenje. Ali, da bi neko mogao da vidi Boga, mora i sam da bude u „stanju“ oboženja. Prema tome, bogoviđenje znači – oboženje.
Kada se čovek potpuno očisti i prinese sveceloga sebe Bogu, on tada prima najuzvišenije iskustvo Božije Blagodati (koje čovek može primiti). To je, po Svetim Ocima, viđenje nestvorene Svetlosti Božije. Tu Svetlost vide samo oni koji su veoma napredovali na putu oboženja, a takvih je malo u svakom pokolenju.

Arhimandrit Georgije Kapsanis

Koga zanima više
Kod:
https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/15/?pismo=lat
 
tripo 41

tripo 41

Član
Dovoljna dimenzija da obori vase pogresno sagledavanje.
To nije. Jer vi ili ne možete da shvatite ili to namjerno radite, a može biti kombinacija i jednog i drugog.

Npr, zašto piše u Bibliji ne ubij, a onda Bog kaže Isusu N. da pobije sve.

Nije Biblija za formalni nivo razm. pisana.
 
mire000

mire000

Član
Ovo je tačno jer po Jevandjelju, Svetom Predanju Crkve i Svetim Ocima Pravoslavne Crkve cilj čovekove egzistencije na zemlji, ultimativni cilj Pravoslavnog hrišćanina je teosis, oboženje ili upodobljenje koje podrazumeva sjedinjenje, učestvovanje preporodjenog i promenjenog čoveka u Božijem životu posredstvom nestvorenih božanskih energija. Etički, moralni napredak kroz ostvarivanje i zadobijanje vrline je podrazumevajući uslov a ne cilj. Isto tako krštenje, ispovest, pokajanje, pričešće – to su sve sredstava koje vode ka hrišćanskom cilju – put spasenja koje vodi ka podobiju.
Oboženje čovečanske prirode, vaspostavljanje njene bogozdane celosti, zdravosti, krasote, celishodnosti, jeste cilj čovekoljubivog ovaploćenja Boga Logosa.
Ava Justin

U oboženju ljudska pala, ogrehovljena priroda je promenjena, proćišćena, bez greha i suštinski natprirodna tj po Blagodeti Božijoj upodobljena Gospodu Isusu Hristu. Dakle reč je o duhovnom preobražaju koji se temelji na svojstvu prirode, one koju je Adam imao pre pada, ali ono ne biva u granicama prirode niti je pak delo prirode, štaviše ono ga prevazilazi u onoj meri u kojoj je Gospod Isus Hrist po svojoj ljudskoj sušastvenosti prevazišao Adama. Oboženje je nestvoreno, nesazdano primljeno kao neposredno prosvećenje od božanstva, direktno proizašlo iz ipostasi. Sinergija volja - blagodat suštinski je uslov svakog dela hrišćana, dok oboženje pretpostavlja sinergijski maksimum. Ovde je, naime, reč o stvarnom prevazilaženju prirode, o procesu njenog nadilaženja kroz sijanje nestvorene blagodati iz Hristovog oboženog čoveštva, sve dok hrišćanin ne dođe
"u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove"
Ef. 4, 13

Ali nisu svima data ista iskustva niti će svi postići isti stepen posvećenja tj hrišćanskog savršenstva. Neki će na tom putu podviga hrišćanskog napredovati brže, neki sporije, neko će imati manja neko veća iskušenja, neki će stići dalje neki ne jer to zavisi od Božije Promisli ali bitno je krenuti tim spasonosnim putem pokajanja i spasenja ka podobiju pa šta nam Bog da. Ko zaluta, poklekne, padne mora se podići i nastaviti jer to pak zavisi i od čoveka tako da se poprilično slažem i sa onim što je Mire rekao



Iskustva oboženja su srazmerna stepenu čovekovog duhovnog očišćenja. Koliko je čovek očišćeniji od strasti, toliko je uzvišenije iskustvo Boga koje prima, videći Boga po rečima Sv. Pisma: Blaženi čisti srcem jer će Boga vidjeti (Mt 5,8).
Kada čovek počne da se kaje, da se ispoveda i da plače zbog svojih grehova, on tada prima prva iskustva Blagodati Božije. Ta iskustva su, najpre, suze pokajanja koje ispunjavaju dušu neizrecivom radošću, a, potom, i duboki mir koji se useljava u dušu. Zato se pokajno tugovanje zbog greha naziva „radosnom tugom“, kao što i kaže Gospod u Blaženstvima: Blaženi koji plaču jer će se utješiti (Mt 5,4).
Potom, čovek napreduje ka višim stepenima (iskustva oboženja), kao što je stepen Božanskoga prosvetljenja, na kome Bog prosvetljuje um čovekov i čovek sozercava stvari, svet i ljude iz potpuno drugačije perspektive.
Posle ovoga, hrišćaninova ljubav prema Bogu nastavlja da se uvećava, dolaze nove suze, ali ovaj put uzvišenije, suze ljubavi prema Bogu, suze Božanske ljubavi. To više nisu suze koje se prolivaju zbog greha, jer je čovek sada siguran da mu je Bog oprostio grehe (za koje se pokajao). Te drugačije suze – suze koje donose uzvišenije blaženstvo, radost i mir duši – jesu znak savršenijeg iskustva oboženja.
Čovek, zatim, zadobija „bestrašće“, tj. život koji ne narušavaju ni strasti niti grehovne slabosti. Čovek s mirom i sabranošću podnosi svaku spoljašnju uvredu, jer je slobodan od gordosti, mržnje, gneva i plotskih želja.
To je drugi stepen oboženja koji se naziva – sozercanje (theoria, teorija).
Čoveka, koji se očistio od strasti, Duh Sveti prosvetljuje, ozaruje i obožuje. Theoria znači – sozercanje (sagledanje). Sozercanje Boga znači – bogoviđenje. Ali, da bi neko mogao da vidi Boga, mora i sam da bude u „stanju“ oboženja. Prema tome, bogoviđenje znači – oboženje.
Kada se čovek potpuno očisti i prinese sveceloga sebe Bogu, on tada prima najuzvišenije iskustvo Božije Blagodati (koje čovek može primiti). To je, po Svetim Ocima, viđenje nestvorene Svetlosti Božije. Tu Svetlost vide samo oni koji su veoma napredovali na putu oboženja, a takvih je malo u svakom pokolenju.

Arhimandrit Georgije Kapsanis

Koga zanima više
Kod:
https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/15/?pismo=lat
Hm, da znam za to brate. Ali da li je to bas ono o cemu prica Laodikeja, "postati savrsen - bezgresan" da li je to obozenje, menjanje covekove pale prirode u nepalu? Ako je stvarno tako, i to uci crkva, onda cu se malo dublje upustiti u to da proverim, samo mi objasni jel to slicno ili je potpuno isto onome sto Laodikeja tvrdi? Kako si ti shvatio ovonjegovo ucenje?
 
mire000

mire000

Član
Npr, zašto piše u Bibliji ne ubij, a onda Bog kaže Isusu N. da pobije sve. Nije Biblija za formalni nivo razm. pisana.
Mnogo si gord, pravis se mnogo pametan. Ovo svaki pravi Hriscanin razume, a ti mislis da si samo ti razumeo. Zakon nije slovo na papiru da ga se drzis kao pijan plota! Vec ga moras i razumeti! Bog kaze "ne svedoci lazno" a opet u vreme rata on salje svog andjela da "bude lazljiv duh u ustima svih proroka". Dakle i Bog u vreme rata laze! A to je dozvoljeno. Cak i u ljudskom pravu imas zakon koji sa naziva "nuzna odbrana" i tada je dozvoljeno prekrsiti zakon u cilju opsteg dobra!

Znaci u vreme zemljotresa ili opste nepogode, ti ces provaliti u neciju kucu da bi uzeo hranu ili potrepstine, ili da bi nekog izvadio iz rusevina. Ti stitis opste interese! Tada zakon vise ne vazi jer je vanredno stanje! Ti nisi prekrsioc zakona u tom slucaju!

Isti je slucaj i kada Isus navin krsi Bozju zapovest "ne ubij" i time stiti javni interes, jer ta deca su bila opasnoat po Izraelsku naciju, kad bi ih ostavili u zivotu imali bi strani narod unitar sopstvenog naroda a koji bi ih u buducnosti napao! Zbog toga je bilo neophodno odbraniti se!

Znaci u vreme rata ili bilo koje nepogode, zakoni se smeju krsiti, odnosno dozvoljeno je uciniti manje zlo da bi opste dobro bilo moguce ostvariti!

Tako imas pricu o nacistima, koji kucaju na vrata Hriscanina, koji je krio jevreje u podrumu. I oni ga pitaju - "imas li jevreje"? Hriscanin je bio u velikoj dilemi sta odgovoriti? Ako kaze - "nemam" prekrsice zapovest "ne lazi". Ako kaze "imam" bice kriv za njihovu smrt i prekrsice zapovest "ne ubij". Sta ce dakle uciniti?

U tom slucaju ucinice manje zlo da spasi tudji zivot, dakle "slagace"!

U suprotnom bio bi zaista glup i ne bi razumeo smisao i svrhu zakona, sto ti mislis da mi ne razumemo, a da si ti mnogo pametan - Milose Bogdanovicu!

Zar je Laodik. pisao Bibliju?
On cesto pogresno interpretira bibliju cak ide i protiv svoje zajednice kada je tumaci. Optuzuje nas da "ucimo ljude popustanju grehu" a njegova crkva radi isto to! Dakle, vi grehe svoje crkve uopste ne vidite, i vama je ona prava crkva, makar bila i "grehu sluga"!

S druge strane, stav pravoslavne je po ovom pitanju potpuno drugaciji, i zaista nasa crkva uci "obozenje", odnosno postizanje savrsenstva i uzrastanje u Htistu, sto vasa uopste ne uci!

Koja crkva je onda prava a koja je "grehu sluga", ako je ovo vase ucenje tacno? Nasa ili vasa?

Nego vi svoju crkvu velicate pa makar ona ucila i lazi!

Dakle mozda ste vi i u pravu (Servius mi je pokazao da mozda ja gresim) ali onda se vasa crkva laznom prokazuje!
 
Poslednja izmena:
Top