Da li ce covek koji je poverovao u Hrista i njemu se predao gresiti kroz ceo zivot ili ne?

[Servius Tullius]

Pozdrav svima.

Hm, da znam za to brate. Ali da li je to bas ono o cemu prica Laodikeja, "postati savrsen - bezgresan" da li je to obozenje, menjanje covekove pale prirode u nepalu? Ako je stvarno tako, i to uci crkva, onda cu se malo dublje upustiti u to da proverim, samo mi objasni jel to slicno ili je potpuno isto onome sto Laodikeja tvrdi? Kako si ti shvatio ovonjegovo ucenje?

Mire ja ne znam šta uči Adventistička Crkva niti koja su njena učenja, takodje nisam siguran ni šta Laodikeja tačno misli kada iznosi svoje mišljenje o ovom kompleksnom pitanju i to će on sam reći, ali njegova tvrdnja koju sam citirao je tačna i podudara se sa učenjem PC o teosisu ili oboženju. I ne samo sa njim jer PC je tajinska Crkva u kojoj sva učenja nisu otkrivena svima iz više razloga počevši od toga da se o nekima malo govori ne samo van nje no i u njoj preko toga da ljudi i ne ulaze dublje u sve što Crkva uči pa do toga da zaludjeni pojedinci izbegavaju da pričaju o odredjenim učenjima jer ih smatraju prezahtevnim ili previše mističnim ili nerazumljivim za savremenog čoveka. Ja se pak trudim da što više saznam o divnoj punoći Učenja svoje Crkve i, mada ponekad imam nedoumice, ono što znam pokušam na pravi način i iznesem i predstavim pogotovu kada vidim da Pravoslavni hrišćani greše u svojim pojedinim stavovima zastupajuči ono što nije u skladu sa kanonom i Učenjem. Zbog toga mi je drago što sam, Božijom Promisli nadam se, i tebe zainteresovao i podstakao da produbiš svoja znanja o ispravnom učenju PC i pomoći ću ti još malo, jer i ja znam malo, i pustiću te da sam zaroniš u beskrajne dubine Nauka Hristovog koje PC čuva u svom Predanju i učenjima Svetih Otaca pa ako otkriješ da sam ja u nekoj zabludi ili krivo govorim da i ti mene ispraviš.
Navešču ti samo par citata koje bi valjalo da pročitaš jer mada se radi o pojednostavljenim bogoslovskim definicijama one te mogu donekle uputiti ka ispravnom sagledavanju i donekle ti naznačiti pravac u duhovnom istraživanju.
Takodje bih te savetovao da proučiš i crkveno učenje o epektazi.
Citirao sam rumunskog teologa protojereja dr. Jovana Briju i naveo njegove definicije iz veoma korisne knjige Rečnik pravoslavne teologije koja se možda i može naći na netu.

LIK (gr. εικων, lik, slika, ikona): na osnovu Biblijskog otkrivenja, Crkva uči da je Bog stvorio čoveka "po liku (κατ εικωνα) Svome" (Post. 1,26). Taj izraz označava blisku saprirodnost između Boga i čoveka. Čovek je lik u kojem se reflektuje lično slobodno biće koje opšti sa Bogom (2. Kor. 3,18). Hrišćanska antropologija ima "teološki" karakter, odnosno zavisi od koncepcije o Bogu, a posebno od hristologije, jer je Logos savršeni "lik" Oca (2. Kor. 4,4). Suštinsko svojstvo Sina jeste da bude u svemu istovetan lik, sasuštastven sa Ocem. Bog Otac stvorio nas je u podobiju lika Sina Svoga: "Otac, Koji Te je rodio iz nedara Svojih, pre vremena i vekova, neka obnovi u meni lik ikone Tvoje" (Sveti Jefrem Sirijac).
Kao ontološko svojstvo koje definiše čoveka u njegovom odnosu sa Bogom i drugim tvarima, lik u Istočnoj teologiji, iako konstituitivan, ipak ima potencijalni, dinamički karakter. Počevši sa Svetim Irinejem, Oci Crkve razvijaju predstavu da lik nije ograničeni pojam čovečanskoga, konačno stanje, jer je ljudska priroda, kao plod slobode, određena za podobije. Čovek je u stanju da voljno stekne podobije, kao što je voljno i izgubio prvobitni oblik svoga lika.
Govoreći o "prvobitnom stanju" Blaženi Avgustin tvrdi da je čovek u Raju imao ostvareno natprirodno savršenstvo, to jest posedovao je premudrost i svekoliko poznanje moguće čoveku. Načelno, Zapadna teologija poistovećuje lik sa zbirom vrlina i prvobitnih natprirodnih svojstava. Pravoslavlje, pak, lik vidi u prirodnom "usmerenju" čoveka ka zajednici života sa Bogom; zato se i greh posmatra kao ontološka degradacija, a ne kao prosto etičko propadanje.
Kako je pad u greh oštetio lik? Istočni Oci (Atanasije, Kirilo i Grigorije Niski) drže da je grehom lik obezobličen, ali ne i izgubljen: "Lik sam Tvoje neizrečene slave, ako i nosim rane sagrešenja". Greh nije stanje iščeznuća lika, dezintegracije čovečanskoga u ništavilu, nego je to stanje čovekovog izlaska iz zajednice sa Bogom i, time, gubljenje ontološke stamenosti i smisla egzistencije. Pad preinačuje egzistencijalne uslove početnog lika; uvodi suštinski nered; čovek se udaljava od svoje odnosne tačke - podobija sa Bogom. Zato obnovljenje lika, organa kojim je Bog pristupačan čoveku, jeste apsolutno nužan uslov za vaspostavljanje puta ka podobiju. Sa svom zatvorenošću lika, stari čovek može ispovediti: "Neka se znamenuje na nama svetlost lica Tvoga, Gospode" (Ps. 4,6).

LIČNOST (gr. προσωπον, obrazina, lice, ličnost): subjekat u kojem bitiše priroda. Termin προσωπον upotrebljavali su antiohijski teolozi, ali je on stvorio mnoge pometnje zbog smisla pod kojim je kružio u to vreme. Identičan sa υποστασις, προσωπον postaje deo trinitarnog i hristološkog rečnika koji se uobličio u kontekstu postnikejske i halkidonske teologije, velikim udelom kapadokijskih Otaca. (U isto vreme Kirilo Aleksandrijski smatra da je υποστασις sinonim za φυσις)
Tako u Trojici se razlikuje:
1) priroda ili suština, odnosno jedinstveno suštastvo imanentno Bogu;
2) ličnost ili ipostas, to jest subjekat u kojem bitiše suština.
U Hristu se razlikuje:
1) dvojnost priroda ili jestestava, odakle proishodi i dvostruka sasuštastvenost: sa Bogom i sa čovekom;
2) jedinstvo ličnosti (lica) Samoga preegzistentnog božanskog Logosa. U Hristu ljudska priroda nema sopstvenu ipostas, nije individualizirana, nego ipostazirana, odnosno postoji u ličnosti Logosa.
Teologija ljudske ličnosti polazi od biblijske tvrdnje: čovek je lik Božiji i stoga, dakle, neuporediv sa elementima tvorevine. Ličnost se ne može definisati ni polazeći od tela, niti od duše, niti od razuma; ona je apsolutna stvarnost koja prevazilazi elemente koji bitišu u njoj. Telo nema nezavisnu egzistenciju, već postoji u subjektu. Čovek kao ličnost ne javlja se kao individua jedne vrste, nego kao biće svesno svog slobodnog i razumnog odnosa sa svojim Tvorcem. Njegov ličnosni karakter sastoji se upravo u tom otvaranju i slobodi za zajedništvo. Onako kao što pokazuje samo ime (προσωπον znači kad se jedno lice okrene drugom licu, gledajući licem u lice), ličnost je individualnost otvorena za zajednicu, subjekat koji ima racionalnu i slobodno utemeljenu egzistenciju. Samo u zajednici čovek otkriva svoj identitet i svoj poziv ličnosti. Otuda bezlični karakter ada (v. ld), u kojem se, budući depersonalizovani (obezličeni), demaskirani, ljudi ne vide licem u lice.
Patristička teologija afirmisalaje ideju da čovek kao ličnost prevazilazi evoluciju i rekapitulira kosmos, po uzoru kosmičkog Hrista, Koji vodi tvar do obnavljanja u Bogu. Ličnost, dakle, ima objedinjujuću ulogu u tvorevini; ona tom ulogom ispunjava i svoje dostojanstvo i naznačenje sveštenika, posrednika, dostojnoga da dovede sve u sjedinjenje sa Bogom. Tvorevina formira sopstveno logosno jedinstvo u čoveku. On nije mikrokosmos, deo vasione, već je kosmos deo njega, određen da se reintegriše i sjedini u njemu. Ličnost je slika kosmosa koji ima jedinstvo svih delova. Ona opasuje svet, tvar postajejedna celina u njoj. U ličnosti se sjedinjuje svet jer je ona most ili posrednik između tvari i Boga.
Čovek se kreće ka Bogu naglašavajući u sebi jedinstvo tvorevine. U svom duhovnom penjanju on treba da prevaziđe u sebi samome niz protivrečnosti ili podela (διαιρεσις), koje su se pojavile u tvari kao posledica greha: podela Bogčovek, mužžena, nebozemlja, čulno-inteligibilno, itd. Te podele prevaziđene su u Hristu (na primer, rađanjem od Djeve, On je prevazišao protivurečenosti među polovima), u Kome se tvar ponovo sastavlja i sabira kao jedinstvo. Tri delanja ili posredničke i ujedinjujuće etape pripadaju čoveku koje on os tvaruje u: čulnome svetu, kroz očišćenje od strasti (bestrašće); misaonome svetu, kroz umnu kontemplaciju; u transcendentnoj beskrajnoj stvarnosti kroz oboženje ili pričešćivanje.Isto tako, patristička tradicija, sa svojim antropološkim realizmom, izgradila je doslednu personalističku koncepciju o subjektu i ipostasi. Pravoslavni personalizam, naime, tvrdi da ličnost nije identična sa svešću, koja je osobina ljudske prirode, s jedne strane; s druge strane, ona čuva sve znake i karakteristike čovečanske prirode, naročito prirodnu smrtnost, što je posledica odvajanja čoveka od Boga.

SINERGIJA (gr. συνεργεια, saradnja): odgovor vernika na poziv Duha Svetoga, tajanstvena i slobodna saradnja blagodati Božije i čovekove volje. Spasenje je sinergijsko delo: "Jer nikakva korist ne dolazi čoveku, bez upliva odozgo, ali ni upliv odozgo na onoga koji ga ne prima slobodno. Oboje nam jepotrebno: i božansko i ljudsko delanje (Petar Damaskin, Duhovne pouke, I, Rum. filok., tom V, str. 141). S jedne strane, Bog je slobodan u Svome odnosu sa čovekom, Njegova blagodat nije podložna odnosu, ne može postati čovekova imovina; s druge strane, čovekova volja ili čovekova prirodna moć nije sposobna sama po sebi da stekne blagodat, ali ona ima težnju za Bogom i kadra je da sarađuje sa blagodaću, "... jer se Bog gordima protivi, a smirenima daje blagodat" (1. Petr. 5,5). Sinergija je ishod dveju volja, volja dveju priroda: božanske i čovečanske, sklad dveju energija koje teže istom smislu - spasenju, to jest najvišem približenju čovečanske prirode božanskoj prirodi. Načelo koje pokreće sinergiju jeste božanska blagodat, koja nije čovekova zasluga, nego se dobija badava. U tom smislu, sinergija je evharistijsko ili blagodarno delo, delo stalnog podsticanja božanske ljubavi. Duh Sveti, dakle, ne osvaja prisilno naklonost volje čovekove. "Jer Duh ne rađa naklonost volje, bez volje, nego željeno uobličuje do oboženja" (Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju, 6, Rum. filok., Š, str.32). Naprotiv, sinergija afirmiše ličnu slobodu, stalni odgovorni voljni podvig: "Krštenje ne uzima od nas slobodu volje i moć da sami sebe opredelimo, nego nam ono upravo daruje slobodu, da više nama ne gospodari đavo prisilno ili bez našeg pristanka. Zato, posle krštenja od nas zavisi da li ćemo dragovoljno ispunjavati Hristove zapovesti, našega Gospodara, u kojega smo se krstili, te da hodimo putem onoga što je On zapovedio, ili ćemo skrenuti sa tog pravog puta, vrativši se svojim zlim delima našem protivniku i neprijatelju, đavolu." (Simeon Novi Bogoslov, 225 glava, 89, Rum. filok., VI, str. 92). Veliki Oci pravoslavne duhovnosti podvukli su da saradnja sa Duhom Svetim nije prosto etičko delanje, nego potpuno priljubljivanje uz Boga, neposredno učešće u božanskom životu, oblačenje Hristovoga lika. "Onaj koji nije obukao lik Gospoda našeg Isusa Hrista, nebeskoga čoveka i Boga, preko razumnog i umnog čoveka, svesno sa blagim osećanjem, još uvek je krv i meso. On ne može primiti opit duhovne slave posredstvom reči (razuma), kao što ni slepi od rođenja ne mogu poznati samo kroz reč (razum) svetlost sunca." (Simeon Novi Bogoslov, 225 glava, 53, Rum. filok., VI, str. 31).

OBOŽENJE (gr. θεοσις): učestvovanje vernika u životu Božijem posredstvom nestvorenih božanskih energija - ontološki sadržaj zajednice čoveka sa Bogom. Oboženje je stanje preobraženja čovečanskoga, "prevazilaženje" stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka. Ova ideja nalazi se već u 2. Petr. 1,4: "Pričasnici Božanske prirode", a zatim se razvila u patrističkoj teologiji, postavši središnja dogma Pravoslavlja. Počevši sa Svetim Irinejem, Atanasijem i Kirilom, pa do Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Palame, svi Oci Crkve preuzimaju ovu predivnu tvrdnju Istočnoga hrišćanstva: "Bog je postao čovek da bi čovek postao bog". Oni ne izbegavaju da nazovu čoveka "bogom po blagodati" i da stave znak jednakosti između spasenja i oboženja. Imajući u vidu oboženje, Sveti Maksim Ispovednik deli istoriju Spasenja na dva velika razdoblja: jedni su vekovi bili određeni za tajnu očovečenja Boga, drugi za tajanstveno delo oboženja čoveka (Odg-vori Talasiju, 22, Rum. filok. tom Š, str. 70-71). Onto loške pretpostavke spasenja sistematizovao je Sveti Grigorije Palama (1296-1359), branilac isihazma ; on je sročio i teološki rečnik oboženja (vidi, Agioritski tomos, Rum. filok., tom VII).
Koji su antropološki i hristološki temelji oboženja.
1. Za teološku antropologiju oboženje je ne samo moguća stvarnost, nego je ono i obećano čoveku od iskoni. Ono je istovetno sa onim što Sveto Pismo naziva "podobije", odnosno dinamički elemenat suštinski za čoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojega dolazi "podobije", konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan: "Podobije onih koji se pričešćuju Onim od Koga se pričešćuju znači ostvareni identitet kroz podobije onih koji se pričešćuju Onim koji im daje da se pričeste onoliko koliko je moguće. A ostvareni identitet kroz podobije onih koji se pričešćuju sa Pričešćujućim, jeste oboženje onih koji se udostojavaju oboženja. Oboženje, da kažem sažeto, jeste sredina i kraj svih vremena i vekova i svega onoga što je u vremenu i u veku" (Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju, 59, Rum. filok., tom III, str. 315). Zato svi Oci Crkve podvlače i ovo: iako je oboženje iznad prirode i bez granica, ljudska priroda se oboženjem ne modifikuje, nego se ponovo vraća u slavu koja joj je određena prilikom stvaranja.
2. Po Svetom Kirilu Aleksandrijskom, načelo oboženja jeste približavanje Logosa telu, sasuštastvenost Sina sa našom prirodom. U smislu ipostasnog jedinstva, postoji "communicatio idiomantum", to jest Njegova čovečanska priroda prožeta je sijanjem Njegovog božanstva. Oboženo telo Hristovo zalog je i izvor našeg oboženja. Primanje ljudske prirode od ipostasi Logosa -uipostaziranje - ne uništava njen identitet, nego je jemstvo njenog potencijalnog savršenstva: "Kažem, Ova ploćenje Boga, nama je izvesni zalog nade oboženja prirode ljudi. Toliko će savršeno učiniti čoveka bogom, kolikoje savršeno Bog postao čovekom. Jerjejasno da će Onaj koji je postao čovek bez greha, obožiti prirodu bez promene njene u Bogu; i toliko će uzdići čoveka zbog Sebe, koliko se On spustio zbog čoveka" (Sveti Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju, Sholija 3 na 22-go pitanje, Rum. filok., tom Š, str. 74; Idem,, Teološke glave, II, 25, str. 175).
3. Oboženje je duhovni preobražaj koji se temelji na svojstvu prirode, ali ono ne biva u granicama prirode niti je pak delo prirode, odnosno moralno savršenstvo prirode. Oboženje je nestvoreno, nesazdano (Kalist i Ignjatije Ksantopul, 100 glava, 68, Rum. filok. tom VIII, str. 146-147), primljeno kao neposredno prosvećenje od božanstva, direktno proizašlo iz ipostasi. Svakako, sinergija volja - blagodat suštinski je uslov svakog dela hrišćaninova, dok oboženje pretpostavlja sinergijski maksimum. Ovde je, naime, reč o stvarnom prevazilaženju prirode, o procesu njenog nadilaženja kroz sijanje nestvorene blagodati iz Hristovog oboženog čoveštva, sve dok hrišćanin ne dođe "u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove" (Ef. 4, 13). Tako, dakle, oboženje sprečava čoveka i tvar da se zatvore u sopstvene imanentnosti i pretpostavlja čovekovo otvaranje za beskrajne dimenzije Božije suštine.

PODOBIJE (gr. ομοιωσις): stanje savršenstva koje je pozvan da dostigne čovek, stvoren po liku i podobiju Božijem (Post. 1,26), koje je izgubio padom u greh i koje ponovo dobija u Isusu Hristu (Mt. 5,48). Podobije jeste osnovno usmeravanje i kretanje lika ka Božijem savršenstvu, odakle i dinamički karakter pravoslavne antropologije i duhovnosti. Ako je lik "prirodno" svojstvo, podobije je plod slobode i podviga volje, sinergije. Podobije je stanje koje pretpostavlja slobodno i svesno iskustvo obožujuće blagodati. Čovek se kreće između lika i podobija, prevazilazeći na taj način suprotnost između "starog" i "novog čoveka" (Ef. 4,24), između negativnog čovečanskog posle pada u greh i novog čovečanskog, oboženoga u Hristu. Otuda i pitanje slobode kao samoodređenje ličnosti. Za oce Crkve, podobije je širenje lepote lika Božijeg po duši, prosvećenjem Svetoga Duha. To je "oblik" koji Bog uzima u čovekovoj ikoni. Tako se i stvara specifično crkveni estetički rečnik koji obiluje duhom pravoslavne etike: ponovo doći na lepotu prirode, do carskoga lika, obnoviti prvobitnu lepotu. Podobije se odnosi na eshatološku sudbinu čovečanskoga, koje je više prikazano u penjanju "iz slave u slavu" (II Kor. 3,18) negoli kao vraćanje u izgubljeno stanje. Za Svetog Vasilija Velikog, podobije sa Bogom, onoliko koliko je moguće čovekovoj prirodi, predstavlja samu suštinu hrišćanstva (0 poreklu čoveka, Beseda I, 17, str. 211) i jednako je sa oboženjem (0 Duhu Svetome IX, 23; XV, 36; str. 329 i 371).

 

[Laodikeja]

Ovo je tačno jer po Jevandjelju, Svetom Predanju Crkve i Svetim Ocima Pravoslavne Crkve cilj čovekove egzistencije na zemlji, ultimativni cilj Pravoslavnog hrišćanina je teosis, oboženje ili upodobljenje koje podrazumeva sjedinjenje, učestvovanje preporodjenog i promenjenog čoveka u Božijem životu posredstvom nestvorenih božanskih energija. Etički, moralni napredak kroz ostvarivanje i zadobijanje vrline je podrazumevajući uslov a ne cilj. Isto tako krštenje, ispovest, pokajanje, pričešće – to su sve sredstava koje vode ka hrišćanskom cilju – put spasenja koje vodi ka podobiju.

Servius Tullius.

Ti jos ne poznaje sta ovi ovde pisu na forumu, jer kada bi to video jedan dobro obtrazovani pravoslavni teolog, on bi ih sigurno anatemisa, jer oni u svom neznanju pisu ono sto nigde ne uci ni Pravoslavna ni Rimokatolicka crkva, a nazivaju se njihovim vernicima.
Oni uce u mnogim stvarima suprotno nauci tih crkava, posebno Stvarnoslap, pa i Mire u velikoj meri koji je dosao iz Adventizma, a nije upoznao ucenje svoje nove crkve koju je odabrao.

Kada se budu suocili sa biblijskim pojmom savrsenstva i svetosti na koje biblija upucuje, onda se sa njima i moze diskutovati.

Ovako, oni ni ne citaju ono sto im se postavi.

Ali, evo ponovo, i molim da svi izbroje koliko se puta u ovim tekstovima spominje izraz "SVETI" i "SAVRSENI"

BUDITE SVETI:

"Zato, ljubazni, zapregnuvši bedra svojega uma budite trijezni, i zacijelo se nadajte blagodati koja će vam se prinijeti kad dođe Isus Hristos.
Kao poslušna djeca, ne vladajući se po prvijem željama u svojemu neznanju,
Nego po svecu koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu življenju.
Jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet" ( 1 poslanica Petrova 1. 13 - 16 )

SVETI I BEZ MANE:

"Jer bi volja očina da se u nj useli sva punina,
I kroza nj da primiri sve sa sobom, umirivši krvlju krsta njegova, kroz nj sve, bilo na zemlji ili na nebu.
I vas koji ste nekad bili odlučeni i neprijatelji kroz pomisli u zlijem djelima,
A sad vas primiri u tijelu mesa njegova smrću njegovom, da vas svete i bez mane i bez krivice izvede preda se;
Ako samo ostanete u vjeri utemeljeni i tvrdi, i nepokretni od nada jevanđelja, koje čuste, koje je propovijedano svoj tvari pod nebom, kojemu ja Pavle postadoh sluga" ( Kološanima poslanica 1. 19 - 23 )

ČISTI, PRAVEDNI I BEZ GREHA - KAO ISUS:

Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se djeca Božija nazovemo i budemo; zato svijet ne poznaje nas, jer njega ne pozna.
Ljubazni! sad smo djeca Božija, i još se ne pokaza šta ćemo biti; nego znamo da kad se pokaže, bićemo kao i on, jer ćemo ga vidjeti kao što jest.
I svaki koji ovaj nad ima na njega, čisti se, kao i on što je čist.
Svaki koji čini grijeh i bezakonje čini: i grijeh je bezakonje.
I znate da se on javi da grijehe naše uzme; i grijeha u njemu nema.
Koji god u njemu stoji ne griješi; koji god griješi ne vidje ga niti ga pozna.
Dječice! niko da vas ne vara: koji pravdu tvori pravednik je, kao što je on pravedan;
Koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka. Zato se javi sin Božij da raskopa djela đavolja.
Koji je god rođen od Boga ne čini grijeha, jer njegovo sjeme stoji u njemu, i ne može griješiti, jer je rođen od Boga" ( 1 poslanica Jovanova 3. 1 - 9 )

SAVRŠEN ČOVEK BOŽJI:

"Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi,
Da bude savršen čovjek Božij, za svako dobro djelo pripravljen" ( 2 Timotiju poslanica 3. 16 - 17 )

SAVRŠENI U LJUBAVI:

"I mi poznasmo i vjerovasmo ljubav koju Bog ima k nama. Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.
Tijem se ljubav u nama savršuje da imamo slobodu na dan sudni; jer kao što je on i mi smo na svijetu ovom.
U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi" ( 1 poslanica Jovanova 4. 16 - 18 )

SAVRŠENI UMOM:

"Braćo! Ne budite deca umom, nego pakošću detinjite, a umom budite savršeni" ( 1 poslanica Korinćanima 14. 20 )

SAVRŠENI U REČIMA:

"Jer svi pogrešujemo mnogo puta. Ali ko u riječi ne pogrješuje, onaj je savršen čovjek, može zauzdati i sve tijelo" ( Jakovu poslanica 3. 2 )

SAVRŠENI I BEZ IKAKVE MANE:

"Svaku radost imajte, braćo moja, kad padate u različne napasti,
Znajući da kušanje vaše vjere gradi trpljenje;
A trpljenje neka djelo dovršuje, da budete savršeni i cijeli bez ikake mane" ( Jakovu poslanica 1. 2 - 4 )

SAVRŠENI KAO BOG OTAC:

"Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski" ( jevanđelje po Mateju 5. 48 )

JEDNAKI OBLIČJU SINA BOŽJEGA:

"A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namjerenju.
Jer koje naprijed pozna one i odredi da budu jednaki obličju sina njegova, da bi on bio prvorođeni među mnogom braćom" ( Rimljanima poslanica 8 28 - 29 )

MOLITVA APOSTOLA ZA SAVRŠENSTVO:

"Jer se radujemo kad mi slabimo, a vi jačate. A zato se i molimo Bogu, za vaše savršenstvo" ( 2 poslanica Korinćanima 13. 9 )

SAVRŠENI U VISINI MERE RASTA HRISTOVA:

"I on je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne jevanđeliste, a jedne pastire i učitelje,
Da se sveti priprave za djelo službe, na sazidanje tijela Hristova;
Dokle dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanje sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta visine Hristove;
Da ne budemo više mala djeca, koju ljulja i zanosi svaki vjetar nauke, u laži čovječijoj, putem prijevare;
Nego vladajući se po istini u ljubavi da u svemu uzrastemo u onome koji je glava, Hristos.
Iz kojega je sve tijelo sastavljeno i sklopljeno svakijem zglavkom, da jedno drugome pomaže dobro po mjeri svakoga uda, i čini da raste tijelo na popravljanje samoga sebe u ljubavi" ( Efescima poslanica 4. 11 - 16 )

GLAVNO OBELEŽJE SVETIH:

"Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu" ( otkrivenje Jovanovo 14. 12 )

Dakle,, svega 11 puta se sponju izrazu SVET i SAVRSEN, i to u nekim tekstovima i po 2 puta.

 

[tripo 41]

BUDITE SVETI:

"Zato, ljubazni, zapregnuvši bedra svojega uma budite trijezni, i zacijelo se nadajte blagodati koja će vam se prinijeti kad dođe Isus Hristos.
Kao poslušna djeca, ne vladajući se po prvijem željama u svojemu neznanju,
Nego po svecu koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu življenju.
Jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet" ( 1 poslanica Petrova 1. 13 - 16 )

Ti stvarno misliš da njih istina iz Biblije zanima. Ono što sam ti rekao pokazalo se kao tačno, ne zanima ih istina.

 

[Marko1932]

Ti stvarno misliš da njih istina iz Biblije zanima. Ono što sam ti rekao pokazalo se kao tačno, ne zanima ih istina.

Tripo, istina se propoveda svim ljudima, bez obzira ko ce je primiti a ko odbaciti.
Jer da se istina propoveda samo selektivnom slju drustva, Isus nikad ne bi propovedao Farisejima za koje je znao da plamoraju da Ga ubiju.

 

[tripo 41]

Tripo, istina se propoveda svim ljudima, bez obzira ko ce je primiti a ko odbaciti.

Samo neko vreme, onda se ne propoveda onima koji je odbacuju.

Tako je u Bibliji.

Što onda stoji da se ne bacaju biseri pred svinje.

Jer da se istina propoveda samo selektivnom slju drustva,

Imaš odg. tu iznad.

Isus nikad ne bi propovedao Farisejima za koje je znao da plamoraju da Ga ubiju.

I onda im je izrekao sud i više im nije propovedao nego je šutio.

 

[Servius Tullius]

Marko1932 slažem se sa Vama, to je ispravan, hrišćanski stav.
No ljudi uglavnom teže da sude i rasudjuju po sebi i po onom što nose u sebi zaboravljajući na nesaznajne i čudesne Promisli Božije.
Sv. Atanasije Sinajski ima jednu lepu misao o tome

„Ako i vidiš nekoga da greši, ne osuđuj, jer ne znaš kako će on dovršti svoj život. Ovaj razbojnik, raspeti s Isusom, beše čovekoubica, Juda pak beše apostol Isusov, pa ipak razbojnik uđe u Carstvo, a apostol ode u pakao. “

 

[tripo 41]

„Ako i vidiš nekoga da greši, ne osuđuj, jer ne znaš kako će on dovršti svoj život. Ovaj razbojnik, raspeti s Isusom, beše čovekoubica, Juda pak beše apostol Isusov, pa ipak razbojnik uđe u Carstvo, a apostol ode u pakao. “

Zavisi iz kog motiva, kako je onda Jovan Krst. osudio Iroda zbog bluda?