Silazak Gospoda u Ad je dakle bio neophodan i logičan, u skladu sa Božijom Promisli o spasenju vascelog čovečanstva. PC u svojim tajinskim dubinama Hristovog Nauka soteriološku i eshatološku teološku misao vidi kao jednu objedinjujuću celinu, jasan put u kome se naznačuju Pravda, Ljubav i Milost Božija, spajajući se u jednoj tački shvatljivoj i razumski dostupnoj svakome
čoveku - spasenju ljudskog roda i približavanju istog Bogu što bi bilo nemoguće bez dolaska i žrtve Hristove.
Bezgrešni Gospod Hristos grehe naše sam iznese na telu svom na drvo (tj. na krst), da za grehe umremo i za pravdu živimo; njegovom se ranom isceliste. Po starozavetnom učenju: nositi grehe svoje znači nositi kaznu za grehe svoje. Isto tako: nositi grehe drugoga znači nositi kaznu za grehe drugoga. U konteksu sa ovim, reči apostola Petra o Gospodu Hristu znače: Hristos je uzeo na sebe kaznu za grehe naše. Kazna čoveka i čovečanstva za greh bilo je prokletstvo i smrt: Hristos je uzeo na sebe to prokletstvo i umro za sve. Tajanstvenim dejstvom bogočovečanske sile Hristove izvršeno je na ovakav način iskupljenje roda ljudskog. Iznevši grehe naše na telu svom na krst, Gospod Hristos je time prineo žrtvu za grehe svega sveta. Bogočovečanskom žrtvom svojom Gospod je oslobodio odgovornosti za greh i kazne sve koji veruju u njegovu iskupiteljsku žrtvu. Podnevši „na telu svom“, tj. na čovečanskoj prirodi svojoj kaznu za grehe ljudske, Gospod je time svukolikoj prirodi ljudskoj otvorio put kroz božansku pravdu u život večni.
„Ranom se njegovom vi isceliste“ znači: smrću se njegovom vi isceliste od greha i smrti, jer njegova smrt, kao iskupljenje i isceljenje, ima svečovečanski značaj i silu. To sveti Apostol vrlo snažno naglašava govoreći: Hristos jedanput postrada za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu. Tumačeći ove Apostolove reči sveti Kiril Aleksandriski veli: Mnogi su od svetih Proroka bili ubijeni, ali se ni za jednoga od njih ne kaže niti da je umro za grešnike, niti da nas je svojom smrću priveo Bogu, niti da je propovedao duhovima u tamnici. A Hristos je sve to učinio; i mi smo Njime iu Njemu iskupljeni, i njegovo je stradanje donelo spasenje svetu. On dakle ne umre za nas, kao čovek sličan nama, nego kao Bog u telu koji dade svoje telo u otkup za život svih... Veliki Apostol naroda blagovesti: Gospod Isus Hristos dade sebe za grehe naše, da nas izbavi od sadašnjega sveta zloga. Po tumačenju svetog Zlatousta ovo znači: Mi smo, veli Apostol, bili ogrezli u bezbrojnim zalima, i zaslužili smo bili najljuću kaznu. Zakon nas pak ne samo nije izbavljao, nego nas je još i osudio, i našu grešnost učinio vrlo očiglednom, i nije bio u stanju da nas oslobodi i utiša gnev Božji; a Sin Božji ovu nemogućnost učini mogućom: i grehe naše razreši, i nas neprijatelje uvrsti u prijatelje, i podari nam bezbrojna druga dobra.
Predajući sebe za naše grehe, Gospod je čudotvornom silom svoje ljubavi izbavio ljudsku volju od zlih naklonosti, od zlih dela, od pokvarenosti, jer pod zlim svetom, o kome Apostol govori, treba, po rečima svetog Zlatousta, razumeti rđava dela, iskvarenu volju. Gospod Hristos nas je oslobodio kada smo se već nalazili pod osudom na smrt; oslobodio nas je onda kada smo se mi već nalazili u očekivanju izvršenja ove presude i kada smo svi mi već bili mrtvi, ako ne stvarno, a ono po presudi. I pošto nas je Zakon već bio optužio i Bog osudio na smrt, došao je Hristos i, predavši sebe na smrt, sve nas izbavio od smrti. A da se to nije desilo, ništa ne bi moglo sprečiti sveopštu pogibao, kao što je bilo za vreme potopa. Jedino nam je dolazak Hristov, zaustavivši gnev Božji, dao mogućnosti da živimo verom.
Da Gospod Hristos svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja nije obuhvatio sva bića ljudska u sadašnjosti, budućnosti i prošlosti, On ne bi bio Spasitelj ljudskog roda, niti bi imao prava da se tako naziva. Samom prirodom svoje Bogočovečanske ličnosti On se javlja kao Spasitelj vascelog čovečanstva, vascele čovečanske prirode, koja se kao neizmenljivo čovečanska javlja u svima ljudskim bićima, od prvog čoveka na zemlji pa do poslednjeg. Da se Gospod Hristos javio kao Spasitelj samo za svoje savremenike i njihove potomke, a mnogobrojne ljude koji su živeli i umrli pre njegove pojave na zemlji ostavio u tami i seni smrtnoj, izvan svoje božanske svetlosti, istine, života, ljubavi i čovekoljublja, zar bi On bio Bog svetlosti, Bog istine, Bog života, Bog ljubavi, Bog čovekoljublja? Bezbroj ljudskih bića bilo je u ovome svetu do Spasiteljevog dolaska, mučilo se u gresima, grčilo u strastima, umiralo u mukama, paštilo u kvrgama vremena i prostora, otimajući se ka besmrtnom i beskrajnom; zar žalostivi Gospod Isus nije i njihov Bog i Tvorac? zar da ne bude i njihov Spasitelj i Iskupitelj? Nema sumnje, Gospod Isus je isto toliko njihov Bog i Tvorac, njihov Spasitelj i Iskupitelj, koliko je Bog i Tvorac, Spasitelj i Iskupitelj svojih savremenika i njihovih potomaka. Po prirodi svoje neizmenljive Božanske Ličnosti blagi Gospod Isus nije mogao imati manje saučešća i ljubavi i čovekoljublja prema njima nego prema svojim savremenicima i njihovim potomcima. Jer je Isus Hristos juče i danas onaj isti i vavek. A i priroda ljudska je, u osnovi svojoj, uvek ista i svuda ista: od Adama pa do poslednjeg čoveka na zemlji. Istinita je svetootačka reč i svakog primanja dostojna: Hristos je došao ne samo radi onih koji su u vreme ćesara Tiverija poverovali u Njega, i Otac je promišljao ne samo radi onih koji sada žive, nego za sve ljude uopšte (sed propter omnes omnimo homines), koji su se od početka bojali Boga i ljubili Ga, i pravedno i pobožno se odnosili prema bližnjima, i želeli videti Hrista i slušati glas njegov. Zbog toga je Spasiteljev silazak u ad, mesto u kome su boravile duše svih ljudi koji su živeli i pomrli do njegovog dolaska u ovaj svet, bio i prirodan, i neophodan, i logičan. Nema sumnje da je Spasiteljev silazak u ad, i njegova tamošnja propoved, kao sastavni deo njegovog bogočovečanskog domostroja spasenja roda ljudskog, obavijen tajanstvenošću, i samom prirodom svojom tone u nadumnu i božanski čudesnu sveopštu tajnu spasenja, objavljenu i izvršenu prečudnim Gospodom Isusom. O tome nam Sveto Pismo, objašnjeno Svetim Predanjem, govori onoliko koliko je potrebno za naše religiozno saznanje, a što je glavno za naše spasenje. Bogootkriveno učenje o Spasiteljevom silasku u ad najpotpunije izražava vrhovni Apostol govoreći: Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, umrtvljen bivši telom, no oživevši duhom, kojim sišavši propoveda duhovima u tamnici , koji nekad ne poslušaše, kad Božije trpljenje čekaše u vreme Nojevo, kad se gradio kovčeg, u kome se malo, to jest osam duša spasoše pomoću vode. I dopunjujući ovu blagovest, isti Apostol malo dalje veli: Radi toga se i mrtvima propovedi evanđelje, da prime sud po čoveku telom, a da žive po Bogu duhom. A hristonosni Pavle, navodeći reči Psalmopevca: Izišavši na visinu zaplenio si plen, i dade dare ljudima (Ps. 67, 19), dodaje kao objašnjenje: A „izišavši“ šta je osim da i siđe u najdonja mesta zemlje ? Koji siđe to je onaj koji i iziđe više svih nebesa, da ispuni sve. A hristoljubljenom učeniku sam Spasitelj objavljuje u potresnoj apokaliptičkoj viziji: Ja imam ključeve od ada i smrti....
