ПРАВИЛА СВЕТИХ АПОСТОЛА
1. правило: Епископа нека постављају два или три епископа.
2. правило: Презвитера (свештеника) нека поставља један епископ, такође и ђакона и остале клирике.
3. правило: Епископ, или свештеник, који против онога што је о жртви установио Господ, принесу на олтар нешто друго, на пример: мед, млеко или уместо вина неко друго алкохолно пиће, или птице, или неку другу животињу, или воће, супротно установљеном, осим нових класова, или грожђа, и то у тачно одређене дане, тај нека се свргне. Такође забрањено је доносити к олтару било шта друго осим уље за кандила и тамјан, у време када бива свети принос.
4. правило: Првине (првенце) сваког другог плода нека се пошаљу у дом епископа и свештеника, али не к олтару. Мора се знати да епископ и свештеник те приносе треба да подели са ђаконима и са осталим клирицима.
5. правило: Епископ или свештеник или ђакон нека не одгони своју жену под изговором побожности. Ако је отера, нека буде одлучен, а ако остане упоран у својој грешци, нека буде свргнут.
[6]
6. правило: Епископ или свештеник или ђакон нека се не баве световним пословима. Ако то чини, нека се свргне.
7. правило: Ако неки епископ или свештеник или ђакон буде празновао свети дан Пасхе пре пролетње равнодневице заједно са Јудејима, такав нека буде свргнут.
8. правило: Ако се неки епископ или свештеник или ђакон или неко други из свештеничког имена (реда, чина), не причести када бива свети принос, нека каже разлог због чега је тако поступио. Ако је тај разлог прихватљив, нека му буде опроштено. Ако не каже разлог, нека буде одлучен јер је проузроковао штету народу и навео на сумњу онога који је обављао принос, као да га није правилно учинио.
9. правило: Све вернике који долазе у храм и слушају (речи) Светог Писма, а не остану за време молитве и светог Причешћа, треба одлучити као оне који изазивају неред у цркви.
10. правило: Ако се неко заједно моли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се одлучи.
11. правило: Клирик који се моли са клириком који је свргнут, нека такође буде свргнут.
12. правило: Ако неки клирик или лаик (световњак) који је одлучен или није достојан да буде примљен у клир, оде у други град без препоручног листа (писма које издаје епископ), нека се одлучи, као што треба учинити и са оним који га је примио.
13. правило: Ако ли је већ био одлучен, нека му се одлучење продужи као ономе ко је слагао и преварио Цркву Божију.
14. правило: Епископ не сме, оставивши своју епископију, прелазити у другу, без обзира што је од многих наговаран на то, осим ако нема некакав оправдан разлог који га побуђује на такав поступак; тако да може више користити онима својом побожном и благом речју, који су тамо, али и ово не може чинити својом вољом, него уз допуштење сабора епископа и након много молби.
15. правило: Ако неки свештеник или ђакон или неко други од оних који се налазе у именику клирика, остави своју епископију и пође у другу, те преместивши се у потпуности, настани се у другој епископији без знања свог епископа, заповедамо да такав више не сме обављати свету службу; нарочито ако буде позван од свог епископа да се врати, а не послуша га, него остане упоран у свом преступу, тада у тој другој епископији може бити у заједници само као лаик.
16. правило: А ако епископ, код кога се налазе такви, не узимајући у обзир наложену забрану свештенодејствовања, поменуте ипак задржи као клирке, таквог епископа потребно је одлучити као изазивача нереда.
17. правило: Који се после крштења два пута женио, или је имао љубавницу, тај не може бити ни епископ, ни свештеник ни ђакон, нити може бити у било коме свештеничком чину.
18. правило: Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу (или глумицу), не може бити ни епископ, ни свештеник, ни ђакон, нити може бити у било ком свештеном чину.
19. правило: Који је узео две сестре или кћер брата (или сестре), такав не може бити у клиру
[7].
20. правило: Клирик који даје јемство за некога (у световњачким пословима), нека буде свргнут.
21. правило: Евнух, ако је то постао због насиља људи, или ако су му током прогона одсечене гениталије, или је рођен као такав, а достојан је, нека буде епископ.
22. правило: Онај који је сам себе кастрирао, тај нека не буде клирик. Такав човек је самоубица и непријатељ творевине Божије.
23. правило: Ако је неко, пошто је већ ушао у клир, себе кастрирао, такав нека буде свгрнут као самоубица.
24. правило: Лаик, који је сам себе кастрирао, нека се одлучи на три године јер је намислио зло према своме животу.
25. правило: Епископ, свештеник или ђакон, који се затекне у блудочињењу или који је погазио заклетву, или који је затечен у крађи, такав нека се свргне, али не треба да буде одлучен јер Свето Писмо каже: „Не свети се два пута за једну ствар" (Наум 1, 9). Исто треба поступити и са осталим клирицима.
26. правило: Од оних који су неожењени ступили у клир, заповедамо да се могу женити, уколико хоће, само чтеци и појци.
27. правило: Заповедамо да се свргне епископ или свештеник или ђакон који туче вернике када погреше, или неверне због злобе, или тиме жели да некога застраши, јер нас Господ томе никако није учио него напротив, онда када су Га тукли, Он није узвраћао ударцем, када су Га псовали, није узвраћао псовком, а када је трпео, никоме није претио (погл. 1. Петр. 2,23).
28. правило: Ако се епископ или свештеник или ђакон, који је због доказаних преступа правично свргнут, усуди да преузме службу која му је некада била поверена, такав нека се сасвим искључи из Цркве.
29. правило: Ако неки епископ или свештеник или ђакон новцем добије (купи) свештеничко достојанство, тај нека се свргне, као и онај који га је поставио; и нека се одлучи из заједнице у потпуности као што је то учињено са Симоном Волхом (Врачарем)
[8].
30. правило: Ако се неки епископ послужи световним властима да би помоћу њих добио епископију (цркву), такав нека се свргне а потом нека се и одлучи. Исто учинити и са онима који су са њиме у тој заједници.
31. правило: Ако један свештеник, презревши свога епископа, сазове некакав свој збор и подигне други олтар, а не може окривити епископа у било чему што се тиче благочестија и истине (правде), такав свештеник нека буде свргнут као властољубив јер се понео као самосилник. Исто тако, нека буду свргнути и остали клирици који прихвате његово мишљење. Што се тиче лаика, они нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве или друге или треће опомене од стране епископа.
32. правило: Ако је један свештеник или ђакон одлучен од свога епископа, таквог свештеника или ђакона не сме примати други епископ, него само онај који га је одлучио; осим у случају да се упокојио онај епископ који га је одлучио, тада га може прихватити други (епископ).
33. правило: Нека се не прима нико од страних епископа, свештеника и ђакона ако нема препоручни лист; а када тај лист поднесу на увид, нека се добро просуди о њима, те ако су заиста проповедници благочестивости, тада нека се приме; ако ли нису достојни, пошто им се да колико је потребни, не треба их примати у заједницу јер се често дешавају преваре.
34. правило: Епископи свакога народа треба да знају о томе које први међу њима и да га сматрају за главу; ништа важно нека не преузимају без његовог знања, и нека сваки (од епископа) предузима самооно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни овај епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа јер ће само тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу - Отац и Син и Дух Свети.
35. правило: Епископи да се не усуђују ван својих граница да рукополажу по другим градовима и местима (селима) која им нису потчињена; а ако се докаже да је то неко чинио без знања оних којима ти градови или села припадају, епископи који су обавили та рукоположења нека се свргну као и сви они који су рукоположени на такав начин.
36. правило: Ако један епископ, када је већ постављен, неће да прими службу и старање о народу који му је поверен, такав нека буде одлучен док се не прихвати службе; исто тако и свештеник или ђакон. Ако пак он пође, а не буде примљен, не стога што је он томе настојао, него по злоби народа, у таквом случају он нека остане епископ, а клир дотичног града нека се одлучи зато што није знао да научи (поучи) непокорни народ.
37. правило: Два пута у години нека буде сабор епископа; и нека они међу собом испитају догмате благочестија и нека решавају црквене спорове који настану. Први пут, четврте недеље Педесетнице; други пут, дванаестог дана месеца хипервертеја (октобра)
[9].
38. правило: Епископ нека води старање о свим црквеним стварима и нека њима управља, свагда имајући на уму истину о томе да га надзире Сам Бог. Због тога, епископ нека не присваја себи било шта од онога што припада Цркви, нити то сме даривати родбини јер је то Божије. Ако му је родбина сиромашна, нека им помогне као сиротињи, али под тим изговором нека не узима оно што је црквено.
39. правило: Свештеници и ђакони без знања епископа нека ништа не предузимају јер епископ је тај који се мора старати о народу Господњем и који ће дати рачун о душама њиховим.
40. правило: Нека су тачно познате ствари епископа (ако их поседује) и нека су тачно познате ствари које припадају цркви, како би епископ имао могућност да пред смрт остави коме и како жели оно што је његово, и да се под изговором црквених ствари не оштети оно што припада епископу, који можда има жену и децу, родбину или слугу. Јер, и пред Богом и пред људима, право је да ни Црква не буде оштећена, ако се не зна које су ствари епископа, а родбина, под изговором наследства оштети Цркву, или да се покрене парница и на зао глас изађе упокојени епископ.
41. правило: Наређујемо да епископ има власт над црквеним стварима. Њему (епископу) поверене су драгоцене душе људи, то тим пре њему треба да буде поверено старање о новцу, тако да он има власт, са страхом Божјим и сваком побожношћу, њиме да располаже. Уз помоћ свештеника и ђакона треба да даје онима којима је потребно; исто тако (ако је потребно), нека и сам узима за неопходне потребе, како своје тако и браће која су странци, да ни у чему не би трпели оскудицу. Јер, и закон Божји наређује да они који служе олатру, од олтара да се издржавају; јер, ни војник о своме трошку не подиже оружје против непријатеља (погл. 1. Кор. 9,7,13).
42. правило: Епископ или свештеник или ђакон, који се предаје игру (коцкању) и пијанству, или нека престане са тим или нека буде свргнут.
43. правило: Ипођакон или чтец или појац. који чини исто, или нека престане са тим или нека буде одлучен. Тако поступити и са лаицима.
44. правило: Епископ или свештеник или ђакон који тражи камату од дужника, или нека престане са тим или нека буде свргнут.
45. правило: Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне.
46. правило: Наређујемо да се свргне епископ или свештеник који призна крштење или жртву (принос) јеретика. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? Или, какав део има верник са неверником? (погл. 2.Кор. 6,15)
[10].
47. правило: Епископ или свештеник који поново крсти онога који заправо има крштење, или не крсти онога који је од нечастивих био оскрнављен, тај нека се свргне јер се наругао крсту и смрти Христовој и није разликовао праве од лажних свештеника.
48. правило: Ако неки лаик прогна своју жену па узме другу, или ону која је отпуштена од другога, такав нека буде одлучен.
49. правило: Ако неки епископ или свештеник, сходно ономе како је установио Господ, не крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, него у три беспочетна или у три сина или у три утешитеља, такав нека буде свргнут.
50. правило: Ако неки епископ или свештеник не учини (изврши) у једној тајни (крштења) три погружења, него једно, које се даје на спомен смрти Господње, такав нека буде свргнут. Јер, Господ није рекао: „У Моју смрт крстите", него је рекао: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28,19).
51. правило: Ако неки епископ или свештеник или ђакон или било ко други из свештеничког реда избегава брак, једење меса или пијење вина,и то не због узрастања у врлини него због гнушања, заборављајући да је све добро, и да је Бог створио мушкарца и жену, такав, или нека се поправи или нека буде свргнут и искључен из Цркве. Исто ово важи и за лаике.
52. правило: Ако неки епископ или свештеник не прими, него одбијеoнога који се обраћа из греха, такав нека буде свргнут јер тиме жалостиХриста који је рекао да бива радост на небу за сваког грешника који сепокаје (погл. Лк. 15,7).
53. правило: Ако се неки епископ или свештеник или ђакон клони месаи виnа у празничне дане јер се гнуша, а не због напредовања у добру, такав нека се свргне јер је жигосан на својој савести и постаје повод за саблазан другим људима.
54. правило: Ако се неки клирик затекне да једе у крчми, нека буде одлучен, осим у случају да је на путовању и да се из потребе зауставио у гостионици.
55. правило: Ако неки клирик увреди епископа, нека буде свргнут јер се старешини свога народа не говори ружно (погл. Дела ап. 23, 5).
56. правило: Ако неки клирик увреди свештеника или ђакона, нека буде одлучен.
57. правило: Ако неки клирик исмева хромог, или глувог, или слепог, или слабог (болесног) у стопалима, такав клирик нека се одлучи. Исто важи и за лаике.
58. правило: Епископ или свештеник који занемарује клир и народ, и не поучава их побожности, нека се одлучи. Ако устраје у том немару и небризи, нека буде свргнут.
59. правило: Ако неки епископ или свештеник, када је неко од клирика у нужди, не пружи сабрату оно што му треба, такав нека буде одлучен. А ако је упоран у тој навици, нека буде свргнут као убица брата свога.
60. правило: Који на зло народа и клира као свете износи у храму књиге за које се зна да су нечасне (апокрифи), такав нека буде свргнут.
61. правило: Ако се подигне некаква тужба против верника због блудочињења или прељубе или због неког другог забрањеног дела, а то се докаже као истина, такав нека се не прима у клир.
62.правило: Ако се неки клирик у људском страху пред Јудејима, Јелинима или јеретицима одрекне Христа, такав нека буде искључен. Ако ли се одрекне имена клирика, нека буде свргнут. Ако се покаје, нека буде примљен али као лаик.
63. правило: Ако неки епископ или свештеник или ђакон или неко други из свештеног реда буде јео меса у крви душе његове (сирово месо) или задављено од других звери, или стрвину (мрцину), такав нека буде свргнут јер је ово закон забранио. А ако је лаик, тада нека буде одлучен.
64. правило: Ако неко од клира буде затечен да пости у дан Господњи (недеља) или суботом, осим на Велику суботу, такав нека буде свргнут. Уколико је лаик, нека буде одлучен
[11].
65. правило: Ако неки клирик или лаик пође у јудејску синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и одлучен.
66. правило: Ако неки клирик удари некога у свађи, и једним ударцем га убије, нека буде свргнут због своје нагловитости, а ако је лаик, нека буде одлучен.
67. правило: Ако неко силује незаручену девојку, тај нека буде одлучен. Такође му није дозвољено да узима другу за жену, него треба да узме за жену ону коју јена такав начин изабрао, макар да је и сиромашна.
68. правило: Ако неки епископ или свештеник или ђакон прими од кога другог рукоположење, нека буде свргнут, и он и онај који га је рукоположио, осим у случају да се докаже да је рукоположен од стране јеретика јер који су крштени и рукоположени од таквих, не могу бити ни верници ни клирици.
69. правило: Ако неки епископ или свештеник или ђакон или ипођакон или чтец или појац, не буде постио свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду и петак, осим ако није спречен неком телесном немоћи, такав да буде свргнут. Ако је световњак, нека буде одлучен.
70. правило: Ако неки епископ или свештеник или ђакон или неко други из клира буде постио заједно са Јудејима, или са њима светковао њихове празнике, или примао од њих празничне дарове (нпр. пресне хлебове и слично), такав нека се свргне. Ако то учини лаик, нека буде одлучен.
71. правило: Ако неки хришћанин принесе уље у незнабожачко светилиште или јудејску синагогу, или пали свеће када су њихови празници, такав нека се одлучи.
72. правило: Ако неки клирик или лаик понесе из свете цркве восак или уље, тај нека буде одлучен и нека петоструко врати од онога што је узео.
73. правило: Посвећени златни или сребрени сасуд, или тканину, нека нико не користи за домаћу употребу јер је то дело безакоња. А ко се затекне да то чини, нека буде одлучен.
74. правило: Епископ који је у нечему оптужен од људи којима се може веровати, треба да буде позван од епископа, па ако се одазове и исповеди и буде изобличен, нека му се одреди казна. Ако позвани не послуша, нека се позове по други пут, пославши по њега двојицу епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега двојицу епископа. Ако и то презре и не одазове се, тада нека сабор изрекне против таквог епископа оно шта нађе да је заслужио да онај епископ не би по-мислио да ће му бити од користи ако избегава да се одазове на суд.
75. правило: Нека се не прима јеретик да сведочи против епископа, а такође нека се не прима ни само један верујући пошто на устима два или три сведока мора остати свака реч (погл. Мт. 18,16).
76. правило: Епископ, да би угодио брату или сину или неком другом рођаку, не сме постављати на епископско достојанство кога хоће јер није право стварати наследнике епископа, и оно што је Божије прилагођавати човекоугађању, као што није слободно Цркву Божију стављати на власт наследника. А који то ипак чини, нека буде кажњен одлучењем, а учињена постављења нека буду неважећа.
77. правило: Ако неко има болесно око, или има повређену ногу, а достојан је епископства, нека буде (изабран, постављен за епископа) јер телесна мана га не погани, него душевни порок.
78. правило: Глуви и слепи нека се не постављају за епископа, не због тога што су опогањени, него због тога што им те мане онемогућавају да чине послове цркве.
79. правило: Ако је неко мучен од демона, нека не буде клирик; па ни са вернима нека се не моли. Ако оздрави, тада нека буде примљен; а ако је достојан, нека буде клирик.
80. правило: Неумесно је да онај ко је тек изашао из незнабожачког живота и примио крштење, или се из неваљалог живота обратио у веру, да се такав одмах постави за епископа. Јер, није примерено да онај који још ни сам није испитан постаје учитељ других, осим у случају да се то догоди по Божијој благодати.
81. правило: Рекли смо да епископ или свештеник не треба да се баве јавним управама, него само да се баве црквеним пословима. Свако ко тако не поступа нека се склони, или да престане са тиме, или, у супротном, нека буде свргнут јер по заповвсти Божијој, нико не може служити два господара (погл. Мт. 6, 24).
82. правило: Робови без дозволе господара, и на огорчење оних који њима владају, нека се не примају у клир јер то ствара забуну у домовима. Ако се нађе да је неки роб достојан рукоположења у неки од степена јерархије (онако како се испоставило за Оносима), и господари дају дозволу, тада нека буде рукоположен.
83. правило: Епископ или свештеник или ђакон који се бави војничким пословима, и хоће да задржи и једно и друго, тј.
римско поглаварство и свештеничку службу, такав нека буде свргнут јер што је царево припада цару, а што је Божије - Богу (погл. Мт. 22, 21).
84. правило: Ако неко противзаконито увреди цара, или народног старешину, нека буде кажњен и то: ако је клирик - нека буде свргнут, а ако је лаик, нека буде одлучен.
85. правило: Нека од вас, клирика и лаика, буду поштоване и свете књиге Старога Завета: Мојсијевих пет књига, једна књига Исуса Навина, једна књига Судија, Рут, четири књиге Царства, Паралипоменон, две књиге Јездре, Јестира, три књиге Макавеја, Јов, Псалтир, три књиге Соломонове: Еклесијаст, Песма над песмама и Приче. Дванаест пророка и Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило. Поред ових, нека вам буде познато да ваши млади изучавају мудрост из књиге Сирахове. Наше књиге (тј. књиге Новога Завета) јесу: четири Јеванђеља, тј. Матејево, Марково, Лукино и Јованово. Павлових је посланица четрнаест, две посланице су Петрове, Јованове су три а по једна су Јудина и Јаковљева. Климентове су две посланице и Установе које је он (Климент) саставио за вас, епископе, у осам књига, али које не треба међу свима ширити јер у њима има много тога тајанственог[12]. Наша су, такође, и Дела апостолска.[13]
Данас је све могуће. Данас ништа није забрањено, неизводљиво, неподложно компромису и оправдању. Данас безбожници кроје законе у цркви и предлажу како црква треба да се мења, тј. да прати светске (световне) промене (свести). Туга једна. Мало њих заиста интересује Христос, хришћанство чисто информативно или културолошки.
