2. Gnoseološki (noetski) dokaz
(Izlaganje)
Posle malog odmora i osveženja, neko sokom, neko čajem i keksom, i dogovora da se diskusija nastavi još neko vreme, uzeo je reč profesor.
Profesor
Gospodo, reče profesor, vi znate da je gnoseologija, ili noetika, ili teorija saznanja, grana filosofije koja ispituje izvor, mogućnost i vrednost ljudskog saznanja. Ona raspravlja o pojmu istine, a iz definicije toga pojma pojedini filosofi izvode zaključak da postoji Bog. Taj noetički dokaz ima kod raznih filozofa i različite oblike, kao i ontološki. Mnogi ga čak i smatraju samo jednom varijantom ontološkog dokaza. No, da izostavimo sve te varijante, koje su uglavnom pogrešne, zadržaćemo se samo na dva oblika ovog dokaza.
a) Lajbnicov dokaz
Veliki filosof i matematičar, i svestrani naučnik, Lajbnic (1646-1716.), pronalazač infinitezimalnog računa i pisac mnogih filosofksih i naučnih, pa čak i teoloških dela, ovako izlaže gnoseološki dokaz.
Postoje dve vrste istina, večne i pozitivne. Pozitivne istine su istine koje saznajemo iz iskustva. Na primer, ovaj krug ima prečnik 20 santimetara. A večne su istine one koje traju večno, kojima ne možemo zamisliti ni početak ni svršetak, koje se razumeju same po sebi, i kojima suprotnost ne možemo ni zamisliti, a kamoli ostvariti. Takvih istina ima u matematici, logici i metafizici. Lajbnic smatra da je razum osnov ili substrat, ili nosilac istine, jer ne može biti istine bez razuma. Zato Lajbnicov dokaz u silogizmu izgleda ovako [5]:
1. Ako postoje večne istine, to mora postojati i večni razum, njihov osnov.
2. Večne istine zaista postoje.
3. Dakle, postoji i večni razum, Božji razum, kao njihov osnov.
Filosof
Profesore, taj dokaz je vrlo jasan. Ali on nas vodi zaključku da je i ovaj svet večan, a to je protivno osnovnoj dogmi hrišćanstva i islama i judaizma da svet nije večan nego stvoren. Jer, ako je istina slaganje našeg razuma sa stvarima, ili pravilno odražavanje spoljašnjeg sveta u našem umu, onda večna istina zaista ne može postojati bez večnog uma u kojem će se ogledati, kao što ni ogledanje ne može postojati bez ogledala. Ali po istoj logici, ako postoje večne istine, onda postoji i večna stvarnost, jer inače neće imati šta da se odražava u večnome umu. Jasno je, ogledanja ne može biti bez ogledala. Ali isto tako ogledanja ne može biti ako postoji samo ogledalo, a nema nikakvog predmeta da se u njemu ogleda. Dakle, prema tom dokazu svet mora biti večan kao sam Božji razum u kome se večne istine od vrednosti ogledaju. Dakle, profesore, odvede nas vaše tumačenje Lajbnica pravo u jeres!
Profesor
Tvoja primedba je vrlo oštroumna i logična, ali ipak ne obara dokaz, pošto ne svedoči za večno postojanje ovog stvarnog sveta različitog od Božje suštine. Jer, u umu se ne odražava samo objektivna spoljašnja stvarnost, nego još pre objektivne spoljašnje stvarnosti, u umu, kako Božjem, tako i čovečjem, odražava se idejna stvarnost kao nešto subjektivno. Arhitekt, pre nego što sagradi kuću, prvo nacrta njen plan kao odraz svoje ideje o toj zgradi. Tako se i u Božjem umu od večnosti ogledaju ideje svih stvari i svih istina svih svetova, a momenat stvaranja sveta u vremenu, ili sa vremenom, jeste samo objektivizacija večnih ideja van Božje suštine. Tako, dakle, večnost istine ne uključuje u sebi i večnost objektivnog sveta.
Pokušajmo to da ilustrujemo jednim matematičkim primerom. 2+2=4. Konkretno dve jabuke plus dve jabuke jednako je četiri jabuke. To je nesumnjiva večna istina. Konkretno, ona važi samo kad postoje četiri jabuke. A idejno ona važi bez obzira da li jabuke imam u ruci ili samo u umu. Sličan matematički primer to će još bolje ilustrovati. 0+0=0. Istinitost ovoga suda niko ne može osporiti. A gle, tu nemamo nikakav konkretan predmet, jer kad bismo ga imali, tada ne bi bio nula. Ali je tim sudom izražena jedna večna istina koja ne bi mogla biti istinita ako ne postoji večnu um (Božji um) u kojem se ona ogleda kao predmet u ogledalu, ali idejno, a ne konkretno, jer 0 (nula) nije konkretna.
To večno i neosporno važenje večnih istina uključuje u sebi i nužno postojanje jednog večnog uma, Božjeg uma, čije se večne ideje u ovom slučaju projektuju u čovečjem umu, kroz njegovu svest o večnim istinama. To zapravo i jeste jedan od bitnih znakova čovekove bogolikosti o kojoj se govori u Bibliji (1.Moj.1,27).
b) Dokaz na osnovu definicije istine
Profesor
Ako logički analiziramo pojam i definiciju istine, ta analiza će nam poslužiti kao poseban oblik gnoseološkog (noetičkog) dokaza. Evo silogističke forme toga dokaza:
1. Istina je podudarnost našeg uma, to jest logičkih zakona, sa spoljašnjom stvarnošću.
2. Podudarnost unutrašnjih logičkih zakona sa zakonima spoljašnje stvarnosti može poticati samo od razumnog bića koje zna i logičke zakone mišljenja i zakone spoljašnje objektivne stvarnosti.
3. Postoji, dakle, jedno razumno Biće od kojeg potiče istina - to jest podudarnost zakona mišljenja sa zakonima spoljašnje stvarnosti. To Biće zovemo Bog.
Sasvim je tačna konstatacija profesora Lorenca, koji iako poriče logičku vrednost ovih dokaza, ipak konstatuje: „Tajanstveni proces saznanja istine može se objasniti samo iz Boga“. [6]
Kritika i odbrana
Fizičar
Gnoseološki (noetički) dokaz se zasniva na tvrdnji da se proces ljudskog saznanja istine može objasniti samo iz Boga, kako tvrdi i profesor Lorenc, iako smatra da su dokazi za postojanje Božje bezvredni. A zar se ne bi moglo uzeti da se čovekovo mišljenje iskustvom formira tako, da sam čovek dovodi u sklad svoje mišljenje sa spoljašnjom stvarnošću? U tom slučaju izlišna je pretpostavka Boga kao izvora istine?
Profesor
Ne, ne može se tako uzeti. Sklad između zakona mišljenja i stvarnosti niukom slučaju ne može poticati od samog čoveka. Čovek iskustvom zaista saznaje mnoge istine. O tome nas između ostalog sjajno uverava i tvoja fizika. Ali, ni logički ni fizički zakoni, ni najmanje ne zavise od čoveka. Oni postoje pre svakog čoveka, i čovek ne može ni svojom voljom, ni svojim iskustvom uticati ni najmanje da oni budu drugačiji nego što jesu. Prema tome, čovek ne može biti tvorac ni izvor toga sklada. Potreban je jedan um koji postoji pre svakog čoveka. Mi Ga zovemo Bog.
Biolog
Kao što videsmo, gnoseološki dokaz se zasniva na odgovoru na pitanje otkud sklad našeg mišljenja sa zakonima stvarnosti. To znači čitav problem se svodi na pitanje otkud čoveku sposobnost saznanja istine? - Pa tako se čovek razvio tokom evolucije i tokom svoga embrionalnog razvića. To je sasvim prirodna stvar, i tu Bog nema nikakva posla.
Profesor
Pre svega nije tačno da se gnoseološki dokaz svodi na pitanje otkud čoveku sposobnost za saznanje istine. Gnoseološki dokaz polazi od te sposobnosti kao od gotove činjenice. A glavna dokazna nit toga dokaza je u odgovoru na pitanje gde je izvor slaganja zakona mišljenja i spoljašnje stvarnosti, jer niotkuda ne vidimo zašto bi oni morali da se slažu, a dovoljan razlog jednog tako srećno i mudro rešenog problema može biti samo jedno Biće koje zna šta je istina, u čemu se ona sastoji i kako se može saopštiti razumnim bićima kao što su ljudi. To Biće mi zovemo Bog.
Osim toga, čak i da se gnoseološki dokaz svede na pitanje otkud čoveku sposobnost saznanja istine, odgovor bi u tom slučaju morao glasiti: Pa Bog mu je dao tu sposobnost. Jer, ne ulazeći u pitanje da li se čovek evolucijom razvio iz neke životinje (primata) ili ga je Bog neposredno čudesnim dejstvom stvorio, evolucija i embrionalno razviće čoveka, kao mehanički fizički nužni procesi, nemaju pojma o istini! Niti evolucija zna šta je istina, niti kako se ona može čoveku saopštiti, a saznanje istine ne može se ni zamisliti bez dejstva razuma. Dakle za ostvarenje toga procesa nužno je dejstvo razumnog činioca koji zna šta je istina i kako se može čoveku saopštiti, a taj činilac nikako ne može biti nesvesna mehanička evolucija, baš ako uzmemo da ona i postoji.
Filosof
Profesore, filosofi agnostici nikako ne priznaju ispravnost toga oblika gnoseološkog dokaza. Evo, u Logici profesora Svetomira Ristića na strani 7. piše: „Otkuda to dokazi da se stvari slažu sa zakonima mišljenja, to niko ne može dokazati ni pokazati“.
Profesor
Agnosticizam je u mnogo slučajeva opravdan. Zaista, ima vrlo mnogo tajni u svetu koje ne možemo objasniti ni dati na njih nikakav ozbiljan odgovor. Međutim čudno je zašto agnostici pristaju na jednu potpunu i bezuslovnu kapitulaciju pred jednim pitanjem koje nas na tu kapitulaciju uopšte ne primorava.
Pred nama je jedna nesumnjiva činjenica: saglasnost zakona mišljenja sa spoljašnjom stvarnošću. Ta činjenica mora imati svoj uzrok. To znamo i iz Logike koju si citirao. A kad slaganje našeg mišljenja sa stvarima predstavlja jedan razumno rešen slučaj, onda šta je logičnije nego zaključiti da to razumno rešenje potiče od razumnog uzroka. Pa pošto taj razuman uzrok po priznanju i samog pisca citirane Logike nije čovek, onda ne vidim ko bi drugi mogao biti, ako ne Bog. Ako ti vidiš neko drugo rešenje, reci ga. Spreman sam da ga čujem.
Teolog
Profesore, da li vam se ne čini da je i ovaj dokaz, kao i ontološki vrlo apstraktan i nepodesan za izlaganje masama vernika u kakvoj propovedi? Nije li u tom slučaju bolje držati se Biblije nego filosofije, makar ona dolazila i od tako umnih filosofa kao što je Lajbnic?
Profesor
U pravu si kad konstatuješ da je ovaj dokaz apstraktan kao i ontološki, i da je nepodesan za izlaganje širokim masama, ali je važno da on nije pogrešan i netačan. Osim toga ne treba ga suprotstavljati Bibliji niti bogoslužbenim tekstovima, jer on je zasnovan na pojmu i definiciji istine, a istina je duhovna svetlost kao što je i Bog duhovna svetlost. Svakako ti je poznato da Biblija kaže: „Bog je svetlost i u njemu nema nikakve tame“ (1.Jn.1,5). A svakako se sećaš da na svakoj Liturgiji pevaš: „Vidjehom svjet istinnij...“ (Videsmo svetlost istinitu, primismo Duha Nebeskoga.) A na svakom jutrenju u Velikom slavoslovlju obraćaš se Bogu rečima: „Vo svjetje tvojem uzrim svjet“ (U svetlosti tvojoj ugledasmo svetlost). Najzad i prema Nikejsko-carigradskom simvolu vere, Bog Sin se rađa od Boga Oca kao „svetlost od svetlosti“, a po svedočanstvu Biblije Duh Sveti sišao je na apostole u vidu ognjenih jezika (Dap 2,1-4), dakle, u vidu čak vidljive svetlosti, kao što je vidljiva svetlost obasjala trojicu učenika na gori Tavoru prilikom Hristovog preobraženja. A u jednoj stihiri koja se peva o prazniku Silaska Svetog Duha, kaže se da je Duh Sveti: „Svjet i svjeta podatelj“ - „Svetlost i davalac svetlosti“. Prema tome ovaj dokaz ima veze sa Biblijom i bogosluženjem.
Fizičar (u ime sve četvorice)
Gospodine profesore, mi smo vam veoma zahvalni na vašem strpljenju i objašnjavanju. Mogli bismo tu sedeljku u vašoj baštici i produžiti, ali nas momentalna želja vuče na drugu stranu. Uskoro će početi utakmica između Obilića i Partizana, karte već imamo, pa žurimo da ne zakasnimo. Ali vas molimo da nam zakažete drugi termin i mesto, gde i kad da se sastanemo, da produžimo ove razgovore koji nas živo interesuju.
Profesor
Dobro. Idite. A sutra se možemo sastati u mojoj biblioteci.
_________________________________________________
[5] Dr Branislav Petronijević, Istorija novije filosofije, Beograd, 1922. str. 234.
[6] Dr Borislav Lorenc, Psihologija i filosofija religije, Beograd, str. 251.
(iz knjige "Bog postoji" od protojereja Lazara Milina)