UMESTO BRACE STRANAC JE POMOGAO II
U prolom komentaru pratili smo razgovor bogatog maldica sa Isusom, koji je dobro poznavao sustinu zakona,
a kome je Isus rekao: "To cini i bices ziv."
Medutim, uporni zakonik nije odustajao, nikako nije hteo da se pomiri s porazom. Zato je postavio
drugo pitanje: “A ko je bližnji moj?” Ovo je bila tema o kojoj su Jevreji vodili beskrajne rasprave.
Nadgovarali su se dokazujuci jedni drugima ko je kome bližnji, ko kome i koliko treba da pomogne.
U hristovo vreme posebno bilo je mnogo hajduka koji su napadali putnike i otimali im onosto su imali,
a Rimljani se nisu mnogo zauzimali da reše sukobe medu Jevrejima. Hajduci su oteli putniku sve što
je imao, skinuli su i haljinu s njega, pretukli ga i ostavili upola mrtva. Istim putem naišao je nekakav
sveštenik, covek pozvan da služi drugima. Dobro je znao da bi trebalo da ukaže pomoc bratu u nevolji,
ali ta mu se dužnost ucinila suviše teškom, te je bezbrižno nastavio svoj put. Cak nije ni pogledao
coveka koji je umirao.
Posle njega, naišao je Levit, koji je služio u Hramu. On je zastao, cuo vapaj, pogledao rane i suze koje su se slivale
niz ranjavo lice, ali ništa nije ucinio da ublaži nevolju i smanji težinu bola brata Jevrejina koji je patio. Dok je Isus
govorio o ovom slucaju, pred sobom je u mnoštvu video sveštenika i Levita koji nisu pomogli svom
bratu, i koji su se uzalud trudili da izbegnu Njegov prodorni sveznajuci pogled.
Hvala Bogu što onim putem nisu prolazili samo sveštenici i Leviti, vec i jedan Samarjanin. Šta ce uciniti Samarjanin?
Poznato je da su se Samarjani i Jevreji mrzeli. Kad sveštenik i Levit nisu pomogli svome bratu, Jevrejinu, šta bismo mogli ocekivati
od njihovog neprijatelja? Samarjanin je, medutim, bio pravi covek. Zastao je kao i Levit, i kada je video coveka koji umire u ranama,
nije gledao što je to Jevrejin, koji njemu verovatno ne bi pomogao kad bi ga video u istom položaju, vec “sažali mu se; i pristupivši
zavi mu rane i zali uljem i vinom; posadivši ga na svoje kljuse, dovede u gostionicu, i usta oko njega. I sutradan polazeci
izvadi dva groša te dade krcmaru, i rece mu: Gledaj ga, i što više potrošiš ja cu ti platiti kad se vratim.” (Luka 10,33-35)
Samarjanin je skinuo svoju haljinu, pocepao je da bi zavio rane ranjenika koje su krvarile, a ostatkom ga je pokrio.
Sebi je poneo za put vina i ulja i to je stavio na njegove rane. Celu noc bdeo je nad njim, platio sve troškove i zauzeo se da plati sve
što bude bilo ucinjeno za njega. To je slika prave religije i pravog vernika.
Tražeci odgovor na postavljeno pitanje, Isus je na kraju zapitao zakonika: “Šta misliš, dakle, ko je od one trojice bio bližnji onome što su ga
bili uhvatili hajduci?” Da ne bi istakao vrline Samarjanina koga je mrzeo, zakonik je odgovorio: “Onaj koji se smilovao na njega.” (Stih 37)
Više nije bilo potrebno nikakvo objašnjenje; pa je na kraju Isus rekao: “Idi, i ti cini tako!”
Ovim je Hristos porušio sve verske, nacionalne i rasne predrasude i naglasio potrebu poštovanja, brige i bratske saradnje.
Naš bližnji je svaki onaj kome je potrebna naša pomoc.“Bog je u svom providenju doveo sveštenika i Levita na put na kome je
ranjeni putnik ležao, da bi mogli videti da mu je potrebna milost i pomoc. Celo Nebo pazilo je da li ce srca ovih ljudi biti taknuta
sažaljenjem za ljudsku nesrecu.” (Cežnja vekova, str. 427)
Samarjanin “nije se pitao da li je ovaj stranac Jevrejin ili mnogobožac. Ako je Jevrejin, Samarjanin
je dobro znao da bi mu u obrnutoj prilici taj covek pljunuo u lice i sa prezrenjem prošao pored njega.
Medutim, on nije oklevao zbog toga. Nije se obazirao što je i sam možda u opasnosti od neprijatelja zato
što se zadržava na ovom mestu.” (Isto, str. 428)
“Mnogi koji ispovedaju Hristovo ime izgubili su iz vida cinjenicu da hrišcani treba da predstavljaju
Hrista. Ako ne postoji stvarno samopožrtvovanje za dobro drugih, u porodicnom krugu, u susedstvu, u
crkvi i gde god se nalazimo, tada bez obzira na to što kažemo za sebe, nismo hrišcani.” (Isto, str. 504. org)
Stoga priskocimo u pomoc bližnjemu koji strada! Mnogima je zaista potreban prijateljski stisak
ruke, naše razumevanje i sažaljenje, pomoc i naš topli osmeh!
. Stara da je ljubav suština zakona. Ipak kasnije navodi da je to "nova" zapovest u smislu da često zaboravljamo suštinu i kada god se podesetimo te suštine ono je kao "novo" nešto za nas..zanimljivo da će Jovan u Otkrivenju preneti Hristove reče upućene prvoj crkvi.."imam ne tebe malo što si prvu ljubav ostavio..pokaj se". Da ta "prva" ljubav je zapravo suština zakona..osnov zakona a to je ljubav i predanje Hristovoj milosti nasuprot našim delima. To je imala Efeška crkva kao problem da su morali često da se podesćaju na suštinu...oni su bili verni, čisti, poslušni kao što je i odlika tog prvog perioda crkvenog, ali se dešavalo da "zaborave" na prvu ljubav a to je zapavao ovo.
