VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
Tora znaci ZAKON, ali u toj tori ima vise zakona, a dele se u OBREDNI ILI CEREMONIJALNI ZAKON, i DESET ZAPOVESTI.
Obredni zakon je dat da ukaze na dolazak mesije, ali i dat je kao sredstvo opravdanja od greha u vidu prinosenja zrtava.
Naime, Bog je u starom zavetu uspostavio obredni sistem prinošenja krvnih žrtava, koje su bile "Tipos" ili predslika Hristove žrtve koju će prineti za ljudske grehe, jer Božja reč kaže: "I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez proljeva krvi ne biva oproštenje" ( Jevrejima poslanica 9. 22 )
Ove žrtve su se prinosile u takozvanoj "zemaljskoj Svetinji" koja je u početku kada je Jevrejski narod nakon oslobođenja iz Egipatskog ropstva prebivao u pustinji - bio jedan šator nazvan "Šator od sastanka" koji se sastojao od dve zasebne prostorije "Svetinje, i Svetinje nad Svetinjama" podeljene jednom zavesom koja ih je delila.
U Svetinji nad Svetinjama se nalazio kovčeg zaveta sa pločama na kojima su bile ispisane deset Božjih zapovesti, koje je on dao ljudima, a koje predstavljaju odraz Božje volje za dobrobit svih ljudi na planeti zemlji.
Kasnije u vreme ulaska Jevrejskog naroda u obećanu zemlju Izrael, to je bio Jerusalimski hram u kome se nalazila Svetinja, i u kome se vršio ovaj obredni sistem.
Ovaj obredni sistem je pored nekih drugih elemenata podrazumevao - da svaki čovek koji bi učinio greh prekršivši neku od Božjih zapovesti - donese jedno čisto jagnje bez mane, koje bi Sveštenik žrtvovao na oltaru, a potom uzimao krv tog jagnjeta i unosio je u Svetinju, i tamo vršio obred očišćenja od greha - tom krvlju prskajući zavesu koja je delila Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, time posredujući za čoveka pred kovčegom zaveta u kome su se nalazile ploče sa ispisanih deset zapovesti.
Jednom godišnje na dan očišćenja - Prvosveštenik je prinosio žrtvu za ceo narod, i tada bi ulazio u Svetinju nad Svetinjama iza zavese, i tamo vršio poseban obred očišćenja Svetinje.
Tako je ovaj čovek koji je doneo jagnje na žrtvu bio opravdan od greha krvlju nevinog jagnjeta, a posredništvom Sveštenika, koji su bili "Tipos" ili predslika krvi Isusa Hrista i njegove posredničke službe na nebu, koji će se žrtvovati za ljudske grehe, i nakon svog vaskrsenja i vaznesenja ući u nebesku Svetinju da kao novozavetni Prvosveštenik posreduje za čoveka pred originalnim kovčegom zaveta u kome se nalaze ploče sa ispisanih deset Božjih zapovesti, i svojom krvlju vrši opravdanje od greha svih onih koji ga verom prihvate kao spasitelja, i njegovu žrtvu i posredničku službu kao otkup za svoje grehe, o čemu govori i reč Božja:
"I otvori se hram Božji na nebu i pokaza se kovčeg saveza njegova u hramu njegovom, i nastaše sevanja munje i glasovi i gromovi i tresenje zemlje i grad veliki" ( Otkrivenje Jovanovo 11. 19 )
"A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takvog Poglavara svešteničkog koji sedi s desne strane prestola Veličine na nebesima;
Koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek" ( Jevrejima poslanica 8. 1 - 2 )
"Ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovog stvorenja,
Ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.
Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu.
A kamoli neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu Živom i Istinitom?" ( Jevrejima poslanica 9. 11 - 14 )
"Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja.
Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi osim grijeha.
Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć" ( Jevrejima poslanica 4. 14 - 16 )
Postoje oni koji tvrde "da se u novozavetnom periodu ne spasavamo držanjem Božjih zapovesti - već samo verom u Hrista, i da je on svojom žrtvom na krstu ispunio ili ukinuo zapovesti, jer čovek navodno u starom zavetu nije mogao da ih održi - pa ih je Hristos iz tog razloga uklonio"
Po ovoj tvrdnji to bi značilo - da je Bog legalizovao prestup, i dopustio čoveku da u novom zavetu čini greh kršeći moralne principe zapisane u njegovim zapovestima, jer čovek navodno nije mogao da ih održi u starom zavetu, pa to ne može ni u novom.
Ako je tako - onda je Hristova žrtva na krstu bila nepotrebna, jer Bog je jednostavno mogao samo da ukloni zapovesti radi čijeg kršenja je Hristos i umro, i čovek navodno više ne bi bio grešan jer ne bi bilo merila koje bi to određivalo, a potom bi nastavio da živi kao grešnik kršeći Božje zapovesti kroz čitav život, bez merila koje bi ukazivalo da je grešan, što su teorije kontradiktorne same po sebi, kao i biblijskom otkrivenju.
Ovakve tvrdnje su posledica nepoznavanja Božjeg plana spasenja, i toga - zašto je Hristos u suštini umro na krstu.
Kao što je objašnjeno, greh je u bibliji okarakterisan kao prekršaj Božanskih principa morala zapisanih u Božjim zapovestima, i da je posledica činjenja greha smrt.
Bog je iz tog razloga stvorio plan spasenja putem opravdanja verom, i u starom zavetu uspostavio obredni sistem prinošenja krvnih žrtava, koji je podrazumevao - da svaki čovek koji bi učinio greh prekršivši neku od Božjih zapovesti - donese jedno čisto jagnje bez mane, koje bi Sveštenik žrtvovao na oltaru, a potom uzimao krv tog jagnjeta i unosio je u Svetinju, i tamo vršio obred očišćenja od greha - tom krvlju prskajući zavesu koja je delila Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, time posredujući za čoveka pred kovčegom zaveta u kome su se nalazile ploče sa ispisanih deset zapovesti.
Kada je Hristos došao - on je postao zamena za ove starozavetne žrtve, odnosno - on je postao žrtva kao sredstvo opravdanja od greha kršenja Božjih zapovesti.
Po tom principu - ako neko u novozavetnom periodu prekrši bilo koju zapovest, on ne donosi jagnje, već dolazi verom Hristu, i on opravdava čoveka od greha pred kovčegom zaveta u nebeskoj Svetinji nad Svetinjama, zaslugama svoje žrtve i prolivene krvi na krstu.
Ono što je promenjeno sa Hristovom žrtvom je princip opravdanja, i to u pojedinim biblijskim tekstovima znači "ispunjenje zakona"
Starozavetni obredni sistem u bibliji je predstavljen kao "obredni zakon" sa pravilima i propisima u koja su uključena i pravila o prinošenju krvnih žrtava, i ovaj obredni zakon je ukazivao na dolazak Isusa Hrista koji će se žrtvovati za ljudske grehe.
Kada je Hristos došao, ovaj obredni sistem koji je ukazivao na njega je našao ispunjenje u njemu.
To znači, da nisu promenjene ili ukinute Božje zapovesti - već starozavetni obredni sistem, jer Božja reč na to i upućuje kada kaže govoreći o Hristu o njegovoj smrti na krstu:
"I utvrdiće zavjet s mnogima za nedjelju dana,a u polovinu nedjelje ukinuće žrtvu i prinos" ( knjiga Proroka Danila 9. 27 )
Po bibliji vera u Hrista ne isključuje poslušnost Božjim zapovestima, jer vera podrazumeva opisane korake koje čovek čini na putu svog spasenja, nakon čega Bog stvara od čoveka jedno posvećeno moralno biće, koje živi praktičnim životom u skladu sa Božjom voljom zapisanom u Božjim zapovestima.
Kršenje ovih zapovesti je greh i u starom i u novom zavetu, i Hristos nas svojom posredničkom službom čisti od greha, i čini da se svaka zapovest prirodno ostvari u nama pomoću Duha Svetoga.
Bog je ove zapovesti kao odraz njegove volje - u starom zavetu napisao svojim prstom na dve kamene ploče koje su bile stavljene u kovčeg zaveta u zemaljskoj Svetinji nad Svetinjama.
U novom zavetu on te zapovesti putem vere i opisanih koraka koje čovek čini - upisuje u njegovo srce i misli, i promenom u čoveku čini da se on prirodno ponaša po svakoj zapisanoj zapovesti - po moralnoj savesti koju je upisivanjem svojih zapovesti usadio u njegovo biće.
Obredni zakon je dat da ukaze na dolazak mesije, ali i dat je kao sredstvo opravdanja od greha u vidu prinosenja zrtava.
Naime, Bog je u starom zavetu uspostavio obredni sistem prinošenja krvnih žrtava, koje su bile "Tipos" ili predslika Hristove žrtve koju će prineti za ljudske grehe, jer Božja reč kaže: "I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez proljeva krvi ne biva oproštenje" ( Jevrejima poslanica 9. 22 )
Ove žrtve su se prinosile u takozvanoj "zemaljskoj Svetinji" koja je u početku kada je Jevrejski narod nakon oslobođenja iz Egipatskog ropstva prebivao u pustinji - bio jedan šator nazvan "Šator od sastanka" koji se sastojao od dve zasebne prostorije "Svetinje, i Svetinje nad Svetinjama" podeljene jednom zavesom koja ih je delila.
U Svetinji nad Svetinjama se nalazio kovčeg zaveta sa pločama na kojima su bile ispisane deset Božjih zapovesti, koje je on dao ljudima, a koje predstavljaju odraz Božje volje za dobrobit svih ljudi na planeti zemlji.
Kasnije u vreme ulaska Jevrejskog naroda u obećanu zemlju Izrael, to je bio Jerusalimski hram u kome se nalazila Svetinja, i u kome se vršio ovaj obredni sistem.
Ovaj obredni sistem je pored nekih drugih elemenata podrazumevao - da svaki čovek koji bi učinio greh prekršivši neku od Božjih zapovesti - donese jedno čisto jagnje bez mane, koje bi Sveštenik žrtvovao na oltaru, a potom uzimao krv tog jagnjeta i unosio je u Svetinju, i tamo vršio obred očišćenja od greha - tom krvlju prskajući zavesu koja je delila Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, time posredujući za čoveka pred kovčegom zaveta u kome su se nalazile ploče sa ispisanih deset zapovesti.
Jednom godišnje na dan očišćenja - Prvosveštenik je prinosio žrtvu za ceo narod, i tada bi ulazio u Svetinju nad Svetinjama iza zavese, i tamo vršio poseban obred očišćenja Svetinje.
Tako je ovaj čovek koji je doneo jagnje na žrtvu bio opravdan od greha krvlju nevinog jagnjeta, a posredništvom Sveštenika, koji su bili "Tipos" ili predslika krvi Isusa Hrista i njegove posredničke službe na nebu, koji će se žrtvovati za ljudske grehe, i nakon svog vaskrsenja i vaznesenja ući u nebesku Svetinju da kao novozavetni Prvosveštenik posreduje za čoveka pred originalnim kovčegom zaveta u kome se nalaze ploče sa ispisanih deset Božjih zapovesti, i svojom krvlju vrši opravdanje od greha svih onih koji ga verom prihvate kao spasitelja, i njegovu žrtvu i posredničku službu kao otkup za svoje grehe, o čemu govori i reč Božja:
"I otvori se hram Božji na nebu i pokaza se kovčeg saveza njegova u hramu njegovom, i nastaše sevanja munje i glasovi i gromovi i tresenje zemlje i grad veliki" ( Otkrivenje Jovanovo 11. 19 )
"A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takvog Poglavara svešteničkog koji sedi s desne strane prestola Veličine na nebesima;
Koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek" ( Jevrejima poslanica 8. 1 - 2 )
"Ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovog stvorenja,
Ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe večni otkup.
Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu.
A kamoli neće krv Hrista, koji Duhom Svetim sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest našu od mrtvih dela, da služimo Bogu Živom i Istinitom?" ( Jevrejima poslanica 9. 11 - 14 )
"Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja.
Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan, kao i mi osim grijeha.
Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć" ( Jevrejima poslanica 4. 14 - 16 )
Postoje oni koji tvrde "da se u novozavetnom periodu ne spasavamo držanjem Božjih zapovesti - već samo verom u Hrista, i da je on svojom žrtvom na krstu ispunio ili ukinuo zapovesti, jer čovek navodno u starom zavetu nije mogao da ih održi - pa ih je Hristos iz tog razloga uklonio"
Po ovoj tvrdnji to bi značilo - da je Bog legalizovao prestup, i dopustio čoveku da u novom zavetu čini greh kršeći moralne principe zapisane u njegovim zapovestima, jer čovek navodno nije mogao da ih održi u starom zavetu, pa to ne može ni u novom.
Ako je tako - onda je Hristova žrtva na krstu bila nepotrebna, jer Bog je jednostavno mogao samo da ukloni zapovesti radi čijeg kršenja je Hristos i umro, i čovek navodno više ne bi bio grešan jer ne bi bilo merila koje bi to određivalo, a potom bi nastavio da živi kao grešnik kršeći Božje zapovesti kroz čitav život, bez merila koje bi ukazivalo da je grešan, što su teorije kontradiktorne same po sebi, kao i biblijskom otkrivenju.
Ovakve tvrdnje su posledica nepoznavanja Božjeg plana spasenja, i toga - zašto je Hristos u suštini umro na krstu.
Kao što je objašnjeno, greh je u bibliji okarakterisan kao prekršaj Božanskih principa morala zapisanih u Božjim zapovestima, i da je posledica činjenja greha smrt.
Bog je iz tog razloga stvorio plan spasenja putem opravdanja verom, i u starom zavetu uspostavio obredni sistem prinošenja krvnih žrtava, koji je podrazumevao - da svaki čovek koji bi učinio greh prekršivši neku od Božjih zapovesti - donese jedno čisto jagnje bez mane, koje bi Sveštenik žrtvovao na oltaru, a potom uzimao krv tog jagnjeta i unosio je u Svetinju, i tamo vršio obred očišćenja od greha - tom krvlju prskajući zavesu koja je delila Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, time posredujući za čoveka pred kovčegom zaveta u kome su se nalazile ploče sa ispisanih deset zapovesti.
Kada je Hristos došao - on je postao zamena za ove starozavetne žrtve, odnosno - on je postao žrtva kao sredstvo opravdanja od greha kršenja Božjih zapovesti.
Po tom principu - ako neko u novozavetnom periodu prekrši bilo koju zapovest, on ne donosi jagnje, već dolazi verom Hristu, i on opravdava čoveka od greha pred kovčegom zaveta u nebeskoj Svetinji nad Svetinjama, zaslugama svoje žrtve i prolivene krvi na krstu.
Ono što je promenjeno sa Hristovom žrtvom je princip opravdanja, i to u pojedinim biblijskim tekstovima znači "ispunjenje zakona"
Starozavetni obredni sistem u bibliji je predstavljen kao "obredni zakon" sa pravilima i propisima u koja su uključena i pravila o prinošenju krvnih žrtava, i ovaj obredni zakon je ukazivao na dolazak Isusa Hrista koji će se žrtvovati za ljudske grehe.
Kada je Hristos došao, ovaj obredni sistem koji je ukazivao na njega je našao ispunjenje u njemu.
To znači, da nisu promenjene ili ukinute Božje zapovesti - već starozavetni obredni sistem, jer Božja reč na to i upućuje kada kaže govoreći o Hristu o njegovoj smrti na krstu:
"I utvrdiće zavjet s mnogima za nedjelju dana,a u polovinu nedjelje ukinuće žrtvu i prinos" ( knjiga Proroka Danila 9. 27 )
Po bibliji vera u Hrista ne isključuje poslušnost Božjim zapovestima, jer vera podrazumeva opisane korake koje čovek čini na putu svog spasenja, nakon čega Bog stvara od čoveka jedno posvećeno moralno biće, koje živi praktičnim životom u skladu sa Božjom voljom zapisanom u Božjim zapovestima.
Kršenje ovih zapovesti je greh i u starom i u novom zavetu, i Hristos nas svojom posredničkom službom čisti od greha, i čini da se svaka zapovest prirodno ostvari u nama pomoću Duha Svetoga.
Bog je ove zapovesti kao odraz njegove volje - u starom zavetu napisao svojim prstom na dve kamene ploče koje su bile stavljene u kovčeg zaveta u zemaljskoj Svetinji nad Svetinjama.
U novom zavetu on te zapovesti putem vere i opisanih koraka koje čovek čini - upisuje u njegovo srce i misli, i promenom u čoveku čini da se on prirodno ponaša po svakoj zapisanoj zapovesti - po moralnoj savesti koju je upisivanjem svojih zapovesti usadio u njegovo biće.
Kako će besmrtnici produljiti život na zemlji.
