Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Žalosna sudbina najstarijeg i najuglednijeg beogradskog književnog časopisa ZBOG drastičnog kresanja sredstava, časopisi u Srbiji su već duže vremena u ozbiljnoj krizi, znatno većoj nego što su u svim okolnim zemljama. Ipak, zahvaljujući upornosti i dovitljivosti redakcija, uz česta objavljivanja dvobroja, sva književna glasila opstaju. Sva, izuzev najboljeg i najstarijeg u Beogradu, “Književnosti”, koja je, praktično, ugašena, a osnivači su joj beogradska izdavačka kuća “Prosveta” i Ministarstvo kulture. O sada već istorijatu zlehude sudbine “Književnosti” razgovarali smo sa glavnim i odgovornim urednikom Bogdanom A. Popovićem, inače jednim od naših najuglednijih književnih kritičara, posebno velikog znalca i vrsnog tumača srpske poezije. - Nažalost moram da pomenem neke činjenice na koje sam u vašem listu ukazao još pre deset meseci. Prvi put u svojoj 60 godina dugoj istoriji, časopis “Književnost” za 2009. nije dobio uobičajene dotacije Ministarstva kulture. Obrazloženje je bilo: “zbog nenamenskog trošenja sredstava dotacije”. Kako je do toga došlo? Tako što je namenska sredstva za prethodnu godinu dobijena od Ministarstva za troškove štampe i autorske honorare u iznosu od milion dinara, tadašnja direktorka “Prosvete” preusmerila u druge potrebe kuće. Iz tih razloga su, umesto predviđena četiri, u 2009. izašla samo dva broja časopisa. Objašnjavajući šta se dalje događalo, sagovornik kaže da ga je septembra prošle godine na razgovor o sudbini “Književnosti” pozvao Dejan Pantović, novi vlasnik “Prosvete”.
Mladen Miljanović (29), umetnik iz Banjaluke, kao dobitnik nagrade „Henkel Art Award” nedavno je otvorio izložbu u Muzeju moderne umetnosti u Beču gde je predstavio automobil „zastava 101”... Pored dva cela automobila, izloženi su i pojedinačni delovi nekada popularnog „stojadina”, a kako bi posetiocima objasnio o kakvom automobilu je reč, Mladen sve zainteresovane za izložbu dovozi i odvozi upravo u „zastavi 101”.
Činjenica da je „zastava 101” u nekadašnjoj Jugoslaviji bila idealan autombil Mladenu je bila inspiracija za izložbu koja je podeljena u tri dela – form, perform i reform.
- Zanimljivo je da „zastava 101”, otkad je počela da se proizvodi 1972, nije menjala svoj izgled. Kroz izložbu sam želeo da predstavim kako određene forme mogu da naprave progres u društvu, a u tom progresu mora da učestvuje i publika. Zbog toga posetioci vozeći se u „stojadinu” na neki način učestvuju u izložbi - kaže za „24 sata” Miladin.
U „form” delu predstavljeni su crteži i kolaži automobila i tu posetioci mogu da vide sigurnosne pojaseve i išarane haube, ali i dve originalne „zastave 101”.
- Prvi je obložen ogledalima, a unutra je opremljen kao kapsula za odmaranje i relaksaciju, odnosno kao auto budućnosti. Tu je i auto koji sam sa dvojicom prijatelja zazidao na otvaranju izložbe, kao i hauba koja je okačena, a iza nje su postavljeni fenovi, od kojih jedan greje, a drugi hladi. Njihovi senzori se uključuju kada posetilac priđe haubi - opisuje postavku Miljanović, koji je u prvih nekoliko dana izložbe u „stojadinu” provozao više od 40 ljudi.
- To je počelo kao eksperiment, a ispalo je super, zato što imam priliku da ih upoznam s automobilom. Ljudi su različiti, neki sa čuđenjem gledaju automobil jer ga nikada u životu nisu videli, kao što su, na primer, neki Njujorčani koji su već prvog dana došli, ali ima i onih koji su čuli za „stojadina” pa sami odu na izložbu, ali se kasnije ipak jave da se provozaju - kaže Mladen.
Dobrodošao je ove godine Beogradskom letnjem festivalu jedan zlatan jubilej ovdašnje (a, šire gledano, i regionalne, popularne) kulture - 30 godina od trenutka koji se uzima za zvanični početak novog talasa ili vala, kada je objavljen sada veće kultni album Paket aranžman. Tako Belef nije morao mnogo da se muči oko svog ovogodišnjeg koncepta, a uvek popularni koncerti rok veterana, ali i mladih snaga čija muzika nastaje na tragu novog talasa, nešto su što će uvek privući publiku, bar onu koja u vreme vrelih beogradskih noći nije imala kuda drugde da ode. Sve se poklopilo i sa hronično nedostajućim sredstvima, opravdanim ekonomskom krizom, pa umanjenim budžetom Belefa koji ove godine iznosi 23 miliona dinara, rekao je zamenik gradskog sekretara za kulturu Aleksandar Peković na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom početka Festivala.
Belef će svečano početi 16. jula, ali najpre koncertom klasične muzike u izvođenju Evropskog baroknog orkestra, koji već 25 godina postoji i radi pod pokroviteljstvom Evropske unije. Koncert počinje u 20 sati na Kolarcu, a u 21 na istom mestu je flamenko spektakl, organizovan u saradnji sa Institutom Servantes. Iste večeri, na sceni iza Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu, počinju i novotalasni koncerti, a prvi nastupa Koja sa svojom Disciplinom kičme, čija se izložba „Osvrt na temu“ otvara istog dana i traje do kraja Festivala. U ritmu novog talasa nastupiće i Zoran Predin iz Lačnog Franca, Davorin Bogović iz Prljavog kazališta, Električni orgazam, dok će među predstavnicima novijih generacija biti Obojeni program, Darkwood Dub, Kazna za uši, a najmlađe snage predstavljaće Svi na pod, Nežni Dalibor, Žene Kese i drugi. Koncerti petkom i subotom stajaće 600, a nedeljom 300 dinara. U istom prostoru iza Prirodnjačkog muzeja odvijaće se i filmski program Otvoreni bioskop. U pitanju je, kako je rekao direktor Belefa Vladan Cerović, svojevrstan festival festivala na kome će se predstvljati filmske manifestacije iz regiona koje se bave kratkim, dokumentarnim i autorskim formama. Ulaz je slobodan.
Gost Beogradskog letnjeg festivala (BELEF) biće direktor Evropske asocijacije festivala Darko Brlek, koji će doći u glavni grad Srbije kako bi podržao njegovu kandidaturu za evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Zamenik gradskog sekretara za kulturu Aleksandar Peković rekao je danas na konferenciji za novinare u Skupštini Beograda da je BELEF postao član Evropske asocijacije festivala, koju sačinjava 140 manifestacija, i ukazao da će članstvo otvoriti BELEF-u brojne mogućnosti za pravljenje i finansiranje budućih programa.
Ovogodišnji BELEF, koji će trajati od 16. jula do 8. avgusta, biće posvećen tridesetoj godišnjici muzičkog pravca Novi talas, a napravljen je, zbog krize, sa manjim budžetom nego prošlih godina - za 23 miliona dinara, rekao je direktor festivala Vladan Cerović.
Festival ove godine nema podršku Ministarstva kulture Srbije, a u odnosu na prethodna izdanja vizuelni program je znatno smanjen.
Sa druge strane, muzički program je izbio u prvi plan, a uveden je novi program, "Otvoreni bioskop", u kojem će biti predstavljeni filmski festivali kratkog metra, alternativnog, autorskog i dokumentarnog filma iz regiona bivše Jugoslavije, rekao je Cerović.
Na prostoru iza Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu, gde će se održavati i koncerti, biće prikazane selekcije sa filmskog festivala u Motovunu, "Grosmanovog festivala filma i vina" u Ljutomeru, "Treš film festivala" iz Varaždina, "Kratkofila" iz Banjaluke, "Balkanime" i "Alternativ filma i videa" iz Beograda i drugih manifestacija.
"Otvoreni bioskop" će biti otvren 19. jula, projekcijom filma "Sretno dijete" Igora Mirkovića koji se bavi jugoslovenskim novim talasom.
Muzički program će biti otvoren u petak 16. jula koncertom Evropskog baroknog orkestra EUBO u Kolarčevoj narodnoj zadužbini odnosno koncertom "Discipline kičme" na Kalemegdanu, koja će za predgrupu imati mladi sastav "Metak za zlikovca".
Vođa "Discipline kičme" Dušan Kojić Koja, jedan od ključnih aktera novotalasne scene u Srbiji i Jugoslaviji, rekao je da se do sada nije uključivao u obeležavanja godišnjice novog talasa, a da se ovoj priključio, jer je institucionalizovana i zvanična.
Podzemni prostor Trga republike mogao bi da bude iskorišćen za depoe, ali i za povremene izložbe, kaže Vasa Perović, arhitekta Ulaz u muzej ispod nivoa zemlje
Podzemni prostor Trga republike mogao bi da bude iskorišćen za depoe, ali i za povremene izložbe, kaže Vasa Perović, arhitekta
Narodni muzej: Javni konkurs zahteva vreme, ali biće transparentan
Raspisivanje javnog arhitektonskog konkursa za idejno rešenje rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu po nekim nezvaničnim procenama planirano je polovinom avgusta. Članovi radne grupe su se u prošli petak sastali radi definisanja osnovnih podataka o stanju muzeja, kako bi pripremili jasan zahtev budućim konkurentima. –Taj zahtev pružiće i prostor za stvaralačku slobodu, kako je u razgovoru za „Politiku” naglasio Vasa Perović, arhitekta koji već dve decenije živi i radi u Sloveniji, a trenutno je i jedan od članova radne grupe koja sa entuzijazmom pokušava da priča o Narodnom muzeju dobije srećan kraj. Analizom potencijanog prostora Narodnog muzeja došlo se, između ostalog, i do toga da bi mogao da se iskoristi i prostor ispod spomenika knezu Mihailu na Trgu republike. Budući projektanti će imati ispred sebe jasan zahtev o potrebama budućeg zdanja, zahvaljujući radu radne grupe, koji se odvija pod budnim okom predsednika UO Narodnog muzeja Branislava Mitrovića i uz učešće muzeologa, konzervatora i predstavnika iz Ministarstva kulture i Zavoda za zaštitu spomenika kulture. O tome šta se tačno događalo na sastanku radne grupe koji je u petak trajao gotovo sedam časova, Perović kaže: – Mi ntenzivno pripremamo podlogu za arhitektonski konkurs, koji će biti javnog karaktera. Postojale su dileme na koji način organizovati takav tip konkursa. Trenutno pripremamo tekst o tome šta bi novi muzej trebalo da bude, na kakav način mora da bude organizovan, kakve sadržaje i mogućnosti treba da ima. Razmišljamo o konkursu koji bi se dešavao u dve faze što je novi način u ovoj sredini, gde bi se kroz proces prve selekcije došlo do grupe timova ili ljudi koji bi u intenzivnoj komunikaciji sa članovima žirija odgovorili na dodatna pitanja i pokazali kako bi taj novi muzejski sistem koji oni predlažu mogao da izgleda. Perović potom navodi da je proces pripreme ovog konkursa kompleksan, jer mora da bude raspisan tako da pokuša da što bolje iskoristi potencijale Narodnog muzeja jer „objekat je vrlo limitirajući, ali istovremeno ima i fantastične potencijale”. Na opasku da radna grupa predstavlja neku vrstu supervizora koji neće dozvoliti da se potencijalni projektanti previše razbaruše u svojim idejama, Perović tvrdi suprotno: – Ne mislim tako, strateško pitanje je u kojoj meri će program koji ćemo sastaviti ljudima biti inspirativan, da slobodno razmišljaju o potencijalima tog novog objekta. Ideja konkursa je da dobiješ seriju relevantnih arhitektonskih ideja i da između njih biraš ono što je sveže i novo. Pokušavamo da napravimo zlatnu sredinu, da napravimo ujedno i inspirativan i ograničavajući program, koji bi ipak motivisao projektante koji se jave na konkurs. O tome koje vreme je realno potrebno da neko ko učestvuje u konkursu uradi projekat naš sagovornik tvrdi da u radnoj grupi uglavnom zastupaju ideju da u prvoj fazi konkurs mora da bude otvorenijeg tipa, ograničen samo osnovnim parametrima, a da tek u drugoj fazi može da bude detaljniji.
Na jesen, posle pola veka, na festivalu u Havani nastupiće dve najprestižnije američke igračke kompanije – ABT i Njujork siti balet Umetnost igre, ili već neka druga, često postignu ono što se ne može političkim igrama, u lošoj koreografiji moćnih. Primer najsvežiji je: za jesen se sprema jedna velika „predstava”, u čijem je središtu legendarna Alisija Alonso, primabalerina asoluta. Približava se njen 90. rođendan i na 22. internacionalni baletski festival u Havani (od 28. oktobra do 7. novembra), na čijem je čelu, doći će i Američko baletsko pozorište (ABT), kome je nekad i sama pripadala. Prošlo je pola veka od poslednjeg gostovanja na Kubi ove najprestižnije američke plesne kompanije, a isti je slučaj i sa njenim velikim mesnim rivalom – Njujork siti baletom, koji je takođe na spisku festivalskih gostiju. I sve to dešava se, barem formalno, povodom rođendana ove prve dame kubanskog plesa. Pomenuti su svakako glavna senzacija festivala u prestonici Kube, ali treba reći da će ovaj događaj uveličati i igrači londonskog Kraljevskog baleta, milanske Skale, teatra Kolon iz Buenos Ajresa..., da je najavljen i dolazak nekadašnjeg direktora moskovskog Boljšoja Vladimira Vasiljeva. Ovo okupljanje umetnika na najvišem nivou biće prilika da se istovremeno obeleže i stogodišnjice rođenja velike ruske balerine Galine Ulanove i kubanskog pisca H. L. Lime. Inače, malo pre festivala, Alisija Alonso biće glavna zvezda Iberijsko-američke kulturne jeseni, zbog čega će otputovati Španiju, u Sevilju i Huelvu, kraj iz kojeg je Kolumbo krenuo na svoju istorijsku plovidbu preko Atlantika. Sa svog puta ona će se vratiti bogatija za još jednu nagradu koja joj se dodeljuje za veliki doprinos kulturi koja se „raširila” na dva kontinenta. I da, prođimo malo kroz igračku priču Alisije Alonso, u čijem rodnom listu piše: AliciaErnestinadelaCaridaddeiCobreMartinezHoya. Ova kći oficira rano je počela da otkriva svet igre. Na njenom ostrvu toga je bilo u izobilju, ali ne baš i baleta. Zato se u potrazi za novim znanjima zaputila u Njujork, London... Rano se udala za Fernanda Alonsa, igrača sa kojim je ušla u njujoršku trupu koja će prerasti u ABT, a čija je scena čuveni Metropoliten. Kao mlada sanjala je da i ona postane Žizela i desilo joj se to iznenada. Sticajem okolnosti, bez pravih priprema, debitovala je u toj ulozi, zamenivši tada svoju slavnu imenjakinju Alisiju Markovu. Debi je bio trijumfalan: još jedna zvezda je rođena! I sijaće dugo, premda je dosta rano gotovo izgubila vid. Nju ni to nije moglo udaljiti od scene. Paralelno sa njujorškom karijerom, Alisija Alonso je veoma angažovana na razvoju baleta na Kubi. Tamo su Alonsovi prava baletska dinastija. Sa suprugom Fernandom i njegovim bratom Albertom, poznatim koreografom, ona je stvorila danas veoma ugledan Kubanski nacionalni balet, čija će i direktorka postati.
U muzeju „Libighaus“ u Frankfurtu otvorena je izložba pod nazivom „Sahure - smrt i život jednog velikog faraona“, koja će trajati do kraja novembra ove godine. Nekoliko najvažnijih umetničkih zbirki na svetu, počev od pariskog Luvra preko Egipatskog muzeja u Berlinu pa sve do muzeja Metropoliten u Njujorku i kairskih muzeja, pozajmili su svoje eksponate frankfurtskom muzeju „Libighaus“, tako da se opravdano može reći da je reč o zaista jedinstvenoj izložbi.
Natpis pored makete Sahureove grobnice otkriva korenite promene koje je Egiptu donela vladavina ovog faraona. Njegova piramida u Abusiru, južno od Kaira, doduše nije tako stara kao čuvene piramide u Gizi i znatno je niža od njih (visoka je svega 50 metara), ali ne deluje nimalo skromnije. Ispred njegove piramide nalazio se ogroman kompleks hramova koji su bili strogo simetrično raspoređeni, a u kojima su bili smešteni skladišta i prostorije za prinošenje žrtvi. Do hramova je s obale Nila vodio hodnik dug 235 metara, sa visokim zidovima i krovom, a na obali Nila je kao ulaz u hodnik podignut još jedan impresivan hram. Sve ovo zajedno doprinelo je tome da Sahureovo svetilište postane jedno od najvećih kultnih mesta u ljudskoj istoriji.
Pre 4.400 godina, kada je vladao Sahure, u Evropi još nije bilo počelo ni bronzano doba. Uprkos tome, njegovi podanici su prilikom izgradnje hrama pokazali izvanredno graditeljsko umeće koje bi danas bilo teško dostići i pored savremenih tehničkih mogućnosti. Kustos izložbe Vincenc Brinkman otkriva posetiocima koliko je bilo teško transportovati do muzeja samo jedan kapitel težak tri tone. U Sahureovom hramu je stajalo čak 16 stubova koji su, zajedno s kapitelima, pravljeni od samo jednog granitnog bloka i dostizali visinu od šest i po metara.
Još impresivnije od tehničkog znanja ove epohe jeste njeno vajarstvo. Za samo 12 godina vladavine faraona Sahurea oko 10.000 kvadratnih metara zidova u hramu prekriveno je reljefima ogromne izražajne snage. Oči, nos, uši, usne svake pojedinačne figure odišu takvom životnošću da i danas ostavljaju snažan utisak na posmatrača. Sekvence reljefa otkrivaju detalje o Sahureovoj biografiji.
Sahureovi naslednici su gradili grobnice po uzoru na njegov hram, ali nijedna od njih nije bila tako savršena. Nisu svi eksponati izloženi u frankfurtskom muzeju originali. Više ogromnih delova reljefa su zapravo kopije koje su, zahvaljujući nedavno razvijenoj laserskoj tehnici, odličnog kvaliteta. Najlepši eksponat je ipak original, a reč je o skulpturi koja predstavlja Sahurea kako sedi na tronu. Pored njega stoji personifikacija Gornjeg Egipta kao božanstva, dečjeg lika i niskog rasta.
Da li je uspeh mjuzikla „Kosa” Ateljea 212 bio inspiracija ili je reč o novom trendu, tek u predstojeću pozorišnu sezonu ući ćemo u znaku „muzičkih predstava”... Jugoslovensko dramsko (JDP) za početak sezone sprema premijeru „Rođeni u Jugoslaviji” u režiji Dina Mustafića, a uloge su poverene Branislavu Lečiću, Mirjani Karanović, Draganu Mićanoviću, Aniti Mančić...
Jugoslavija je ponovo aktuelna i u Ateljeu 212. Sledeća sezona odvijaće se na temu „nEXt YU”. Već su najavljene tri premijere za septembar – „Revolucija”, autorski projekat Bacača sjenki iz Zagreba, „Rasprava sa Ernestom Če Gevarom” u režiji Dušana Petrovića i „Gospodin” u režiji Stevana Bodrože. Izborom komada obezbeđen je lep prelaz iz upravo zaključene sezone, pod nazivom „Revolucija”, koja je, između ostalog, izbacila hit mjuzikl „Kosa”.
Sličan recept primeniće Beogradsko dramsko pozorište (BDP), koje za otvaranje sezone (krajem septembra) sprema rok mjuzikl „Buđenje proleća”. Predstavu će po kontroverznom komadu Frenka Videkinda režirati Nebojša Bradić, a u velikom glumačkom ansamblu su Paulina Manov, Nataša Marković, Ljubinka Klarić, Daniel Sič, Marko Živić...
Za Pozorište na Terazijama nije čudno što startuje mjuziklom, ali, ovoga puta reč je o nešto drugačijem projektu – mjuziklu „Glorija” – po tekstu Ranka Marinkovića, u adaptaciji Jovana Ćirilova i režiji Ive Milošević, za koju je muziku pravio Kornelije Kovač.
- Ideja da se mirakl u šest slika „Glorija” prikaže kao mjuzikl na tragu je velikog broja predstava na Brodveju, koji i najozbiljnija dela svetske literature pretvara u mjuzikle - naveo je Ćirilov. Glavne uloge tumače Ivana Knežević i Ivan Bosiljčić, a predstava će biti premijerno izvedena 25. jula u Budvi, da bi pred beogradsku publiku stigla početkom oktobra.
Novosadska izdavačka kuća "Akademska knjiga" objavila je u ediciji "Iz pesnikove zaostavštine" zbirku pisama Vasku Popi (1922-1991) koje mu uputila prevodilac njegove poezije na engleski jezik En Penington. Knjigu je priredila Ankica Vasić. Ona poseduje tu zbirku pisama iako nije poznato da li su sačuvani Popini odgovori Peningtonovoj (1934-1981) koja je 20 godina bila profesor i šef Katedre uporedne slovenske filologije na Oksfordu. Peningtonova je, kao naučnik, dala značajan doprinos u oblasti istorije ruskog jezika, muzike pravoslavne crkve, posebno u Moldaviji, a inicirala je i pravljenje liste ćirilskih rukopisa u Velikoj Britaniji koja je završen posle njene smrti i nazvana je "Katalogom En Penington". Zahvaljujući posebnom interesovanju za južnoslovenske jezike koje je naučila uz odlično znanje ruskog, ona je prevodila sa srpsko-hrvatskog, makedonskog i bugarskog a Popinu poeziju je " otkrila" od 1966. i prevodila je do smrti 1981. Njena je zasluga da su odlični prevodi Popinih pesama objavljivani u najuglednijim časopisima u SAD i Velikoj Britaniji što je svakako imalo uticaja na njegovu globalnu recepciju tako da je Popa danas najprevođeniji i najpoznatiji pesnik koji je pisao na našem jeziku. Peningtonova je prevela i neke od osam Popinih zbirki kao i knjigu izabranih i sabranih pesama. Prema rečima priređivača, iz pisama koje je dobila od Haše Popa pesnikove udovice koja je želea da ona budu jednom objavljena, može se sagledati rad na prevođenju. Dragocene informacije u pismima se odnose na brigu prevodioca da knjige dobiju odgovarajuću opremu i da ih objave znameniti izdavači. Prepiska svedoči da se između pesnika, njegove supruge i prevodioca rodilo i negovalo uzajamno poštovanje, razumevanje i prijateljstvo. O tome svedoči pesma koju je Popa napisao na vest o smrti En Penington a preveli su je njeni prijatelji i objavili u njneim sabranim spisima koje je štampao Oksford 1997. godine. Sva pisma su pisana na srpskom jeziku na ćirilici i latinici,a ima i razglednica koje je slala sa svojih putovanja po svetu. Posebni korpus čine predgovori za Popina engleska izdanja u kojima je Peningtonova prikazala svoje viđenje Popine poezije, ali je pokazivala i dobro poznavanje srpske kulture. Objavljeni su dvojezično i po hronološkom redu. Ukupno ima 98 pisama od kojih je 56 pisano rukom na ćirilici i 42 kucana na latinici.
Живот је прекратак да бих га проводио радећи нешто што не волим и у чему не уживам. У тренутку када ми бављење музиком и свирање виолине престане бити уживање, нећу више бити виолиниста - рекао је у интервјуу за "Глас Српске" виолиниста свјетског гласа Стефан Миленковић. Он је дошао у Бањалуку поводом концерта за који је све било спремно до закључења овог броја нашег листа. Заједно за Миленковићем, на великој љетњој турнеји је и гитариста Един Карамазов. * ГЛAС: Како доживљавате Ваше сусрете са публиком на концертима? МИЛЕНКОВИЋ: Дивно је доћи у Бањалуку. Први пут сам овде свирао када сам био клинац, а тог наступа се добро ни не сећам. Знам да смо увек имали много пријатеља овде и да је Бањалука нудила добар провод. Бањалучка публика је топла, воли музику и цени то што радим. Доста је опуштена, није уштогљена. Един Карамазов и ја волимо да направимо један контакт са публиком, а да то не буде само завеса између сцене и гледалаца, него да се управо то повеже и онда је енергија боља. То је са бањалучком публиком увек био случај. * ГЛAС: Да ли је оптерећујуће то што праве поређења између Вас као "чуда од дјетета" на почетку каријере и сада? МИЛЕНКОВИЋ: Раније ме то много више дотицало, али сада не. У једном прелазном периоду сам о томе размишљао, али у суштини сам толико другачији од онога што сам био пре у сваком смислу, па и у музичком. Када чујем те приче о мени као детету, имам осећај да то нисам ја и као да слушам да говоре о неком другом. Прошло је толико времена и много сам старији, проживео сам много ствари. На свој живот од раније гледам као на неки филм. Доживљавам га као други живот. * ГЛAС: Гдје сте пронашли своје мјесто као једно од највећих имена из свијета музике? МИЛЕНКОВИЋ:Бити виолиниста је нешто доста необично и узак је круг људи који се тиме баве, а још ужи оних који се тиме баве дуго. Иза тога стоји један огроман рад. Увек се ослањам на рад и резултате који долазе после. Није то само резултат у смислу доброг свирања на концерту. Битно је да ми је забавно док свирам. * ГЛAС: Куда Вас воде путеви музике и да ли се окрећете новим правцима? МИЛЕНКОВИЋ:Волим да истражујем у музици. Класична музика и свет виолине су доста скучени. Он ме као такав, сам за себе, не интересује. Интересује ме свет уопште и разна искуства. Кроз виолину и класичну музику се исказујем, али свет је разноврстан и нуди много могућности.
