Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Carigrad je svojevrsni beočug između ova dva kontinenta, grad koji je sa istorijom na „ti”, on je, naposletku, večni grad i Rim Istoka. Nijedan grad na svetu nije promenio toliko imena kao što je to slučaj sa današnjim Istanbulom, nekadašnjim Vizantionom, Avgustom Antoninom, Novim Rimom, Konstantinopolisom, Drugim Rimom. Vizantijski pisci su ga od milošte nazivali „oko vaseljene”, „carica gradova”, „sveopšta tržnica vaseljene”. Jedan učesnik Četvrtog krstaškog rata sa divljenjem je zabeležio kako Vizantinci pričaju da su dve trećine zemaljskog blaga skupljene u Carigradu, dok je preostala trećina razbacana po svetu. Zapljusnuti i omamljeni pričama o tom blesku, o neizmernom bogatstvu usidrenom tik uz tesnac Bosfora, truveri sa Zapada pevali su o vizantijskoj prestonici kao o zemlji snova koja se nazire kroz neki zlatan sjaj. Lepota, velelepnost i, naročito, bogatstvo Konstantinopolisa uznemiravali su duhove savremenika, razdraživali radoznalost i izazivali ushićenje – osećanja koja su kod jednih bila pomešana sa ponosom i divljenjem, a kod drugih sa zavišću i gramzivošću. Upravo o takvom Konstantinopolju kazuje knjiga Dragana Vukića „Carigrad: oko vaseljene” koja se nedavno pojavila iz štampe, kao autorsko izdanje. Njen autor već godinama vodi turiste u moderni Istanbul kako bi im pokazao šta je preostalo od srednjovekovnog Carigrada. Pri tom, on ih upućuje i na kulturne domete Osmanlijskog carstva, svetske imperije koja je smenila Vizantiju i postojala sledećih nekoliko stoleća, sve do izmaka prve četvrtine XX veka. Nema sumnje da je Vukić jedan od najboljih poznavalaca Carigrada u našoj sredini i jedan od najpozvanijih da napiše ovakvu knjigu. Reč je o jedinom gradu na svetu koji se rasprostire na dva kontinenta – Evropi i Aziji. Carigrad je svojevrsni beočug između ova dva kontinenta, „zlatni most” koji sjedinjuje Istok i Zapad, grad koji je sa istorijom na „ti”, on je, naposletku, večni grad i Rim Istoka. Nijedan grad na svetu nije promenio toliko imena kao što je to slučaj sa današnjim Istanbulom, nekadašnjim Vizantionom, Avgustom Antoninom, Novim Rimom, Konstantinopolisom, Drugim Rimom. Vizantijski pisci su ga od milošte nazivali „oko vaseljene”, „carica gradova”, „sveopšta tržnica vaseljene”. Prvi deo Vukićeve knjige čini jezgrovit, ali i sveobuhvatan osvrt na dinamičnu i burnu istoriju ovoga grada, koja traje više od dva i po milenijuma. Njeni počeci sežu u vreme oko 660. godine p. n. e. kada su žitelji grčke kolonije Megare osnovali drevni Vizantion. Na njegovim razvalinama je Konstantin Veliki dvadesetih godina IV veka podigao grad kojem je dao svoje ime. Vukić prati istoriju Carigrada do sudbonosnog utorka, 29. maja 1453. godine, kada su odredi Mehmeda II Osvajača posle dvomesečne opsade prodrli u grad. Kako jedna grčka tužbalica veli, bio je to dan koji nikako nije trebalo da svane, a Grci i danas nijedan posao ne vole da počnu u utorak. U nastavku sledi hrestomatija pohvala kojima su razni narodi propratili pad vizantijske prestonice. Uz njih su i beleške o nekim od najvažnijih vizantijskih crkvenih velikodostojnika, kao i zanimljiv tekst o Bogorodici, zaštitnici Carigrada. U posebnim odeljcima govori se o odnosu pravoslavnih naroda, pre svega Srba i Rusa, prema gradu Konstantina Velikog, koji je, poput svetionika, stolećima obasjavao obzorje svetske civilizacije.
Kosta Gavras, jedan od najvećih reditelja današnjice, dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“: Žao mi je što neću moći da dođem i primim priznanje LAUREATI visoke nagrade „Aleksandar Lifka“, koju Festival evropskog filma Palić dodeljuje za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, ove godine su reditelji Konstantin Kosta Gavras i Goran Marković, koji se pridružuju filmskim stvaraocima kao što su Lučijano Pintilije, Jirži Mencl, Margareta Fon Trota, Kšištof Zanusi, Dušan Makavejev, Milena Dravić, Ištvan Sabo, Mikloš Janč, Ken Louč, Goran Paskaljević, Ken Rasel, Predrag Miki Manojlović... U ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“, Kosta Gavras, francuski reditelj grčkog porekla i jedan od najvećih filmskih stvaralaca današnjice, najavljuje da, nažalost, ipak neće moći da dođe na palićki festival (traje od 17. do 23. jula), na kojem će njemu i Markoviću biti priređen omaž. - Veoma mi je žao što nisam mogao da odgovorim na poziv direktora Festivala na Paliću Radoslava Zelenovića. Ali, nadam se da će se ukazati druga prilika, da ću moći glasno da se zahvalim na nagradi i da upoznam vašu zemlju - kaže Gavras.
* Lifka je bio jedna od značajnijih evropskih ličnosti zaslužnih za promociju „pokretnih slika“ u prvoj polovini 20. veka. Šta umetniku kao što ste vi, koji ima Oskara, Zlatnu palmu, Zlatnog medveda i druge svetske nagrade može da znači ovo priznanje? - Svako priznanje za reditelja i njegov rad predstavlja čast i zadovoljstvo, bez obzira šta je sve do tada dobio u karijeri. Nagrada koja nosi ime Aleksandra Lifke za mene je posebno značajna, jer poznajem rad ovog velikog sineaste. Znam njegov talenat, strast prema filmu i Evropi u kojoj je mnogo radio, i zato mi posebno imponuje.
* Svim vašim filmovima zajednička je politička i socijalna provokacija, sudbina malih ljudi. Da li je možda i najvažnije pokazati kako male stvari mogu da menjaju odnose? - Moji filmovi imaju sve vrste definicija koje ne bih želeo da komentarišem. Uveren sam da je film istovremeno umetnička kreacija, narodni spektakl i politički akt. Kao što je bila grčka tragedija pre 2.500 godina. Moji filmovi teže da učine vidljivim ono što je nevidljivo u našem društvu. Zanimaju me žrtve, jer svi možemo da se suočimo sa silama koje ne predstavljaju ništa drugo do moć i njene interese.
* Kultni film „Z“, koji ste napravili pre četrdeset godina, i danas je jednako uzbudljiv i aktuelan. Znači li to da i dalje živimo sličnu vrstu brutalnosti, samo što je sada „upakovana“ u „korektnost“ i humanističke slogane? - Humanistički slogani kojima obiluju naši životi i naša svakodnevica, često su velovi „skromnosti“ koji se neprekidno bacaju na svet, koji je stalno u promeni i u pokušaju da bude bolji. Te parole, nažalost, sve više su dirigovane od malog broja ljudi, od onih koje određuje ekonomska moć. Sila novca. Naš svet više ne zavisi od demokratski izabranih ljudi, od onih kojima dajemo svoj glas, i to je ono što je zastrašujuće.
Sedam srpskih filmova na festivalu "Fantazija" u Kanadi
Sedam srpskih filmova na festivalu "Fantazija" u Kanadi
Blic 10.07.2010 20:14
Sedam srpskih filmova novije i starije proizvodnje biće prikazano tokom ove i sledeće sedmice na festivalu "Fantazija 2010" u Montrealu, u sklopu specijalne programske celine "Subverzivna Srbija". "Fantazija" je najveći festival žanrovskog filma u Severnoj Americi, a na njegovom programu su i srpska ostvarenja "Tehnotajz: Edit i ja", "Život i smrt porno bande", "Srpski film", "Čarlston za Ognjenku", "Variola vera", "Sveto mesto" i "TT Sindrom".
"Skorašnja, užasavajuća istorija Srbije iznedrila je novu, borbenu generaciju filmadžija koji koriste filmski medij da izraze svoje ranjene psihe, na načine koji su zapadnom svetu teško shvatljivi", navodi se na sajtu fantastiafestival.com, u uvodnoj reči za selekciju "Subverzivna Srbija".
Ova selekcija, napravljena u saradnji sa filmskim kritičarem Dejanom Ognjanovićem i Jugoslovenskom kinotekom, donosi, kako se navodi, "ključna ostvarenja te inteligentno transgresivne i politički izazovne filmske scene".
U segmentu "Nova krv" programa "Subverzivna Srbija" biće prikazani "Život i smrt porno bande" Mladena Đorđevića (2009) i "Srpski film" Srđana Spasojevića (2010), animirani naučno fantastični film "Tehnotajz: Edit i ja" Alekse Gajicga (2009), kao i "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanović (2008).
Stojanovićev film biće prvi put van Srbije prikazan u integralnoj verziji, s obzirom da je u distribuciji na stranim tržištima bila verzija iz koje su, odlukom međunarodnog distributera "Juropa films" (Europa), izbačene sve scene u kojima se pojavljuje Olivera Katarina. Segment "Starija krv" doneće neka od ključnih žanrovskih ostvarenja srpske i jugoslovenske kinematografije: veliki hit Gorana Markovića "Variola vera" (1982), skrajnuti gotski biser "Sveto mesto" Đorđa
Kadijevića (1990) i slešer Dejana Zečevića "TT Sindrom" (2002).
Gosti festivala biće režiseri Mladen Đorđević ("Život i smrt porno bande) i Srđan Spasojević ("Srpski film"), kao i producenti Nikola Pantelić ("Srpski film") i Zoran Otašević ("Sveto mesto").
Oni će, zajedno sa kritičarem Dejanom Ognjanovićem, učestvovati 14. jula na okruglom stolu "Uvod u srpski horor film".
Jedna violina koju je napravio slavni italijanski majstor Đuzepe Gvarneri (Giuseppe Guarneri del Gesu) trebalo bi da bude prodata na aukciji u Čikagu za najmanje 18 miliona dolara, čime bi postala najskuplji muzički instrument na svetu. Violina je napravljena 1741. godine, a dobila je ime po muzičaru iz 19. veka Anriju Vjetenu (Henri Vieudžtemps). Vlasnik skupocenog instrumenta je britanski bankar Jan Stoker(Stoutzker).
"Ovaj instrument ima neverovatnu moć, ne samo po pitanju jačine već i kvaliteta zvuka. Njegova široka paleta boja omogućava izražavanje još šireg spektra emocija", kazao je čikaški violinista Piter Kvint (LJuint) koji je nekoliko puta svirao na ovoj izuzetnoj violini.
Do danas je sačuvano svega 140 Gvarnerijevih violina od kojih se mnoge nalaze u vlasništvu muzeja i fondacija.
Najskuplje prodata violina do sada bila Stradivarijeva violina. Ovaj graditelj držao je rekord za najskuplji instrument ikada prodat na nekoj aukciji, bila je to violina "Hamer" iz 1729, koja je našla kupca za 3,5 miliona dolara, maja 2006. godine u Njujorku.
Antonio Stradivari radio je u Kremoni, na severu Italije, gde je pravio violine, harfe, violonćela i gitare. Umro je 1737. godine. Navodno je izradio 1.100 instrumenata, od kojih je sačuvano 650.
Inovator Vladimir Kulić iz Borova napravio je najmanju violinu na svetu koja svira. Duga je 28 milimetara, a možete da se kupi za milion dolara.
Izrađena je od drveta čikaka sa Balija, dok je struna od dlake indijanskog konja iz Bolivije. Spremna je za Ginisovu knjigu rekorda (The Guinness Book of Records).
Stručnjaci su sigurni da violina neće proizvoditi kvalitetan zvuk, ali bi mogla postati najpoznatija violinica, ako se proda za milion dolara.
Традиционални фестивал „Дани музике у Херцег Новом“ одржаће се у устаљеном термину од 10. до 20. јула, у складу с намером организатора да испоштује већ уобичајене навике домаће публике и бројних гостију, да управо у то време планирају боравак у овом, културним догађањима богатом бококоторском граду. Обележавајући 27. рођендан, манифестација у обновљеном облику доживљава седмо издање, понуђеном камерним концепцијом потврујући и свој међународни карактер и аутентичност.
Девет концерата различитих извођачких формација и солиста интернационалног угледа и класе, објединиће заједничке наступе уметника из Русије, Уругваја, Јужне Кореје, Сингапура, Чешке Републике, Италије, Француске, Хрватске, Србије и Црне Горе, који ће, окупљени у саставима од дуа до секстета, интерпретирати превасходно класични репертоар, с акцентом на делима Роберта Шумана и Фредерика Шопена, поводом обележавања 200-годишњице рођења обојице композитора.
Концерти ће се одвијати на Тргу Светог Јеронима, у Музичкој школи, хотелу „Плажа“ и на крају у Дворани „Парк“ и почињу у право летње време, у 21 сат и 30 минута. Вечерашње отварање поверено је руским уметницима – виолинисткињама Јулији Игоњиној и Елени Харитоновој, виолисти Сергеју Полтавском и виолончелисти Рустаму Комачковом, а они ће као резиденцијални, односно фестивалски квартет свирати и 17. и 20. јула, уједињени прво с нашом пијанисткињом Ритом Кинком, а затим и с чешким кларинетистом Ирвином Венишем и црногорским пијанистом Борисом Краљевићем. Верујемо да ће ови програми, као и и сви они који су смештени између њих, потврдити да су Дани музике постали један од најважнијих културних догађаја у Црној Гори, и да херцегновске позорнице постају бар за кратко, огледало светске уметничке сцене.
O slikaru Milunoviću u Spomen zbirci Pavla Beljanskog
O slikaru Milunoviću u Spomen zbirci Pavla Beljanskog
Radio 021 12.07.2010 13:19
Dokumentarni film o slikaru Milu Milunoviću biće prikazan u četvrtak 15. jula u Spomen zbirci Pavla Beljanskog. Projekcija se organizuje u okviru izložbe "Pavle Beljanski - prijatelj umetnika". Film je čuvan u dokumentarnom fondu RTV Beograd, nastao je u okviru serijala "Slikari i vajari", a režiju potpisuje Mika Milošević. Milo Milunović smatra se jednim od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, kao i Škole likovnih umjetnosti na Cetinju, a 1950. godine član je Srpske akademije nauka i umetnosti. Milunović je bio svestrana ličnost, ali se najviše bavio slikanjem koristeći različite tehnike. Inspiraciju je nalazio u italijanskoj i francuskoj slikarskoj tradiciji, ali se uvek oslanjao i na podneblje sa koga je potekao (Crna Gora), stvorivši osoben, moderni klasicizam. U filmu o njemu govore istaknuti istoričari umetnosti. Početak projekcije je u 19 i 30 u Zbirci na Trgu galerija broj 2, a ulaz je slobodan.
Arheolozi su tokom iskopavanja u Jerusalimu pronašli mali komad glinene pločice iz 14. vijeka stare ere, na kojoj se nalazi najstariji pisani dokument ikada pronađen u svetom gradu, kažu istraživači na Hebrejskom Univerzitetu u Jerusalimu. Vjeruje se da je pločica, pronađena van zidina Starog grada Jerusalima, dio ploče iz kraljevske arhive i svjedoči o značaju Jerusalima kao glavnog grada u kasnom bronzanom dobu, mnogo prije osvajanja kralja Davida. Hebrejski Univerzitet navodi da je fragment veličine dva sa 2,8 centimetara i debljine jedan centimetar, pronađen nedavno tokom prosijavanja zemlje iskopane ispod kule iz 10. vijeka stare ere ispod južnog zida Starog grada Jerusalima. Tekst na pločici ispisan je klinastim pismom na drevnom akadskom jeziku. Akadski je bio istočnosemitski jezik koji se govorio o drevnoj Mezopotamiji. Koristili su ga Asirci i Babilonci, pa se ponekad naziva i asirsko-babilonski. Riječ je o najstarijem zabilježenom semitskom jeziku. Pisao se klinastim pismom, koje se izvorno koristilo za zapisivanje sumerskog. Prema riječima profesora Vejna Horovica sa Instituta za arheologiju natpis na pločici je visokog nivoa vjerovatno od ruke nekog učenog i vještog pisara. Pisari su obično pripremali pločice za kraljevske kuće tog vremena. Vjeruje se da ova pločica potiče iz istog vremena kao i 380 pločica pronađenih u 19. vijeku u Amarni u Egiptu u arhivi faraona Amenhotepa Četvrtog, koji je živio u 14. vijeku stare ere. U tim arhivama bile su pločice koje su poslali njemu pokorni kraljevi iz Kanane i Sirije. Među njima je šest pločica od Abdi Hebe, kanatskog vladara Jerusalima. Dio pločice iz Jerusalima najvjerovatnije je dio poruke koju je poslao kralj Jerusalima, moguće Abdi Heba, nazad u Egipat, kaže Eliat Mazar sa Instituta za arheologiju, koji je vodio iskopavanja.
Posle dve večeri „Kose“ na festivalu Grad teatar stiže i „Čekaonica“ Ateljea 212
Posle dve večeri „Kose“ na festivalu Grad teatar stiže i „Čekaonica“ Ateljea 212
Danas 12.07.2010 09:38
U okviru dramskog segmenta „Vreme danas“, Atelje 212 nastavlja svoje gostovanje na ovogodišnjem festivalu u Budvi - nakon „Kose“ u režiji Kokana Mladenovića, kojom je otvoren Festival u subotu uveče, i koja je u dve večeri oduševljavala budvansku publiku - večeras će se predstaviti i reditelj Boris Liješević. Reč je o tekstu „Čekaonica“ Branka Dimitrijevića, koja je inspirisana komadom „Waiting Room Germany“, nemačkog autora Klausa Pola, napisanim sredinom 1990. na osnovu ispovesti ljudi koji su se po ujedinjenju Njemačke našli u novom sistemu i novoj državi. Liješević je ovu predstavu koncipirao u duhu „dokumentarnog teatra“, istražujući kako su društvene promene uticale na život ljudi u Srbiji početkom XXI veka, a razgovore s ljudima obrađivao je u saradnji s iskusnim dramaturgom Brankom Dimitrijevićem, na osnovu čega su nastali dramski monolozi, upotpunjeni monolizima iz dela Klausa Pola. „Čekaonica“ je s velikim uspehom premijerno izvedena krajem januara na sceni Teatra u podrumu Ateljea 212 (napravljena je u koprodukciji sa Kulturnim centrom Pančevo), i od tada kod kritike i publike beleži najpozitivnije ocene, što je pokazalo i ovogodišnje Sterijino pozorje, ali i pozivi za druge festivale i brojna gostovanja. Nakon „Čekaonice“, reditelj Boris Liješević (inače rođeni Budvanin), predstaviće se u svom gradu i ostvarenjima „Projekcija“, po tekstu Miloša Jakovljevića (produkcija Narodnog pozorišta Sombor), i dramom „Dragi tata“ Milene Bogavac, koja se kao hit igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Pozorište "Pinokio" dobitnik nagrade na festivalu u Rusiji
Pozorište "Pinokio" dobitnik nagrade na festivalu u Rusiji
Blic 12.07.2010 08:51
Ansambl lutkarskog pozorišta "Pinokio" osvojio je prestižnu nagradu "Željezna pravda" za ukupan scenski nastup i specijalnu nagradu stručnog žirija za predstavu "Crvenkapa" na Međunarodnom ekološkom lutkarskom festivalu u Abakanu, u Rusiji, saopštilo je danas to pozorište. Lutke i scenografija ove predstave napravljeni su od recikliranih predmeta, koji su u svakodnevnoj upotrebi.
Pozorište "Pinokio" je još jednom potvrdilo da je već dugi niz godina pravi ambasador kako Srbije, tako Beograda i Zemuna, u svetu lutkarstva, ističe se u saopštenju.
Letnju turneju "Pinokio" nastavlja učešćem na međunarodnom festivalu u Sanskom Mostu, koji traje od 11. do 14. jula.
Svojom najatraktivnijom predstavom "Max Metalik" pozorište će otvoriti festival, a učešće će nastaviti izvođenjem predstave "Tužni psić".
Posle kratkotrajne letnje pauze, pozorište lutaka "Pinokio" će premijerom iznenađenja započeti novu sezonu, kaže se u saopštenju.
U centru Beograda danas je otkrivena spomen ploča Mehmedu Meši Selimoviću na zgradi u kojoj je slavni pisac živeo od 1973. do 1982. godine. Postavljanje spomen obeležja Selimoviću prvi je korak u Godini knjige, kada se obeležava i 100 godina od njegovog rođenja, rekao je ministar kulture Srbije Nebojša Bradić.
U ovoj zgradi, u kojoj je Selimović živeo pre 28 godina, završila se jedna životna storija, ali ne i njegovo delo. Ono se u ovim godinama preispituje i interpretira, ono je živo kroz čitaoce i sve ljude koji ga poštuju, rekao je Bradić.
Meša Selimović, na ovoj adresi je i tačka susreta našeg i njegovog vremena, svega što je ostavio generacijama čitalaca, kolegama i budućem vremenu, na šta će nas ova ploča podsećati, dodao je Bradić.
Spomen-ploču Selimoviću, koji je živeo od 1910. do 1982. godine, podigli su u Gospodar Jovanovoj ulici u Beogradu Ministarstvo kulture Srbije, opština Stari Grad, RTV Studio B i Večernje novosti.
