Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
U Uneskovom projektu „Kulturno nasleđe – most ka zajedničkoj budućnosti“ Srbija učestvuje zajedno s još šest zemalja regiona – Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Bugarskom, Crnom Gorom, Hrvatskom, Makedonijom i Rumunijom. Najvažniji segment ovog projekta čine „Tvrđave na Dunavu“ i upravo on treba da podstakne saradnju lokalnih zajednica u brizi o kulturnom nasleđu. Reč je o Baču, Petrovaradinskoj tvrđavi, Smederevskoj, Kalemegdanu, Ramu, Golupcu i Fetislamu. „Kulturno nasleđe – most ka zajedničkoj budućnosti“ je međunarodna inicijativa koju koordinira Unesko uz podršku Vlade Italije, s ciljem jačanja regionalne saradnje u oblasti zaštite i promocije kulturnog nasleđa u jugoistočnoj Evropi - rekao je načelnik u Ministarstvu kulture Borislav Šurdić prezentujući naš pilot-projekat. - Naše tvrđave na Dunavu kao monumentalne tvorevine smatraju se najznačajnijim evropskim spomenicima vojne arhitekture, značajan su resurs održivog razvoja turizma i važan segment kulturnog koridora jugoistočne Evrope.
Pokrenulo ga je Ministarstvo kulture u saradnji sa Ministarstvom ekonomije i Turističkom organizacijom Srbije, a pre neki dan je u vili Obrenovića u Smederevu održana i konferencija „Tvrđave na Dunavu - mogućnosti i izazovi“. U narednoj fazi projekat treba da preraste u panevropski kulturni itinerer, koji bi obuhvatio sve tvrđave duž toka Dunava kroz Evropu, a čiji bi centar bio u Srbiji.
Priobalje Dunava je imalo najveći strateški značaj u očuvanju rečnog puta, koji je bio najznačajnija saobraćajnica ovog dela Evrope, sve do kraja 19. veka. Zato su i najznačajnije i najmonumentalnije tvrđave u Srbiji podignute upravo na obalama Dunava. Učesnici konferencije bili su predstavnici ministarstava kulture, ekonomije i regionalnog razvoja, prostornog planiranja i zaštite životne sredine, infrastrukture i Ministarstva za nacionalni investicioni plan, zatim
kabinet potpredsednika Vlade Srbije za EU integracije - Dunavska konferencija i Vlada AP Vojvodine, zajedno sa predstavnicima sedam gradova i opština koje učestvuju u projektu (Bač, Novi Sad, Beograd, Smederevo, Veliko Gradište, Golubac i Kladovo), kao i Uneska i Nemačke organizacije za tehničku saradnju (GTZ), te Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Turističke organizacije Srbije.
Brojnim koncertima obeležava se 200. godišnjica rođenja jednog od najpoznatijih nemačkih kompozitora Roberta Šumana… Zahvaljujući majci koja je i sama navodno bila muzički izuzetno nadarena, Robert Šuman je već kao sedmogodišnjak počeo da dobija časova klavira pa čak i da piše prve kompozicije. Međutim, s obzirom na to da je rano ostao bez oca, majka i zakonski staratelj odlučili su, uprkos talentu za muziku, da Robert mora da izuči nešto solidno – i izbor je pao na prava. Napustio je rodni Cvikau i preselio se u Lajpcig. Međutim, već u prvim danima interes i strast prema muzici i literaturi vodili su ga daleko van zidova pravnog fakulteta.
Umesto toga, redovno je posećivao koncerte i knjižare, i, malo po malo, studije prava zamenili su časovi klavira. Kod Fridriha Vika nije samo naučio tehniku komponovanja već i osnovao „Novi časopis za muziku“ – list koji izlazi i dan danas. Idiličan odnos koji je vladao između Šumana i Vika pokvarila je ljubavna priča koja se rodila između učenika i majstorove kćeri. Vik, naime, nimalo nije bio oduševljen vezom između Roberta i njegove Klare. Smatrao je da ona može da dobije boljeg partnera i pokušao je sve da se ta veza prekine. Sukob je na kraju završio pred sudom 1840. godine. Tek je zakonska presuda u korist mladog para uspela da prisili tvrdokornog Vika da dâ svoj pristanak.
Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Klara Šuman, supruga velikog kompozitora, i sama poznata pijanistkinja
Poniženja i nerazumevanje
Brak sa Klarom, Robertu je izuzetno prijao. Tokom prve četiri godine braka, koje su proveli u Lajpcigu, Šuman je napisao nekoliko serija kompozicija za klavir i neke od prvih simfonija. Na Univerzitetu u Jeni dobio je i počasnu doktorsku titulu – jednom rečju, činilo se da je konačno uspeo da se probije kao kompozitor.
Bračni par Šuman u Lajpcigu je, osim toga, negovao i prijateljstvo sa Feliksom Mendelsonom – Bartoldijem koji je Robertu ponudio radno mesto učitelja na Konzertvatorijumu. No nekako u to vreme, njegove kompozicije počele su da nailaze na sve manje oduševljenja. Šumanov zvuk kao da nije odgovarao duhu vremena – popularniji su bili Betoven, Mendelson i Šopen. Čak je Klara, koja se u međuvremenu kao pijanistkinja probila na evropsku muzičku scenu, na svojim koncertima svirala je suprugove kompozicije tek kao dodatke, a ponekad čak ni to.
Da situacija bude još gora, a njegova poniženja još veća, u inostranstvu su na Šumana sve češće gledali samo kao na supruga nadarene pijanistkinje, a ne kao na priznatog kompozitora. Svetlo na kraju tunela ugledao je konačno u trenutku kada je dobio poziv da u Diseldorfu, u Gradskom orkestru, preuzme mesto muzičkog direktora.
Написала је књигу о чудном односу мајки и ћерки која је постала бестселер. Једва смо уграбили последњи примерак у једној београдској продавници. У разговору за наш лист хрватска списатељица је причала о застрашујућим породичним истинама, о тегобама старости и додала: „Живим за дан кад ће свака жена на свијету у торбици, умјесто ружа за усне, носити нож” Ведрана Рудан не мирује и не да другима да се опусте. Стално нам нуди књиге које узнемиравају духове и бацају у тешка размишљања, а неки ће радије рећи - скандализују јавност. Посебно у њеној земљи. Једва смо се дочепали њене најновије књиге интригантно насловљене “Дабогда те мајка родила”. Дали су нам ону из излога у Македонској улици, и рекли да ће набавити још један контигент овог романа који иде као алва. Тиме је настављена традиција да сва дела ове хрватске списатељице, где год да се појаве, бивају разграбљена. Почела је са романом “Ухо, грло, нож”, а уследили су “Љубав на први поглед”, “Ја, неверница”, “Црнци у Фиренци”, “Кад је жена курва/кад је мушкарац педер”, “Страх од плетења”, а њен последњи роман говори о стварима о којима се најрадије ћути: доминира тема о односу мајка - ћерка (који је све само не идила), пословично озлоглашени мушкарци, насиље у породици, страхоте старења... Посвета, ипак, гласи “За кћери и њихове маме”. Књижевница каже да је књигу написала тек кад је њена мајка умрла, јер док је била жива није се усуђивала ни да размишља о томе: Написали сте озбиљну, заправо, болну женску причу. Да ли сте претпоставили у шта се упуштате? - У што сам се упустила? Мислим да већина књижевника, и новинара, уосталом, држи своје читатеље кретенима који не могу сварити “јаке” приче. А “јаке” приче су обично истине о животу. Моја књига “Дабогда те мајка родила” је готово документарац. Ни најмање ми није било тешко написати је. Јучер ми је рекла пријатељица како мора да је тешко толико се разоткрити пред хиљадама непознатих људи. Не гледам то тако. Нисам се ја скинула гола пред нечијим мајкама и кћерима, њима је ова књига посвећена, него сам до гола скинула већину мајки и већину кћери. Да ли је то ваш најтежи рад и колико вам је помогао да разрешите сопствену муку? - Након пет година писања за “Национал” дала сам отказ да бих могла написати ову књигу. Писала сам је три године, полако, без страсти, без бијеса, иначе тако не пишем. Хтјела сам, најприје себи, објаснити зашто мрзим мајку, зашто волим мајку, зашто ме једино она зна убости у моју најмању рану. Вољела сам је и мрзила, а како ја себе заиста не држим посебним бићем помислила сам како то, можда, није једино моја прича. Ипак сам се зачудила колико мајки и кћери пати и како упорно, једна другу убијају читавог живота. Неописиво ми је драго што сам ову причу довела до краја. Пишући, понављам, нисам патила. С највећом могућом муком написала сам само једну књигу “Љубав на последњи поглед” која говори о језивом односу између мушкарца и жене. Тај је однос, ипак, трауматичнији, јер ми своје мушкарце бирамо саме, па кад нас разбију, мислимо како је тако нешто, ипак, наш избор. Једанпут сте рекли да сте навикли на критике, али да се због бројних похвала вашој најновијој књизи и изјава читалаца како је то “њихова прича”, осећате престрављено? - Мало сам се залетјела кад сам то рекла. Морам бити прецизна. “Похвалиле” су ме само многобројне читатељке, у Хрватској, примјерице ниједан књижевни критичар није о њој написао ни ријеч. Хрватски су критичари излазак моје књиге дочекали, рекли би Срби, громогласним ћутањем. Остали су без текста, што је мени драго. Никад ме нису хвалили па ме неће ни сада. Говорити о књизи лоше не могу јер је добра, продаје се невјеројатно. На неки ми је перверзан начин и жао кад ми жене приђу и говоре, то је моја мама, то сам ја. Мислите, отворена и топла љубав између мајке и ћерке не постоји него само толеранција или подношење. Такође кажете “мржња према оцу је легитимна а према мајци није”. Звучи застрашујуће? - Истина је увек застрашујућа. Отац насилник је опће мјесто, говорити о мајци као насилници је јерес. Ни ту нисмо равноправне. Наравно да жене могу бити једнако зле као и мушкарци, али постоје жене које нису никад зле, а то су мајке. Црква нам је наметнула култ Мајке, Светице, Безгрешнице која на овоме свијету има само једну мисију: зачети, родити, дојити, одгојити... Наравно да огромна већина жена не пада на тај штос, пате у свом оклопу родиље и дојиље. На свијету постоји толико лијепих ствари: путовања, посао изван куће, читање, гледање у мјесец, трчање, зарађивање лове, мијењање мушкараца, мијењање посла... Али, зна се. Ако не родиш, ако не дојиш, ти ниси биће вриједно поштовања, ти си откачена лудара на коју друге жене, оковане пеленама, упиру прстом.
Sreda, 9.6.2010. Pećina Altamira biće ponovo otvorena za posetioce
MADRID, 9. juna 2010. (Beta-AP) - Španske vlasti odlučile su da posle osam godina ponovo otvrore preistorijsku pećinu Altamiru za posetioce, uprkos upozorenjima stručnjaka da toplota koju emituju ljudska tela može da ošteti zidne slike.
Ministarstvo kulture i upravni odbor saopštili su da će posete Altamiri biti obnovljene iduće godine i da će broj posetilaca biti ograničen. U glavnoj prostoriji pećine crnom i crvenom bojom naslikano je više od 20 bizona koji kao da jurišaju u pravcu niskog plafona.
Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) uvrstila je 1985. Altamiru u listu svetske baštine. Veruje se da su zidne slike stare izmedju 12.000 i 20.000 godina.
Drugi regionalni književni festival "Krokodil" (Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju) biće otvoren večeras u amfiteatru ispred Muzeja "25. maj" u Beogradu. Na trodnevnom festivalu koji je zamišljen kao program javnih čitanja dela savremene književnosti, praćenih performansima i muzičkim nastupima, ove godine će učestvovati 16 autora iz Srbije i drugih bivših jugoslovenskih republika.
Najavljeno je učešće Bore Ćosića, Petera Adolfsena, Damira Karakaša, Petra Lukovića, Zorana Ferića, Predraga Lucića, Zvonka Karanovića (na fotografiji), Begea Cufaja, Slavoljuba Stankovića, Selvedina Avdića, Slobodana Tišme, Ivane Sajko, Filipa Davida, Bekima Sejranovića i Renata Baretića.
Svaki pisac će imati 20 minuta za čitanje odlomaka iz nekog od svojih dela, uz uvodno petominutno predstavljanje kroz razgovor s voditeljima programa Ivanom Bevcom i Krunom Lokotarom.
Prve festivalske večeri, u pauzama između čitanja, publiku će zabavljati "The Books of Knjige" iz Crne Gore, druge večeri nastupaće "K.O.F.Y", a za poslednji dan, 12. jun, najavljen je program "Pesničenje", koji se, inače, svakog meseca održava u Kulturnom centru "Reks" u Beogradu.
Ansambl "Nova akademija" iz Italije, održaće u nedelju koncert pod nazivom "Barok između Venecije i Napulja". Na premijernom nastupu u Gvarnerijusu ansambl koji više od tri decenije uspešno pronosi duh baroka širom sveta, svirajući na originalnim instrumentima iz 18. veka, izvešće koncertni program posvećen obeležavanju 350. godišnjice od rođenja Skarlatija i 300. godišnjice od rođenja Pergolezija.
Na programu su pored dela dva velikana baroka i dela Marsela, Vivaldija, Galupija, Pergolezija i Čimaroze, kao i do sada neobjavljeni rukopisi.
Ansambl posebnu pažnju poklanja afirmaciji manje poznatih i nepravedno zapostavljenih autora, do čijih kompozicija su došli zahvaljujući višegodišnjim istraživanjima.
Kritika ističe da su "njihova izvođenja posebna zbog novog, slobodnijeg i strastvenijeg, dinamičnijeg načina interpretacije", zbog čega imaju veliki auditorijum širom Evrope.
Beogradskoj publici predstaviće se ansambl koji čine osnivač i umetnički direktor ansambla flautista Stefano Kazaća, sopran Marijana Pricon jedan od učenika Lučana Pavarotija sa kojim je imala svoj debi u Grimaldi forumu 2002. godine i pijanista, čembalista i orguljaš Luka Ferini koji će svirati na čembalu.
Članovi ansambla Nova akademija pored toga što su afirmisani izvođači stare muzike predaju na renomiranim italijanskim konzervatorijumima i evropskim muzičkim akademijama.
Više od 30 radova, od kojih su neki prvi put prikazani javnosti, izloženo je u Prodajnoj galeriji "Beograd".
Radovi Olje Ivanjicki pod nazivom "Crteži 1955-1985" pripadaju ranom i zrelom periodu stvaralaštva, a fokus je na pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka, kada je Ivanjicki bila aktivna u grupi Mediala, autentičnom pokretu posleratne umetnosti.
Olga Olja Ivanjicki (1931-2009) studirala je vajarstvo, proslavile su je slike i performansi, pisala je pesme, a uradila je i idejno rešenje za most preko Dunava nazvavši taj projekat "Beogradska vremenska kapija". Imala je 87 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u zemlji.
Nova sezona Beogradske filharmonije s dirigentom Tangom
Nova sezona Beogradske filharmonije s dirigentom Tangom
RTV Pink 14.06.2010 17:54
Novi šef-dirigent Beogradske filharmonije od naredne koncertne sezone biće maestro Muhaj Tang iz Kine, najavila je ta ustanova. Muhaj Tang će koncertom 29. oktobra otvoriti novu sezonu Beogradske filharmonije, čiji je moto "Mi se razumemo". Muhaj Tang (61), koga je kao mladog dirigenta otkrio Herbert fon Karajan, dokazao se za pultom najvećih svetskih orkestara, od Berlinske filharmonije do Simfonijskog orkestra San Franciska. Tang je bio šef-dirigent Kvinslendskog simfonijskog orkestra, Finske nacionalne opere, Kraljevskog orkestra Flandrije, Lisabonskog Gulbenkian orkestra. Sada je na čelu Ciriškog kamernog orkestra, stalni je gostujući dirigent Hamburškog simfonijskog orkestra i umetnički direktor Šangajske filharmonije.
Na sceni grčkog teatra, starog 2.300 godina, nesumnjivo jednog od najlepših na otvorenom prostoru na svetu, premijerom animiranog hita “Priča o igračkama 3” Lija Unkriha, rađenom u 3 D tehnologiji, pred više od 5.000 gledalaca, otvoren je 56. filmski festival u Taormini. Mada je i prethodnih godina scena grčkog teatra bila poprište spektakularnih premijernih promocija velikih hitova, poput, “Nemoguće misije 3” i “Transformersa”, ovogodišnji događaj je prevazišao sve ranije. Magija susreta hiljadugodišnje civilizacijske tekovine i tehnologije novog milenijuma, pod otvorenim nebom Sicilije, predstavlja događaj za pamćenje. U susret starog i novog uloženo je mnogo truda i sredstava (više od 90.000 evra koštala je samo digitalna Dolbi tehnologija), ali se sve isplatilo.
Ovogodišnja manifestacija, koja se održava od 12. do 18. juna, po četvrti put pod umetničkim rukovodstvom poznate kritičarke, Amerikanke na radu u Rimu, Debore Jang, okupila je kao goste, velika imena svetskog filma.
Mnogi od prisutnih gostiju održaće, već tradicionalne “master časove”, uz prisustvo mnogobrojnih studenata iz čitavog mediteranskog regiona. Prvi na scenu će stupiti kultni glumac Robert de Niro, koji će pored predavanja, primiti i nagradu grada Taormine. Slediće ga vodeća imena španskog filma, poput Viktorije Abril i Izabel Koiset, Italijani Marko Belokio i Dario Arđento, engleski glumac Kolin Firt i naš Emir Kusturica.
Kusturica, inače omiljen gost, koji je čak jednom svirao na otvaranju sa “Zabranjenim pušenjem”, predstaviće svoj film “Maradona” u okviru programa “Filmovi o lopti”. Na završnoj svečanosti, na velikoj sceni, njemu će biti predata i ugledna Mediteranska nagrada za dijalog među kulturama.
Čast da se u ovako atraktivnom društvu nađe i film sa nekadašnjih jugoslovenskih prostora, pripala je omnibusu “Neke druge priče”, rediteljki Ane Marije Rosi, Ivone Juke, Hane Slak, Marije Džiđeve i Ines Tanović. Film će biti prikazan u takmičarskom programu Mediteranskog filma, među sedam naslova, koje će ocenjivati ugledan međunarodni žiri kojem predsedava direktor festivala u Berlinu Diter Koslik.
Reditelju Želimiru Žilniku uručena je nagrada Fonda za afirmaciju stvaralaštva "Mića Popović" u beogradskoj Galeriji "Haos" . Na dan rođenja Popovića, laureatu su uručeni novčani iznos, skulptura sa likom našeg slikara čije ime nosi nagrada, koju je uradio vajar Miroljub Stamenković i plaketa koju je kreativno osmislio Miodrag Bata Knežević. Pozorišni kritičar Ivan Medenica kazao u ime žirija da je Žilnik "vibrantni umetnik koji se stalno menja, ali je zadržao čistotu i ostao je svoj".
On je dodao da reditelj poseduje zapanjujuću fleksibilnost i da je odoleo svim pritiscima i uticajima, kao i da je stvaralac koji je sve pojednostavljivao u svom umetničkom opusu.
Žilnik je kazao da je njegov filmski jezik različit, ali ono što je jedinstveno u svim njegovim ostvarenjima jeste pitanje aktera "šta da se radi...", u okolnostima u kojima živimo, naveo je primer. On je rekao da su njegovi projekti rađeni istraživački, posle čega izabere ono što mu se dopadne i napravi film.
Ovom prilikom prikazan je film u trajanju od oko 15 minuta u okviru kog su prikazani inserti iz njegovih ostvarenja u proteklih 15 godina.
Žiri je radio u sastavu Ljubomir Simović, Vida Ognjenović, Dušan Otašević, Dušan Kovačević, Mira Stupica, Dušan Makavejev, Predrag Koraksić Koraks, Jagoš Marković, Radoslav Petković, Miodrag Bata Knežević, Jovan Despotović, Aleksandar Kostić, Božo Koprivica, Ivan Medenica, Ivan Tasovac, Ljiljana Ćinkul, Lana Đukić i Borka Božović.
Žilnik je rođen u Nišu, 1942. godine, autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan je od začetnika žanra doku-drama. Nagrađivan je na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Od samog početka profesionalnog rada na filmu, okrenut savremenim temama, koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice.
