Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Istorijski muzej Srbije (Trg Nikole Pašića 11), zahvaljujući angažmanu istoričara umetnosti Nenada Makuljevića, profesora srpske umetnosti XIX veka i vizuelne kulture Balkana na Odeljenju istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, dobio je ekskluzivnu priliku da posle jednog veka izloži triptih „Molitva“ Riste Vukanovića koji se čuva u Galeriji moderne umetnosti u Zagrebu. Vernisaž ove jedne, ali veoma važne slike je večeras u 19 sati, a izložba koja traje deset dana nosi naziv „Ideja tolerancije i vizuelna kultura“.
O značaju ove slike, vremenu kada je nastala, a to je pre sto godina, i otkriću da nije nestala već da je sačuvana danas u susednoj državi razgovaramo sa prof. Makuljevićem.
- Ugledni beogradski slikar, učenik minhenske akademije Rista Vukanović naslikao je triptih „Molitva“ u periodu između 1901. i 1906. Triptih predstavlja molitvene činove tri monoteističke religije - hrišćanstva, judaizma i islama. Konceptom i ikonografijom slike Vukanović je izrazio ideju o usmerenosti molitvi triju vera ka jednom istovetnom izvoru svetla. Time je kroz „Molitvu“ demonstrirao ideju o verskoj toleranciji, koja je tih godina karakterisala život Kraljevine Srbije - kaže Makuljević.
Nenad Mikuljević je za triptih koji uglavnom nije bio poznat stručnoj javnosti saznao iz literature, listajući časopis „Nova iskra“ i foto-album posvećen Risti Vukanoviću koji je posthumno publikovala njegova supruga, takođe naša uvažena slikarka Beta Vukanović, zajedno sa tekstom prof. Bogdana Popovića.
- Triptih „Molitva“ je prvi i do sada jedini put beogradskoj publici predstavljen 1906. na prvoj izložbi umetničkog udruženja „Lada“. Iste godine bio je izložen na Drugoj jugoslovenskoj izložbi u Sofiji, a 1908. na Trećoj jugoslovenskoj izložbi u Zagrebu.
Izložba "Keramička skulptura" jedne od najznačajnijih srpskih umetnica u oblasti keramike Mirjane Isaković, otvorena u Muzeju primenjene umetnosti otvorena. Izloženo 65 odabranih radova od 1968. godine do danas. Retrospektivnu izložbu "Keramička skulptura" autorke Mirjane Isaković, otvorio je u Muzeju primenjene umetnosti ministar kulture Nebojša Bradić.
Skulptura Mirjane Isaković
Bradić je rekao da je izuzetno zahtevan i kompleksan poduhvat praviti retrospektivnu izložbu umetnice koja nije samo učestvovala u stvaralačkom procesu i njegovim najbitnijim menama i promenama, već ih je i sama inicirala i kreirala. "U nepresušnoj težnji da stvorenom obezbedi pečat izuzetnosti, da se ne prikloni trendovima i ne osloni na sigurnost propisanog, ova umetnica stalno pomera granice i osvaja nove prostore, 'preporučujući' ih i drugima", rekao je Bradić. Izloženo je 65 odabranih radova koji ilustruju stvaralačke faze rada ove umetnice od 1968. godine do danas, dok je deo radova prikazan putem fotografija. Prvu fazu "Od testije pa nadalje" čine rani radovi umetnice, koji su izlagani na prvim samostalnim i grupnim izložbama.
Primavera
Druga faza je ciklus "Primavera" koji afirmiše ideju o pokretu, jer skoro svaki rad ističe dinamičnost kretanja, dok iz treće faze proizilaze radovi posebne elegancije izvedeni u kamenini: serija čaša i činija, nalik na cvetove i kompozicija sastavljenih iz tri slično oblikovana dela. Ciklus "Jedan letnji dan" simboliše period kada se Isakovićeva vraća posudnoj keramici, ali na nov način, spajajući iskustvo na izradi keramoplastika i rada na upotrebnoj keramici. Radi se o grupi čajnika, činija i zdela. Dela iz poslednjeg ciklusa karakteriše oblik jastučastog izgleda uradjen u belom porcelanu i bez ikakve kolorističke intervencije, ali obogaćen je ljubičastim perjem odnosno crvenim ili žutim osušenim ružama. Izložbu prati luksuzna dvojezična monografija (srpsko-engleski) koju je kreativno rešio poznati dizajner Miodrag Bata Kneževic Isakovićeva pripada generaciji prvih diplomiranih keramičara koje je obučavao i inspirisao svojim radom profesor, akademik, slikar Ivan Tabaković. Isakovićeva (74) završila je Akademiju primenjenih umetnosti 1963. godine kada postaje član Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajna Srbije. Godine 1972. postaje profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti gde vodi atelje za unikatnu keramiku i keramičku skulpturu, a 2002. godine odlazi u penziju. Izložba u MPU će trajati do 30. juna.
TALASI, koprodukcija Baletske škole „Lujo Davičo“ i Bitef teatra
Autor: Milica Zajcev „Bitef u pokretu“ kako je nazvana ovogodišnja sezona plesne kompanije u ovom pozorištu, obogaćena je predstavom „Talasi“ diplomaca Baletske škole „Lujo Davičo“, koju je po motivima istoimenog romana Virdžinije Vulf koreografski, kostimski i scenografski ostvarila Katarina Stojkov-Slijepčević, profesor savremene igre u ovoj srednjoj školi.
Veliko scensko (solistkinja Savremenog beogradskog baleta Smiljane Mandukić), koreografsko (šest zapašenih plesnih, pozorišnih predstava) i pedagoško iskustvo (profesor brojnih generacija igračica i igrača od kojih su mnogi postigli uspešne karijere u zemlji i inostranstvu) Katarina Stojkov-Slijepčević je i ovoga puta zamislila i ostvarila pozorišni događaj, koji je svojom poetikom mladosti sasvim odgovarao njenim veoma disciplinovanim diplomcima. Bogat i raznovrstan plesni jezik, dinamičan i slikovit, koji je profesorka podarila svojim đacima, bio je prava mera njihovih sadašnjih igračkih znanja i scenskog izraza kao „telesni opis višeslojnih nijansi ustalasalog mora“. U prvom delu predstave dominirala je igra romantičnog ishodišta kroz izražavanje čistih i naivnih osećanja mladih, izuzev u duetu koji nije dostigao očekivanu kulminaciju, dok u drugom, robustnijem delu, iskazivanje plesom otuđenosti, neprilagođenosti, praznine u svakodnevnom traganju za pravim životnim vrednostima i rešenjima, pet mladih igračica i jedan igrač su doneli sa razumevanjem i svešću o vremenu u kojem treba da ostvare svoja umetnička nadanja. Sve to je bilo izuzetno uskladjeno sa partiturom Aleksandre Đokić, koja je svoje već značajno i zapaženo iskustvo u komponovanju muzike za plesne predstave, dalje obogaćivala ne samo ritmovima pogodnim za igru, već i melodičnošću koja bez patetike, zvukom odslikava mladalačke želje, pa i bunt. Opštem skladnom utisku koji se nosi sa predstave „Talasi“ doprinela je i živa reč, koju je s već poznatom prijatnom bojom glasa i savršenom dikcijom poklonio Dejan Čavić. Ova plesna predstava je, za razliku od mnogih drugih savremenih igračkih ostvarenja na našim scenama, imala dušu, a to nije jednostavno postići. Stoga se treba nadati da će ozbiljnost, disciplina i uvežbanost ove mlade trupe, postugnuta i zalaganjem njihove profesorke Katarine Stojkov-Slijepčević, sem uspešno položenog diplomskog ispita i dalje imati podršku da se bavi umetnošću što im život znači. A njihova imena su Ana Đurić, Sofija Stanković,Valeska Andrea Jaraković, Nataša Marković, Katarina Uskoković i Dušan Milosavljević.
U francuskom gradu Ruanu više od 1.250 ljudi učestvovalo u reprodukovanju jedne slike slavnog francuskog slikara i osnivača impresionizma, Kloda Monea. Na dati znak oni su iznad glava podigli komade džinovske slagalice i sastavili reprodukciju jedne od čuvenih Moneovih slika ruanske katedrale, naslovljene "Katedrala u Ruanu, efekti sunčeve svetlosti na kraju dana".
Površina džinovske slagalice iznosila je 600 kvadratnih metara, što predstavlja rekord koji su potvrdili i predstavnici Ginisove knjige.
Akcija nazvana "Mone viđen iz vazduha", obeležila je početak festivala "Normandija i impresionisti", preneli su francuski mediji.
Predstava „Metamorfoze”, koja će u režiji Aleksandra Popovskog premijerno biti izvedena sutra na Velikoj sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, okupila je impresivnu glumačku ekipu, koju čine Nebojša Glogovac, Tamara Vučković, Nikola Đuričko, Jelena Đokić, Goran Šušljik, Nada Šargin, Radovan Vujović, Marija Vicković, Dalija Aćin... Tekst je baziran na istoimenom Ovidijevom delu u kome se slavni antički pesnik bavi mitovima o preobražaju pojava ili pojmova u raznorazna obličja – od prve metamorfoze Haosa do pretvaranja Cezara u Zvezdu i apoteoze Avgusta. Likovi „Metamorfoza” su polubogovi, junaci, heroji ili obični ljudi, a sve što im se događa pripoveda se stilom ispunjenim fantastikom.
Nemački reditelj Vim Venders dobitnik je nagrade za celokupno filmsko stvaralaštvo na Medjunarodnom filmskom festivalu Transilvanija, koji se održava u gradu Kluž od 28.maja do 6.juna. Venders je sinoć zahvalio na rumunskom jeziku za nagradu i rekao "zahvaljujem što ste pokušali da me ubedite da sam nešto ostvario, jer sam takav tip koji svaki film režira kao da je prvi i potrebna su mi osiguranja da nešto činom dobro".
Venders je ranije u izjavi za agenciju Mediafaks rekao da su "rumunski filmovi poslednjih godina vrlo dobri i imaju lokalnu specifičnost " i dodao da on ceni filmove koje pokazuju "šta ima posebno jedna zemlja i ne izgledaju kao ostale filmske produkcije".
Karanovićeva "Besa" u zvaničnoj konkurenciji u Moskvi
Karanovićeva "Besa" u zvaničnoj konkurenciji u Moskvi
RTV 07.06.2010 18:45
Najnoviji film Srđana Karanovića "Besa", uvršten je u program 32. Internacionalnog Filmskog Festivala u Moskvi, koji se održava od 17. do 19. juna, saopštila je beogradska distributerska kuća "Tak". Karanovićev film biće u konkurenciji 17 ostvarenja među kojima će žiri, kojim predsedava poznati reditelj Lik Beson, birati najbolji film Festivala u Moskvi. Festival u Moskvi sa prekidima, postoji od 1959. godine a od 2000. godine predsednik Festivala je Nikita Mihalkov, čuveni ruski reditelj. Među najslavnijim dobitnicima prestižne nagrade Sveti Đorđe su Federiko Felini, Akiro Kurosava, Andžej Vajda. U našem filmu koji govori o neočekivanoj i nedozvoljenoj ljubavi koja se rađa početkom Prvog svetskog rata i predstavlja paradigmu etičke i klasne podeljenosti koja je vladala Evropom tokom 20. veka i traje i danas, glavne uloge tumače Predrag Miki Manojlović, Iva Krajnc, Radivoje Bukvić i Nebojša Dugalić.
Demijen Herst ispred jednog od svojih dela (ajkule u formalinu) Velika bela ajkula s otvorenim čeljustima u svom akvarijumu sačekuje posetioce. Ovo je samo jedno od šezdeset dela Demijena Hersta, koliko ih je predstavljeno u Muzeju okeanografije u Monaku, koje je umetnik izložio između vitrina sa školjkama i preistorijskih skeleta. Zanimljivost ove izložbe je što publici u isto vreme otkriva način rada ovog ekstravagantnog umetnika koji u milionima dolara naplaćuje svoje često morbidne invencije i dosetke. Izložba je otvorena do 30. septembra. Herst izlaže nekoliko serija radova. Jedna otkriva njegovu opsesiju smrću, posredstvom na primer golubice slomljenih krila, ajkule i ovce isečene na dva dela, potopljenih u formalinu. Drugu čine tzv. farmaceutske slike komponovane od tačkica u boji, a treću platna prekrivena krilima leptirova, koja treba da nam ukažu da su lepota i život prolazni.
Iako su dela koja izlaže često spektakularna i zavodljiva, ona su ipak uniformisana. Zbog toga se posmatrač neminovno upita da li ponavljanje odražava zaista opsesiju koju umetnik u sebi nosi ili je reč o jednom savladanom postupku koji se začas može reprodukovati? Ova Herstova retrospektiva (nazvana „Cornucopia”) u svakom slučaju, smatraju kritičari, otkriva granice umetnikovog sistema. Uostalom, sam umetnik je nedavno izjavio da je sa dosadašnjim pristupom delu završio i da želi da započne novi život!
Dosadašnji, ipak, ne samo da nije beznačajan nego se Herst zahvaljujući njemu već odavno upisao na listu najviše plaćenih umetnika na svetu. Kao mlad britanski umetnik još 1995. osvojio je čuvenu Tarnerovu nagradu. Kada je imao samo trideset godina realizovao je tzv. monohromije, seriju skulptura koje slede jedna drugu, ali ne liče jedna na drugu. Ne samo što je publiku osvajao veštinom, nego je i trgovce fascinirao sposobnošću da upravlja svojim delima. Narudžbine su se nizale, a kad ih nije bilo, sam je smišljao šta da napravi. Dokaz je delo „Lullaby Spring” prodato 2007. za 19,2 miliona dolara (14,34 miliona evra) kod Sadebija, odnosno svima znana replika lobanje u platini ukrašena sa 8.000 dijamanata („For the love od God”), prodata za sto miliona dolara.
Završeno renoviranje Arhiva Kinoteke sa kolekcijom nitratnog filma
Završeno renoviranje Arhiva Kinoteke sa kolekcijom nitratnog filma
Danas 08.06.2010 10:54
Renoviranje dela arhiva Jugoslovenske kinoteke u kome se čuva kolekcija nitratnih filmova, završeno je juče u Kinoteci na Košutnjaku. Ministar kulture Nebojša Bradić istakao je da Jugoslovenska kinoteka ima značajno kulturno nasleđe koje je ugroženo, a ovim renoviranjem arhiva potvrđena je briga za to nasleđe. Prema njegovim rečima, Ministarstvo kulture je jedan od glavnih investitora. „Najvažnija je rekonstrukcija centra za digitalizaciju. Ponosni smo na onaj projekat i što je jedna faza završena. Sledeće godine će Kinoteka ući u novi dom u Uzun Mirkovoj ulici. Uložićemo 163 miliona dinara u kvalitetnu opremu, ali Kinoteka to zaslužuje, jer je jedinstveno mesto u Srbiji. Misiju intenzivne saradnje Kinoteka obavlja na pravilan način, tako da će filmovi biti sačuvani za buduće vekove“, rekao je Nebojša Bradić. Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović izrazio je veliko zadovoljstvo renoviranjem najdelikatnijeg dela Arhiva, jer će nitratni filmovi moći da se čuvaju i prikazuju na festivalu. „Od ove godine smo uveli praksu dodeljivanja plaketa Kinotekama iz zemalja bivše Jugoslavije za uspešnu saradnju. Odlučili smo da sada plakete dobiju Slovenska kinoteka i Mađarsko-finska laboratorija iz Budimpešte“, izjavio je Radoslav Zelenović. Staša Ravter iz Slovenske kinoteke čestitao je Zelenoviću na velikom poduhvatu, jer zna kako mnogo znači dobar novi depo u Kinoteci. „Jugoslovenska kinoteka je jedna od najvažnijih na svetu i veoma sam srećan što sam dobio ovo priznanje“, dodao je Ravter. Gabor Finter primio je priznanje u ime Mađarsko-finske laboratorije iz Budimpešte.
P. P. Rubens: Adam i Eva, 1629. Dela Rubensa, hedoniste i slikara putenih ženskih tela, i njegovog učenika Van Dajka na zajedničkoj izložbi u prestonici Švedske Nacionalni muzej u Stokholmu počeo je svoju prolećnu sezonu slikarstvom najvišeg ranga. Peter Pol Rubens (1577-1640) i Antonis van Dajk (1599-1641), dva najveća flamanska slikara 17. veka predstavljeni su radovima iz bogate zbirke muzeja, ali i delima pozajmljenim iz institucija kao sto su Luvr, Metropoliten i Prado. Flamansko slikarstvo u Nacionalnom muzeju u Stokholmu sastoji se od 240 radova koji potiču iz kolekcija švedskih kraljevskih porodica i bogatih familija koje su se doselile u Švedsku u 17. veku, tokom rata između protestanata i katolika na teritoriji današnje Belgije i Holandije. Taj relativno mali ali duboko religiozno podeljen prostor Evrope, iznedrio je dva velika, i potpuno različita barokna likovna izraza: holandski i flamanski. Holandsko slikarstvo je intimno, u svom tihom dočaravanju atmosfere određenog trenutka iz svakodnevnog života. Protestantska uzdržanost je odlika te likovnosti, a najznačajniji predstavnici su Rembrant i Vermer. Sa druge strane, flamansko, katoličko slikarstvo predstavlja se religioznim prizorima punim dramatike i emocija, koji veličaju sjaj i grandioznost natprirodnog. Najkraće rečeno, holandsko slikarstvo opisuje, dok flamansko – priča. Rubens je bio svestrano obrazovan, i najuticajniji slikar svoga vremena. Bio je slavan i bogat, zapravo on je prva megazvezda istorije umetnosti. Bio je dvorski slikar kod kralja Španije, ali isto tako i u njegovoj diplomatskoj službi, pregovarajući godinama sa Englezima i Holanđanima oko zaključivanja mira u Evropi. Koliko je bio veliki umetnik, isto toliko je bio vešt diplomata i pregovarač. Slikarski poziv često mu je bio paravan za obavljanje diplomatskih (ili špijunskih) zadataka, a kontakti na evropskim dvorovima obezbeđivali su mu velike slikarske narudžbine i viteške titule, kojima su ga krunisane glave obasipale. U svojoj ranoj mladosti proveo je u Italiji osam godina studirajući stare italijanske majstore, a Ticijanovo slikarstvo je posebno cenio, kao svoj izvor nepresušne inspiracije. Španski dvor gde je često boravio, ima najveću zbirku Ticijana na svetu, pa je Rubens često slikao svoje verzije na motive velikog Venecijanca. Te svoje radove nije prodavao, već ih je do smrti čuvao u svojoj velikoj kolekciji slika (kada veliki slikar radi sliku na bazi slike drugog velikog majstora, ta nova slika nije kopija, već originalno delo). Vratio se kući u Antverpen 1608. gde je osnovao svoju slikarsku radionicu. Rubens je uživao u životu i to nije krio da pokaže. Njegove slike prepune su ružičastih i jedrih ženskih tela, koja odražavaju njegovu fasciniranost životom i svu putenost ovozemaljskih uživanja. Na ovoj izložbi izložena su dva velika platna pozajmljena iz muzeja Prado. Jedno je Ticijanova slika „Adam i Eva”, a druga je Rubensova verzija istog motiva, koju je radio prilikom svog boravka na španskom dvoru. Na Ticijanovoj slici prestravljeni Adam odguruje Evu od sebe, pokušavajući da je spreči da uzme zabranjenu jabuku, dok u Rubensovoj verziji – Adam privlači sebi Evu, milujući joj grudi. Naga tela na Rubensovoj slici su obla, naglašeno čulne lepote. U isto vreme kod Ticijana tela su koščata a boje hladne, što ukazuje na situaciju koja ne sluti na dobro.
