Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Tridesete Novosadske muzičke svečanosti, na kojima će nastupiti poznati sastavi iz deset zemalja, biće održane od 12. do 20. aprila u Sinagogi. Gradskoj kući i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, najavili su organizatori. U saopštenju se navodi da će 30. NOMUS biti otvoren koncertom orkestra Kamerata akademika Salcburg iz Austrije, u novosadskoj Sinagogi, na kome će biti izvedena dela Bartoka, Hartmana i Štrausa.
U okviru NOMUS-a, nastupiće i pijanista Eril Le Saž, klarinetista Paul Mejer i violista Liz Berto iz Francuske, koji će izvesti dela Mocarta, Šumana i Kurtaga, kao i portugalska fado pevačica Misija, koja će nastupiti u pratnji violiniste Luisa Pačeka i gitarista Đuilerma Banza, Džefreja Bartona i Danijela Pinta.
Na Novosadskim muzičkim svečanostima nastupiće ansambl "Filadelfija virtuozi" iz SAD, sa pijanistkinjom Gabrijelom Imreh, pod vođstvom dirigenta Danijela Spaldinga, koji će izvesti dela Baha, Đaninija, Vrebalova, Dvoržaka.
Na NOMUS-u će nastupiti i Beogradska filharmonija (na fotografiji), koja će uz trubača Sergeja Nakarjakova i pod vođstvom dirigenta Gudnija Emilsona izvesti dela Čajkovskog i Griga, kao i ansambl "Kamerata Akademika" koji će sa violinistom Žerardom Kose iz Francuske izvesti dela Baha, Britena, Hersanta.
Čuveni italijanski ansambl Aterbaleto sinoć je podigao na noge publiku u Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu, izvođenjem rok-baleta "Besane noći", u koreografiji Maura Bigoncetija na muziku Lučana Ligabuea. Svetski poznata plesna trupa nastupila je u SNP-u u okviru sedmog Beogradskog festivala igre, koji su u petak uveče otvorili u Sava centru. Oduševljenoj publici poklonio se i koreograf i plesač Bigonceti, pod čijim je vođstvom ta trupa proširila svoj međunarodni ugled. Osim u Novom Sadu, Beogradski festival igre gostovaće i u Narodnom pozorištu u Somboru, gde će 16. aprila nastupiti izraelska plesna grupa Kibuc dens kompani.
Na jubilarnom 60. Festivalu profesionalnim pozorišta Vojvodine, koji počinje sutra u Zrenjaninu, do 18. aprila biće prikazano sedam dramskih i četiri predstave za decu, u nastupu pozorišta iz Novog Sada, Sombora, Subotice, Kikinda i grada domaćina. Zrenjaninsko Narodno pozorište "Toša Jovanović", koje je po šesti put domaćin najstarije pozorišne manifestacije u Srbiji, predstaviće se publici sutra sa predstavom, "Gamma cas", autora Milene Bogavac, u režiji Irene Ristić, dok će uveče, na pozornici biti izvedena "Karolina Nojber", po tekstu Nebojše Romčevića, u režiji Nenada Gvozdenovića, a u izvođenju glumaca kikindskog Narodnog pozorišta. Tokom sedam festivalskih dana biće prikazane predstave po izboru ovogodišnjeg selektora Miroslava Radonjića, koje će ocenjivati žiri u sastavu, upravnica Slovenskog ljudskog gledališča iz Celja Tina Kosi, pozorišni kritičar Ana Tasić i direktor Narodnog pozorišta u Nišu Ištvan Bečkei.
Tokom Festivala biće otvorena dokumentarna izložba pozorišta Vojvodine, prikazana predstva studenata Akademije umetnosti iz Novog Sada, promovisana knjiga "Pozorišta Vojvodine" i održani drugi prateći programi u čast jubilarnog Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine.
КЊИГЕ И ИСТИНА: Романи утонули у песак Ђорђе Писарев Дневник 11.04.2010 08:29
Открио сам", пише у свом есеју "Пас утонуо у песак" Мелколм Бредбери, "као и многи савремени писци, да ме веома интересује питање како створити и поставити људску личност у свету који се више не може сматрати пријатно реалистичким". И заиста, иако се Бредберијева разматрања у овом есеју баве романом, запитаност је свеобухватна и тиче се природе и функције књижевности уопште. Суштина нам већ увелико измиче, тешко је пренети поруке и упутства свету у коме су ствари толико релатизоване да више и не постоји (само једна) истина. Како истински писац, по правилу које и није увек пракса, не поседује политичку или економску моћ - на срећу, изјављује поводом те тврдње опрезни наратор једног мог романа - једино чиме може, бар на тренутак, да делује на људе (читаоце) јесте Реч. Дакле, "хватати" оног једног (читаоца) који је спреман да бар покуша да нешто открије међу страницама књиге, и да од њега - и тако хиљаду, десет хиљада пута и даље - начини човека који верује у "нову" (књижевну) истину (која и нема везе са стварношћу).
Управо релативност истине чини да роман, који у глобалу претендује на одређену, једну истину, стављајући идеје у други план, буде под сталним знаком упитаности. Једно од могућих питања могло би да буде "је ли забаван"? Иако духовито, оно наравно не испуњава ни део суштине. Довољно је да се присетимо, како то напомиње Џозеф Епстајн, како читање сувише великог броја романа може да буде опасно. Дон Кихот је тако (готово) полудео, Ема Бовари је упропашћена и због читања гомиле романтичних романа, а ликови Џејн Остин често "имају извитоперена гледишта" због читања лоших романа без мере и критеријума...
Есеј, с друге стране, имплицира другачија питања: "је ли паметан", "да ли је духовит", "је ли луцидан"? Есеј дакле подразумева релативност истине о којој говоримо (пишемо): оперише идејама, а мање истином као таквом. У оном смислу у којем Жид говори о потреби замене појма истине појмом идеја. Идеје ме, писао је Жид, занимају изнад свега. Оне живе, оне се боре, умиру као људи. Тако се есеј, с једне стране, јавља као изванредна реакција против линеарног приповедања, што подразумева предности тежње ка синхроности као на сликарском платну, с друге есеј, подразумевајући ерудицију и специфичан таленат, нуди право на избор, укључујући и игру, потпуно равноправно, и самог читаоца.
Право говорећи, већ су ми досадили савремени српски романи у којима се речима и идејама оперише као да се све подразумева, па онда долазимо у ситуацију, као читаоци, да видимо да предочене ствари и нису то за шта се издају: лажни пут, кућа, трава, пас, лажне руже. Можда се и у (лажној) кући главног јунака налази лажни фрижидер, са лажном храном, препун цедуљица на којима пише: кромпир, мајонез, салама, јаје. Какав непланирани хаос може само да направи несавесни романописац који својом неукошћу изазива непланирани страх код сопственог јунака да ће читав кратки и једини живот који има, на тих стотину или две страница, провести у псеудо - свету, на репу догађаја!
Tridesete Novosadske muzičke svečanosti otvorene u novosadskoj sinagogi koncertom orkestra Kamerata Akademika iz Salzburga iz Austrije. Kompozicijama Štrausa, Hartmana i Bartoka, u izvođenju orkestra Kamerata Akademika otvorene su tridesete Novosadske muzičke svečanosti (NOMUS). Koncerti NOMUS-a održavaju se u Sinagogi, Gradskoj kući i Srpskom narodnom pozorištu. Na svečanostima će nastupati pijanista Eril Le Saž, klarinetista Paul Mejer, violista Liz Berto iz Francuske, portugalska fado pevačica Misia uz pratnju violine i gitara. Nastupiće i ansambl "Filadelfija virtuozi" iz Sjedinjenih Američkih Država i pijanistkinja Danijelom Imreh, pod dirigentskom palicom Danijela Spaldinga. Na svečanostima će nastupiti i Beogradska filharmonija, koja će uz ruskog trubača Sergeja Nakarjakova i pod palicom dirigenta Gudnija Emilsona izvesti dela Čajkovskog i Griga. Programom je planiran i sekstet flamenko gitara, zatim pijanista Lovro Pogorelića iz Hrvatske, violinista Dejana Bogdanovića iz Srbije i violončeliskinje Monike Leskovar iz Hrvatske. Pijanista Jinsang Li iz Koreje, nastupiće sa Vojvođanskim simfoničarima, pod vođstvom dirigenta Berislava Skenderovića. Novosadske muzičke svečanosti traju do 20. aprila,a biće zatvorene koncertom Gudača Svetog Đorđa i violinistom Gordanom Nikolićem.
Bilo je dirljivo videti gospodski obučene starije ljude, s krznenim šubarama, kako se klanjaju ispred ikonostasa manastira Svetog Ćirila na Belom jezeru, gotovo sa suza*ma u očima Kada Rusija reši da pošalje ikone poput Borisa i Gleba Novgorodske škole ili Jovana Krstitelja koji se pripisuje Rubljovu, i ostala blaga koja su prvi put krenula u inostranstvo (bar zapadno), jasno je da je reč o događaju koji prevazilazi kulturnu ravan. Medvedev i Sarkozi bili su prvi posetioci izložbe „Sveta Rusija. Ruska umetnost od nastanka do Petra Velikog”, koja je otvorena 5. marta u Parizu, a reči ruskog i francuskog predsednika otvaraju i prve strane kataloga. „Izložba će biti dodatni podstrek dijalogu među različitim kulturama Evrope”, predviđa ruski lider, a kada se prokrstari salama koje izlažu blago ove, i dalje najveće zemlje na svetu, jasno je da u tom odnosu Rusija pretenduje da bude „prva među jednakima”. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je na njene večite mesijanske ambicije Zapad uvek odgovarao sa izvesnom prepotencijom. Preko 400 izloženih predmeta – ikone, ikonostasi, pozlaćene dveri, originali rukopisa i povelja, pehari i drugi liturgijski predmeti, nakit – predstavljaju obimno putovanje kroz rusku istoriju, od njenog nastanka, krajem 9. veka, do Petra Velikog i početka 18. veka, kada se umetnost polako desakralizuje. Ikona koja prikazuje kako su Novgorod odbranile suze Majke Božije, koje su potekle kada je ikonu sa njenim obrazom pogodila neprijateljska strela, nakon čega je veo tame obavio napadače iz Suzdalja, samo je jedna od narativnih ikona koje se odnose na rusku istoriju. Od trenutka kada Rusija prima hrišćanstvo (988) pa do otvaranja prema Zapadu, što nastupa tek sa dolaskom Petra Velikog, posetilac ima prilike da razgleda ne samo umetnost već i suštinu različitih perioda razvoja ruske zemlje, počevši od malih kneževina, i definitivno ucrtavši put ruskom centralizmu od vremena Ivana Groznog u 16. veku, sa idejom Moskve kao „Trećeg Rima”. Izložba je kako simbolični tako i materijalni čin koji prati godinu Rusije u Francuskoj i propraćena je ogromnom propagandom. Od metroa, plakata na ulicama do časopisa – ne samo stručnih već i recimo mesečnika kompanije „Er Frans” – reprodukcija ikone Borisa i Gleba gleda sa svih strana i oglašava da put u rusku kulturu može voditi i kroz Pariz. A ko poseti lavirintske sale Napoleonovog hola ispod piramide Luvra, koje hronološki, uz prateće bogate komentare i mape daju detaljni presek više od osam vekova ruske kulture, sigurno se ne može oteti utisku „kako je velika ta Rusija!” Kada se posetilac suoči sa istovremeno prodornim i blagim pogledom ikonopisanih svetih likova, nije neophodno poznavanje vizantijskih korena da bi se osetilo duhovno iskustvo koje prevazilazi estetski doživljaj. Pored samih ikona, jedna od najupečatljivijih slika na dan otvaranja za mene je bila jedna katolička opatica koja je pred ikonom Rubljovove škole stajala nemo više od deset minuta.
Izložba Milene Pavlović Barili "Ključevi snova" biće predstavljena od utorka, 13. aprila, u Narodnom muzeju u Kraljevu, povodom 100 godina od rođenja poznate umetnice, saopšteno je iz Muzeja savremene umetnosti (MSU). Postavku čini 15 slika iz kolekcije MSU koje će biti prezentovane u okviru projekta "Muzej u pokretu". Autorka izložbe je kustos MSU Žana Gvozdenović.
Milena Pavlović Barili je rođena 1909. godine u Požarevcu, studirala je slikarstvo u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-1928), a uzor joj je bio Đorđo de Kiriko.
Posle napuštanja Jugoslavije 1930. godine živela je u Španiji, Rimu, Parizu i Londonu, gde se družila i izlagala sa evropskom umetničkom elitom: Žanom Koktoom, Andreom Bretonom i drugima.
Kada se preselila u SAD, pored slikarstva, radila je na komercijalnom dizajnu za modne žurnale. Za života je uradila preko 300 radova, puno skica i crteža, a poeziju je pisala na više svetskih jezika. U Njujork je otišla 1939. godine, gde je živela sve do iznenadne i prerane smrti 1945. godine. Izložba u Kraljevu će trajati do 11. maja.
U nalazištu Bahari, oko 300 kilometara jugozapadno od Kaira, egipatski arheolozi pronašli su drevnu nekropolu, a u njoj mumiju u ukrašenom sarkofagu. Mumija žene ili devojčice nalazi se u gipsanom sarkofagu dugom jedan metar, okruženom gipsanim maskama. Kovčeg je ukrašen slikom žene krupnih očiju, u rimskoj tunici sa nakitom, kao i zlatnom pločicom sa likovima sinova boga Horusa. U nekropoli su pronađene i posude od gline i stakla.
Nalazište u oazi Baharija otkriveno je u sklopu radova na izgradnji centra za omladinu, i sadrži ukupno 14 grobnica. Arheolozi su u tom području i sredinom devedesetih pronašli još jednu veliku nekropolu, sa više stotina mumija.
Krajem marta u Parizu se već tradicionalno održava Salon knjige. Ove godine Srbija nije imala svoj štand na sajmu, ali se zato Ministarstvo kulture opredelilo da, nastavljajući saradnju sa Bibliotekom grada Beograda, u Srpskom kulturnom centru, u neposrednoj blizini Bobura, predstavi Borislava Pekića, jednog od najvećih srpskih pisaca 20. veka. Povod za Pekićev izbor svakako je i 80. godišnjica rođenja koja se obeležava ove godine. Međutim, podsećanje na velikog i plodnog stvaraoca nije upućeno samo našoj mnogobrojnoj dijaspori u Parizu već i francuskoj kulturnoj javnosti koja je već imala prilike da se sretne sa Pekićevim „Zlatnim runom”, čija su tri toma objavljena na francuskom tokom 2002, 2003. i 2004. godine. Ali, i sa tri objavljene knjige priča o piscu čije je delo „Okean” tek započeto. Trebalo bi skrenuti pažnju i na romane u kojima je pisac još sredinom 20. veka, dao jasnu proročku viziju androidske civilizacije: „Besnilo”, antropološki roman „1999” napisan u znak dubokog poštovanja prema Orvelu, pa dvotomna „Atlantida”... Bio bi to posao za čitav tim prevodilaca, svakako ne uzaludan. Kritičari i dobri poznavaoci Pekićevog dela složili su se da Pekića tek treba čitati i iznova tumačiti. Vanserijski obrazovan i veliki gospodin, Pekić je bio duboko svestan da iako živimo na Balkanu, kolevci civilizacije, pripadamo malom narodu i malom jezičkom području i da je stoga naša literatura, ma kako velika bila, osuđena da čami u zadnjim i predzadnjim redovima svetske književnosti. Na izložbi su bile prikazane fotografije Pekićevog prvog boravka u Francuskoj. Bilo je to na Kanskom festivalu, sada već daleke 1961, kada je Jugoslaviju predstavljao film Zdravka Velimirovića „Dan 14” za koji je Pekić napisao scenario. Tu su i fotografije prvih boravaka u Parizu. Teško je bilo odoleti veličanstvenim avenijama, muzejima, spomenicima. Trebalo je ostaviti svoj trag u prostoru i vremenu. Slučaj je hteo da se dva velika prijatelja, Danilo Kiš i Borislav Pekić, životom i delom ispričanim kroz fotografiju, dokument, rukopis i pokretne slike, u Srpskom kulturnom centru predstave zaredom. Kiš 2009, Pekić naredne 2010. godine. Obojica su živela u dobrovoljnom izgnanstvu: Kiš u Parizu, Pekić u Londonu. Letela su pisma, zvonili telefoni, događali se susreti, vezle priče po londonskim pabovima i pariskim bistroima. Prošao život. Ali, kao i kod svih ljudi od pera koji su imali šta da ispričaju i kažu, ostale su ispisane stranice rukopisa pretočene u knjige.
Tradicionalna manifestacija "Aprilski susreti" biće otvorena danas u Studentskom kulturnom centru, najavljeno je iz SKC-a. Tako će do 25. aprila u Galeriji SKC biti otvorena izložba planova, projekata i prostornih instalacija pod nazivom "Misli globalno - deluj pejzažno", posvećena Svetskom mesecu pejzažne arhitekture.
Izložba predstavlja prikaz profesionalnih dostignuća i demonstraciju kreativnosti u primeni postupaka pejzažne arhitekture.
U okviru "Aprilskih susreta" biće otvorena i izložba fotografija Gorana Mičevskog, Bojane Romić, Vojislava Radovanovića, Lidije Antonović, Miroslava Miše Živkovića, Dražena Vege Perkušića u galeriji "Cirkus" u SKC-u.
U Srećnoj galeriji SKC-a biće otvorena izložba fotografija "Life by legs" autora Danila Peterneka, na kojoj će biti prikazano tridesetak fotografija koje su nastale kao rezultat umetnikovog istraživanja u protekle tri godine na raznim lokacijama, uglavnom u Beogradu, a glavni motiv fotografija su noge u raznim situacijama.
Izložba grafičkih rešenja književnih radova "Reč u prostoru" biće otvorena u okviru "Aprilskih susreta u Happy centru SKC-a, a u Maloj sali izložba "April exclude bodu introduce art" na kojoj će biti predstavljeni radovi Rona Ateja iz SAD i Kira O' Rajlija iz Velike Britanije.
U Velikoj sali SKC-a danas će biti izveden performans Davida P. Fransea i Tamare Vilijams iz SAD kojim se preispituju mogućnosti savremenog plesa uvek pomerajući granice.
