Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Arheolozi su otkrili ostatke kuće u u kojoj je, kako veruju, Vilijem Šekspir napisao najveći broj svojih čuvenih dela.
Stručnjaci su započeli radove na iskopavanju ostataka Nju Plejsa (New Place), Šekspirove kuće u njegovom rodnom mestu Stratfordu na Ejvonu, u centralnoj Engleskoj, koja je srušena pre 250 godina.
Premda je malo ostalo od nekadašnje kuće, tim arheologa iz Birmingema tvrdi da je pronašao septičku jamu ili mesto na kome je odlagano đubre.
Arheolozi su već izvadili deliće grnčarije i polomljene glinene lule iz muljevite rupe za koju kažu da krije mnoge tajne o Šekspirovom životu.
Iskopavanja se obavljaju na tri lokacije na imanju koje je Šekspir kupio 1597. godine kada se, ovenčan slavom, vratio iz Londona u zavičaj.
"Iz dokumenata znamo da je Šekspir živeo u Nju Plejsu, ali imamo malo informacija o položaju kuće i dvorištu", rekao je Kevin Kols, jedan od arheologa koji rade na lokaciji.
Arheolozi su ubeđeni da će iskopavanjem ostataka kuće i raznih predmeta "popuniti" neke od praznina u saznanjima o Šekspirovom životu.
"Čak i sićušan delić grnčarije može nam dati uzbudljiv uvid u Šekspirov život, kao na primer šta je voleo da jede i da pije", rekao je Kols.
Do oktobra, posetioci će moći da posmatraju arheologe tokom radova na iskopavanju ostataka bardove kuće, koja je strušena 1759, prenosi londonski "Telegraf".
Stručnjaci se nadaju da će ovaj projekat potvriti njihova teoriju da je većinu svojih dela Šekspir napisao u Stradfordu na Ejvonu, a ne u Londonu.
Oni veruju da je Šekspir putovao u London kad god je trebalo, ali da je ostatak vremena provodio u Stradfordu, gde je živeo i radio.
NOMUS otvara orkestar iz Salcburga Glas javnosti 08.04.2010 17:38
Tridesete Novosadske muzičke svečanosti, na kojima će nastupiti poznati sastavi iz deset zemalja, biće održane od 12. do 20. aprila u Sinagogi. Gradskoj kući i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, najavili su organizatori. U saopštenju se navodi da će 30. NOMUS biti otvoren koncertom orkestra Kamerata akademika Salcburg iz Austrije, u novosadskoj Sinagogi, na kome će biti izvedena dela Bartoka, Hartmana i Štrausa.
U okviru NOMUS-a, nastupiće i pijanista Eril Le Saž, klarinetista Paul Mejer i violista Liz Berto iz Francuske, koji će izvesti dela Mocarta, Šumana i Kurtaga, kao i portugalska fado pevačica Misija, koja će nastupiti u pratnji violiniste Luisa Pačeka i gitarista Đuilerma Banza, Džefreja Bartona i Danijela Pinta.
Na Novosadskim muzičkim svečanostima nastupiće ansambl "Filadelfija virtuozi" iz SAD, sa pijanistkinjom Gabrijelom Imreh, pod vođstvom dirigenta Danijela Spaldinga, koji će izvesti dela Baha, Đaninija, Vrebalova, Dvoržaka.
Na NOMUS-u će nastupiti i Beogradska filharmonija (na fotografiji), koja će uz trubača Sergeja Nakarjakova i pod vođstvom dirigenta Gudnija Emilsona izvesti dela Čajkovskog i Griga, kao i ansambl "Kamerata Akademika" koji će sa violinistom Žerardom Kose iz Francuske izvesti dela Baha, Britena, Hersanta.
Koncertom Beogradskog gudačkog orkestra "Dušan Skovran" i harfistkinje Eloiz Dotri, u Kolarčevoj zadužbini u subotu, 10. aprila biće otvoren međunarodni festival harfe. Deveti međunarodni festival harfe biće svečano otvoren u subotu, 10. aprila koncertom u Kolarčevoj zadužbini Beogradskog gudačkog orkestra "Dušan Skovran" i harfistkinje Eloiz Dotri, pod dirigentskom upravom Franka Fonkubera.
Kako su najavili organizatori festivala Udruženje harfista Srbije i Jugokoncert, na otvaranju ovogodišnjeg festivala harfe, koji će se odvijati na nekoliko lokacija u gradu do 14. aprila, biće izvedena dela Kloda Debisija, Bele Bartoka i delo kompozitora Dragana Latiničića "Tragom izgubljenog zvuka" za harfu i gudače, koje je porudžbina Jugokoncerta. Pored Kolarčeve zadužbine mesto susretanja vrhunskih izvođača i ljubitelja harfe biće i Atrijum Narodnog muzeja gde će 11. aprila nastupiti harfistkinja Soraida Avila Penja i violončelistkinje Ivana Pavlović i Kristina Tokodi. Trećeg festivalskog dana 12. aprila ovde će nastupiti harfisti Zilke Ajhorn i Anđela Madarova, flautiskinja Lidija Osavkova i violistkinja Valentin Gerov, a narednog dana Ana Brateljević uz pratnju flautiskinja Dijane Sretenović i Olge Kapor. Festival će 14. aprila u Skupštini Beograda zatvoriti studenti Fakulteta muzičke umetnosti koncertom posvećenom muzici Karlosa Salsede, povodom 125 godina od rođenja ovog kompozitora, tvorca brojnih mogućnosti sviranja na harfi.
U Dučićevom Trebinju, uoči Blagovesti, počeo je sa radom naučni skup na temu: „Pesničke vertikale Ljubomira Simovića”. Reč je o delu naučnog projekta: „Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka”, koji organizuju Institut za književnost i umetnost i Učiteljski fakultet iz Beograda, uz veliku pomoć opštine Trebinje. Posle pozdravne reči Dobroslava Ćuka, načelnika opštine Trebinje, Jovan Delić, rukovodilac projekta, rekao je da su „Dani Jovana Dučića” sami po sebi svečanost. U poeziji Ljubomira Simovića, istakao je Aleksandar Jovanović u uvodnom slovu, susrećemo više jezičkih slojeva i iskustva raznorodnih pesničkih oblika: drevni jezik našeg predanja i njegov današnji rad u kletvama, zagonetkama, rugalicama, zdravicama, himnični ton srednjovekovnih molitvi, savremenu urbanu leksiku. Širok jezički i motivski raspon Simovićevog pevanja uključuje mnogo toga: retorske momente, ali i krajnje sažimanje poetskog izraza, ironiju i grotesku, paganske i hrišćanske motive, pevanje o našim istorijskim stalnostima, među kojima je raskol jedan od najstalnijih, suočavanje sa neposrednim društvenim zbivanjima, pevanje o najvišim vrednostima naše kulture i našeg postojanja, ali i o svakodnevnim, naizgled, malim predmetima i pojavama. Pesme Ljubomira Simovića, naglašava Ranko Popović, doživljavamo kao čistu radost imenovanja i stalni dosluh sa životom, pulsirajućom rečju. Pri tom je svejedno da li se radi o mitološkim dubinama u koje pesnika vuče neki toponim neobičnog zvuka, a sasvim zatamnjenog značenja, ili o govoru šarolikog sveta beogradske periferije, govoru domaćice, seljaka, zanatlije, ribara. U Simovićevu pesmu može se ući kao što gladan i prozebao putnik zakorači u toplu sobu, opijen mirisima i obiljem hrane koja ga čeka za postavljenim stolom. Ali, katkad, iz tih pesama bije i ledena jeza sveta, htonskih nakaza, demonski preobražena stvarnost. Simovićevo pesničko delo, kaže Miodrag Maticki, svakako jeste svojevrsno ogledalo preplitanja i sučeljavanja dve osnovne linije srpske poezije u drugoj polovini 20. veka: one koja sledi klasicističke uzore – Dositeja, Steriju i preko njega Horacija, i one sa nacionalnim nabojem i rodoljubivim patosom koje se u većoj meri oslanja na Njegoša i epsku narodnu pesmu. Važnu ulogu u posleratnom pesničkom „prevratu” 50-ih godina 20. veka, smatra Đorđe Despić, nesumnjivo je odigrala i poezija Ljubomira Simovića. Već u prvim Simovićevim pesmama uočljiva je težnja da se pesma izgradi na liniji kontinuiteta one pesničke tradicije koja neguje jednu razgovorniju formu, za razliku od Pavlovićeve fragmentarnosti postupka, ili od Popinog eliptičnog, svedenog izraza.
Један од најчитанијих српских писаца, недавно преминули Момо Капор, који је иза себе оставио полицу књига и хиљаде цртежа и слика, рођен је на данашњи дан 1937. године у Сарајеву. Његова неутољива радозналост, а онда и риједак смисао да "овјековјечи ситнице", друго је име за јединствену капоровску ерудицију у којој су, осим меморије, упослена сва чула којима је вребао линију, лик, језик, причу, мирисе, укусе, атмосферу. Јер је он свијет кожом осјећао - рекао је за "Глас Српске" књижевник Рајко Петров Ного. Додао је да је Капор у раду био прави подвижник, а у болести јунак. У зрелости је, каже Ного, пронашао висораван са које се могао јасно одредити према прошлости, разумјети садашњост и горко се осмијехнути будућности. Момо Капор пише и прича као да за причу нема никаквих заслуга, као да се прича сама прича и пише, као да је неко други, невидљив, прича. - Капор је био човјек који није пропуштао да му земаљски дани улудо теку. Он је заиста знао да шчепа дан. И ноћ, и ноћ. И да пролазним ноћима и данима утисне свој непролазни курзив којим је исписана његова хроника епохе која се са радошћу чита, а након читања вам пред очима још дуго трепери пламичак нечег и милог и свијетлог, и сјетно неодређеног, што вас тјера да се и нехотице осмјехујете, а понекад и смрачите - подвукао је Ного. Свака велика култура, закључио је Ного, била би срећна да има тако лаког и прозрачног писца какав је био Момо Капор, кога многи сматрају и српским Чеховом.
Osnovno rešenje, po projektu arhitekte dr Milana Rakočevića za rekonstrukciju Narodnog muzeja iz Beograda, je vertikalni bunar kroz četiri nivoa, a to podstiče celu seriju arhitektonskih odluka sumnjivog rezultata. Takav koncept najviše liči na šoping centre. Ovo je glavna karakteristika nalaza Ekspertskog tima za analizu i procenu održivosti projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja, koji su projekat ocenili kao nefunkcionalan i preskup. U izveštaju, koji su “Novosti” dobile na uvid, navodi se da je projekat usmeren samo na zgradu na Trgu republike i ne komunicira sa neposrednim okruženjem i gradom.
Tim stručnjaka je zaključio da bifei, kafei i restorani, kao nadgradnja ponude muzeja, svojom površinom nadmašili su uobičajene standarde. Nedopustivo je, smatraju stručnjaci, da restoranska kuhinja nema rešeno ekonomsko snabdevanje, već za te potrebe koristi muzejski teretni lift, koji služi za prevoženje eksponata.
Najproblematičnije je, po oceni ekspertskog tima, odsustvo klasičnih depoa, odnosno prisustvo “otvorenih” depoa razbacanih po zgradi. Imajući u vidu da je investitor tražio približno 2.200 kvadrata za depoe, ekspertski tim smatra projektantsko rešenje problematičnim.
- Usitnjeni i parcijalni depoi, ukupne površine oko 650 kvadrata, interesantni kao koncept za posetioce i zaposlene, svakako nisu dovoljni, niti sigurni, niti primereni za sve ono što muzej ima i treba da skloni u takav prostor, a svakako nisu primereni ambiciji i potencijalu gostujućih izložbi i pozajmici zahtevnih eksponata - kategorični su članovi ekspertskog tima.
Po novom projektu, birokratija bi “pojela” značajan deo prostora, što je paradoksalno, jer muzej ne dobija tako potreban “novi izložbeni prostor, nego ambiciozno lociranu administraciju, koja tako okupira dragoceni resurs za najatraktivnije izložbene prostore i uveliko onemogućava prostor za širenje muzeja”.
Komisija smatra da je ispravna projektantska odluka da težište novog muzeja bude na današnjem atrijumu, ali nije potvrđena dobrim rešenjem. Jer, stvoren je komunikacioni “lavirint, koji dezorjentiše, umara i stvara nedoumicu kod posetilaca”. Kritika ekspertata upućena je i na bezbednost samog objekta, odnosno na “nedostatak protivpožarnih stepeništa, ukrštanje evakuacionih puteva između protivpožarnih zona, pomešane tokove kretanja zaposlenih i publike, kao i samih eksponata”. To bi, ocenjuju oni, u praksi otežalo zaštitu od krađa, neautorizovani pristup određenim zonama, kontrolu kretanja...
Na spomenicima kulture od velikog značaja, kao što je staro zdanje na Trgu republike, po mišljenju tima stručnjaka, ne treba vršiti radikalne konstruktivne zahvate, jer to bitno utiče na statičko ponašanje objekta u budućnosti, a i poskupljuje održavanje. Oni ukazuju na to da istražni radovi na konstrukciji postojećeg objekta nisu istraženi na svim potrebnim mestima. Otvaranje gradilišta zato može da proizvede neočekivana i velika iznenađenja, koja povećavaju i obim investicije. Članovima komisije nije jasno ni kako bi funkcionisala kombinacija stare konstrukcije od opeke i novoprojektovane od armiranog betona, pri dejstvu zemljotresa.
- Narodni muzej nema projekat rekonstrukcije, nego projekat autorske “dekoracije” praćen konzervatorskom obnovom fasade. Karakter objekta je zanemaren, celokupnim kvalitetom projekta, kakav bi morali da očekujemo od projekta rekonstrukcije jedne od najvažnijih kulturnih institucija države, pa nije dovoljan da zasluži realizaciju u ovom obliku i formatu - zaključuje tim eksperata u kome su arhitekte Vladimir Nikolić (Ahen), Vasa Perović (Ljubljana), Goran Vojvodić (Beograd), građevinski inženjer Dragan Buđevac (Beograd), mašinski inženjer Ranko Božović (Beograd), istoričari umetnosti (muzeolozi) Gerald Mat (Beč), Toma Šola (Zagreb) i akademik Branislav Mitrović, predsednik Upravnog odbora Narodnog muzeja.
Novobeogradski pisac Mihajlo Pantić (1957), biće gost novosadskog festivala proze - "Prosefest" - koji će biti održan od 21. do 24. aprila u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada. Publici će biti predstavljene njegove dve najnovije knjige eseja i priča - "Slankamen" u izdanju beogradske IK "Arhipelag", kao i knjige "Priče na putu" objavljene pre nekoliko dana u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, u ediciji "Anagram". Pantić koji, kada je beletristika u pitanju, piše isključivo priče, većinom je za temu imao upravo svoj novobeogradski prostor, ali ove dve knjige izvrsne putopisne proze to demantuju. Mada se i u njima mogu sresti njegove nezaobilazne, prepoznatljive teme, one se sada razvijaju na drukčiji način, sa njima se kreće u svet ili na pecanje ili u analizu sudbine književnosti danas...
* Knjiga "Slankamen" promovisana je pre nekoliko večeri u Beogradu. Kako vam je proteklo književo veče i koliko vam znači susret sa čitaocima?
- Te večeri igrali su Mančester i Bajern, i grad je, što zbog produženog praznika, što zbog utakamice, bio pust, tako da sam i zbog toga imao još jači utisak koji i inače imam kada je današnja književnost u pitanju. Ona se nekako odvija i razmenjuje u najužim krugovima posvećenika, oprosti mi Bože, kao da je reč o ranohrišćanskim okupljanjima izvan očiju sveta. Više znamo o izvrnutom zglobu Vejna Runija nego o najvećim pesnicima. Utoliko je piscu svaki čitalac važniji i značajniji. Bez njega ništa.
* Jedna od osnovnih ideja festivala "Prosefest" je da se književnost približi mladoj publici. Đaci nekoliko novosadskih gimnazija već danima se pripremaju kako bi bili moderatori razgovora sa piscima koji će biti gosti Festivala. Da li je za vas izazov, s obzirom da godinama predajete književnost studentima, da stanete pred još mlađe ljude koji još nisu napravili izbor?
- To me zaista zanima. Jer će mi ti mladi ljudi sugerisati odgovor na pitanje šta je književnost danas, i čemu uopšte ona, ukoliko nije predložak za film ili TV seriju. Oni će, a ne ja, taj odgovor formulisati u budućim godinama. Od njih zavisi kakva će književnost tada biti. Ne samo kakav će oblik imati, nego i šta će značiti i čemu će služiti.
* U knjizi "Slankamen" nalaze se eseji o novom liku srpske književnosti, o književnosti u tranziciji, o temeljnoj promeni statusa i uloge književnosti u modernom dobu... Kakva je srpska književna scena danas?
- Raznovrsna, protivrečna, lokalna, globalna, prosečna, neinventivna, lucidna, bogata, siromašna, zanimljiva, dosadna, decentrirana, haotična, apolitična, ideologizovana, podložna ćudima tržišta koje je u formiranju, i sve tako redom. Scena je onakva kakvi su pisci. A pisci su ljudi. Sa prtljagom svojim loših i svojih dobrih osobina. Dakle, zavisi kako se gleda. Nekad vam se čini da je sve užas i beda, nekada da stvari ipak nisu otišle dođavola. Ne izbegavam odgovor, zaista je tako. Svet se ubrzao, a književnost je spora umetnost. Zahteva vremena i koncentracije, ne podnosi površnost. Kako god, trudim se da na sve to gledam sa vedrije strane. Utisak popravlja činjenica da ima dobrih novih knjiga, a to nije malo. To je, ako ćemo pravo, jedino važno.
* U knjizi "Priče na putu" za moto ste uzeli Geteove stihove o tome da čovek treba da se stalno udaljuje da mu ne bi zastareo svet i da on ne bi zastario u svetu. Mogu li se Geteove reči u prenosnom smislu primeniti i na kulturu - koliko je dugogodišnja zatvorenost našeg društva doprinela da "svet zastari u nama i da mi zastarimo u svetu"?
- Ne zna čovek šta da radi. Da ode ili da ostane, da se udalji ili da se približi? Težina te dileme je stalna, i ne zavisi samo od okolnosti u kojima živimo, mada je te okolnosti pojačavaju ili je ublažuju. Piscu nikada nije dobro, on nikada nije sasvim kod kuće, pisanje računa sa odlaženjem. I sa povratkom, kao u legendi o razmetnom sinu. Kome je sve potaman, taj ne piše. Uglavnom, nema previše mogućnosti izbora. Jedna mogućnost je da se piše. Da se posmatra svet i da se misli o njemu. Izabrao sam tu mogućnost, i nalazim da ona ne predstavlja najgore rešenje, naprotiv. Život bi mi bez čitanja i pisanja bio daleko oskudniji, i uglavnom bi se sveo na praćenje Kupa šampiona, što je takođe nekakav izbor. Nekoga zanimaju ligamenti i pas-igra Nemanje Vidića, a nekoga šta kaže Gete. I to je tako. A za godine koje me pitate samo mogu da kažem da su bile nepodnošljive, u svakom pogledu, i cela nevolja je u tome što one sada izranjaju u knjigama koje se pišu, što negativno iskustvo koje su nam te godine donele traži da bude pročišćeno. Meni nije bliska književnost koja je previše obavezna političkoj stvarnosti, suštinski mi je važna samo ona koja je obavezna životu. Da, naravno, i politika je život, ali u prilično oskudnom i izobličenom vidu.
Protest u Ateljeu 212 zbog otpuštanja u ustanovama kulture po Zakonu o broju zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Zaposleni u beogradskom pozorištu Atelje 212 protestovali su protiv primene Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, kojim se predviđaju otpuštanja i u ustanovama u oblasti kulture. Zaposleni u Ateljeu kažu da se njihov rad ne može ni po jednom osnovu svrstati u kategoriju delatnosti lokalne uprave i administracije i traže izmenu zakona.
Otpuštanje viška zaposlenih u lokalnoj administraciji nije zaobišlo ni pozorišta. Tako beogradski Atelje 212, koji ima 96 stalno zaposlenih, mora da smanji taj broj za 10 odsto.
Zbog toga su u ovom pozorištu odlučili da se protestnim pismom obrate javnosti i najvažnijim gradskim i državnim institucijama i zatraže da se ustanove u oblasti kulture izuzmu iz ovog Zakona.
U pismu se između ostalog navodi da se primenom ovog zakona omalovažava i degradira njihova profesija i menja odnos prema kulturi.
Zaposleni u Ateljeu 212 posebno su kritikovali ministarstvo kulture i resornog ministra Nebojšu Bradića, Odbor za kulturu Skupštine Srbije i gradski sekretarijat za kulturu, što, kako kažu, nisu podneli nijedan amandman na ovaj zakon.
Glumica Tanja Bošković smatra da se radi o proizvoljnoj i netačnoj kategorizaciji njihove delatnosti.
Zaposleni u Ateljeu se nadaju da će njihov protest naići na pozitivne reakcije i podsećaju da ta institucija spada u red onih koje ostvaruju umetničke i druge programe od značaja za Beograd.
Dalje smanjivanje broja zaposlenih, kako kažu, moglo bi da ugrozi rad pozorišta.
Pijanista Andrej Gavrilov večeras sa Beogradskom filharmonijom
Pijanista Andrej Gavrilov večeras sa Beogradskom filharmonijom
Blic 09.04.2010 10:19
Posle kraće praznične pauze, orkestar Beogradske filharmonije nastavlja sezonu večeras koncertom u Kolarčevoj zadužbini s ruskim pijanistom Andrejom Gavrilovim, pod dirigentskom upravom Uroša Lajovica, prof. Akademije za dirigovanje u Beču, najavljeno je iz Filharmonije. Na programu koncerta je orkestarska fantazija "Sadko" Nikolaja Rimskog-Korsakova, "Prvi koncert za klavir i orkestar" Sergeja Prokofjeva, "Koncert za levu ruku" Morisa Ravela i "Prva simfonija" Jana Sibelijusa.
Nakon osvajanja prvog mesta na prestižnom takmičenju Čajkovski 1974.godine, Gavrilov (55) iste godine započinje uspešnu međunarodnu karijeru debijem na Salzburškom festivalu gde je zamenio slavnog ruskog pijanistu Svjatoslava Rihtera.Od tada nastupa širom sveta sa vodećim orkestrima.
Resitali u Barbikan centru i Rojal festival holu 1984.godine označili su trijumfalni povratak na koncertne podijume u Velikoj Britaniji na kojima nije bio prisutan iz političkih razloga. Zahvaljujući dozvoli Mihaila Gorbačova bio je prvi sovjetski umetnik koji nije morao da zatraži politički azil kako bi ostao na Zapadu.
Богата каријера Владимира Величковића синоћ је улепшана још једним детаљем - угледном уметнику који живи и ради у Паризу уручена је награда “Сава Шумановић” за ликовну уметност. У Влади АП Војводине, Величковићу је награду уручио др Бојан Гајић, извршни директор за сајамску делатност Новосадског сајма, институције која је уз Центар за визуелну културу “Златно око” и Галерију “Бел арт” покретач вредног признања под покровитељством Покрајинског секретеријата за културу. Лауреат награде која више од деценије промовише најистакнутије ауторе савремене српске уметности, истовремено потврђујући значај Саве Шумановића и његовог дела, на јучерашњој свечаности рекао је да ће је са посебним задовољством уврстити у биографију.
- Ова награда биће још један импулс у мом додатном завету и замаху, мотору и амбицији - каже Величковић. Жири 12. награде “Сава Шумановић” за ликовну уметност - ликовни критичар Сава Степанов, галериста Весна Латиновић, историчарка уметности Весна Буројевић - констатовао је да Владимир Величковић “на континуиран начин развија филозофију свог сликарства посвећеног теми човека и његове судбине у бурним временима друге половине протеклог и током прве деценије актуелног столећа”.
