Vuk Stefanović Karadžić

[Kalimerčica]

Vuk nije bio nepismen već nedovoljno obrazovan!
Neću nikoga da citiram, prepoznaće se sam.

1. Ovde se ne radi samo o jeziku. Reforma ima političku pozadinu kojoj je krajnji cilj bio uvođenje latinice u spBski jezik, podela velike Srbije, potčinjavanje, porobljavanje, zatiranje nacionalnog identiteta, negiranje kulturne civilizacijske uloge Srba i Srbije na Balkanu......temelj podele Srba na novokomponovane nacije (što je vreme koje je usledilo dokazalo), temelj svojatanja srpskog jezika (bošnjački, hrvatski, crnogorski...) Njegoš bi se u grobu okrenuo kada bi čuo da Srbi iz Crne Gore više nisu Srbi već Crnogorci iz Crne Gore i da ne govore više srBskim, već MATERNJIM jezikom.

2. Ako je naše pismo fonetski toliko "savršeno" zašto onda nemam dva "n". Jedno nazalno i jedno "zubno". Da li je isto N u reči BANKA i u reči NE ili NA ili Nina .....Zašto stranci kažu da je srBski jezik težak za učenje?

3. Zašto nam se ne slažu rodovi sa brojevima i obrnuto npr (pošalji 5 mejlova na 5 devojaka) kako pravilno reći? "dala majka dve jabuke na dva deteta" ima puno takvim primera. Toga u starosrBskom jeziku nije bilo.

ЊЕГОШЕВ ПУТ И СТРАНПУТИЦА ВУКА КАРАЏИЋА

Вуковом реформом" нису изгубљене језичке и културне везе само са богатом средњевековном културом. Губитак се протеже и на ново доба, где је упечатљив пример црногорског владике Петра Петровича Његоша, највећег српског песника XIX века, а можда и свих времена. Уз његове књиге данас обично иде додатак типа: "Критичко издање са коментаром". Коментар је неретко два пута обимнији од самог Његошевог дела. У издању "Српске књижевне задруге" из 1993. године, "Горски вијенац" има 412 страница, од којих 137 припадају Његошу, а остале коментарима."Радово" издање "Луче микрокозме" из 1990. године по 100 страница "деле" Његош и разна објашњења, итд.
Ево како почињу објашњења из тог издања "Луче":
"Многи читалац налази тешкоће при читању 'Луче микрокозма', и за то постоје, изгледа, три основна разлога. Први: речи из старинског, црквенословенског, старог српског и руског језика, чија значења модерни читалац тек слути, а може и да их погрешно разуме. Други разлог: данашњем читаоцу општа проблематика 'Луче' није довољно блиска; треба се разазнати у свим питањима која 'Луча' покреће, у већини митолошких алузија, у моралним и духовним основама на којима овај спев почива..."
Читалац ће се свакако сетити уобичајене школске лекције да је Његошев "Горски вијенац", објављен 1847. године, био једна од три књиге уз помоћ којих је "Вукова реформа" коначно однела победу (остале две су песме Бранка Радичевића и једна брошура Ђуре Даничића). То је и данас став српске науке о језику. Али та наука се не бави следећим логичним питањем: зашто је потоњим нараштајима Његош неразумљив, када је писао на Вуковом народном језику, овом истом којим сви говоримо?
Да одмах откријемо тајну: овде је реч о још једној превари вуковаца. Његош је своја дела, па и "Горски вијенац", објављивао на старом писму (грађанска ћирилица) и старом српском књижевном језику. Копитар је слао Вука црногорском владики да га придобије за своју ствар, али без успеха. Историја бележи да је Вук често посећивао Његоша у Бечу уочи и за време штампања "Горског вијенца" 1847. године. Нема сумње да га је при томе убеђивао да пређе на његов правопис, тим пре јер је Јерменска штампарија, једина ћирилична у Бечу, штампала и Вукове књиге. То је била штампарија Вукових пријатеља и помагача јерменских католика, а не православаца, што се обично прећуткује. Ти Јермени су прихватили унију и управо зато их је Копитар укључио у свој пројекат. По једном од њих, Деметру, Вук Караџић је дао име свом сину, али је и тај податак мање познат пошто су Деметра Караџића Срби прекрстили у Димитрија.
Његош је, дакле, одбио Вуков предлог одлучивши се за штампање "Горског вијенца ' старим српским правописом. За његова живота Вуковим правописом штампан је "Лажни цар Шћепан Мали", али на превару. Рукопис на старом правопису Његош је послао у Трст 1850. године издавачу Стојковићу, који је својевољно извршио измену. Четрнаест година касније Јован Хаџић је у 'Огледалу" тврдио како му је Његош тим поводом дао следећу изјаву:
"Нисам ја онако написао. Ја сам писао како сам знао и научио! Нити се упуштам у реформе, нити у томе себе за способна судију држим. Ја само то исповедам да ми што год се више удаљавамо од словенства то све већма пропадамо. Него ја сам послао мој рукопис Стојковићу у Трст да га печата, а он се удружи с Вуком па ми писање промени и окрену на своју систему. Па шта сам знао чинити кад је дело већ готово било. Само сам се срдио, јер свађати се јасно не подносим".


ПРОФЕСОР ГЕОРГИЈЕ ХРАНИСЛАВ ПРОТИВ КОПИТАРА

Разуме се да је Копитар своје обећање испунио; чак је учинио и оно што није смео овако јавно да каже, а наиме, уложио је више од две године напорног рада са за те послове недораслим Вуком Караџићем, да би се 1818. године појавио "Српски рјечник" који је овде најављивао. Онда је одмах све учинио на популаризацији те књиге и њеног "аутора". Слао је похвалне критике важнијим новинама и препоруке утицајним људима, између осталих и Јакобу Гриму молећи га да напише приказ за гетингенски књижевни лист..
Али тада се десило нешто веома важно, што је у српској историографији све до наших дана скрајнуто и потцењено. На један од Копитаревих приказа "Српског рјечника" реаговао је професор карловачке Богословије Георгије Хранислав (1775-1843). Неким чудом бечки лист је објавио његов чланак, иако се овај из разумљивих разлога није усудио да га потпише. Користећи свој привилеговани положај над једним православним подаником аустријског царства, који се приде дрзнуо да противречи њему, дворском чиновнику, Копитар ће професора Георгија подсмешљиво назвати "Анонимусом", мислећи заправо да је аутор чланка лично митрополит Стратимировић. Тако се у листу "Osterreichischer Beobachter" 1818. године развила полемика која показује да је Копитаревом вулгаризовању науке у служби аустријске политике са српске стране тако рећи одмах уследио озбиљан одговор.
Копитаревом накарадном (свеједно искреном или не) схватању науке, и низу неистина и полуистина којима се вешто служио, професор Георгије супротставио је тако озбиљну анализу каквој, о овој кључној теми о српском језику, лингвисти вуковци касније неће успети ни да се приближе. Зато су се најчешће одлучивали за научно и људски непоштено, али у пропагандном рату свакако ефикасно, прећуткивање приче о професору Георгију, која у отвари обухвата и расположење читаве српске интелигенције онога доба. Уосталом, творци "Вукове реформе", и касније њени заговорници и настављачи, и иначе су увек били склонији пропагандном надметању него поштеној научној расправи.
Аргументи професора Георгија изгледали су овако (обележавање пасуса је наше, да би читалац после лакше пратио Копитарев одговор):

1. Ко год поближе познаје српску историју и књижевност и у стању је да критички испита и међусобно упореди стил не само старијих, већ. и најновијих српских рукописа и књига, мораће, заједно са Добровским, признати да су Срби, пре него што су писали своје књиге правим српским, а то значи такозваним словенским, језиком, с највише права претендовали на то да је словенски језик био и остао њихова својина и да због тога ниједном од словенских народа
не може бити тако лако као српском да тачно пише словенским, језиком и да га има у књигама. Јер, служба Божја се код Срба и данас, као и у доба настајања њихове цркве, држи на словенском језику, и све црквене и школске књиге писане су тим језиком; младо српско свештенство и српска младеж школује се на тим књигама и на том језику уз помоћ већ постојећих словенских граматика Смотрицког, Вујановског, Мразовића итд, и уз помоћ бољих рукописа; младеж на том језику слуша реч божију и молитве у цркви и у кући из уста свога духовног пастира, Богу се моли заједно са својим старијима на том језику, а и српски клир,
његове конзисторије и изображени део народа српског обављају на том језику своје послове и објављују словенске књиге.

2. Иза тога само по себи излази да Срби умеју словенски да пишу и да не смеју престати то да чине баш сада када због чешћих и ширих додира са другим народима њихов обични говорни језик, који Добровски с правом назива corrupta Serbica (искварени српски), почиње јако да се квари. И зашто би се Срби одрицали сопствене својине, за којом тако жудно посежу
Руси и у аустријским земљама такозвани Русњаци, и који су са њима некад делили такође
Моравци, Илири и Далматинци римског закона при свечаном одржавању њихових црквених обреда чак и са светог олтара, уз искључење сваког простонародног дијалекта?

3. Пошто је, према Шлецеру, словенски језик, коме су узор била својства и лепоте грчког, међу свим новијим најраније дошао до највеће изграђености, непојмљиво је шта је господину К. требало да каже да би старословенски писати значило исто што и говорити као пре хиљаду година! Шлецер, незадовољан Колијусом и Додерлином, назвао га је, додуше, док још није био довољно обавештен, изумрлим књишким језиком, али га је солидни Добровски исправио наводећи да он још живи у говору не само Срба и других Илира, већ чак и у говору Руса и Русњака. Словенски језик држи корак са немачким. Његовом незнатном, иако приметном, променом основа му није уздрмана, карактер није измењен, траг му није затрт. Његова лепота и раскош су недирнути, одржале су се снага и упечатљивост, чиме надмаша оне који су никли из латинског и германског. Он је данас исто онако снажан, исто онако раскошан као и пре хиљаду година. Несумњиво је да се на њему може, како каже Шлецер, држати литургија високог стила и да обичан човек међу словенским народима разуме словенски исто онако као што доњонемачки сељак разуме високонемачки, на коме му се држи проповед, мада није у стању да говори њиме.

4. У литургијским књигама Срба нису ни штампа ни стил руски, као што погрешно тврди господин К. Штампа не: јер су руска слова (грађанска ћирилица) израђена и изрезана тек крајем седамнаестог века. Стил не: јер Библија и остале црквене књиге нису преведене на руски, већ на словенски језик. Да, можда, господин К. не мисли да у црквеним књигама русизама има зато што су оне у Русији штампане? То би било готово исто као кад би неко рекао: код Цицерона има много галицизама зато што је штампан у Француској!

5. Словенски писци у Срба могу се с некадашњим латинским или данашњим немачким класицима упоредити утолико што они, као и ови, нису писали простонародним језиком (lingua rustica), пошто овај у правом граматичком смислу и није никакав језик. А тврђење господина К. да искварени српски стоји према словенском у истом оном односу у коме италијански и француски стоје према латинском језику није тачно. Ми не можемо да верујемо да господин К. може, у супротности са историјом, сматрати да је латински језик, мада служи италијанском и француском за чишћење и обогаћивање, био прајезик Италијана и Француза. Италијани и Французи се не могу подичити тиме да имају сопствени чист, аутохтони језик, већ су усвојили туђа, од разних народа позајмљена наречја. Ако би се њима одузеле, тако рећи, хемијски стопљене речи разних народа, онда би били из темеља ишчупани и не би остало ни најмањег трага класичног језика некадашњих Римљана. Друкчије стоји ствар са данашњим српским плебејским језиком. То је само искварен словенски. Ако би се у њему преузете стране речи, којима је он натруњен, заменило словенским, ако би он одбацио оно што квари његов прави граматички систем, који надмаша чак и немачки и италијански и француски, имали бисмо пред собом чист српски или словенски језик, једно историјски неоспорно доказано право својине оног истог српског народа који, као и пре хиљаду година, постоји и данас с овим истим словенским језиком, који сада напада господин К.

6. Овај прајезик свих Словена и Анта, то јест Венда или Словена, Србин је пре свих других словенских народа уздигао до свог књижевног језика, чијим су се познавањем умели да користе руски и чешки филолози. Чак се и чувени Добровски, који је, насупрот Шлецеру, био спреман да тврди да то није извор свих осталих словенских дијалеката, ослањао на тај језик при изградњи богато разуђеног система чешког језика; али у свом нацрту једног општег етимологикона словенских језика, он је у првом реду морао да се држи облика овог словенског језика. Па како сад Србин да презре своју дичну колевку и да сад почне с уздизањем само свог данашњег сиромашног плебејског језика до језика књиге? Да ли је његов класицитет могућан? Да ли се икада њиме могло изражавати без помоћи словенског језика? Ко ће с њим да се креће напред у сфери људског знања?

ЗАШТО НИКО ДРУГИ НИЈЕ ПРИХВАТИО МЕТОД "САВРШЕНЕ АЗБУКЕ"


Као што то обично бива, у полемици, препирци или свађи, сваки човек макар за нијансу открије нешто више од свог карактера; за ону нијансу која и иначе постоји, али нам је тешко да је сазнамо посматрајући његов уобичајени, свакодневни лик. Тако и Копитарев жустри наступ против професора Георгија даје прилику да употпунимо представу о овом аустријском чиновнику.
Копитар нам овде открива границе свог интелекта и врсту људи којој припада. Иако интелектуално, и нарочито образовно веома моћан, о чему посебно сведоче његови први наведена текстови, он је ипак био далеко од људи које обично називамо великанима или генијима, а међу које се у Србији и Словенији још увек убраја. Такви би противника поразили снагом ума, и никако не би покушавали да га оборе презривим обраћањем са "ти", увредама и недостојним упадицама, као што су "о, човече!", "да ли ти брате не умеш читати или не разумеш немачки?", "ама човече, и стрпљењу има краја', "схваташ ли ти то, човече?", "треба да се стидиш, човече", итд.
Копитареве границе показује и нападно коришћење латинских израза, као и хвалисава тврња да би у случају потребе врхунски ауторитет за питања језика у Европи тога доба, Добровски, био на његовој страни. Копитар се свакако надао да до такве потребе неће доћи, али није имао среће, јер ће каснији догађаји и чешког лингвисту принудити да се непосредно изјасни о "Вуковој реформи", наравно на начин супротан Копитаревим жељама.
Копитар често сам себи противуречи. Једном ће жалити реформисани руски језик, да би га други пут назвао "тевтонском старудијом и петљавином". Тражи повлачење оштре црте између старог и новог језика, без икаквог њиховог мешања, да би се истовремено, чак и у истој реченици, несигурно заложио управо за једно такво мешање кроз "богаћење свога матерњег (новог) језика" помоћу "богатог мајдана" старог језика. И чак спада до лако прозирне лажи да "није рекао", односно није изједначио стари српски језик са латинским, иако то чини све време.
Копитарев одговор професору Георгију има ону црту ниског, кичастог, која попут какве лоше грађевине рачуна да ће наглашено ишараном фасадом моћи да прикрије суштинске недостатке.
Он увек покушава да заметне траг гомилањем непотребних детаља, да би се на крају послужио старим полемичким триком: прекидом полемике по конкретним тачкама баш уочи наиласка суштинских питања, уз, за ту врсту људи класичан, пун атрибута, изговор:
"Ми се ипак стидимо да и даље водимо тако неравноправну борбу с тако невештим и беспомоћним противником..."
Онда нам је Копитар понудио кључни доказ своје научне немоћи, позвавши супарника у полемици на јавни двобој. То је међу неупућенима морало да изазове одговарајући ефекат, али он је добро знао да њему, царском чиновнику, припадник једног подјармљеног народа неће смети јавно да се супротстави, бар не док му не догори до ноката, као тридесетак година раније. После овог театралног јуначења он не само што неће прекинути полемику, него ће у наставку написати двоструко више текста (који ми углавном нисмо пренели), упорно настојећи да одвуче пажњу читалаца којекаквим странпутицама.
Основна Копитарева "научна" теза је да је стари српски књижевии језик "мртав језик", попут латинског или старогрчког, и да га тако треба и третирати. Али, стари српски књижевни језик није био мртав, и то се исувише јасно видело. Као и језици других народа, па можда и нешто више због посебних околности, он се временом мењао. Међутим, како је то приметно професор Георгије, том променом "основа му није уздрмана, карактер није измењен, траг му није затрт". Тада, почетком XIX века, стари српски књижевни језик имао је две варијанте: црквену и грађанску. Тек минулим реформама, црквени језик је ограничен на црквену употребу, док је грађанској варијанти намењена улога чувара језичке старине, уз прилагођавање новом добу. Такозвани грађански језик постао је нови српски књижевни језик. Копитар је сигурно знао за ово раздвајање црквеног и световног језика у Срба, и не може бити случајно што то питање заобилази. Морао је тако да учини, јер је реформа српског језика за коју се залагао овим раздвајањем заправо већ била извршена, мада можда не и у потпуности довршена. Да је довршава, очито му није било на крај памети, јер би се у том случају настављао језички и културни континуитет. Његови циљеви били су на сасвим другој страни.
Он је настављао аустријску политику уништавања српске писмености и културе, па је морао да "превиђа" све дотадашње реформе српског језика и најзад само његово постојање. На српском књижевном језику штампане су све књиге, чак и ''Новине Сербске'', њиме су се служили професори и ђаци у школама и гимназијама, а устаници у првим државним установама васкрсле Србије. Речју, био је то и писани и говорни, дакле матерњи, језик образованијег дела српског народа. Али Копитар није имао куд: морао је или да пориче постојање српског књижевног језика, ма колико то било апсурдно, или да га омаловажава тврдњама о лошој мешавини ("макаронизму"). Почео је са оспоравањем постојања српског књижевног језика. У првој тачки каже да он није српски матерњи језик, самим тим што се мора "предавати и учити". Међутим, увек се предаје и учи на књижевном језику, а никада на "народном", пошто овај "у правом граматичком смислу и није никакав језик", као што је приметио професор Георгије.
И код српског, као и код свих других језика, постојала је разлика између књижевне, односно службене, и простонародне варијанте. Касније су масовни медији, нарочито радио и телевизија, смањивали ту разлику, али нису успели да је уклоне. Остало је да образованији грађани више говоре књижевним, а необразованији простонародним језиком. Та подела је и данас у енглеском, немачком или француском језику далеко израженија него у српском, управо због "Вукове реформе".
Копитар затим прелази на тврдњу да је српски књижевни језик једна вештачка мешавина "мртвог" и простонародног језика. Да је реч о "мешавини" то се условно може сматрати тачним, али ту није било ничег вештачког. Напротив, природно се развијајући сваки језик једне речи, изразе или правила, одбацује да би их заменио другима. Тако је у сваком тренутку сваки језик на неки начин мешавина старог и новог. Тај "стари" језик је у ствари књижевни, онај који остаје записан и зато мање склон променама, док је нови језик говорни, тзв. народни. Богатство и лепота и књижевног и "народног" језика зависе од образовања и талента појединаца који се њима служе. У Копитарево време око два облика сваког језика водиле су се велике полемике, из којих је као победник изашла струја која се залагала за тзв. средње решење. Она је сматрала да језик развијају и књижевници, у својим делима, и народ у свакодневном говору, због чега тек у споју, односно "мешавини" те две варијаите, "старе" и "нове", "мртве" и "живе", развој језика долази до пуног изражаја. На тој основи изграђени су сви европски језици тога доба, па и српски грађански језик. Једини изузетак начињен је "Вуковом реформом", превеликим истицањем простонародног говора за рачун "старог" књижевног језика.
"Мешање" старог и новог језика систематски се остварује језичким реформама. Тада се нови облици изражавања, нова правила, речи или слова, уздижу до нивоа службеног књижевног језика, допуњујући или замењујући старо. По теорији "средњег решења" реформе не смеју бити спровођене драстично да се не би направила велика разлика између старог и новог језика. Уместо тога мора да се обезбеди језички континуитет. Ако њега нема, већ за неколико деценија стари језик једног народа за тај исти народ постаје страни језик. После низа реформи, током много векова, па и миленијума, стари језик ће новим генерацијама свакако постати неразумљив, као што се то десило код Грка. Али, када се стари језик и правопис тако брзо учине неразумљивим, као у српском случају, онда то по један народ производи низ негативних последица.
Проводећи свој ненаучни приступ реформи српског језика. Копитар је рачунао управо на те последице, једнако као и његови претходници на бечком двору.
Наивно је веровање да су они из "добрих намера" Србима израдили "најсавршенију азбуку". Такво веровање подразумева да се Беч из најплеменитијих побуда снажно заложио за српско добро, што је по себи апсурдно, јер се тако нешто никада није десило. Напротив, да је азбука принципа "једно слово - један глас" тако добра Беч би пре свега настојао да је наметне немачком језику. Као и сваку напредну иновацију, онда би је брзо прихватио читав свет. Овако се, међутим, десило да је имају само Срби и племе Чибул са Тибета.

Odgovor je postao zbog citata predugačak, pa ću nastaviti kasnije ukoliko nekoga bude zanimalo.

 

[CRAZYandLAZY]

Pitanje: kako će narod biti pismen kad ne razumije svoje učitelje? A običan narod u Vukovo vrijeme nije razumio jezik obrazovanih.

Kakva ti je ovo budalaština, moram tako da se izrazim, izvini, pa šta će mu onda učitelji, čoveče ako ne treba da nauče nešto više od onoga što nose iz kuće kad krenu u školu....

A, malo se zamisli nad ovom svojom tvrdnjom - da narod nakaradno govori svoj jezik. Zar, stvarnio nisi svjestan šta si rekao?

Vrlo sam svestan, šta sam izrekao,danas svi govore "književno" još su i završili škole...Šta će ti veći primer od nekih natpisa na izlozima trgoviskih radnji... Kad si ti brate Jurivaka bio u raznim krajevima Srbije, npr u Vranju, pa ti tamo ništa ne bi razumeo...Vučje, Lebane, Vlasotince, Pirot, Dimitrovgrad (Caribrod)... Bio bi šokiran...

Pa da je bio i 1% pismenog puka (a bilo je sigurno više), bar je taj mogao čitati i razumjeti ono što čita.
Ovo ti je totalni promašaj. Loši primjeri, nisu primjeri!

Ovo Ti je najače, o kojoj ti pismenosti govoriš, pa pojedini i dan danas ne umeju da napišu ćirilično LJ (Љ) "trbušić" mu dodaju na drugu stranu, pisano Ђ и ђ nastaje drama kad među školovanima zatražiš da napišu ta dva slova ali pisano ne štampano....U to toba "pismen" puk, mora da se debelo šališ ili si preveliki idealista...

A ovo ti je opet obrazac površnog gledanja i želje da se vidi ono što se želi vidjeti a ne ono što stvarno jeste. Prvo, Vuk nije stvarao jezik nego je samo normirao i postavio pravila za jezik kojim je narod već govorio. Drugo, Irelevantno je priznavanje Vuka od strane, kako kažeš, nepismenog Miloša Obrenovića. Ali što si tu stavio tačku? Odgovara ti pa zbog toga, zar ne? Šta je sa Brankom, Njegošem, Geteom... nećeš, valjda, reći... ne smijem ni pomisliti.

Evo ubacih naknadno o ovome je i Dubravčica pisala....Kakve veze ima Gete, njemu se dopala, naglašavam SRPSKA NARODNA poezija a ne Vuk... Što se Obrenovića tiče, ne kažem ja, nego je to ČINJENICA da je bio NEPISMEN, čak se tvrdi da je onu "čiviju" na pečatu sa gornje strane ručice, izmislio on da ne bi okrenuo naopačke mur kad udara na dokument...
Gde spomenu Njegoša pa on je pripadnik po novom nekog crnogorskog tj maternjeg jezika...A baš da nije imao nekritički stav prema Vuku ne bih rekao...

A, to tebe žulja?
Ako je Austrougrskoj u to vrijeme išta više odgovaralo, kada je u pitanju Srbija i njen narod, odgovaralo joj je da taj narod bude što zaostaliji, zatucaniji i nepismeniji.

Ništa me ne žulja....
Odgovor je na boldirano, ne, ne i ne, logično je da je Austrougarskoj odgovaralo da narod izgubi vezu sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom i srbima koji su bili obrazovani, pa joj je i godilo da ih proglasi OTUĐENIM od naroda... Sreća je da su sveštenici uvek bili deo naroda pa im to nije pošlo za rukom...

Valjda zato postoje prevodi.

E vidiš meni je jako žao da prvi pisani dokument srpskog naroda čitam kao prevod 100% i da svu pisanu relevantnu građu sačuvanu o istoriji srba čitam kao prevod... Za to optužujem one koji nisu vodili računa da će svojim reformama uskratiti pravo budućim pokolenjima da razumeju više odf 50% teksta... Tebi je super da čitaš nečiji prevod starosrpskog jezika OK, tvoje pravo...

Daj argumenat. Koje to pismo ima bolju fonetiku od Vukove ćirilice? Nije dovoljno reći da je to laž. Misliš da ću ti povjerovati na riječ?

Da ne bi ovde raspredao bez potrebe uputiću te na tvoj post u temi gramatika gde pitaš da li je ispravan ovakav ili onakav izgovor, pa još kukaš što ne možeš tastaturom to da dočaraš adekvatno...E vidiš brate Jurivaka, Jedno je azbuka a drugo je fonetika, da u našoj pisanoj reči imamo simbole koji nedvosmisleno govore kako nešto treba pročitati i izgovoriti ti ne bi postavljao takva i slična pitanja....Što se fonetike tiče imamo ovde Marinellija i Dubravčicu pa će ti to bolje dočarati, jer ovde nije rat da li je Vuk dobar ili loš nego da je brate moj previše glorifikovan za moj pojam....NAša (Vukova) azbuka je daleko od savršene ali mnogo daleko...Svi jezici vekovima imaju dodatne oznake na slovima da bi razlikovali kako treba da pročitaju reč uzeću svega četiri "velika" jezika francuski, španski, nemački i ruski i dodaću engleski gde poredak slova u reči "diktira" pravilan izgovor...Vuk je za taj deo bio TOTALNO NEPSIMEN i zato i jeste nadrinaučnik....

Pa, ti onda imaš neki problem. Ne znam, razmisli čemu ćeš vjerovati.

Šta sam ja učio u osnovnoj četvrtina ne važi ni u istoriji ni u geografiji pa ni u pravopisu...Pitanje ti je bez veze...
Npr za jednu kalendarsku godinu zastarevaju stvari koje se uče na elektronici i u informatici....Kad završiš zvanično školu krećeš od početka, tako je to sa obrazovanjem, šta ćeš...

Šta ja da radim ako ti ne znaš šta je Vuk radio? Zbog toga što ne znaš, kažeš da je neistina ono što sam rekao o slovima h i f. E, pa izvini, ali to je, u najmanju ruku, nepristojno.

Jurivaka da li stvarno veruješ u ovo što si napisao, da Srbi nisu u svom jeziku imali slovo H i F ili pravdaš vuka što ih je u "prvom" naletu izostavio...Česi ne kažu, izvinjavam se, govno nego hovno, ne kažu gora nego hora, ali to ne znači da u svom jeziku nemaju slovo g...Ne zapinji aman bez potrebe da braniš neodbranjivo...

Ps. Negdje reče da niko Vuka ne naziva nepismenim. Pogledaj citat iz Samardžićevog djela, koji mi je podastrla Kalimerko.

Ja ga nisam nazvao nepismenim, ali nisam ni glorifikovao njegov rad samo sam izneo svoje mišljenje o liku i delu Vuka Karađića Stefanovića izgrađenog na osnovu svih mojih saznanja i pročitanih informacija na tu temu

I poslednje da li si se ikada zapitao zašto jedan srbin piše o delu drugog negativno ? Razlog nije isti kao u slučaju Tita... Samardžić, mada napominjem da nisam čitao pomenutu knjigu, ne pljuje ovde Tita i partizane nego lik i delo Vuka, srbina, koga on vidi kao štetočinu i domaćeg izdajnika, da se izrazim modernom terminologijom...Verovatno preteruje u zaključcima ali nek je 10% istine to što je napisao neke stvari vezane za rad i delo Vuka izgledaće drugačije nego što su nas učili...

I da brate Jurivaka što me ostavi bez komentara vezanog za ove nove jezike: crnogorski, bošnjački itd...

I još mi mnogo sumnjiv taj Kopitar slovenac koji je "izginuo" od posla na reformi srpskog jezika a "savršeni" slovenački nije tako...

A prevod Biblije, nemoj da se zavaravamo kakav Vuk jedini pravi je Đura Daničić, pa valjda se iz "aviona" vidi da Vuk nije imao potrebna neophodna znanja za takav poduhvat, heberejski, starogrčki, latinski....To je stvarno neobično da se njemu pripisuje nešto što je uradio Đura Daničić...

 

[Kalimerčica]

Veliku pomoc je Vuku u radu pruzio i Djura Danici, prilog u tome ide i prevod Starog i Novog zaveta koji su oni uradili, i koji se danas cita u njihovom prevodu.

Ja čitam stari zavet u prevodu Đ. Daničića a novi u prevodu SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRBSKE PRAVOSLAVNE CRKVE.
ЗАШТО САМ КОПИТАР НИЈЕ ГОВОРИО "НАРОДНИМ ЈЕЗИКОМ"?


Пре Копитара и Вука у Срба је несумњиво постојала научна мисао, као и јасна нит културног развоја. Центри писмености премештали су се од Хиландара, Косова и Македоније, преко моравских и раваначких манастира до Сент-Андреје, као крајње северне тачке, током читавих шест векова. За то време, на тим местима, стваран је и створен српски књижевни језик. Копитар је наступио са тезом да га треба одбацити, прогласити мртвим. Суштинске примедбе професора Георгија он је прескочио, а то ће касније чинити и његови наследници.
"Пошто је садашњи српски (простонародни) језик сиромашан и неподобан за изражавање виших научних идеја, а њиме би ипак, по господину К, требало писати, како да се нађе лека његовим слабостима? Одакле га обогатити? Из словенског? Према господину К, не, пошто би свако тако богаћење представљало презрени старословенски баласт", писао је професор Георгије.
"Ми тврдимо да за искварени (простонародни) српски језик тај виши језик не може бити ниједан други него словенски, то јест прави српски", закључио је.
Али није било тако. Победом "Вукове реформе" језик који професор Георгије назива "правим српским" је уништен. Настала празнина "у изражавању виших научних идеја" попуњавана је измишљањем нових речи, убацивањем туђица, или уопште није попуњена. Недостатак речи и израза зато се у српском језику осећа до данашњих дана. Највише се примећује приликом превода са развијенијих језика, као и у заостатку наука којима је управо језик основно средство, где је најтипичнији пример филозофије. Српска филозофија далеко је испод филозофија богатијих језика, чак толико да се ни такав термин није усталио. ''Вукова реформа" одузела је будућим српским филозофима "алат , средство за рад, одбацујући вековима стваране, најпрефињеније речи и изразе. Мање је трпела српска теолошка мисао, пошто теолози у суштини никада нису признали победу "Вукове реформе".
"Вуков српско-немачко-латински речник... према најави, одаје намеру да већ уздигнутој књижевности Срба наметне још простачкија наречја, уз потпуно искључивање словенизма, из области Јадра у Турској ''. И ову, добро запажену карактеристику "Вукове рефроме" од стране професора Георгија, вуковци су касније бацили у други план. Замену "уздигнутог" књижевног језика "простачким" пребацили су на терен другог питања - питања нужности претварања наречја једног краја у стандардни књижевни језик. Јер, у сваком језику има више наречја, односно дијалеката, док само једно може и мора да се стандардизује. ('Вуковом реформом" ни то није учињено, него је остављено више дијалеката да опасно деле српски народ.)
У првој половини XIX века, када се обнављала српска држава, требало је поред осталог ставити тачку и на питање језичке стандардизације. Ту се свакако постављао и проблем избора наречја српског језика, коме је Копитар поклањао посебну пажњу. Он је добро запазио да се простонародни говори православних и покатоличених Срба маље разликују од њихових књижевних језика. Пошто је српски књижевни језик био везан за цркву, то су се покатоличени Срби, по природи ствари, одаљавали од њега. Одрицањем од своје вере они су се одрицали и од свог језичког наслеђа. Зато су на основама једног од дијалеката српског простонародног говора почели да стварају нови српски кљижевни језик. То је језик средњевековне дубровачке књижевности, као и многих приморских писаца. Они су већ коришћени као мост за даљи продор католичанства према Србима, па је и Копитар сада желео нешто слично. Видели смо, он је књижевни језик православних Срба сматрао "преградом" за продор католичанства. Рушењем те "преграде" и подизањем простонародног говора на ниво кљижевног језика смањује се разлика и у књижевним језицима код православних и католичких Срба (да подсетимо, њихово претварање у Хрвате "штокавце" тада је још било далеко). Али који дијалект српског простонародног говора треба претворити у нови књижевни језик православних Срба да би та разлика била најмања? Одговор је логичан: онај који је најближи дијалекту покатоличних Срба.
По Копитара повољна околност лежала је у чињиници да су једним од српских дијалеката говорили и православни и покатоличени Срби. Био је то ијекавски источнохерцеговачки дијалекат, дакле са саме границе православља и католичанства. (Овај дијалект је касније назван "источнохерцеговачким" пошто у Западној Херцеговини живе покатоличени Срби, који су у другој половини XIX века постали Хрвати; у ствари то је херцеговачки дијалект.) Тај дијалект су преци Вука Караџића донели у Јадар и у то време га још чували, што је све Копитару ишло наруку (о томе ћемо касније).
Митрополит Стратимировић је још пре Копитаревог наступа прозрео опасност, пишући Доситеју Обрадовићу да треба изабрати оно наречје које се највише "приближава славенскому". Професор Георгије јасно види где Копитар циља, тврдњом да је "језик главни знак распознавања за сваки народ", односно да "наопаке српске граматике и речници упропашћују словенски језик на штету цркве". Сви поборници и настављачи "Вукове реформе" ће, међутим, избегавати помињање ових њених последица, које су Србе тако скупо коштале.
Копитар је прећутао и следећу примедбу професора Георгија:
"Једном немачком научнику тешко да би могло да падне на ум да изда граматику и речник на исквареном наречју провинције у којој живи, с намером да из немачке цркве и школе, и из говора образованих Немаца прогна чист немачки језик. Ни господин К. не би смео да их због њихове упорности назове надринаучницима, јер ни он сам не пише народним дијалектом".
На питање: зашто неко ко се служи књижевним језиком тражи од другога да се кане тог, очигледно бољег језика, да би прешао на лошији, простонародни, није могуће дати прави одговор. Уместо одговора Копитар се латио још једне преваре, тврдећи да је српски књижевни језик заправо један словенски дијалект из IX века, вероватно бугарски, а можда и словеначки, којим су Ћирило и Методије написали прве књиге за Словене. Такође, тврдио је Копитар, они су према гласовним особинама тог дијалекта створили и прву словенску азбуку, и сада, почетком XIX века, после скоро 1.000 година, Срби у непромењеном облику користе ту азбуку и тај дијалект!
То је, наравно, ноторна историјска неистина. Корени српске писмености сежу до Ћирила и Методија, да би се ова јасно уобличила три века касније, у времену Светог Саве. При томе је од другостепеног значаја питање да ли је први словенски књижевни језик био српски или не. Јер, у оба случаја, кроз наредних десет векова после Ћирила и Методија, српски језик се развијао и обогаћивао док су се азбука и правопис упрошћавали и осавремењавали. Између осталог, у азбуци се појавило типично српско слово "ћ". Копитарева размишљања да укине слово "ћ" сведоче да је он знао за посебност и развој српског језика, мада и иначе није могуће поверовати у супротно, а наиме, како неко искрено тврди да се један језик није мењао 1.000 година. Тако исто се не може рећи да је Копитар из незнања мешао црквени језик, који се користио само у црквеним обредима, са књижевним, грађанским језиком. А посебно не може бити тачно да је случајно избегавао ма и најмањи помен Светог Саве.
У делу и култу Светог Саве Копитар је имао великог противника. Његов основни задатак се у ствари и сводио на упиштење тог дела и култа, јер, знао је: Срби без свог највећег светитеља други су народ. И лукави Копитар се одлучио за најбољу могућу тактику, коју ће пренети и на Вука Караџића: не помињати Светога Саву. Начинити његов језик Србима страним, одсећи их од његовог дела, заправо од сопствених корена, али мудром стратегијом, заобилазно, а никако директним нападом, знајући добро да код Срба мученици постају јунаци. Зато се формално окомио на за Србе мање значајне Ћирила и Методија, али и то веома вешто. Целокупан његов јавни наступ недвосмислено је позивао на уништавање дела солунских просветитеља, али тако да се о њему никада не каже ружна реч. Напротив, док је уништавао то дело он га је хвалио, иако азбука Ћирила и Методија, глагољица, ни издалека није била тако савршена као што је говорио. Зато су Копитареве похвале Ћирилу и Методију лажне и неискрене, онакве какве једино и могу да буду похвале једног "ревносног католика" упућене православним мисионарима.
Слично је и са Копитаревим похвалама Синода руске цркве и руског цара. Ко нема другог извора информација сем Копитаревог чланка, морао би да закључи како се и у руском језику спроводи реформа какву он тражи за српски. А заправо, код Руса су задржана стара слова "јат", "ју", "ја" и друга, као и дебело и танко "јер". Век касније Лењинови бољшевици ће покушати да уклоне "јат" и "дебело јер", што им делимично полази за руком: иако су га руски писци у емиграцији још дуго користили, "јат" ће временом потпуно нестати из руске азбуке, док ће "дебело јер", односно ''тврди знак'', надживети комунистичко насиље. Овакав бољшевички однос према руском писму посредно говори и о Копитарсвом односу према реформи српског језика и правописа.

КО ЈЕ АУТОР "СРПСКОГ РЈЕЧНИКА" ИЗ 1818?


Али Копитару је у свакодневном личном раду са Вуком Караџићем сигурно било далеко напорније него у оваквом издавању наређења. Када се 1814. године Вук вратио у Беч, било му је јасно да ће морати да уложи много више од наговарања и дељења савета, пошто је граматика коју је овај издао без његовог директног надзора исувише лоша да би на њу, као и на њеног аутора, могло да се рачуна. Другачије није могло бити, јер се вероватно у читавој историји светске писмености није десило да неко тако слабо образован пише граматику. Сам Вук је овако о томе говорио биографу Срезњевском:
"У то време, чувши од Копитара о граматици и не знајући како се пише граматика, почнем предлагати Фрушићу и Давидовићу да пишемо граматику заједно, да они мени помажу својом вештином, а ја њима својим знањем српског језика".
Било је то свега неколико месеци после Вуковог доласка у Беч, Фрушић и Давидовић су одбили његов предлог, као и раније директан Копитарев. Онда следе просто невероватне Вукове речи: "Осећајући све више потребу српске граматике за самог себе, решим се да је сам напишем". Дакле, неко ко је тек чуо за граматику, и о њој не само што није имао појма, него је није познавао ни за сопствене потребе, уместо да седне и учи решио је да је напише!
Такав апсурд, са катастрофалним последицама по српску писменост, свакако се не би десио без злоупотребе Вукове простодушности и искомплексираности од стране Копитара. Вук је и о томе, на свој начин, посведочио у једном посебном чланку (који смо већ наводили):
"Што се тиче првога узрока и почетка мога сакупљања нашијех народних песама, ријечи и правила у језику, то је једино заслуга г. Копитара; зато сам и казао у предговору к другом издању пјесама на страни LХХII: 'Почетак скупљања ових народних пјесама (као и осталих свију мојих књижевних послова) био је у Бечу 1815. године изненада'". О томе је Вук казивао и Срезњевском:
"Главни узрок што сам књижевник увек ће остати Копитар: у том погледу дугујем њему, ако не за све, а оно за много, врло много. Треба тога истински племенитога човека упознати као што сам га ја упознао да би се према њему имало оно поштовање које он заслужује - и као научник и као човек".
Лош резултат није спречила ни чињеница да је Вуково "писање" граматике у ствари било преписивање:
"Узевши у руке Мразовићеву 'Словенску граматику', почнем преписивати из ње промену именица и глагола дотерујући према српском. Тај жалосни покушај српске граматике, које се данас морам стидети, био је штампан 1814. године. Копитар није крио од мене недостатке те књижице, али му је мило било што је штампана већ и зато што се уздао у моје частољубље, у то да ја нећу хтети остати само на таквом почетку, па ме је наговарао да и даље радим и саветовао ме да се припремам за граматички посао другим помоћним радовима. По његовом савету одлазио сам у Срем и Карловце и наставио скупљање народних песама, па сам по повратку у Беч издао другу књигу 'Песнарице', посветивши је Копитару".
Вук ипак није успео да се "помоћним радовима" припреми за "граматички посао". То је и разумљиво, јер није могуће да се за тако кратко време попуни огромна празнина у образовању, чак и у случају интензивног рада, што код Вука није могао бити случај због брзине коју му је Копитар наметао. Он није желео да чека да се Вук оспособи, а и бојао се да му нека нова неозбиљна "књига" не поквари планове. Зато је решио да убудуће сам ради, а да Вука користи само за просте послове. Доказ томе је Вуково казивање о настанку "Српског рјечника":
"Почео сам посао заједно са Копитарем (крајем 1816. године - прим М. С). Он је долазио к мени сваки дан предвече, не обзирући се ни на кишу, ни на блато, па смо седели на послу до мрака. Ја сам узимао хартијице једну за другом, на сам му објашњавао значење сваке речи, објашњавао док не бих видео да је Копитар потпуно разумео, а он је преводио речи на немачки и латински, загледајући у сумњивим случајевима у Аделунгов, Шилеров и друге речнике. Понекад, кад би му се учинило потребним, терао ме да напишем пример који би могао олакшати разумевање смисла речи или читав опис предмета, обичаја и слично. Наш посао је даномице одмицао, и речник је на тај начин био готов за штампу и штампан 1818. године. То време свакодневних разговора с Копитаром остаће за мене насвагда незаборавно..."
Ове Вукове речи су доказ о Копитаревом ауторству "Српског рјечника", најзначајније књиге "Вукове реформе". Копитару ту свакако припада више од половине ауторских права. Две трећине су неспорно његове, јер је то заправо српско-немачко-латински речник, а сви преводи на латински и немачки су Копитареви. Такође, у склопу "Рјечника" штампана је и нова српска граматика како би се прикрила претходна, Вукова. Ауторство те нове граматике припада Копитару, чему је између осталог доказ велика разлика од оне коју је Вук објавио у његовом одсуству.
Копитар је, разуме се, морао да крије своје ауторство "Српског рјечника". Ако би се сазнало да је он ту непосредно спроводио аустријске циљеве према Србима, читав пројекат би могао бити доведен у питање. У приватним писмима Вуку он, међутим, користи израз "наш речник". Вуку, с друге стране, није сметало кићење туђим перјем, Премошћавање овог прелаза олакшали су Копитарев вешт прилаз и Вукова сујета. Он је временем постајао убеђен да је богомдани књижевник, да би се касније уживео и у улогу из снова - улогу "оца српске писмености". Док је 1814. у предговору граматике бојажљиво писао како је "уверен да у његовом народу има доста људи који би за овакав посао били много способнији од њега, но да они, по несрећи, слабо маре за то", касније, 1842. године, израз "слабо маре за то" замениће "нијесу били за то". Наравно да ниједним од њих Вук није дао праву слику прилика: учени Срби нити су запостављали свој језик, нити су били неспособни да о њему брину, а посебно не може бити тачно да су били мање брижни и способни од некога ко није завршио ни основну школу. Овај пример само показује како се Вук губио у облацима вештачке славе. У почетку је признавао да има способнијих људи од њега, да би се касније, говорећи о истом времену и истим догађајима, прогласио најспособнијим. То је видљиво и из његовог односа према другима, посебно Лукијану Мушицком. Његову улогу је најпре сматрао великом, да би се много година касније предомислио, и о подршци коју му је Мушицки пружио 1815. и 1816. године написао један омаловажавајући чланак.
Истина је да Вук у старијим годинама није био тако слабо образован као у време издавања најважнијих књига, али ипак никада није постао оно што се тада називало "учењаком" или "изображеником", а камоли човек достојан епитета "геније" или "отац српске писмсности". Његови каснији историјски текстови нису ништа друго до казивања једног простог човека (такав утисак одаје и његов лик са фотографија). Књижевно су мале вредности, а историјски још мање, пошто Вук није могао да се уздигне до улоге непристрасног сведока. Он је увек лепо писао о онима који су били добри према њему, док је о онима што су му се замерили остављао лош утисак.
Слично се десило и са Српском православном црквом.
Вук ју је сматрао исходиштем мрачњаштва и назадњаштва. Једном су му кључни аргумент против Мушицког биле речи: "Он је калуђер", и те речи најјасније говоре о његовом схватању наше цркве.
Због ограничених Вукових видика српска историја трпи до наших дана. Он сам није био кадар да разуме и пренесе судбоносна дешавања којима је присуствовао, док су записи оних који су то могли скрајнути зато што су били противници "Вукове реформе", што су говорили и писали на језику који је Вук уништио, или, што је најчешће, из оба ова разлога. Заправо, као што су Вуком Караџићем потиснути далеко бољи књижевници и стручњаци за језичка иитања, а Српска православна црква ољагана, тако исто је страдао и део српске историје.
СРПСКИ ПИСЦИ И ИСТОРИЧАРИ О ВУКУ И КОПИТАРУ


Односи Вука и Копитара у нашој историографији третирају се веома једнострано, по истом шаблону. Чак и један од најбољих историчара, Владимир Ћоровић, извлачи крајње наиван закључак да је Вук после слома Првог српског устанка 1813. године у Бечу "срећним случајем ступио у ближе везе са чувеним славистом. Словенцем Јернејом Копитаром", због чега је "брзо нашао свој пут и своју мисију у нашој књижевности".
Још су наивнији закључци Александра Белића:
"Само је искрена љубав према науци и култури словенској, само је крајња оданост истини и напретку могла учинити да Копитар тако потпуно незаинтересовано у исто време унесе целог себе, сав свој таленат, своје велико знање и свој ауторитет пред научном Европом свога времена у Вукову реформу".
Меша Селимовић, пак, слути да ту нешто није у реду, и пише доста опрезније:
"Тај чудесно разборити Копитар, који је, из својих разлога, преокренуо историју српске културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку..."
На другом месту он, такође опрезно, критикује наведени Белићев хвалоспев Копитару. За прелазак на мало оштрији став за сваки случај стаје иза ауторитета Љубомира Стојановића. То му, међутим, не треба замерити, јер је 1966. године, када је писао књигу "За и против Вука", од "имена и дела" Вука Караџића био отворен недодирљив култ. У ствари Селимовић је после много времена први, релативно реално, проговорио о овом табуу. Ево како је он то објашњавао:
"Али од ове (Белићеве) лепе речи, која звучи као похвала људске племенитости, сигурно је тачнија тврдња Љубе Стојановића да је Копитарева намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике. (У истом циљу дворска канцеларија је још од времена Марије Терезије форсирала увођење простонародног језика.)"
Али на самом почетку књиге њега или раздире сумња, или се колеба пре упловљавања у море исписаних страница. Ту понавља класично место српске историје о Вуковој "срећи" при "сналажењу" у Бечу, и добром 'чика-Копитару":
"На основу чега је уследио тај неочекивани (Копитарев) позив и то поверење као у причи?", пита се он. "Вук нема никаквог искуства у том послу, и једва да ишта зна осим српског језика. Е, управо због језика..."
Због језика, свакако, али шта је Копитар хтео са српским језиком? Шта је, прецизније, хтела аустријска држава, јер је Јернеј Копитар био њен чиновник плаћен да уредно и дисциплиновано обавља поверене задатке?
Делује апсурдно, али нико не поставља питање Копитареве везе са аустријском државом, иако је свима јасно да је он био део ње. Највише што можемо наћи је признање постојања Копитаревог утицаја на Вука, па и политичког, али само из приватних разлога, а никако службених. Произилази да је Копитар тако напорно радио са Вуком само из хобија.
Меша Селимовић анализом убедљиво доказује да би Вук "без Копитара мало шта постигао". Између осталог, наводи да "употреба прилично компликоване стручне терминологије за коју Вук никад није показивао нарочито разумевање сведочи да је иза њега у свему стајао Копитар". Али, не доводи у везу Копитарево радно место и његово превелико ангажовање око Вука са старим аустријским циљевима по питању српског језика. Штавише, податак да је још од времена Марије Терезије дворска канцеларија тражила увођење простонародног језика у књижевност он ставља у заграду, и тиме му даје мањи значај. Слично је чинио и Владимир Ћоровић: видео је да су циљеви "Вукове реформе" идентични ранијим аустријским циљевима оствариваним силом, али то је сматрао неважним. У његовој анализи заправо испада да су се српски свештеници, уочавајући ту идентичност, безразложно бојали "Вукове реформе". Неки аутори иду још даље, тврдећи да се српска црква тада први пут огрешила о интересе српског народа.
Највише података о односима Вука и Копитара дао је Љубомир Стојановић, посветивши том питању читаву педесету главу своје књиге. (Назив главе гласи: "Општи преглед на Копитарево учешће у Вукову раду, и је ли при том имао политички или верски циљ".) Види се да су сви који су после писали о Вуку Караџићу користили Стојановићеву књигу, али тако што су шкакљиве чињенице брисали, а лепе измишљали и дописивали.
Стојановићу су били познати готово сви подаци које смо напред навели. Он је знао да је Копитар и пре тражио личност погодну за улогу "оца српске писменостн" (мада не користи овакву терминологију), и да је малтене приморао Вука да је се прихвати. Наводи Вуково писмо Копитару од 20. марта 1815, где овај каже да су његово бављење "књижевношћу" и боравак у Аустрији само привремени:
"Ја ћу овуда јошт да истражуем Сербске песне, пак ћу на лето доћи к Вама да их печатамо; но ако узимам новаца тако ћу доћи (подвлачење - М. С.), ако ли не буде новаца, а ја ћу све песне начисто преписати пак ћу их Вама послати те их Ви печатите, а ја ћу зажмурити па кудгод у свет нагнути; и онда ћу се опростити и са срећом и са књижевством Сербским".
Копитар се уплашио и одмах је у једном дугом писму, лукаво састављеном, на све начине привољевао Вука да се врати у Беч. Нарочиту пажњу посветио је бризи за обезбеђење средстава за Вуков живот, завршавајући: "Само се не смете одрећи књижевности".
У том писму Копитар је изложио план "Вукове реформе", по коме ће се она заиста и остваривати. Тиме је оставио још један доказ за закључак: "Вукова реформа" је у ствари Копитарева, односно аустријска, док је Вук био само извршилац. Све је то Стојановићу познато, међутим, он даје само следећи закључак:
"Вука је писмо веома раздрагало".
Стојановић је, затим, знао све Копитареве политичке особине: да је био велики аустрофил и католик, да је мрзео Русе а у ратовима Руса против Турака навијао за Турке, као и да је желео да Србија потпадне под Аустрију. Чак је знао и да је "Копитар од Вука брижљиво крио своје политичке жеље и намере". То је закључио познајући два готово истовремено писана Копитарева писма, једно, у коме Вуку жели обнову Душановог царства, и друго, у коме свом пријатељу Феслу говори о нади да ће Србија "пасти" Аустрији. Међутим, он није знао да је Копитар Вуку пружао и финансијску помоћ. О томе изричито каже: "У томе му је Копитар могао пружити (као што је и чинио) само моралну помоћ и ништа више".
После обиља података о односима Вука и Копитара, Стојановић даје следећи закључак:
"Из свега досад казаног, мислим, да се јасно може видети да је Копитар, поред чисте науке и рада на културном подизању Срба, имао задњу намеру да тиме политички отуђи Србе од Руса. Да је пак Србима хтео наметнути латиницу, нимало није вероватно. У целој досад познатој грађи о његовом раду има само једно место из кога би се то могло извести. У горе поменутој молби да се речник може штампати у Бечу, вели да је писан новом азбуком и правописом који треба да олакша прелазак к латинској азбуци. Али је врло вероватно да је то рекао само зато, да би добио повољну одлуку, јер није било ни једне латинске азбуке која му је била по вољи (сем ако је мислио на своју или Добровског општесловенску азбуку!). А да је при том мислио на унијаћење и католичење Срба, не може се ни по чему рећи; већ обратно, да на то никад није помишљао. То је чиста клевета која му је набачена као и Вуку".
Даје, дакле, непотпун и наиван закључак. Не види се зашто би Србима било тако неважно што их неко одваја од Руса, и истовремено их, што произилази, примиче аустрословенству? Не помиње се, затим, отуђење Срба од сопствених корена и вековне културне баштине, нити има говора о последицама тога чина. И није јасно како је Стојановић могао да закључи да је латиничење Срба Копитар поменуо само како би бечке власти одобриле штампање српског речника на простонародном језику, када му је познато да су оне управо то деценијама покушавале свим средствима? Најзад, наиван је и Стојановићев закључак о "чистој клевети" по питању унијаћења и католичења Срба, јер, ако ништа друго, на њега наводи Копитарево стално наметање омразе према Српској православној цркви, које је потом Вук преносио на своје настављаче.
Зато што су му "позитивни аргументи" надјачали сумњу, кроз читаву Стојановићеву књигу провлачи се закључак с њеног почетка:
"Тако је добра срећа српске књиге саставила ова два знаменита човека који су српском књижевном језику и српској књижевности дали нови правац".
После Стојановића српски писци и историчари све мање су сумњали, а све више користили овакав закључак, стално га улепшавајући.
За став српских писаца и историчара према односима Вука и Копитара посебно је карактеристичан третман полемике професора Георгија Хранислава са Копитаром. Сви одреда су на страни овог потоњег. Писмо професора Георгија Миодраг Поповић у кньизи "Јота" назива 'нападом ' на Копитара, док је за Голуба Добрашиновића професор Георгије 'злонамерник". То јако подсећа на писање српских комунистичких историчара о Хрвату Титу и Србину Дражи Михаиловићу. А и генерал Михаиловић, и професор Георгије, сваки на свој начин, бранили су српство од туђинских насртаја најбоље што су могли. Због тога су, ако ни због чега другог, представници будућих нараштаја дужни да им искажу макар најосновније поштовање. Да је некритичко сврставање на страну туђина опасно, то се по себи разуме.
СРПСКИ ПИСЦИ И ИСТОРИЧАРИ О ВУКУ И КОПИТАРУ


Односи Вука и Копитара у нашој историографији третирају се веома једнострано, по истом шаблону. Чак и један од најбољих историчара, Владимир Ћоровић, извлачи крајње наиван закључак да је Вук после слома Првог српског устанка 1813. године у Бечу "срећним случајем ступио у ближе везе са чувеним славистом. Словенцем Јернејом Копитаром", због чега је "брзо нашао свој пут и своју мисију у нашој књижевности".
Још су наивнији закључци Александра Белића:
"Само је искрена љубав према науци и култури словенској, само је крајња оданост истини и напретку могла учинити да Копитар тако потпуно незаинтересовано у исто време унесе целог себе, сав свој таленат, своје велико знање и свој ауторитет пред научном Европом свога времена у Вукову реформу".
Меша Селимовић, пак, слути да ту нешто није у реду, и пише доста опрезније:
"Тај чудесно разборити Копитар, који је, из својих разлога, преокренуо историју српске културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку..."
На другом месту он, такође опрезно, критикује наведени Белићев хвалоспев Копитару. За прелазак на мало оштрији став за сваки случај стаје иза ауторитета Љубомира Стојановића. То му, међутим, не треба замерити, јер је 1966. године, када је писао књигу "За и против Вука", од "имена и дела" Вука Караџића био отворен недодирљив култ. У ствари Селимовић је после много времена први, релативно реално, проговорио о овом табуу. Ево како је он то објашњавао:
"Али од ове (Белићеве) лепе речи, која звучи као похвала људске племенитости, сигурно је тачнија тврдња Љубе Стојановића да је Копитарева намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике. (У истом циљу дворска канцеларија је још од времена Марије Терезије форсирала увођење простонародног језика.)"
Али на самом почетку књиге њега или раздире сумња, или се колеба пре упловљавања у море исписаних страница. Ту понавља класично место српске историје о Вуковој "срећи" при "сналажењу" у Бечу, и добром 'чика-Копитару":
"На основу чега је уследио тај неочекивани (Копитарев) позив и то поверење као у причи?", пита се он. "Вук нема никаквог искуства у том послу, и једва да ишта зна осим српског језика. Е, управо због језика..."
Због језика, свакако, али шта је Копитар хтео са српским језиком? Шта је, прецизније, хтела аустријска држава, јер је Јернеј Копитар био њен чиновник плаћен да уредно и дисциплиновано обавља поверене задатке?
Делује апсурдно, али нико не поставља питање Копитареве везе са аустријском државом, иако је свима јасно да је он био део ње. Највише што можемо наћи је признање постојања Копитаревог утицаја на Вука, па и политичког, али само из приватних разлога, а никако службених. Произилази да је Копитар тако напорно радио са Вуком само из хобија.
Меша Селимовић анализом убедљиво доказује да би Вук "без Копитара мало шта постигао". Између осталог, наводи да "употреба прилично компликоване стручне терминологије за коју Вук никад није показивао нарочито разумевање сведочи да је иза њега у свему стајао Копитар". Али, не доводи у везу Копитарево радно место и његово превелико ангажовање око Вука са старим аустријским циљевима по питању српског језика. Штавише, податак да је још од времена Марије Терезије дворска канцеларија тражила увођење простонародног језика у књижевност он ставља у заграду, и тиме му даје мањи значај. Слично је чинио и Владимир Ћоровић: видео је да су циљеви "Вукове реформе" идентични ранијим аустријским циљевима оствариваним силом, али то је сматрао неважним. У његовој анализи заправо испада да су се српски свештеници, уочавајући ту идентичност, безразложно бојали "Вукове реформе". Неки аутори иду још даље, тврдећи да се српска црква тада први пут огрешила о интересе српског народа.
Највише података о односима Вука и Копитара дао је Љубомир Стојановић, посветивши том питању читаву педесету главу своје књиге. (Назив главе гласи: "Општи преглед на Копитарево учешће у Вукову раду, и је ли при том имао политички или верски циљ".) Види се да су сви који су после писали о Вуку Караџићу користили Стојановићеву књигу, али тако што су шкакљиве чињенице брисали, а лепе измишљали и дописивали.
Стојановићу су били познати готово сви подаци које смо напред навели. Он је знао да је Копитар и пре тражио личност погодну за улогу "оца српске писменостн" (мада не користи овакву терминологију), и да је малтене приморао Вука да је се прихвати. Наводи Вуково писмо Копитару од 20. марта 1815, где овај каже да су његово бављење "књижевношћу" и боравак у Аустрији само привремени:
"Ја ћу овуда јошт да истражуем Сербске песне, пак ћу на лето доћи к Вама да их печатамо; но ако узимам новаца тако ћу доћи (подвлачење - М. С.), ако ли не буде новаца, а ја ћу све песне начисто преписати пак ћу их Вама послати те их Ви печатите, а ја ћу зажмурити па кудгод у свет нагнути; и онда ћу се опростити и са срећом и са књижевством Сербским".
Копитар се уплашио и одмах је у једном дугом писму, лукаво састављеном, на све начине привољевао Вука да се врати у Беч. Нарочиту пажњу посветио је бризи за обезбеђење средстава за Вуков живот, завршавајући: "Само се не смете одрећи књижевности".
У том писму Копитар је изложио план "Вукове реформе", по коме ће се она заиста и остваривати. Тиме је оставио још један доказ за закључак: "Вукова реформа" је у ствари Копитарева, односно аустријска, док је Вук био само извршилац. Све је то Стојановићу познато, међутим, он даје само следећи закључак:
"Вука је писмо веома раздрагало".
Стојановић је, затим, знао све Копитареве политичке особине: да је био велики аустрофил и католик, да је мрзео Русе а у ратовима Руса против Турака навијао за Турке, као и да је желео да Србија потпадне под Аустрију. Чак је знао и да је "Копитар од Вука брижљиво крио своје политичке жеље и намере". То је закључио познајући два готово истовремено писана Копитарева писма, једно, у коме Вуку жели обнову Душановог царства, и друго, у коме свом пријатељу Феслу говори о нади да ће Србија "пасти" Аустрији. Међутим, он није знао да је Копитар Вуку пружао и финансијску помоћ. О томе изричито каже: "У томе му је Копитар могао пружити (као што је и чинио) само моралну помоћ и ништа више".
После обиља података о односима Вука и Копитара, Стојановић даје следећи закључак:
"Из свега досад казаног, мислим, да се јасно може видети да је Копитар, поред чисте науке и рада на културном подизању Срба, имао задњу намеру да тиме политички отуђи Србе од Руса. Да је пак Србима хтео наметнути латиницу, нимало није вероватно. У целој досад познатој грађи о његовом раду има само једно место из кога би се то могло извести. У горе поменутој молби да се речник може штампати у Бечу, вели да је писан новом азбуком и правописом који треба да олакша прелазак к латинској азбуци. Али је врло вероватно да је то рекао само зато, да би добио повољну одлуку, јер није било ни једне латинске азбуке која му је била по вољи (сем ако је мислио на своју или Добровског општесловенску азбуку!). А да је при том мислио на унијаћење и католичење Срба, не може се ни по чему рећи; већ обратно, да на то никад није помишљао. То је чиста клевета која му је набачена као и Вуку".
Даје, дакле, непотпун и наиван закључак. Не види се зашто би Србима било тако неважно што их неко одваја од Руса, и истовремено их, што произилази, примиче аустрословенству? Не помиње се, затим, отуђење Срба од сопствених корена и вековне културне баштине, нити има говора о последицама тога чина. И није јасно како је Стојановић могао да закључи да је латиничење Срба Копитар поменуо само како би бечке власти одобриле штампање српског речника на простонародном језику, када му је познато да су оне управо то деценијама покушавале свим средствима? Најзад, наиван је и Стојановићев закључак о "чистој клевети" по питању унијаћења и католичења Срба, јер, ако ништа друго, на њега наводи Копитарево стално наметање омразе према Српској православној цркви, које је потом Вук преносио на своје настављаче.
Зато што су му "позитивни аргументи" надјачали сумњу, кроз читаву Стојановићеву књигу провлачи се закључак с њеног почетка:
"Тако је добра срећа српске књиге саставила ова два знаменита човека који су српском књижевном језику и српској књижевности дали нови правац".
После Стојановића српски писци и историчари све мање су сумњали, а све више користили овакав закључак, стално га улепшавајући.
За став српских писаца и историчара према односима Вука и Копитара посебно је карактеристичан третман полемике професора Георгија Хранислава са Копитаром. Сви одреда су на страни овог потоњег. Писмо професора Георгија Миодраг Поповић у кньизи "Јота" назива 'нападом ' на Копитара, док је за Голуба Добрашиновића професор Георгије 'злонамерник". То јако подсећа на писање српских комунистичких историчара о Хрвату Титу и Србину Дражи Михаиловићу. А и генерал Михаиловић, и професор Георгије, сваки на свој начин, бранили су српство од туђинских насртаја најбоље што су могли. Због тога су, ако ни због чега другог, представници будућих нараштаја дужни да им искажу макар најосновније поштовање. Да је некритичко сврставање на страну туђина опасно, то се по себи разуме.
ЈЕЗИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ "ВУКОВЕ РЕФОРМЕ"


СИРОМАШЕЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА


На почетку XIX века српски језик је попут сваког језика, и онда и сада, имао више варијанти. Те варијанте разликовале су се према нивоима писмености појединих слојева становништва. У оно време, а нарочито у једном дугом претходном периоду, од краја XVII века, због тешких услова живота велики број Срба био је неписмен. У том делу нашег живља српски језик се стално кварио и губио на богатству. Из говора су нестајали не само виши облици изражавања, створени у претходном периоду релативно високе писмености од XII до XVII века, него чак и поједини гласови ("х" и "ф"). С друге стране, није чудно што је усмено народно стваралаштво баш тада доживљавало своје "златно доба": тако је морало бити јер маса света једноставно није знала да пише. И мада је масовност усменог стваралаштва дала известан квалитет, ипак треба имати на уму да је тај квалитет по правилу испод оног у писаној уметности. Усмено стваралаштво карактеристично је за мање развијене, неписмене народе, и обрнуто.
"Вуковом реформом" језик неписмених људи наметнут је писменима; проглашен је за општи и једини језик. Језик писмених Срба, наш стари књижевни језик, који се у ово време називао грађанским језиком, у великој мери је уништен.
Разуме се да је српски књижевни језик био далеко богатији од језика најнеписменијег дела нашег народа. Зато је "Српски рјечник" из 1818. године сиромашнији него што би то био у нормалним околностима. Јернеј Копитар и Вук Караџић су у тај речник уносили само најосновније језичке појмове, својствене неписменима, док су потпуно изоставили апстрактне речи намењене изражавању виших мисли и идеја, затим називе из градског живота, администрације, и сл.
Критичари "Вукове реформе" одмах су указали да "Српски рјечник" заправо није српски, него само дела српског народа, оног најнеобразованијег. Савременик Вука Караџића, Јован Стејић, побројао је 1849. године неколико стотина речи изостављених из "Српског рјечника" само зато што не припадају "народном језику", него су наводно из "ненародног" српског језика. Читајући данас речи које су Јернеј Копитар и Вук Караџић покушали да униште, што им је на жалост у извесној мери и успело, на једноставан начин можемо прозрети карактер "Вукове реформе".
Ово су неке од речи које наводно нису припадале српском језику:

способност равност
строгост разност
собственост изображеност
гордост образованост
дражест сталност
живост самосталност
честност превратност
благост недораслост
опасност признателност
јарост уљудност
подлост угодност
неустрашимост љутост
невиност удобност
повиност глаткост
скромност рапавост
успешност мекост
крутост будућност
облост постепеност
округлост смотреност
краткост точност
плиткост неточност
радиност исправност
нејакост неисправност
јакост сличност
крепост несличност
одважност измишљеност
човечност истинитост
умност развратност
законитост раскошност
уставност разузданост
државност занимателност
друштвеност надутост
народност (х)олост
склоност лажљивост
наклоност бојажљивост
благонаклоност позорљивост
пристојност подругљивост
благопристојност подмитљивост
добровољност расточљивост
благовољност похотљивост
зловољност својственост
зависимост подозритељност
независимост извесност
битност неизвесност
суштност праведност
одкупност неправедност
приступност пристрасно
основност незаконост
садашњост важност
прошлост ништетност
околност развратитељ
надлежност проситељ
беззазорност молитељ
беззаконост увредитељ
безконачност спаситељ
безмерност створитељ
безопасност меритељ
безплотност показатељ
безгрешност доноситељ
безполезност известитељ
безбедност рачуноводитељ
безоснованост испитатељ
безсмисленост изследитељ
безпорочност извршитељ
безчисленост губитељ
безчувственост нарушитељ
богоподобност правитељство
тужитељ управитељство
слушатељ попечитељство
управитељ надзиратељство
попечитељ председатељство
осмотритељ заседатељство
надзиратељ старательство
председатељ началство
заседатељ човечество
равнатељ божество
искупитељ суштество
деловодитељ јединство
пероводитељ спокојство
скупитељ неспокојство
обитатељ малољетство
житељ пунољетство
старатељ једноженство
ласкатељ многоженство
безбожство падеж
безверство расказ
неверство навод
устројство увод
својство извод
родство опис
благоустројство разпис
самоубојство попис
ласкатељство преписка
обстојатељство приметба
следство чест
величество почест
височество оглас
обштество вкус
руководство слух
производство дух
вероломство воздух
одсуство успех
присуство основ
благородство савез
доказатељство обзор
свемогућство задатак
ратарство одскок
рударство наскок
постројство одбој
војинство излив
вест улив
чин одбор
појав израз
доказ цељ
објав молба
круг просба
позив тражба
призив жалба
уток ставак
натиск слог
потиск састав
подлог устав
излог непогодба
предлог област
завитак обмана
поправка образац
услов обсада
повод посада
спев опит
пловитва испит
последица посмотра
разногласица особа
извоз превага
увоз просвета
унос одрод
износ охота
вид пагуба
нагон паљба
победа споменик
биће преговор
преступак прелом
отачбина предмет
брак дометак
указ одломак
пропис писало
закључак пол
казан (казна) оставка
клевета растеж
метеж биље
преврат блесак
набавка част (део)
прибавка участ (удео)
површина строг
зреник способан
порок точан
чиновник исправан
званичник честан
началник опасан
представник раздражен
вестник собствен
огласник својствен
посредственик подал
одборник безопасан
увозник безконачан
извозник безгрешан
метежник безчислен
обласник безчуствен
посадник безуман
обсадник бесмислен
одважник безпорочан
одводник повин
участник невин
умник порочан
пријемник љубаван
пуномоћник љубезан
пуновластник савестан
безделник безсавестан
властник окружен
државник спокојан
умивалник приступан
насељеник изванредан
источник чрезвичајни
изображен подобан
образован успешан
сталан следствен
самосталан устројен
благоустројен позорљив
скроман трудољубив
благовољан човекољубив
наклоњен славољубив
благонаклоњен честољубив
богоподобан богољубив
известан страстољубив
неизвестан пристрасан
важан неустрашим
маловажан зависим
ништетан независим
признателан невредим
благодаран неоспорим
удобан непоколебим
уман условно
безуман безусловно
посмотрен бурно
преносно разкошан
односително буран
исправно казњен
точно побуђен
срдачно узбуђен
постепено службен
законо званичан
одсудно дужностан
побудити подозрителан
узбудити почастан
известити правитељствен
казнити божествен
изследити отечествен
истражити употребителан
испитати занимателан
заниман пременљив
одобрити устројити
обнародовати установити
дејствовати опуномоћити
руководити облагородити
запоставити обожавати
побуђење представите
узбуђење предложити
одобрење поколебати
представљење нарушити
предложење воспитати
изслеђење производити
изјављење присуствовати
изјашњење одсуствовати
колебање изјавити
воспитавање изјаснити
опредељење злословити
сачињавање предупредити
изображење определити
уображење сачинити
уважење изобразити
решавање просветити
решење надлежати
закључење уважити
делање решити
одношење закључити
споразумљење делати
поверење разсудити
настављање разсмотрити
умствовање настављати
исправљање умствовати
чествовање частвовати
жертвовање жертвовати
обнародовање надзиравати
дејствовање руковођење
установљење устројавање
надзиравање развратан
разсматрање и још неке речи.

Иако веома драгоцен, како за истраживање историје српске писмености тако и за разумевање "Вукове реформе", овај списак никако не треба сматрати потпуним. Он је Јовану Стејићу послужио само као илустрација критике Вука Караџића и Јернеја Копитара. Ипак, и данас је могуће наравити приближно потпун списак речи које је "Вукова реформа" уништила, или је то уништавање, срећом, остало само у покушају. Списак се може начинити на основу дела Његоша, Јована Стерије Поповића, Симе Милутиновића Сарајлије и других оновремених писаца, као и из сачуване писане документације (службене и приватне). Такво истраживање још није урађено, али се са сигурношћу може рећи да су творци "Вукове реформе" више српских речи хтели да униште но да их оставе у употреби. До оваквог закључка долази се на једноставан начин. С једне стране, писмени људи, посебно књижевници, имају несразмерно богатији језички фонд од неписмених. С друге, пак, у "Српски рјсчник" убачено је свега око 26.000 речи, док их у стварности у српском језику има на стотине хиљада.
Јернеј Копитар и Вук Караџић стално су говорили како српска писменост мора да крене од нуле. И због тога су, поред осталог, у "Српски рјечник" унели само најнужнији фонд речи. Живот је показао да ипак нису могли да униште све што су хтели, а колико речи је страдало због њиховог недела, то прецизно није могуће рећи без једног посебног, опсежног истраживања.

УНИШТАВАЊЕ ВИШИХ ОБЛИКА ИЗРАЖАВАЊА


Вуковом реформом" нису страдале само многе речи, и то по правилу оне вредније, него и облици изражавања. Познато је да сиромашније језике карактерише описно изражавање, а богатије сажето, путем партиципа и других сложених облика. "Народни језик ' Вука Караџића, по природи ствари, није могао да има више облике изражавања, док их је уништени књижевни језик имао у изобиљу.
На најпознатије примере описног изражавања, у недостатку одговарајућих сложенијих речи и израза, наилазимо у филмовима када се каубоји сретну са Индијанцима или колонизатори са домороцима. На жалост, после "Вукове реформе", и ми као и Индијанци чувеног поглавицу Дакота називамо описно "Бик који седи". То више не можемо рећи краће, партиципним обликом, као Енглези ("Siting bull"), или Руси ("Сидјашћиј бик").
Теолог Владимир Вукашиновић навео нам је неколико сличних примера:

Грчки језик: Оон.
Стари српски језик: Сиј.
"Народни језик" Вука Караџића: Онај који је.
Или:
Стари српски језик: Благословен гјадиј.
Вуков језик: Благословен, је онај који долази.

Читава једна књига може бити написана од примера из којих се види колико је наш стари језик био моћнији од Вуковог. Био је стваран вековима, и могао је да се носи са најбогатијим светским језицима. Кроз наредне векове наш народ ће, надајмо се, поново успети да створи такав језик да са других језика неће морати да се проводи описно, или изгубљено време можда никада неће бити надокнађено.
Навешћемо најпре неколико упоредних примера из старог и новог српског језика.
Прва строфа песме деспота Стефана Лазаревича "Запис на мраморном стубу на Косову", у оригиналу гласи:

Чловече,
иже српскије земље ступаје,
пришлац ли јеси или сушти ту, кто јеси и что си,
јегда придеши на поље сије јеже глагољет се Косово,
и по всему узриши плно костиј мртвих,
таже и с њими камено јестаство,
мене крстоваображена и знаменана.

Деспотову песму ми данас не можемо да преведемо, па самим тим ни доживимо како ваља. За превод ове строфе користи се чак седам речи више:

Човече,
ти који српским земљама ходиш,
ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,
као дођеш на поље ово, које се Косово зове,
по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих,
а међу њима видећеш тада камено биће,
мене крстоликог и освећеног
како насред поља усправно стојим……….
……………………

Анализирајући Немањину повељу Хиландару из 1199. године, Петар Ђорђић указује на радни глаголски придев прошлог времена старијег типа, "који нема еквивалента у нашем језику". Као да и Немањин језик није наш! Ево примера:

Немањин језик: Рождашија
Вуков језик: Она која је родила

Немањин језик: Ваплшташаго се
Вуков језик: Онога који се оваплотио

Немањин језик: Вачловечаше се
Вуков језик: Онога који је постао човек

Немањин језик: Извољшу
Вуков језик: Ономе који је изволео.
ЊЕГОШЕВ И ВУКОВ ЈЕЗИК


Иако је реч о српском језику из истог периода, ипак између језика Петра Петровића Његоша и Вука Караџића стоји огромна разлика. Његошево дело ставља круну на хиљаду година развијани и усавршавани српски језик, док је Вуково недело покушај уништавања тог десетвековља. Да је средином прошлог века наш језик наставио да се развија на својим богатим традицијама, тј. да се наставило оним стазама којима је ишао Његош, то би оставило трага и на српски језик, и на српски народ уопште. Као што је, с друге стране, и Вуков пут оставио трага, само друге врете.
Средином прошлог века су, дакле, постојала два темеља за даљу доградњу српског језика. И мада вуковци сматрају да Његошево дело чини онај гори, њихов темељ, ствари стоје другачије. То и они сами признају када се нађу у ситуацијама, попут Павла Ивића малочас, да морају да доказују своје апсурдне тврдње. Ево како у својој књизи "Славенизми у Његошевим песничким делима" Светозар Стијовић тражи излаз из замке:
"Његош је до данас, познато је, хваљен као изразити пример писца на народном језику, а у том контексту су помињани 'Горски вијенац' и 1847. година".
Овде Стијовић понавља познату пропагандну тезу наших лингвиста. Али, он је ову реченицу дао само ради "мира у кући", да се "ауторитети" који је понављају током читавих својих каријера не би нашли погођеним. Онда саопштава истину:
"Код њега заиста има, као што је и речено, и дела и пасажа на чистом народном језику. Велики песник и филозоф, међутим, због тематике својих дела, уопште није могао да се задовољи оскудном народном лексиком. Он је руковао појмовима којих нема у средини необразованих људи, па, према томе, ни у њиховом говору".
ево како на тему јунаштва, уобичајену за усмену народну поезију, у "Горском вијенцу" Његош пева узвишеним стилом:

Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страшном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ их ватреним очима..

Или, у једној својој песми, Његошев учитељ Сима Милутиновић Сарајлија:

Српски јунак Вељко Петровићу
Карађорђев преславни војвода
И господар неготинска круга
Смрт на мејдан изазвао саму,
Најпосле се и ш њом огледао.

Смрт га иста побједит не могша
Загрлила, ш њим се побратила,
пак с лаврима и под оружијем
Кроз гроб сами у вјечност спровела!

Ради илустрације два стила, нижег и вишег, који су се у првој половини прошлог века надјачавали да би само један постао темељ будуће српске духовности, могу се узети и било који други примери. За крај, насумице бирамо по неколико стихова Филипа Вишњића, главног Вуковог народног певача, и Јована Стерије Поповића, једног од његових највећих противника. Филип Вишњић:

Боже мили, чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земли да преврне
И да друга постане судија... Јован Стерија Поповић:
Шта? Тако брзо? Ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак.
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак...

 

[Jurivaka]

Pobogu, Kalimerko, okani se ovih beskonačnih citata! Zar misliš da si uvjerljivija ako kopiraš što duži tekst? Ako već moraš Kopy-paste, izaberi ono najbitnije.

 

[Lapidus]

Auh, Jurivaka, izvini što ti persiram, al' ti si nayebo... Traži tajm-aut.
A ti, Kalimerčice, tu je Jurivaka u pravu u raspravi, koliko si ubedljiva ili nisi, ide ti to i bez citiranja celih knjiga.

 

[Jurivaka]

Auh, Jurivaka, izvini što ti persiram, al' ti si nayebo... Traži tajm-aut.
A ti, Kalimerčice, tu je Jurivaka u pravu u raspravi, koliko si ubedljiva ili nisi, ide ti to i bez citiranja celih knjiga.

Pa, naravno da sam nahebo! Ja se trudim da kažem ono što znam i mislim, a ovi samo kopiraju tuđe misli, - valjda svojih nemaju.

 

[CRAZYandLAZY]

Ma šta će mu tajm aut... Nema odmora dok traje obnova!!!
Jel tako druže Jurivaka ? Mala šala naravno...
Jes Kalimerka ponekad opširna, tj citati malo pogolemi, ali kad kreneš da čitaš, ne znaš šta da odbaciš a da neko ne pomisli da je istrgnuto iz konteksta...
Doduše to je uvek problem sa citatima...
Sad se setih one čuvene priče/anegdote Jovan i Ovan, slovno sad to izgleda tako ali fonetski nikada nije bilo, ni u starosrbskom...Na primer komšije rumuni slovo I čitaju kao J, pa onda pripadnici rumunske nacionalnosti u Srbiji, imaju neobičnu situaciju kod nas u krštenici piše Jonel a njihovim imenjacima u Rumuniji piše Ionel...I jedni i drugi čitaju Jonel... Tako da je ta "fora" sa Jovanom i Ovanom težak zlonameran gaf i falsifikat istine...Iako je čak i u TV seriji o gosn Vuku Karadžiću "zablistao"...
Najveća mana Vukove reforme, naravno ono što i sada osećamo, jer više ne razumemo starosrbski, je definitivno manjak fonetske definisanosti slova...Da ne kažem čita i naglašava ko kako vidi, zna, ume ili čuje...Zato stranci imaju "dramu" pri učenju našeg jezika...

 

[Kalimerčica]

Auh, Jurivaka, izvini što ti persiram, al' ti si nayebo... Traži tajm-aut.
A ti, Kalimerčice, tu je Jurivaka u pravu u raspravi, koliko si ubedljiva ili nisi, ide ti to i bez citiranja celih knjiga.

Dobrrro. Pogrešila sam. Izvinjavam se. Meni sve bilo najvažnije smile3 pa zato citirala. Neću više.
thnks

Elem, kad je već tu, možda će neko imati živaca i da pročita, ima dobrih stvari.

 

[Jurivaka]

Druže, GRAZY,
Ne radi se to tako. Ti reče da je najveća laž tvrdnja da imamo najbolju fonetiku na svijetu. Ja ti odgovorih: daj arugumenat - koja je to fonetika bolja? I šta ti radiš? Pričaš mi "Markove konake", to jest sve drugo samo ne ono što sam te pitao, tj. tražio da argumentuješ. Na kraju tih "Markovih konaka", upućuješ me na nekoga drugoga ko će mi odgovoriti?
Pa, ja ovdje polemišem sa tobom.
Sve više imam utisak da ti ovdje malo šta dokazuješ i da ti to nije ni cilj. Tvoj jedini cilj je da negiraš ono što drugi dokazuju. Što je najgore, to činiš bez ikakvog argumenta. Ponavljam, ne radi se to tako.

 

[CRAZYandLAZY]

Naša azbuka ne pokriva fonetiku našeg jezika i to ti je sigurno jasno, šta tu da ti dokazujem brate Jurivak, pa to vide i osnovci...
Ja ne sumnjam da je Vuk imao viziju/želju da napravi fonetski najbolju azbuku ali avaj nije uspeo...Ne znači da ništa nije uradio pozitivno...
Mi se dičimo "čitaj kako je napisano piši kako pričaš", idealno zvuči ali nešto fali u toj priči, akcenatovanje...
Kao u notnom sistemu imaš note, trajanje i naglašavanje...Notni sistem sve to opisuje ali interpretirana muzika ne zvuči isto, opet...nema savršeno ni najsavršenije, ne postoji uvek ima bolje...
E tako ti je i sa našom azbukom u fonetskom smislu, nedorečena je...
Nabrojao sam ti mnogo veće narode i njihove jezike, i njihov način pisanja, ne sa ciljem da nas umanjim i ponizim nego da te podstaknem da razmišljaš i na drugi način...Zašto ti ljudi teško uče naš jezik a mi učimo mnogo lakše njihove jezike ili bar mislimo da je tako...

Jedna je priča naučiti da govoriš neki jezik a druga priča je naučiti da ga čitaš i pišeš a treća da sa njega kvalitetno prevodiš a da ne narušiš duh jezika koji prevodiš...

JERNEJ KOPITAR, čovek se "ubi" oko Vuka i reforme srb(p)skog jezika a nije povuko crticu u reformi slovenačkog jezika...Pročitaj ipak citate kalimerka pa da onda krenemo da diskutujemo dalje ovako smo se urovili i ni tam ni ovam...

Kaki Markovi konaci, kaki bakrači...

Vuk kako je reformisao srpski jezik, svi imaju pravo da "gutaju" slova, stručno rečeno da ih pretvaraju u nečujna, a onda se buniš tražiš apostrofe, šta će ti, kad čovek piše kako govori...Tako naučio i tako tera...

Demokratski brate Jurivaka...Narodni je jezik pa narodu i pripada, kakav narod taka vlast kakav narod taki jezik....

Ti li će mi pričaš da je drukčije kad je tako... Ovo je sad jelte seljački, što kao ima neki pravopis gramatika, pa mora se poštuje pa i Vuk nije poštovao ništa samo deo jezika naroda srbskog... Pa ajd, da ovi sa PINKa krenu u reformu, vreme je, da vidiš novo uništavanje srpskog jezika i satiranje bolje rečeno...Ne treba niko da im pomaže sad će ga sami s*ebu...Da ga nema...

Kakvo obrazovanje, farsa, četvrt gradiva laž, četvrt falsifikat... Pored pojedinih visokoškolskih ustanova, moraš prozor na kolima da zatvoriš, da ti ni krivom ni dužnom ne uleti neka diploma menadžerska ili slična a moš se desi i magistarska....

Nisam ogorčen mada možda tako zvučim...