fariseji koji zbog svoje poboznosti razapese Hrista.
Ljudima je kao Božiji prirodni moralni zakon usađena savest da se upravljaju u svome životu. Međutim, pošto je posle Adamovog pada glas savesti prigušen zbog greha i bezakonja, što je dovelo inače dovelo do neimnovnog oštećenja i oslabljenja svih njegovih duhovnih sposobnost i duševnih osobina, ljudi su sve više počeli propadati u tamu bezbožja i nemorala, ljudska priroda i priroda materijalnog sveta je promenjena.
Da bi ih nekako osvestio i povratio sebi, Bog se postepeno javljao, prvo Avramu, zatim njegovim sinovima a naposletku i starozavetnom proroku Mojsiju, kome je na gori Sinajskoj dao zakon u obliku 10 zapovesti ispisanih na kamenim tablicama.
Medjutim prevrtljivo je srce ljudsko i zatamnjen je um njegov jer pala ljudska priroda je sklona svakom grehu i bezumlju pa je tačno to što ste primetili da su fariseji zbog svoje pobožnosti razapeli Hrista. Takodje su se pridržavali i Zakona, svih njegovih odredbi. Samim tim bili su i vrlo moralni u formalnom, spoljašnjem smislu moralnog ponašanja ali u svom srcu su nosili zlobu ili naklonost ka njoj.
Hrišćani upravo stoga bi i trebali više da teže ka Hrišćanskim Vrlinama nego formalnoj i uslovljenoj moralnosti jer moralnost ako nije prihvaćena kao etička, lična vrednost postaje samo društvena obaveza ili norma i lako može odvesti put licemerja jer se može i nositi kao nekakva maska. Često se ispod krinke moralnosti krije više zla no što možemo i zamisliti, zločini se mogu njom opravdavati, surovost, bešćutnost, uskogrudost, glupost...
Svakako znate da je Gospod fariseje najviše i korio zbog toga, to im je najviše i bilo zamereno, ta duhovna mimikrija, praznina duševna i pokvarenost duhovna koja je osobina i palog heruvima koji je takodje „lep“ po svojoj spoljašnosti, po svom ispoljavanju i predstavljanju.
Sa druge strane vrline su karakterne osobine, deo ličnosti čovekove koje odredjuju njegovo delovanje i sudjenje, to su takodje i darovi duhovni, Blagodat Božija.
Hrišćanin ispunjen vrlinom a samim tim i Blagodati Božijom svakako je moralan u tom smislu u kojem govorite ali ne pod prisilom, strahom i pretnjom spoljnom već zato što je to DOBRO I ISPRAVNO a samim tim i BOGU UGODNO . Svakako je i samom čoveku korisno jer mu je srce ispunjeno a duh zalečen.
Starozavetne zapovesti date da bi se narod moralno usavršavao ispunjavajući ih, pripremajući se tako za dolazak Gospoda Isusa Hrista, ovaploćenog Sina Božjeg. Njihovo ispunjavanje takođe priprema za Hristove zapovesti, koje su znatno uzvišenije nego starozavetne.
To su dve najsavršenije i najuzvišenije zapovesti, koje je dao Gospod naš Isus Hristos, u kojima je obuhvaćena sva etika i sav moral hrišćanstva.
„Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom”
„Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”
Hrišćaninom se i postaje ugledajući se na Sina Božjeg, na Njegov život i vrline - pravednost, duhovnu i telesnu čistotu, dobrotu, smernost, krotost, trpljenje, ljubav, milosrđe, praštanje, samoodricanje i poslušnost svom nebesnom Ocu.
