Uloga religije u cuvanju i zastiti porodice

[stvarnoslap]

Slape, pa zbog cega ne navedes taj navod? Kada si rekao sve ovo gore, zar isto tako nisi mogao staviti i izvor odakle si to uzeo?

Navodio sam Marko, navodio. A evo i nacrtat ću ti:





Pogledajte rečenicu: Čovjekovu konstituciju ponekad potkopava kajanje zbog grijeha izbacujući um iz ravnoteže.

Također, možete vidjeti da je ova Jelenina bogohulnost originalno zapisana u "Svjedočanstvima broj 5", iz 1885. godine.

Ima jedna poslovica koja glasi: "Nemoj mi pricati o porodjanim mukama, nego pokazi bebu."

Ima još poslovica. Naprimjer: "Sjaši sa drugoga i zajaši google".

Kako se samo vole.

Sličice to dokazuju.

Veliš sličice? Analizirajmo ih malo.



A tko je Reich Bishop Ludwig Müller?

U rujnu 1933. osnovana je tzv. „Reich church“, a evangelički biskup Ludwig Müller postao je njezin prvi biskup. Müllera je snažno podržao profesor Ernst Bergmann, koji je 1934. objavio dvadeset i pet točaka njemačke religije. One su, između ostalog, uključivale i ovo:

1. Židovski Stari zavjet, kao i dijelovi Novog zavjeta, nisu prikladni za novu Njemačku.

2. Krist nije bio Židov, nego nordijski mučenik kojeg su Židovi pogubili, ratnik čija je smrt spasila svijet od židovskog utjecaja.

3. Adolf Hitler je novi Mesija poslan na zemlju kako bi spasio svijet od Židova.

P.S. Baš su ti lijepe sličice.

 

[DarthShone]

P.S. Baš su ti lijepe sličice.

Vidi Slape, ovo je veoma interesantno, veoma, i tekstualnim argumentima ulepšava te sličice.


"In May of 1948 a letter from Major J. C. Thompson, chief of the Religious Affairs Section of the American Military Government in Berlin, arrived at the General Conference of Seventh-Day Adventists in Washington, D.C. Major Thompson's office was responsible for seeing that all Nazis were removed from leadership positions, and his letter was part of an ongoing correspondence about the denomination's need to come to terms with its Nazi past. The Adventist denomination, he complained, was “one of the very few in Berlin which have not cleaned house politically to date. Most of the denominations finished this task long enough ago to have forgotten about it.” The letter must have been particularly embarrassing to Adventist leaders as it went on to compare Adventists to Catholics, who “actually had little housecleaning to do because of their strong opposition during the reign of Hitler to the entire Nazi regime.”

izvor: https://www.cambridge.org/core/jour...ntist-church/F079521F9AD441C54BF4686ECCE25EFE

Da ne bih prevodio sve što se nalazi na ovoj stranici, a nije nimalo povoljno za, khm, khm, adventiste, prevešću samo ovo gore, da se pojedini koji eto ne poznaju jezik na kome je pisala "svetiljka" iz Mejna, ne bi mučili.

"Maja meseca 1948, pismo majora J.C Tomsona, glavnokomandujućeg sekcije za Verska Pitanja Američke Vojne uprave u Berlinu, stiglo je u Generalnu Konferenciju SDA u Vašington (sic). Sekcija majora Tomsona bila je odgovorna za nadgledanje uklanjanja svih Nacista sa rukovodećih pozicija, a njegovo pismo je bilo deo tekuće korespodencije o potrebama deonominacija da se suoče sa svojom nacističkom prošlošću. Adventistička denominacija, žalio se, bila je "jedna od nekolicine u Berlinu koje nisu politički očistile svoju kuću do tog vremena. Većina denominacija je dovoljno davno završila taj zadatak da bi mogla da zaboravi na to." Ovo pismo mora da je bilo posebno sramotno za Adventističke lidere, jer je upoređivalo Adventiste i Katolike, koji su "u stvari imali male potrebe za čišćenjem kuće zbog svog snažnog protivljenja celokupnom Nacističkom režimu tokom Hitlerove vladavine."

 

[Laodikeja]

Navodio sam Marko, navodio. A evo i nacrtat ću ti:

Pogledajte prilog 114406

Pogledajte prilog 114407

Pogledajte rečenicu: Čovjekovu konstituciju ponekad potkopava kajanje zbog grijeha izbacujući um iz ravnoteže.

Pa o ovome sam ja i govorio, da je u pitanju klasicno vadjenje iz konteksta celosmisla teksta, a to su bolesti uma iz kojih nastaju razliciti psihofizicki problemi, pa i kajanje tih bolesnih ljudi ako je povrsno moze da izazove jos gore stanje od predjasnjeg, jer takav bolestan covek koji se povrsno kaje ima u sebi krivicu koju to povrsno kajanje ne umiruje, i u takvom coveku se vodi titanska borba sa samim sobom i svojom umnom bolescu.

Iskreno kajanje za razliku od toga uvek ima pozitivne efekte, i donosi blagoslove.

Evo jednog teksta iz knjige "PUT HRISTU" od Ellen White o pkajanju, pa svako neka sam ispita sta Ellen White govori o pokajanju.

3. POKAJANJE

Kako čovek može da bude prav pred Bogom? Kako grešnik može da postane pravedan? Samo Hristos
može da nas
dovede u sklad sa svetošću; ali kako doći Hristu? Mnogi postavljaju ono isto pitanje koje je
postavilo mnoštvo na Dan Duhova, kad je, osvedočeno u svoju grešnost, uzviknulo: „Šta ćemo činiti?” Prva reč
u Petrovom odgovoru bila je: „Pokajte se!” (Dela 2,38.
) Drugom prilikom, ubrzo posle toga, rekao je: „Pokajte se,
dakle, i obratite se da se očistite od greha svojih!” (Dela 3,19)
U pokajanje zbog greha uključeno je i odvajanje od njega. Mi nećemo odbaciti greh ako ne uvidimo
njegovu izopačenost; sve dok se n
aše srce ne odrekne greha, u našem životu neće biti nikakve stvarne
promene.
Mnogi ne uspevaju da spoznaju pravu prirodu pokajanja. Oni žale što su grešili i naoko se čak menjaju, ali
samo zato što se boje da će zbog svojih zlih dela morati da trpe. To nij
e pokajanje u biblijskom smislu. Oni se
žale na patnje umesto na greh. Takav je bio i Isavov bol kad je shvatio da je zauvek izgubio prvenaštvo. Valam,
prestravljen od anđela koji je stajao na njegovom putu sa isukanim mačem, priznao je svoju krivicu da ne
izgubi
život; ali tu nije bilo istinskog kajanja zbog greha, nije bilo promene namera, nije se pojavila odvratnost prema
zlu. Juda Iskariotski uzviknuo je pošto je izdao svog Gospoda: „Ja sagreših što izdadoh krv pravu!” (Matej 27,4)
Priznanje se otelo nj
egovoj grešnoj duši pod nepodnošljivim pritiskom savesti o krivici i u strašnom
očekivanju osude. Posledice koje su mu pretile ispunjavale su ga užasom, ali u njegovoj duši nije bilo duboke
žalosti koja slama srce, nije žalio što je izdao neokaljanog Božje
g Sina i što se odrekao Sveca Izrailjevog. Dok
je podnosio Božje kazne, faraon je priznavao svoj greh da bi izbegao dalje kažnjavanje, ali je nastavljao da
prkosi Nebu čim bi zla bila zaustavljena. Svi ovi jadikovali su zbog posledica greha, ali ih nije ob
uzimala žalost
zbog samog greha.
Kad se srce pokori uticaju Božjeg Duha, savest se budi, i grešnik raspoznaje ponešto od dubine i svetosti
Božjeg Svetog Zakona, koji je temelj Njegove vladavine i na Nebu i na Zemlji. „Videlo istinito koje obasjava
svakoga
čoveka koji dolazi na svet” (Jovan 1,9) rasvetljava tajne odaje duše, i sakrivena dela tame izlaze na
videlo. Osvedočenje obuzima um i srce. Grešnik postaje svestan Božje pravednosti i oseća užas da se pod
teretom svoje krivice i poročnosti pojavi pred Oni
m koji ispituje srca. On vidi Božju ljubav, lepotu svetosti, radost
čistote; čezne da bude očišćen i dostojan veze sa Nebom.
Davidova molitva posle pada pokazuje kako izgleda prava žalost zbog greha. Njegovo pokajanje bilo je
iskreno i duboko. U molitvi ni
je ulagao napor da umanji svoju krivicu; nije izražavao želju da izbegne kaznu koja
mu je pretila. David je uvideo veličinu svog prestupa; shvatio je da je ukaljao svoju dušu; gnušao se svoga
greha. Nije se molio samo za oproštenje već za očišćenje srca. Č
eznuo je za radošću svetosti
-
za
obnavljanjem sklada i zajednice sa Bogom. Ovako je progovorio:
“Blago čoveku, kojemu je oproštena krivica,
kojemu je greh pokriven.
Blago čoveku kojemu Gospod
ne prima greha
i u
čijem srcu nema lukavstva»
Psalam 32,1.2.
Smiluj se
na me Boze,

7
po milosti svojoj,
očisti bezakonje moje. ...
Pokropi me isopom, i očistiću se;
umij me, i biću belji od snega. ...
Učini mi Bože čisto srce,
i duh prav ponovi u meni.
Nemoj me odvrgnuti od lica svojega,
I Svetog Duha svojega nemoj uzeti od mene.
Vrati mi radost spasenja svojega,
i duh vladalački neka me potkrepi. ...
Izbavi m
e od krvi, Bože, Bože,
Spasitelju moj,
i jezik će moj glasiti
pravdu Tvoju.»
Psalam 51,1
-
14.
Pokajanje kao što je ovo nadmašuje našu moć, mi ne možemo da ga postignemo, već ga dobijamo jedino
od Hri
sta, koji se uzdigao u visine i dao dare ljudima.
Upravo ovde mnogi greše i zato ne dobijaju pomoć koju Hristos želi da im da. Oni misle da ne mogu da
pristupe Hristu ako se prvo ne pokaju i da ih pokajanje priprema za oproštenje greha. Istina je da pokaja
nje
prethodi oproštenju greha; jer samo slomljeno i skrušeno srce oseća potrebu za Spasiteljem. Ali, mora li grešnik
da čeka na pokajanje da bi tek onda mogao da dođe Isusu? Sme li pokajanje da se podiže kao prepreka
između grešnika i Spasitelja?
Biblija n
e uči da grešnik mora da se pokaje pre nego što posluša Hristov poziv: „Hodite k meni svi koji ste
umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti!” (Matej 11,28) Sila koja dolazi od Hrista vodi pravom pokajanju. Petar
je ovo objasnio Jevrejima kad je rekao: «Ov
oga Bog desnicom svojom uzvisi za Poglavara i Spasa, da da
Izrailju pokajanje i oproštenje greha.” (Dela 5,31) Mi se ne možemo pokajati bez Hristovog Duha koji budi našu
savest kao što ni oproštenje ne možemo dobiti bez Hrista.
Hristos je izvor svake dobre
pobude. On jedini može u srce da usadi neprijateljstvo prema grehu. Svaka
želja za istinom i čistotom, svako osvedočenje u našu sopstvenu grešnost, dokaz je da Njegov Duh deluje na
naša srca.
Isus je rekao: „I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privu
ći k sebi.” (Jovan 12,32) Hristos mora da se
otkrije grešniku kao Spasitelj koji umire za grehe sveta; i dok gledamo Božje Jagnje na krstu na Golgoti, tajna
otkupljenja počinje da se otkriva našem umu i Božja dobrota počinje da nas vodi na pokajanje. Umiru
ći za
grešnike, Hristos je pokazao nepojmljivu ljubav; i dok grešnik posmatra tu ljubav, ona omekšava njegovo srce,
utiče na um i čini ga krotkim.
Istina je da se neki put ljudi postide svojih grešnih puteva i odbacuju neke svoje zle navike i pre nego što
postanu svesni da su privučeni Hristu. Ali kad god ljudi pokušavaju da se poprave sa iskrenom želom da čine
dobro, pokreće ih Hristova sila. Na njih deluje uticaj kojeg nisu ni svesni, savest se budi, i u životu dolazi do
vidljive promene. I kad ih Hristos
privuče da gledaju Njegov krst, da posmatraju Onog kojeg su njihovi gresi
prikovali, tada se zapovesti upisuju u njihovu savest. Otkriva im se sva zloća njihovog života, greh koji se
duboko ukorenio u njihovu dušu. Počinju da razumevaju ponešto od Hristov
e pravednosti i uzvikuju: „Šta je
onda greh kad je bila potrebna takva žrtva za otkupljenje njegovih robova? Zar je stvarno bila potrebna sva ta
ljubav, sve to trpljenje, sve to poniženje, da mi ne poginemo već da imamo život večni?”
Grešnik može da se odu
pre toj ljubavi, može da odbije mogućnost da bude privučen Hristu; ali
ako se ne
bude opirao, Isus će ga privući; poznavanje plana spasenja dovešće ga do podnožja krsta, punog pokajanja
zbog grehova koji su prouzrokovali patnje dragog Božjeg Sina.

8
Isti bo
žanski um koji deluje u prirodi obraća se i srcima ljudi, budeći u njima neizrecivu čežnju za onim što
nemaju. Ono što je na svetu ne može da zadovolji njihovu čežnju. Božji Duh preklinje ih da teže za onim što
jedino može dati mir i odmor
-
za Hristovom m
ilošću i radošću svetosti. Služeći se i vidljivim i nevidljivim
uticajima, naš Spasitelj stalno radi da um ljudi obrati od grešnih uživanja, koja ne site, ka neizmernim
blagoslovima koje mogu da dobiju u Njemu. Svi koji uzaludno pokušavaju da piju iz razva
ljenih studenaca ovog
sveta primaju božansko obaveštenje: „I ko je žedan neka dođe, i ko hoće, neka uzme vodu života zabadava!”
(Otkrivenje 22,17)
Ti koji u srcu čezneš za nečim boljim od onog što ovaj svet može da ti pruži, prepoznaj tu čežnju kao
Božju p
oruku tvojoj duši! Moli Ga da ti daruje pokajanje, da ti otkrije Hrista u svoj Njegovoj neizmernoj ljubavi, u
svoj Njegovoj savršenoj čistoti! U Spasiteljevom životu načela Božjeg zakona
-
ljubav prema Bogu i prema
bližnjemu
-
dobila su savršeni izraz. Dob
ročinstvo, nesebična ljubav
-
sačinjavali su Njegov život. I tek kad
posmatramo Njega, kad svetlost sa našeg Spasitelja i nas obasja, tada vidimo grešnost svojih srca.
Mi možemo laskati sebi, kao što je to činio Nikodim, da nam je život pošten, moralni lik
besprekoran, i
misliti da ne moramo da ponizimo svoja srca pred Bogom kao obični grešnici; ali kad nas obasja Hristova
svetlost, videćemo da smo nečisti, shvatićemo da su naše pobude sebične, da je neprijateljstvo prema Bogu
ukaljalo svako naše delo. Tada
ćemo shvatiti da je naša pravda kao prljava haljina, da nas jedino Hristova krv
može očistiti od prljavštine greha i obnoviti naše srce prema Njegovom obličju.
Kad samo jedan zrak Božje slave, jedna varnica Hristove čistote prodre u dušu, ona sa bolnom ja
snoćom
otkriva svaku ružnu mrlju i ogoljava rugobu i poročnost ljudskog karaktera. Ona čini vidljivim neposvećene želje,
nevernost srca i nečistotu usana. Grešniku se njegovi verolomni pokušaji da Božji zakon proglasi nevažećim
pokazuju u pravoj svetlosti,
i njegov duh dirnut je i potišten pod prodornim uticajem Božjeg Duha. On se gnuša
samog sebe gledajući čisti, neukaljani Hristov karakter.
Kad je prorok Danilo ugledao slavu koja je obavijala nebeskog vesnika koji mu je bio poslan, proželo ga je
osećanje
slabosti i nesavršenosti. Opisujući delovanje tog predivnog prizora, kaže: „I ne osta snage u meni, i
lepota mi se nagrdi, i ne imah snage!” (Danilo 10,8) Čovek, ovako dirnut, omrznuće svoju sebičnost, gnušaće se
svog samoljublja, i težiće pod uticajem Hri
stove pravednosti za čistotom srca, koja je u skladu sa Božjim
zakonom i Hristovim karakterom.
Pavle kaže da je „po pravdi zakonskoj”
-
ako se uzme u obzir samo formalno ispunjavanje propisa
-
„bio
bez mane” (Filibljanima 3,6); ali kad je upoznao duhovni k
arakter Zakona, shvatio je da je grešnik. Prema slovu
Zakona, onako kako ga ljudi primenjuju u životu, Pavle se uzdržavao od greha; ali kad je upoznao dubinu svetih
pravila Zakona, i video sebe onako kako ga Bog gleda, ponizno se poklonio i priznao svoju k
rivicu. Rekao je:
„A ja življah nekad bez zakona; a kad dođe zapovest, onda greh ožive, a ja umreh.” (Rimljanima 7,9.10)
Kad je shvatio duhovnu prirodu Zakona, greh se pojavio u svoj svojoj odvratnosti, i njegove oholosti nestalo je.
Bog ne smatra sve greh
e jednako velikim; postoje stepeni krivice po Njegovoj oceni, isto kao i po
čovekovoj oceni; ali ma kako beznačajan ovaj ili onaj zao čin može da izgleda u ljudskim očima, ni jedan jedini
greh nije mali pred Bogom. Ljudski sudovi su pristrasni, nesavršeni,
ali Bog sve ocenjuje onako kako stvarno
jeste. Pijanicu preziru i kažu da ga njegov greh isključuje iz Neba; dok oholost, sebičnost i zavist često prolaze
bez ukora. Međutim, ti gresi naročito su mrski Bogu zato što se suprote dobroti Njegovog karaktera,
atmosferi
nesebične ljubavi koja vlada u bezgrešnom svemiru. Onaj koji padne u neki teški greh može da oseti svoju
sramotu i bedu i potrebu za Hristovom milošću; ali oholost ne oseća nikakve potrebe i tako se srce zatvara pred
Hristom i beskrajnim blagoslo
vima koje On donosi.
Jadni carinik koji se molio: „Bože, milostiv budi meni grešnome!” (Luka 18,13), smatrao je sebe vrlo
pokvarenim čovekom, a i drugi su ga gledali istim očima; ali on je osetio svoju potrebu, i sa svojim teretom
krivice i sramote došao p
red Boga, tražeći Njegovu milost. On je otvorio svoje srce milostivom uticaju Božjeg
Duha da Ga oslobodi sile greha. Farisejeva hvalisava, samodopadljiva molitva pokazivala je da je njegovo srce
zatvoreno za uticaj Svetog Duha. Udaljivši se od Boga, nije n
i osećao svoju pokvarenost nasuprot savršenstvu
božanske svetosti. Nije osećao nikakvu potrebu, i ništa nije ni primio.
Kad uvidite svoju grešnost, ne čekajte da se popravite. Koliko ima onih koji misle da nisu dovoljno dobri da
dođu Hristu! Očekujete li d
a ćete se popraviti svojim sopstvenim naporima? „Može li Etiopljanin promeniti kožu
svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?” (Jeremija 13,23) Nama može da pomogne
samo Bog. Mi ne treba da čekamo na čvršće osvedočenje, na
bolje prilike, na svetiji karakter. Mi sami ništa ne
možemo učiniti. Moramo da dođemo Hristu upravo onakvi kakvi jesmo.
Ali neka se niko ne vara misleći da će Bog u svojoj velikoj ljubavi i milosrđu ipak spasti čak i one koji su

9
odbacili Njegovu milost. N
eizmerna težina greha može da se proceni jedino u svetlosti krsta. Kad ljudi tvrde da
je sigurno Bog isuviše dobar da bi odbacio grešnika, usmerite im pogled na Golgotu! Upravo zato što nije
postojao drugi način da se čovek spase, zato što bez ove žrtve lj
udski rod nije mogao uteći od sramotne sile
greha i ponovo uspostaviti zajednicu sa svetim bićima, zato što mu je bilo nemoguće da ponovo uzme učešća u
duhovnom životu
-
upravo zato Hristos je preuzeo na sebe krivicu neposlušnih i trpeo umesto grešnika. Lj
ubav i
patnja i smrt Božjeg Sina
-
sve to svedoči o strahovitoj veličini greha i objavljuje da nema oslobođenja od
njegove moći, ni nade u bolji život, osim u pokoravanju sebe Hristu.
Nepokajani se ponekad izgovaraju govoreći o onima koji misle da su hrišć
ani: „I ja sam isto toliko dobar
koliko i oni. Oni u ponašanju ne pokazuju ništa više samoodricanja, trezvenosti ili budnosti od mene. I njima su
draga uživanja i popustljivost prema grehu kao i meni!” I tako se oni služe manama drugih kao izgovorom za
svo
je sopstveno zanemarivanje dužnosti. Ali gresi i mane drugih nikog ne opravdavaju, jer nam Gospod kao
uzor nije dao grešne ljude. Neokaljani Božji Sin nam je primer i trebalo bi da upravo oni koji se tuže na
nepravičan život takozvanih hrišćana žive boljim
životom i pruže plemenitiji primer. Ako su njihova shvatanja o
tome šta hrišćanin mora da čini tako uzvišena, nije li onda njihov greh veći? Oni znaju šta je pravo a ipak to ne
čine.
Čuvajte se oklevanja! Ne odgađajte odluku da odbacite svoje grehe i da I
susovom pomoći očistite svoje
srce! Hiljade i hiljade upravo su ovde pogrešile i ostale izgubljene za večnost. Ne želim da trošim mnogo reči
raspravljajući o kratkoći i nesigurnosti života; ali se strahovita opasnost
-
opasnost koja se dovoljno ne shvata
-
krije u oklevanju da se pokorimo preklinjućem glasu Božjeg Svetog Duha i tako ostanemo u grehu; jer oklevanje
upravo to znači. Grehu, ma kako ga neznatnim držali, možemo popuštati samo rizikujući da budemo izgubljeni
za večnost. Ono što ne savladamo, savl
adaće nas i izazvati našu propast.
Adam i Eva ubedili su sebe da tako neznatan čin kao što je uzimanje zabranjenog ploda ne može imati
tako strahovite posledice kao što je Bog objavio. Ali taj neznatni čin bio je prestup Božjeg nepromenljivog i
svetog Zako
na, koji je odvojio čoveka od Boga i otvorio ustave smrti i neiskazanoj patnji da preplave naš svet. Iz
veka u vek sa naše Zemlje uzdizali su se stalni krici bola i sva stvorenja zajednički su uzdisala i bolno patila od
posledica čovekove neposlušnosti. I
samo nebo osećalo je uticaj njegove pobune protiv Boga. Golgota stoji kao
spomenik divne žrtve kojom je morao da se okaje prestup božanskog Zakona. Ne smatrajmo greh nečim
neznatnim!
Svaki prestup, svako zanemarivanje ili odbacivanje Hristove milosti, osta
vlja na nama svoje posledice;
ono otvrdnjava srce, slabi volju, otupljuje um i ne samo što nas čini manje spremnim već i manje sposobnim da
poslušamo nežne pozive Božjeg Svetog Duha. Mnogi umiruju probuđenu savest mišlju da mogu da se vrate sa
svog zlog pu
ta kad god to zažele, da mogu da se igraju sa pozivima milosti a ipak ostanu trajno osetljivi prema
njihovom uticaju. Oni misle, iako su prkosili Duhu milosti, iako su svoj uticaj stavili u sotoninu službu, da će ipak
moći da promene smer svog života u čas
u strašne krize. Ali to nije tako lako ostvariti. Iskustva i vaspitanje u
toku celog života tako su temeljno oblikovali karakter da tada samo retki požele da budu slični Isusu.
Čak i samo jedna mana u karakteru, samo jedna grešna želja, ako se uporno gaji,
na kraju će poništiti sav
uticaj Jevanđelja. Svako popuštanje grehu pojačava odbojnost duše prema Bogu. Čovek koji je uporan u svom
neverstvu, koji je tupo ravnodušan grema božanskoj istini, samo žanje ono što je sam posejao. U celoj Bibliji
nema strašnij
e opomene protiv igranja sa zlom od reči mudrog čoveka da će se grešnik „u uža greha svojih
zaplesti”. (Priče 5,22)
Hristos je spreman da nas oslobodi greha, ali nas na to ne primorava; i ako je stalnim prestupanjem naša
volja potpuno potčinjena zlu i mi n
e želimo da se oslobodimo, ako ne želimo da prihvatimo Njegovu milost, šta
bi On još mogao da učini? Mi smo sami sebe upropastili svojim namernim odbacivanjem Njegove ljubavi. „Evo
sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!” „Danas ako glas njegov čuj
ete, ne budite drvenastih srca!”
(2.Korinćanima 6,2; Jevrejima 3,7.8)
„Čovek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce” (1.Samuilova 16,7)
-
ljudsko srce, ispunjeno
protivrečnim osećanjima radosti i tuge, nemirno, jogunasto srce, u kome ima toliko prlj
avštine i prevare. On zna
njegove pobude, njegove prave namere i ciljeve. Pođite Njemu sa svojom ukaljanom dušom, onakvom kakva je!
Kao psalmista otvorite sve njene zakutke svevidećem oku i uzviknite: „Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje,
ispitaj me, i poz
naj pomisli moje. I vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put večni!” (Psalam 139,23. 24) Mnogi
prihvataju samo intelektualnu religiju, samo formu pobožnosti koja ne traži čišćenje srca. Neka vaša molitva
bude: „Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav pon
ovi u meni!” (Psalam 51,10) Budite pošteni prema sebi! Budite
isto tako ozbiljni, isto tako istrajni kao da je vaš prolazni život u pitanju! To je pitanje koje se mora rešiti između
Boga i vas, i to za večnost. Ako nemate ničeg drugog osim lažne nade, srlj
ate u sigurnu propast.

10
Proučavajte Božju reč sa molitvom. Ta Reč iznosi vam u Božjem zakonu i u Hristovom životu velika
načela svetosti, bez kojih „niko neće videti Gospoda”. (Jevrejima 12,14) Ona osvedočava u greh; ona jasno
otkriva put spasenja. Poslušaj
te je kao Božji glas koji se obraća vama.
Kad budete uvideli svu strahotu greha, kad budete upoznali svoje pravo stanje, nemojte se predavati
očajanju! Hristos je došao da spase upravo grešnike. Ne moramo mi izmiriti Boga sa sobom, već
-
o čudesne li
ljuba
vi!
-
sam Bog u Hristu „svet pomiri sa sobom”. (2.Korinćanima 5,19) On svojom nežnom ljubavlju poziva
sebi svoju zalutalu decu. Nijedan zemaljski roditelj ne bi mogao da bude toliko strpljiv prema manama i
pogreškama svoje dece kao što je to Bog prema onim
a koji žele spasenje. Nijedne ljudske usne nikad se nisu
nežnije obraćale odlutalom kao Njegove. Sva Njegova obećanja, sve Njegove opomene, samo su uzdasi
neizrecive ljubavi.
Kad vas sotona bude uveravao da ste veliki grešnik, pogledajte prema svom otkupit
elju i govorite o
Njegovim zaslugama. Gledanje u Njegovu svetlost će vam pomoći. Priznajte svoj greh, ali recite neprijatelju da
„Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike” (1. Timotiju 1,15) i da i vi možete biti spaseni Njegovom
nenadmašnom ljubavlju.
Isus je Simonu postavio pitanje o dvojici dužnika. Jedan je dugovao svom gospodaru
mali iznos, a drugi vrlo veliki; ali on je oprostio obojici. Hristos je upitao Simona koji će dužnik više voleti svoga
gospodara. Simon je odgovorio: „Mislim onaj kome najvi
še pokloni!” (Luka 7,43) Mi smo bili veliki grešnici, ali
Hristos je umro da bi nama moglo biti oprošteno. Bilo je dovoljno da svom ocu u našu korist iznese zasluge
svoje žrtve. Oni kojima je najviše oprostio ljubiće Ga najviše i stajaće najbliže Njegovom
prestolu da Ga slave
zbog Njegove velike ljubavi i neizmerne žrtve. Upravo kad najpotpunije shvatimo Božju ljubav, najbolje uviđamo
i zloćudnost greha. Kad vidimo dužinu lestava koje su nam spuštene, kad bar delimično spoznamo veličinu
žrtve koju je Hristo
s učinio radi nas, tada će nežnost i skrušenost omekšati i naše srce.
Molimo vas... da ne primite uzalud
blagodat Boziju.
Jer on govori:
u vreme najbolje poslušah te,
i u dan spasenja pomogoh ti.
Evo sadje vreme najbolje,
evo sadje dan spasenja!
(2. Korinćanima. 6,1.2)

 

[tripo 41]

Opet nove porodične tragedije u Srbiji. Još nisu objasnili kako to nije postalo sve bolje od vaskrsa pravoslavlja 91. god.

 

[Marko1932]

Bog je osnovao porocicu: “I rece Gospod Bog: Nije dobro da je covek sam da; da mu nacinimo druga prema njemu... I Gospod Bog stvori zenu od rebra, koje uze Adamu, I dovede je k Adamo... Zato ce ostaviti covek oca svojega i mter svoju i prilijepoce se zeni svojoj, i bice dvoje jedno tijelo.” 1. Mojsijeva 2,18-24.
Ovo je bio Boziji plan: “Radjate se i mnozite se, I napunite Zemlju I vladjte njom I budite gospodari...” 1. Mojsijeva 1,28.

Dakle, Bog je osnovao porodicu. To je najbolje sto je Bog mogao da pokloni ljudskom rodu.

Medjutim, u nase vereme, ta Bozja ustanova napadnuta je sa mnogo strana. Neprijatelj je zapretio unistenjem te jedinstvene celije od koje zavisi opstanak covercanstva.

Sta je to sto preti unistenju porodice? Mozemo li cuti i vase misljenje?

 

[Marko1932]

"Kao sto se vatra ne moze odrzati ako ne dodajemo gorivo, tako ni ljubav ne moze da postoji ako se ne izrazi vidljivim postupcima...
Vrati se svojoj porodici sa osmehom na licu, sa osecanjem, neznoscu i ljubavi. To ce biti bolje nego da trosis na lekove za svoju suprugu.
Takav postupak bice zdravlje telu i slast dusi. Vas zivot je bio vrlo nesrecan. Oboje ste ucestvovali u tome.
Bogu nije draga vasa nesreca, vi ste je na sebe navukli, nedostakom samosavladjivanja." (Temelji srecnog domo, str. 89}

 

[tripo 41]

Pravoslavni sveštenik tvrdi: Homoseksualci se rađaju ako majka voli analni seks

zjava pravoslavnog sveštenika da homoseksualci postoje jer su njihove majke u trudnoći prakticirale analni seks počela se munjevito dijeliti u medijima i na društvenim mrežama.
Neophatos Masouras, sveštenik s Kipra, izjavio je da se ljudska seksualnost određuje kad majka tokom trudnoće ima odnose.
- To se događa tokom seksualnog odnosa u trudnoći. Radi se o abnormalnom seksualnom činu. Da budem jasniji: o analnom seksu. Kad žena uživa u tome, takva se želja prenosi i na dijete - rekao je, prenosi Index.hr.
Ovom je prilikom sveštenik citirao Svetog Porfirija Kavsokalivita, koji je nedavno proglašen svecem, a preminuo je 1991. godine. Svetac je, kako piše Daily Mail, za života homoseksualcima savjetovao da ostanu samci te da se mole kako bi ih njihova seksualnost napustila.

Avaz

 

[Servius Tullius]

Medjutim, u nase vereme, ta Bozja ustanova napadnuta je sa mnogo strana. Neprijatelj je zapretio unistenjem te jedinstvene celije od koje zavisi opstanak covercanstva.

Sta je to sto preti unistenju porodice? Mozemo li cuti i vase misljenje?

Možda se čini da taj napad dolazi sa više strana, istina je da sve ovo što se dešava u savremenom svetu polako pokazuje obrise lica Zveri koja stoji iza toga a ona ima za cilj stvoriti društvo i civilizaciju po svojim merilima u kojem će čoveka izopačiti po svom podobiju čime bi ga u potpunosti odvojila od Boga.
To novo društvo se obično naziva Novi svetski poredak a pošto je navodno novi, u suštini on je prepotopski, podrazumeva i nove društvene odnose koji zahtevaju i potpunu promenu društvene strukture.

Za porodicu, koja je nekada bila osnovna jedinica društva, njegov organizacioni i fundamentalni osnov, u novom društvu nema mesta jer je tradicionalna porodica nosioc i čuvar vrednosti koje više nisu poželjne.

U tradicionalnoj porodici preko vaspitanja i suživota zasnovanog na ljubavi i emocionalnoj bliskosti sa svojim roditeljima koji su mu uzor i potpora, ljudsko biće formira svoj identitet a kasnije, učeći i sazrevajući, i svoje stavove, uverenja, sistem vrednosti i svetonazor.

Takodje, ako su roditelji vernici, upoznaje se i sa osnovnim verskim načelima.

Sve to je nepoželjno, preteće i opasno u antihrišćanskoj, postindustrijskoj, neoliberalnoj kapitalističkoj zveri koje se polako otkriva nazivajući sebe svetskom civilizacijom, Novim svetskim poretkom ili savremenim društvom.

 

[DarthShone]

Sve to je nepoželjno, preteće i opasno u antihrišćanskoj, postindustrijskoj, neoliberalnoj, kapitalističkoj zveri koje se polako otkriva nazivajući sebe svetskom civilizacijom, Novim svetskim poretkom ili savremenim društvom.

Naravno da je nepoželjno, a čovek je u takvoj "civilizaciji", takvom "Novus Ordo Seclorvm" samo rob. Otuda i nije čudno da se ova zver ulaguje islamu, kod kojeg je čovek rob, doslovno svaki čovek, bez obzira o kome se radilo, a poglavari u istom samo kapoi koncentracionog logora, i sami robovi, ali miljenici gospodara. Zver naravno očekuje da će i islam moći da saobliči svojim "vrednostima" jer mu je saveznik, no kao što su se mnogi kroz istoriju u to uverili, to tako lako, ako i uopšte ići neće.

Radi se u suštini o anticivilizacijskom i antiljudskom sistemu. No jednom je kako si i napomenuo takav sistem već postojao, pa je počišćen vodama. Drugo čišćenje će biti vatrom.

Jednom kada se balans poremeti, kada se stubovi sruše, ne preostaje ništa drugo do čišćenja. Hoće li Bog zbog grešaka i lakomosti svojih miljenika univerzum počistiti? Ili će kako je to već jednom davno uradio očistiti žito od kukolja, videćemo. No ostaje samo jedna istina, to izbeći nećemo.

 

[tripo 41]

Radi se u suštini o anticivilizacijskom i antiljudskom sistemu.

Pa sistem KC u srednjem vijeku je bio gori od islama i džihadista.

Naravno da je nepoželjno, a čovek je u takvoj "civilizaciji", takvom "Novus Ordo Seclorvm"

A u tom sistemu je centralna ličnost papa.