Član
- Učlanjen(a)
- 13.03.2010
- Poruka
- 174
Novi tekst je na:
Ulični Muzičar: MISTER DOLAR I GOS'N EURO
a, evo i ovde...
MISTER DOLAR I GOS'N EURO
Jun 1993.
Prolazio je šetalištem pored mora neki matori "jarac" sa mladom "ribom" u zagrljaju. Amerikanci su bili, pretpostavljam (a, možda i nisu, ko zna...). On oko 50 godina star, a ona oko 30, otprilike. Ja sam baš u tim trenucima svirao nešto romantično (u Leskovcu bi rekli: "tugaljivo", sa akcentom na "i"). On i njegova dama su zastali i počeli da plešu, tu ispred mene. Kada smo završili (ja sa sviranjem, a oni sa igranjem), priđe gospodin i ubaci u kutiju neku novčanicu. Video sam odmah da je "zelenbać", ali nisam mogao da vidim broj na njemu. U to vreme sam svirao stojeći (na jednoj gitari), a i kutiju za pare sam stavljao malo dalje od sebe. Možda je osvetljenje bilo slabije, pa se nije videlo dobro, ne sećam se tačno.
Pretpostavio sam tada da je to novčanica od 1$, jer se dešavalo često da se Amerikanci prave važni sa tim svojim dolarima. A, ako nije 1$, možda je 10$ (nadao sam se tome). Čekao sam da se staro-mladi par udalji malo, pa da pogledam. On mi je u odlasku (iz daljine) kažiprstom pokazivao na kofer, kao "vidiš li šta sam ubacio?" Ja sam mu klimnuo glavom u znak zahvalnosti, kao "da, video sam, hvala". Kada su se sasvim udaljili, ja pogledam u kutiju: 100 dolara!
Godine 1993-će je to bila fina cifra. U Srbiji je harala hiperinflacija, cene su bile u milijardama, a od prosečne plate su ljudi mogli da kupe (od nekog od mnogobrojnih uličnih preprodavaca deviza, tzv. "dilera") samo deset, dvadeset maraka. Cene su bile smešne, kada bi se računalo u nekoj čvrstoj valuti, ali ne i za one kojima je plata bila 2 marke (bilo je i takvih). Tako da se za 100 dolara, koji su tada vredeli blizu 200 nemačkih maraka, moglo ladno živeti dva meseca. Mislim, onako na nivou…
Septembar 2003.
Nije radila ulična rasveta, a već je počelo da se smrkava. Nije bilo mnogo prolaznika, a i ti što su prolazili nisu me "zarezivali" previše. Razmišljao sam da prekinem i odem, jer još kada padne mrak… ništa neću da zaradim. Ali, u poslednjim trenucima (u sudijskoj nadoknadi, što bi se fudbalskim rečnikom kazalo), jedan mladić priđe polako i (takođe vrlo polako) spusti jednu novčanicu u koferčić, uz komentar: "samo ovo…". Ode on, a ja gledam… neka debela novčanica, mislim široka, po boji mi liči na 50 evra… Ne vidi se dobro, mračno je. Kada se momak dovoljno udaljio, ja je uzmem u ruku... i ne verujem svojim očima: 200 evra!
Posle sam je kući dugo studirao. Gledam… da nije, bre, neki lažnjak? Prvi put sam tada video novčanicu od 200 evra. Posle nekoliko dana sam je odneo u banku i stavio na knjižicu. Da usput proverim i da li je prava ili nije. Jeste bila prava, ali i ja sam ispao prava budala zato što onome na šalteru nisam napomenuo da nisam siguran da li je original ili je falsifikat (pa neka on proveri). Ovako, da je bila lažna novčanica imao bih problema sa zakonom. Mislim, teško da bi neko poverovao u priču da se uličnim sviračima ubacuje po 200 evra.
Jednom mi je jedna žena u invalidskim kolicima ubacila 50 evra.
20-ice se dešavaju 2-3 puta godišnje, a 10-ke 7-8 puta.
5 evrića ima relativno često.
Jednom je jedan poznanik (drug moga druga) u šali ubacio 100$, pa ih je posle uzeo nazad. To nećemo da računamo, je l' tako?
A, jedan drugi drug mi je vratio dug tako što je novčanicu od 50 evra stavio u moje koferče (da ispadne malo mangup).
To jest, mislio je da mi tako vraća taj dug.
Ali, moram da ga podsetim (znam da čita ovaj blog) da sve što nađem u koferu ja računam kao svoju zaradu od svirke, tako da... još uvek mi dođe tih 50 evrića!
Ulični Muzičar: MISTER DOLAR I GOS'N EURO
a, evo i ovde...
MISTER DOLAR I GOS'N EURO
Jun 1993.
Prolazio je šetalištem pored mora neki matori "jarac" sa mladom "ribom" u zagrljaju. Amerikanci su bili, pretpostavljam (a, možda i nisu, ko zna...). On oko 50 godina star, a ona oko 30, otprilike. Ja sam baš u tim trenucima svirao nešto romantično (u Leskovcu bi rekli: "tugaljivo", sa akcentom na "i"). On i njegova dama su zastali i počeli da plešu, tu ispred mene. Kada smo završili (ja sa sviranjem, a oni sa igranjem), priđe gospodin i ubaci u kutiju neku novčanicu. Video sam odmah da je "zelenbać", ali nisam mogao da vidim broj na njemu. U to vreme sam svirao stojeći (na jednoj gitari), a i kutiju za pare sam stavljao malo dalje od sebe. Možda je osvetljenje bilo slabije, pa se nije videlo dobro, ne sećam se tačno.
Pretpostavio sam tada da je to novčanica od 1$, jer se dešavalo često da se Amerikanci prave važni sa tim svojim dolarima. A, ako nije 1$, možda je 10$ (nadao sam se tome). Čekao sam da se staro-mladi par udalji malo, pa da pogledam. On mi je u odlasku (iz daljine) kažiprstom pokazivao na kofer, kao "vidiš li šta sam ubacio?" Ja sam mu klimnuo glavom u znak zahvalnosti, kao "da, video sam, hvala". Kada su se sasvim udaljili, ja pogledam u kutiju: 100 dolara!
Godine 1993-će je to bila fina cifra. U Srbiji je harala hiperinflacija, cene su bile u milijardama, a od prosečne plate su ljudi mogli da kupe (od nekog od mnogobrojnih uličnih preprodavaca deviza, tzv. "dilera") samo deset, dvadeset maraka. Cene su bile smešne, kada bi se računalo u nekoj čvrstoj valuti, ali ne i za one kojima je plata bila 2 marke (bilo je i takvih). Tako da se za 100 dolara, koji su tada vredeli blizu 200 nemačkih maraka, moglo ladno živeti dva meseca. Mislim, onako na nivou…
Septembar 2003.
Nije radila ulična rasveta, a već je počelo da se smrkava. Nije bilo mnogo prolaznika, a i ti što su prolazili nisu me "zarezivali" previše. Razmišljao sam da prekinem i odem, jer još kada padne mrak… ništa neću da zaradim. Ali, u poslednjim trenucima (u sudijskoj nadoknadi, što bi se fudbalskim rečnikom kazalo), jedan mladić priđe polako i (takođe vrlo polako) spusti jednu novčanicu u koferčić, uz komentar: "samo ovo…". Ode on, a ja gledam… neka debela novčanica, mislim široka, po boji mi liči na 50 evra… Ne vidi se dobro, mračno je. Kada se momak dovoljno udaljio, ja je uzmem u ruku... i ne verujem svojim očima: 200 evra!
Posle sam je kući dugo studirao. Gledam… da nije, bre, neki lažnjak? Prvi put sam tada video novčanicu od 200 evra. Posle nekoliko dana sam je odneo u banku i stavio na knjižicu. Da usput proverim i da li je prava ili nije. Jeste bila prava, ali i ja sam ispao prava budala zato što onome na šalteru nisam napomenuo da nisam siguran da li je original ili je falsifikat (pa neka on proveri). Ovako, da je bila lažna novčanica imao bih problema sa zakonom. Mislim, teško da bi neko poverovao u priču da se uličnim sviračima ubacuje po 200 evra.
Jednom mi je jedna žena u invalidskim kolicima ubacila 50 evra.
20-ice se dešavaju 2-3 puta godišnje, a 10-ke 7-8 puta.
5 evrića ima relativno često.
Jednom je jedan poznanik (drug moga druga) u šali ubacio 100$, pa ih je posle uzeo nazad. To nećemo da računamo, je l' tako?
A, jedan drugi drug mi je vratio dug tako što je novčanicu od 50 evra stavio u moje koferče (da ispadne malo mangup).
To jest, mislio je da mi tako vraća taj dug.
Ali, moram da ga podsetim (znam da čita ovaj blog) da sve što nađem u koferu ja računam kao svoju zaradu od svirke, tako da... još uvek mi dođe tih 50 evrića!
)