Sveto Trojstvo
- Začetnik teme Ana_ana
- Datum pokretanja
kontradiktornosti nema. na ustima dva ili tri svedoka mora ostati svaka istina.jovan 1.gl. kaže da je Bog reč. koji Bog?uvek moramo ići u Pismo da bi smo znali što donosimo da ne lutamo. Pismo kaže Bog je jedan jedini. sada Bog je reč moramo doneti na tog drugog svedoka,jer uvek moraju biti dva svedoka. jovan je to izgovorio kad? u novom zavetu. a prvi svedok,kad on je to izgovorio? u mojsiju dakle. mojsijeve knjige. sada jovan je izgovorio u ovo vreme a mojsije u ono vreme. koliko je to svedoka? dva. koji Bog se javio u telu? Jedan jedini. kako se naziva Isus sam si rekao,da je on nazvan Reč. sam jovan to tvrdi da je Bog koji je Reč javio se u telu. ko se javio u telu? Isus.ko je on? Bog koji se imaO JAVITI U TELU. koji Bog? svedoci kažu,Jedan jEDINI.
na nebu ko svedoči? ko je svedočio u mojsiju prvo? dakle ko svedoči u nebu? OTac. kako on svedoči? poslao je proročku reč,Pismo nama.preko proroka. da će on doći,biće spasitelj jedini. kako je on to nazvao,ja Jahve sam jedini spasitelje,osim mene nema spasitelja,nema Boga osim mene,ni jeednoga.
kada se napunilo vreme,koje vreme? proročko. tada dođe sin Božji. on je svedočio zar ne? ko ne primi njegovog svedočanstva da se izopšti prorokovao je mojsije i onje to nazvao da će biti poslan prorok.misli na Isusa. on je bio i prorok nazvan. i mesija. i čovek,sin.i prvosveštenik. i nazvaN U ISAIJI oTAC VEČNI bOG SILNI. a Jahve kaže nema drugog Boga.
Isus kaže,kada dođe sveti duh on će vas naučiti svemu.što sam govorio vam, i činio. on kaže,vratiću se opet k vama dabudem u vama. i sada on je vratios e ,došao je u Duhu,jer Bog u telu je sada Bog u duhu u nama. bio je sa nama ljudima , i sada je u nama ljudima vere na Reč.
sada pitanje za tebe kada u jevrejima 7. se govori za Isusa jasnoza Isusa ,koji je ispopređen sa melhisedekom,rečeno je bze oca majke,bez rodoslovlja,beu početka i kraja danima. ko logičlno nema početka i kraja rodoslovlja,oca ni majke.? samo Bog jedini. nikad nije stvoren niti moće biti rođen ako je Bog.Bog se ne rađa,nije stvoren,nije stvorenje. kada je Isus uveden u svet kada piše da je rođen,danas ja te rodih jevrejima posl. Bog je objavios ebe u telu. to je prorokovano. to je svedočenje Oca na nebu. svedočenje Sina koji je reč u telu. i svedočenje Duha koji je pečat večnosti. troje je jedno,ne trojedno,jedno isto. njegova manifestacija se menja ne i on. on je večni Bog duh.
kada onda Isus nema ocani majke a kadaima,jer znamo da je imao. kada nema rodoslovlje ,a kada ima,jer znamod a je imao. kada nema počeetka danima,a kada ima početak kroz uvođenje u svet?
pokušaj ovo dovesti u red Pisma. dublje oko krštenja mogu drugi put. svako krštenje osim u ime je protiv Hrista. mogu to doneti jasno. matej 28 je u trojičlarenju izmeštena verzija istine.dela apostola je orginal izvršenja Isusovih rečiu u Ime.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Ja bi citirao jedan odlomak ove analize gde kaze: ''nemamo rukopise koji sadrže ovaj stih a koji datiraju pre 325.godine''(matej 28:19). Naime svi rukopisi koje imamo pre te godine su falsifikovani spisi(odnosno ne svi ali oni koji su preziveli su falsifikovani). Znaci najstariji danas poznati manuskripti su falsifikovani spisi od strane Euzebija, za potrebe neke vrste ekumenskog pokreta koji je postojao u to vreme odnosno ujedinjenja pagana sa Hriscanima, pa su mnoge odlomke koji ukazuju na Hristovo Bozanstvo izbacivali, kao sto se to radilo sa ovim stihom i onim iz jovanove poslanice(od hriscana su ti spisi odbaceni i zato su preziveli jer nisu korisceni, tj. nisu se istrosili, a zavrsili su negde u biblioteci u aleksandriji). Svi ostali koji su bili u upotrebi su se raspali, a to su upravo pravi spisi i dolaze iz struje koja se naziva ''majority textovi'' odnosno ''textus receptus'' i to su originalni spisi.. Govorio sam o tome. Ono sto je ohrabrujuce mi imamo crkvene Oce koji su ziveli pre nastanka svih ovih manuskripata, a pogodite koje oni tekstove citiraju? Ne citiraju ove u kojima tekstovi nedostaju 'minority manuskripte'', vec suprotno ove u kojima se pojavljuju. Svi od reda ih citiraju..
Nije tesko zakljuciti koji su tekstovi izvorni..
Postoji dve struje odakle se rade prevodi ''minority tekstovi''(u kojima odlomci nedostaju, inace ima ih jako malo) i
''Majority tekstovi''(koji ove odlomke sadrze i ima ih jako mnogo). Koji izvor prihvatiti? Pa logicno je onaj izvor za koji postoji vise svedoka i za koje crkveni Oci svedoce da su ispravni jer ih svi od reda citiraju..
Pa eto i Justin mucenik 155. god.. citira upravo ovaj stih iz (matej 28:19) koji nedostaje, a manuskripti u kojima nedostaje su nakon njegovog zivota pisani.. Pa sad vi zakljucite sami koji su izvorni manuskripti?
Nije tesko..
Ono sto je zabrinjavajuce danas, jeste, da svi savremeni prevodioci koriste ove spise kao temelj, iz svih novih revizovanih biblija ovakvi stihovi bivaju izbaceni, a jedan od njih je i (matej 28:19), prvo ih stavljaju u zagrade [''krstite ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga''] , a onda u sledecem izdanju ih u potpunosti izbace, kao da nikad nisu postojali, toboze zato sto je dokazano da ih nema u izvornim..
Nemojte se iznenaditi kad sutra u vasoj bibliji nestane polovina tekstova pa i ovaj.
Satanisti vode bitku protiv biblije, a sto se Hriscani pre osveste to bolje!
Da ja ovo ne izmisljam, evo citiracu strucnjake:
(samo da napomenem da su Westkot i Hort bili dokazani spiritisti, a u njihovim privatnim pismima se dogovaraju kako da izbace tekstove):
''
Tokom 19. veka, tekstualni kritičari, kao što su Lahman (Lachmann), Tišendorf, Vestkot i Hort izložili su sledeću teoriju: pošto je ogromna većina rukopisa skorašnja, tj., potiču kasnije od 9. veka (svega su 500 do 1.000 godina stari), oni su bili izloženi većim greškama zbog omaški prepisivača. Pretpostavljalo se da je svaki prepisivač ponavljao greške prethodnih prepisivača i da je, naravno, dodavao poneku svoju. Neki su takođe pretpostavljali da su prepisivači menjali svete spise, gotovo svojevoljno, ako su se njihova teološka uverenja razlikovala od prepisa pre njih.
Vestkot i Hort nisu mogli da razumeju zašto aleksandrijski manuskripti nisu bili prepisani u ogromnom broju kao vizantijski manuskripti. Oni su izneli teoriju da je neko verovatno sačinio vizantijski tekst oko četvrtog veka. Vestkot i Hort su ga nazvali "sirijski tekst". Ova teorija nema apsolutno nikakvog istorijskog osnova. To je tvorevina njihove mašte kako bi našli sebi izgovor za odbacivanje ogromne većine rukopisa. Svakako, takva obimna recenzija teksta, ako se desila, bila bi dokumentovana u crkvenoj istoriji, kao što su važna doktrinarna pitanja tog perioda zabeležena veoma detaljno, npr., istorijski zapis o Nikejskom saboru (325. posle Hrista) i o nastanku arijanske jeresi. Istorija ćuti o bilo kakvoj reviziji Teksta u Siriji, Antiohiji ili Konstantinopolju!
Dok su Vestkot i Hort predstavljali svoj takozvani "neutralni tekst" odboru Revidiranog prevoda godine 1881, pravi tekst su snažno branili stručnjaci poput Dina Burgona (Dean Burgon) i dr Skrivenera (Scrivener).
Din Burgon, koji je lično dodao oko četiristo rukopisa ovom spisku, bio je čovek izuzetne akademske sposobnosti i lično i blisko upoznat sa dostupnim manuskriptima. Njegova knjiga Revidirana Revizija (The Revision Revised) smatra se remek-delom, a napisana je u odbranu Primljenog teksta.
Dr Skrivener je proveo četrdeset godina u proučavanju rukopisa i, u njegovo vreme (krajem 19. veka), lično je proučio više rukopisa nego bilo koji drugi stručnjak. Kada je Revidirani prevod iz 1881. bio gotov, dr Skrivener, koji je bio u odboru, vodio je neprestanu bitku s Vestkotom i Hortom deset godina. Vestkot i Hort, koji su takođe bili u odboru, uložili su veliki trud da uključe prevode nekoliko starih rukopisa, dok je Skrivener procenjivao svedočanstvo svih rukopisa. Nažalost, Vestkot i Hort imali su naklonjenu većinu i odluke su donete glasanjem odbora.
Da li su najstariji manuskripti najbolji?
Sledeći očigledni dokazi pokazaće:
- Da najstariji manuskripti nisu najpažljivije pisani.
- Da najstariji postojeći manuskripti nisu nužno prepisivani od najstarijih originalnih manuskripta.
- Da su najstariji manuskripti bili izloženi najvećim nepravilnostima.
- Da su najstariji manuskripti u konstantnom neslaganju jedni s drugima.
Oni koji su pažljivo izučavali drevne manuskripte ukazuju na to da su neki od najstarijih rukopisa najnemarnije napisani.
Grčki novozavetni rukopisi su podeljeni u dve grupe, na uncijale i kurzive. Uncijali su pisani velikim slovima, dok su kurzivi pisani malim slovima. Uncijalni manuskripti se obično smatraju za starije od kurzivnih manuskripta, premda su kurzivni spisi bili poznati u prehrišćanskom periodu. Uncijalni manuskripti obično su označavani velikim slovima našeg alfabeta, i na njih se upućuje kao na kodeks A, kodeks B, itd.
Pet od najstarijih kodeksa jesu Alef, A, B, C i D. Upravo se na dokaznu građu ovih kodeksa, uz njihovu malu grupu saveznika, oslanja grčki tekst Lahmana 1842–50, Tišendorfa 1865–72, Tregelesa 1857–72, Vestkota i Horta 1881. U stvari, Vestkot i Hort, koji su dominirali odborom Revidiranog prevoda iz 1881, prihvatili su ono što su zvali neutralnim tekstom. Samo su kodeks Alef i kodeks B, po njihovom mišljenju, očuvali ovaj tekst u svom najčistijem obilku. Od ova dva, kad se uporede, prvenstvo se daje kodeksu B u odnosu na Alef, u kome je "prepisivačev odvažan i nezgrapan način pisanja pretrpeo sve uobičajene propuste usled brzog i nemarnog prepisivanja, brojnije nego u B" (Scrivener, A Plain Introduction to the Criticism of the New Testament, Vol. II, str. 289).
Ipak, koliko pažljivo su ovi važni uncijalni tekstovi pisani, na kojima se zasnivaju savremeni prevodi? Pogledajmo Alef, B i D.
kodeks Sinaitikus (Alef) (4. vek). "Zbog broja grešaka, ne može se reći da je veoma pažljivo pisan. Celokupan manuskript je izobličen prepravkama, od kojih je nekoliko uneo originalni prepisivač, veoma mnogo njih unela je drevna i otmena ruka iz 6. veka čije su ispravke od velike važnosti, neke su opet unete rukom nešto kasnije, najveći broj uneo je stručnjak iz 7. veka koji je često poništavao izmene prepravljača iz 6. veka, druge su unosili ni manje ni više nego osam različitih potonjih pisaca" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 93).
kodeks Vatikanus (B) (4. vek). "Jedna uočljiva karakteristika je veliki broj izostavljanja, što je navelo dr Dobina (Dobbin) da govori o njemu kao o skraćenom tekstu Novoga zaveta. On je izračunao da su cele reči ili delovi rečenica izostavljeni ni manje ni više nego 2.556 puta" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 120).
Ovo objašnjava zašto su savremeni prevodi izostavili toliko mnogo od Pisma – što je činjenica koja nije uvek uočljiva usled prakse grupisanja stihova. To takođe objašnjava optužbe nekih kritičara da je Primljeni tekst proizvod spajanja (tj., tekst proširen dodavanjem delova tekstova iz različitih izvora). Jednom kada se kodeks B usvoji kao konačni autoritet, bilo koji tekst koji ne sadrži izostavljanja koja nalazimo u B mora biti proizvod spajanja, ali samo kad se uporedi sa B!
kodeks Beza greko-latinus (D) (5. ili 6. vek). "Ovaj manuskript je prepravljen, najpre od strane originalnog pisara a kasnije od strane osam ili devet različitih revizora. … Nijedan manuskript ne sadrži toliko mnogo smelih i opsežnih umetaka (600 samo u Delima) koji su odobreni, gde nisu u potpunosti bez podrške, pre svega od strane starolatinskog i Kuretonijevog sirijskog prevoda" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 128, 130).
Kuretonijev prevod je poznat kao iskvareni sirijski prevod, dok je Pešita iz drugog veka, zvana Kraljicom prevoda, bila opšteprihvaćeni sirijski prevod. Pešita je u saglasnosti s kasnijim grčkim manuskriptima, i pruža bitnu sponu između teksta koji su koristili rani crkveni oci i Primljenog teksta.
Dr Rendel Haris (Rendel Harris) je izneo pretpostavku da je kodeks D možda čak bio ponovo preveden na grčki sa latinskog prevoda.
2. Najstariji postojeći manuskripti nisu nužno prepisivani sa najstarijih originalnih manuskripta
Manuskripti su bili pisani rukom na različitim materijalima sve do 15. veka. (Štampanje je izumljeno 1450 god. posle Hrista.) Mnogi manuskripti su pisani na pergamentu. To je bila glatka koža koze, teleta ili antilope i bila je izuzetno trajna. Kopije u sasvim pristojnom stanju dostupne su i danas, a datiraju sve do 350. godine posle Hrista, tj., stare su 1.600 godina! Pošto je štampanje zamenilo ručno prepisivanje u 15. veku, možemo pretpostaviti da su čak i najskoriji manuskripti stari najmanje 500 godina, dok su mnogi iz perioda oko 900 godina posle Hrista stari približno 1.100 godina! Očekivani životni vek manuskripta bio je daleko veći od naših papirnih knjiga. Mnoge knjige stare 70 godina danas su izobličene do takvog stanja da se ne mogu čitati a da se ne oštete. Ako je prosečan životni vek pergamenta bio 350 godina (ako uzmemo u obzir i habanje), bilo bi potrebno najviše četiri kopije od dana apostola do pojave štamparije. Prema tome, ne može se po automatizmu zaključiti da je manuskript napisan 350 godina posle Hrista bio prepisan sa starijeg manuskripta od onog koji je prepisan 500 godina posle Hrista.
Nadalje, razlika od 200 godina u starosti manuskripta nije značajna kada shvatimo da se utvrđivanje starosti zasniva samo na procenama stručnjaka, među kojima ponekad postoji veliko neslaganje. Stil pisanja je glavni kriterijum za starost: "Stil pisanja usvojen u manuskriptima … predstavlja najjednostavniji i najsigurniji kriterijum za određivanje približne starosti dokumenata" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 29). Moramo imati na umu da je praksa datiranja dokumenata počela tek u 10. veku, tako da se procena starosti svih rukopisa pre tog vremena zasniva, uglavnom, na promenama u stilu.
Poteškoće s kojima se stručnjaci suočavaju u određivanju tačnog datuma drevnih manuskripta slikovito su prikazane u sledećem zapažanju: "Herkulaneumski papirusi, zakopani od 79. posle Hrista pa nadalje, mogli bi biti još jedan vek stariji. … Prema tome, moralo je proći od tri do četiri stotine godina između nastanka herkulaneumskih svitaka i naših najranijih biblijskih (N.Z.) manuskripta. Pa ipak, način pisanja se promenio, ali ne mnogo tokom tog intervala!" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 33). Vreme nastanka Isaije A ilustruje poteškoće u datiranju. Dok neki stručnjaci procenjuju da Isaija A – svici pronađeni kod Mrtvog mora – datiraju iz prvog ili drugog veka pre Hrista, G. R. Drajver (Driver) tvrdi da oni datiraju oko 73. godine posle Hrista, što je razlika od 248 godina. I pored činjenice da su pisari imali različite stilove, ipak se moramo složiti da je datiranje ranih manuskripta izuzetno teško. Može se reći da je razumno tolerisati dodatnih 100 godina u mnogim slučajevima.
3. Najstariji manuskripti su bili izloženi najvećoj korupciji
Razlike u manuskriptima klasifikovane su u dobro definisanim kategorijama. Većina od njih su pisareve omaške koje po svojoj prirodi nisu velike, kao što su ispušteno slovo, znaci interpunkcije, izostavljanje jednog reda ili reči, zapisivanje reči koja zvuči kao ispravna reč, ponavljanje, transpozicija, itd. Samo se za mali broj od oko 5.000 rukopisa može reći da su menjani namernim kvarenjem teksta. Nakon što je klasifikovao 18 od 20 načina na koji se manuskripti razlikuju, dr Skrivener iznosi sledeće zapažanje:
Veliki broj različitih čitanja koja smo dosad pokušali da klasifikujemo očigledno su nastala usled običnog previda ili ljudske slabosti, i svakako se ne mogu pripisati bilo kakvoj voljnoj nameri prepisivača da preinačuje i kvari tekst Svetog pisma.
Aleksandrijska škola, međutim, važi za jedan od najvećih izvora korupcije teksta, i upravo je aleksandrijski uticaj taj koji prožima neke od najstarijih manuskripta (naročito Vatikanus B, Sinaitikus Alef), na kojima se zasnivaju savremeni prevodi. Skrivener izjavljuje:
Nije nimalo manje istinita nego što je paradoksalna činjenica da su najgore korupcije teksta kojima je Novi zavet ikada bio izložen nastala sto godina nakon što je sačinjen, i da su Irinej i afrički Oci, i čitav Zapad, s delom sirijske crkve, koristili manuskripte daleko lošijeg kvaliteta od onih koje su upotrebljavali Stunika, Erazmo ili Stivens, trinaest vekova kasnije kada su oblikovali Textus Receptus.
Prema nauci tekstualnog kriticizma, moguće je identifikovati gde je prepisivač načinio omašku. To se radi upoređivanjem raspoloživih dokumenata. Verovatnoća da svi pisari napišu iste reči neispravno, da izostave isti red, reč ili stih – izuzetno je mala. Naročito kada shvatimo da su se manuskripti razlikovali po veličini i po broju korišćenih stubaca. Tako je završetak jednog reda drugačiji, i iste vizuelne greške ne mogu se primeniti na svakog pisara. Takođe, mnoge omaške su mogli da otkriju kasniji pisari i da ih isprave nakon poređenja s drugim manuskriptima.
Prema tome, jedini bezbedan pristup tekstualnom kriticizmu jeste koristiti sve manuskripte bez obzira na starost, a ne ograničiti se na nekoliko drevnih manuskripta.
4. Najstariji rukopisi su u stalnom neslaganju jedni s drugima
Ako bismo verovali da su manuskripti bivali sve iskvareniji svaki put kada su prepisivani, tada bismo očekivali da oni najstariji budu najbolji, i takođe, da među njima postoji najveća saglasnost.
Činjenica je da to nije istina – kao što Burgon primećuje: "Ne bi li trebalo, pita Din Burgon, osetno da se umanji naše mišljenje o vrednosti njihovog dokaza (kodeksa B i kodeksa Alef) kada otkrijemo da je lakše naći dva uzastopna stiha u kojima se ova dva manuskripta razlikuju jedan od drugog nego dva uzastopna stiha u kojima su u potpunosti saglasni? … U svakoj takvoj situaciji moguće je da samo jedan od njih govori istinu. Hoće li neko misliti da sam nerazuman ako priznam da ove neprestane nedoslednosti, između B i Alefa – jako ozbiljne nedoslednosti, a povremeno čak i skaredne – sasvim urušavaju moje pouzdanje njih?"
Ili kao što Skrivener piše:
Stanovište koje naglašavamo ukratko je ovo: da je dokaz drevnih autoriteta sve samo ne jednoglasan, da su neprestano u suprotnosti jedan s drugim, čak i ako stavimo termin drevan u najuže okvire. Recimo da uključuje, među manuskriptima evanđelja, nijedne druge sem pet najstarijih prepisa kodeksa, Alef, A, B, C i D. Sve što čitalac treba uraditi jeste da otvori prvo skorašnje kritičko delo sa kojim se susretne da bi video kako gotovo nikad nisu u skladnosti, da su stalno podeljeni dva naspram tri, ili možda četiri naspram jednog.
Sledeće brojke, do kojih je došao Kirsop Lejk (Kirsopp Lake) sa svojim saradnicima (1928), pokazuju da su kodeksi Alef, B i D u većem neslaganju među sobom nego sa Primljenim tekstom!
U Evanđelju po Marku, samo u drugom poglavlju – Alef, B i D razlikuju se od Primljenog teksta 69, 71, odnosno 95 puta. kodeks B razlikuje se od Alefa 34 puta, B se razlikuje od D 102 puta, D se razlikuje od Alefa 100 puta.
Hoskijer (Hoskier), koji je proučavao razlike između tekstova Alefa i B, daje spisak sledećih razlika u četiri evanđelja: Matej 656 razlika, Marko 567 razlika, Luka 791 razlika, Jovan 1.022 razlike. Ukupno u četiri evanđelja: 3.036 razlika.
U svetlu ovih pomenutih činjenica, jasno je da ne možemo imati poverenje u bilo koji savremeni prevod ili grčki tekst koji odbacuje složno svedočanstvo velike većine manuskripta, u korist male grupe drevnih ali neusaglašenih svedoka.
Dva izvora manuskripta su uvek postojala
Prethodni argumenti služe tome da pokažu kako se pozivanje nekih prevoda i parafraza na najstarije i najbolje manuskripte zasniva u potpunosti na pogrešnom temelju.
Dr D. Otis Fuler (D. Otis Fuller), u svojoj antologiji Koja Biblija (Which Bible), pokazao je da su hrišćani svih vekova smatrali da su uvek postojala dva izvora manuskripta.
Zamućeni izvor iskvarenog teksta, uključujući Zapadnu porodicu (koju karakterišu umeci) i aleksandrijsku porodicu (koju karakterišu izostavljanja), potekao je kroz kanale Origena (arijaniste), Euzebija (arijaniste), Jeroma (koji je sačinio latinsku Vulgatu), a u poslednjem veku, preko Lahmana, Tišendorfa, Tregelesa, Vestkota i Horta.
Čisti izvor Novoga zaveta potekao nam je kroz Primljeni tekst, koji je "imao dovoljni autoritet da postane, ili sam po sebi ili po svojim prevodima, Biblija velike Sirijske crkve, Valdenzijanske crkve severne Italije, Galičke crkve južne Francuske, i Keltske crkve u Škotskoj i Irskoj, kao i zvanična Biblija Grčke crkve (Vizantijski tekst)" (Dr D. Otis Fuler, Koja Biblija). Reformatori su čvrsto stajali uz Primljeni tekst; Luterov nemački prevod i Tindejlov veličanstveni engleski prevod potekli su od njega. Kada su 47 stručnjaka preveli Autorizovani prevod 1611. godine, upravo je Primljeni tekst korišćen po Božjem proviđenju.
Manuskripti koji su otkriveni posle 1611. nisu izmenili ovu sliku. Njihov broj se popeo na 3.791 godine 1881, a otada na oko 5.000, ali ipak se njih 90 % slaže sa Primljenim tekstom!
Sledeće brojke, do kojih je došao Kirsop Lejk (Kirsopp Lake) sa svojim saradnicima (1928), pokazuju da su kodeksi Alef, B i D u većem neslaganju među sobom nego sa Primljenim tekstom!
U Evanđelju po Marku, samo u drugom poglavlju – Alef, B i D razlikuju se od Primljenog teksta 69, 71, odnosno 95 puta. kodeks B razlikuje se od Alefa 34 puta, B se razlikuje od D 102 puta, D se razlikuje od Alefa 100 puta.
Hoskijer (Hoskier), koji je proučavao razlike između tekstova Alefa i B, daje spisak sledećih razlika u četiri evanđelja: Matej 656 razlika, Marko 567 razlika, Luka 791 razlika, Jovan 1.022 razlike. Ukupno u četiri evanđelja: 3.036 razlika.
U svetlu ovih pomenutih činjenica, jasno je da ne možemo imati poverenje u bilo koji savremeni prevod ili grčki tekst koji odbacuje složno svedočanstvo velike većine manuskripta, u korist male grupe drevnih ali neusaglašenih svedoka.
Dva izvora manuskripta su uvek postojala
Prethodni argumenti služe tome da pokažu kako se pozivanje nekih prevoda i parafraza na najstarije i najbolje manuskripte zasniva u potpunosti na pogrešnom temelju.
Dr D. Otis Fuler (D. Otis Fuller), u svojoj antologiji Koja Biblija (Which Bible), pokazao je da su hrišćani svih vekova smatrali da su uvek postojala dva izvora manuskripta.
Zamućeni izvor iskvarenog teksta, uključujući Zapadnu porodicu (koju karakterišu umeci) i aleksandrijsku porodicu (koju karakterišu izostavljanja), potekao je kroz kanale Origena (arijaniste), Euzebija (arijaniste), Jeroma (koji je sačinio latinsku Vulgatu), a u poslednjem veku, preko Lahmana, Tišendorfa, Tregelesa, Vestkota i Horta.
Čisti izvor Novoga zaveta potekao nam je kroz Primljeni tekst, koji je "imao dovoljni autoritet da postane, ili sam po sebi ili po svojim prevodima, Biblija velike Sirijske crkve, Valdenzijanske crkve severne Italije, Galičke crkve južne Francuske, i Keltske crkve u Škotskoj i Irskoj, kao i zvanična Biblija Grčke crkve (Vizantijski tekst)" (Dr D. Otis Fuler, Koja Biblija). Reformatori su čvrsto stajali uz Primljeni tekst; Luterov nemački prevod i Tindejlov veličanstveni engleski prevod potekli su od njega. Kada su 47 stručnjaka preveli Autorizovani prevod 1611. godine, upravo je Primljeni tekst korišćen po Božjem proviđenju.
Manuskripti koji su otkriveni posle 1611. nisu izmenili ovu sliku. Njihov broj se popeo na 3.791 godine 1881, a otada na oko 5.000, ali ipak se njih 90 % slaže sa Primljenim tekstom!
sadržina mateja 28 je ista kako je u delima apostola Duh doneo neprikosnoveno. jovan nije krstio drugačije od onoga što je kazao,on je jasno govorio,za pokajanje,a da veruju u onoga koji dolazi. da veruju Njemu što god im rekne.a on je rekao kako s e dobija život samo kroz Njega. zato jovanovi učenici njih 12 i apolos su morali ponovo sa jovanovog krštenja biti kršteni kao i svi drugi na ime Isusa. da je jovanovo bilo dovoljno ne bi ovi ponovo bili poztvani na istinu i na krštenje.vrlo prosto.
ako ima interesa mogu doneti punu suštinu krštenja u Ime Isusa. kao jedino krštenje koje će Bog prepoznati pred svojim prestoljem i kojemu neće sesuditi.
Član
- Učlanjen(a)
- 25.08.2010
- Poruka
- 2.919
Невероватно је да се за 2000 година апсолутно ништа није променило и да се потпуно исте јереси понављају. Понављају, а приказују као некакво откривење које су назови пророци имали у визији. На тај начин се обнавља иста погибао за оне који брзо трче ка "новом", уместо да се боре против лоших ствари у цркви. Јер ни један старозаветни пророк није оснивао свој култ (секту) само зато што се свештеници понашају како не треба, што се практикује пагански обред у самом Храму (сетимо се бронзане змије), што се људи и свештеници окренуше идолима (лажним боговима) итд.
Да су се старозаветни пророци понашали као ови новозаветни "пророци" и визионари, било би секти и више од фарисеја и садукеја. Па, и сами фарисеји и садукеји једнако долазише у исти Храм, не осниваше нове богомоље. А са оволиким бројем цркава, култова и покрета, само се покушава збуњивање народа да одлута од Христоса, јер више не зна коме може веровати. Уместо да народ верује само Господу, он (народ) гледајући непримерено понашање свештенства и јеретика у свештеничкој одећи, веома често изгуби веру или одлута до некаквог култа мислећи да је та спољашњост показатељ да је баш то права и једина Црква. Велика самообмана. Јер Црква није од цигала и камена, није ни од овога света, а сви редом се понашају као да је то световна творевина, а не од самих Небеса.
А шта чинити са јересима? Свако од нас носи одговорност и дужност да се самоиспитује, да стално сагледава да ли негде греши. То није живот под пресијом, већ живот у радости, али и у одговорности - жељи да се достигне Христос. Да будемо Њему налик. Наравно, ми не можемо бити савршени као Христос и то се не постиже трудом и радом, већ самим Божијим утицајем. Никако кроз стално самодисциплиновање, већ кроз једноставност, простодушност, добронамерност, само преко чистог и растерећеног срца. Одатле све полази. Узалуд мени што се као фарисеј трудим да будем савршен, када ми срце још увек кује зле мисли и помисли. То је основа Христосове науке. Да видимо неке јереси које се могу и данас пронаћи и овде на форуму. Навешћу само оне јеретике који су у првим вековима оснивали секте и цепали цркву, правили пометњу и свађу својим философирањем.
Симон Врач
Смрт Симона Мага, из Нимбершке хронике.
Симон Маг (познати и као Симон Врач или Шимун Маг) је био зачетник гностичког учења, према мишљењу раних хришћанских писаца. Још увек нису пронађени историјски подаци о његовом животу. Зна се да је био из Самарије, да је примио крштење у време прве апостолске проповеди у свом родном крају. Ту долази до првих несугласица са апостолом Петром. Предање казује о Симону да је био непокајани и непомирљиви непријатељ апостола, пре свих апостола Петра. Закључни чин препирке Симона и апостола Петра био је у Риму.
Предање казује да је Симон желео да покаже силу својих магијских вештина, те да се подигао у ваздух пред мноштвом људи па чак и пред самим императором. Тада је апостол Петар проузнео молитву Господу да јеретик буде посрамљен, те да је тада Симон пао на земљу и тако је погинуо. Учење Симона Мага до нас је дошло у крајње замршеном и противречном излагању. Једно излагање његовог учења имамо у „Философуменама“ светог Иполита Римског (MPGr. t. XVI).
Јустин Филозоф, у својој апологији, упућеној Антонину у заштиту хришћанске вере, говори о Симону: „После вазнесења Господњег, демони отакнуше неке од људи да себе пројаве као богове, и ви не само да сте ишли за њима, него сте им и почасти одавали. Неки Симон, Самарјанин из древног Хитона, који у време кесара Клаудија уз помоћ демона који беше у њему, дође у Рим, у ваш царски град; ту је чинио чудеса својом мађионичарском вештином, и беше признат за бога и поставише статуу на обали реке Тибар, између два моста. На њој је био латински натпис: „ Simoni deo sancti " („Симону, богу светоме"). Готово сви Самарјани, и неки из иноплеменика, исповедали су га као првог бога и клањали су му се. Неку Јелену, која је у то време свуда са њим путовала, а раније је живела у Тиру Финикијском у некој порочној кући, називају његовом првом следбеницом...".
Иринеј Лионски, у првој књизи свог дела „Против јереси“ описује Симоново учење као једну од најстрашнијих јереси.
Назив шимонијаки односи се на оне људе који се држе Симона Мага и осталих гностичара.
Данило Киш је написао приповетку Симон Чудотворац, која може да створи потпунију слику о Симону. Приповетка може да се нађе у збирци приповедака Енциклопедија мртвих.
Литература
Гностицизам (грч. γνώσις гносис - знање ) је синкретички верски покрет који се развијао у раним вековима хришћанства, док није потиснут у 4. веку, када је правоверно хришћанство постало званична религија Римског царства.
Гностици су учили да се човек може спасити само ако спозна Бога. Они су хтели теолошке догме мисаоно истраживати. Против гностика иступили су црквени апологети (браниоци) који су захтевали веровање без икаквог знања.
Гностици су, поред вере, наглашавали и важност сазнавања о духовним стварима. Они сматрају да су људи божанске душе заробљене у материјалном свету. Материја је створена од стране несавршеног или злог бића, Демијурга, који се често поистовећује са Богом Старог завета, насупрот Богу Новог завета. Гностици зло поистовјећују с материјалним, а добро с духовним свијетом. Они сматрају да се човјек мора окренути себи и посветити мудрости (софији) да би спознао свет и ослободио се његових окова.
„Напустите трагање за Богом, за космосом и сличним. Уместо тога, почните од себе. Запитајте се ко и вама присваја све кад каже мој дух, моје срце, мој Бог. Пронађите изворе љубави, радости, мржње и жудње... Ако пажљиво испитате све, наћи ћете то у себи.“
Систем Валентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење у Риму у исто време са Маркионом, између 135. и 160. године, концентрисан је на идеју "плероме" (пуноће). Чисти духовни свет (пуноћа) састављен је од јединства божанских еманација Оца. Материјални свет, који је по својој суштини зао, био је преуређен од демијурга. Логос-Христос није истоветан са Богом-Творцем, него је његова духовна еманација. Спасење је чин спознаје, потребан ради поновног враћања у хармонију пуноће (плероме). Сматра се да је аутор неканонског Јеванћеља по Филипу неки Валентин ученик.
12. И анђелу пергамске цркве напиши: Тако говори Онај што има мач оштар с обе стране:
13. Знам дела твоја, и где живиш, где је престо сотонин; и држиш име моје, и ниси се одрекао вере моје и у оне дане у које је Антипа, верни сведок мој, убијен код вас, где живи сотона.
14. Но имам на тебе мало, што имаш ту који држе науку Валама, који учаше Валака да положи саблазан пред синовима Израиљевим, да једу жртве идолске, и да се курвају.
15. Тако имаш и ти који држе науку Николинаца, на коју ја мрзим.
16. Покај се дакле; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и војеваћу с њима мачем уста својих. (Откривење 2)
Гностицизам је данас заступљенији више него икада. То је последица масонског утицаја који су апсолутни гностици и све мисли те сотонске науке се имплементирају свакодневно. Било кроз филм, музику, емисије са водитељима који промовишу тај вид дисциплине (науке) живота и др. То је полазна тачка Њу ејџ учења о самоспознаји коју такође свакодневно слушамо. Почев од крилатице: "Веруј у себе (бога)" до многих других на које смо огуглали и никада се не запитамо о чему се ту ради. Данас је јачи него икада и ми прихватамо ту науку погибли говорећи да ми тако размишљамо, да то наше мишљење представља нешто логично и прихватљиво. А корен "нашег мишљења" нам није познат.
Да су се старозаветни пророци понашали као ови новозаветни "пророци" и визионари, било би секти и више од фарисеја и садукеја. Па, и сами фарисеји и садукеји једнако долазише у исти Храм, не осниваше нове богомоље. А са оволиким бројем цркава, култова и покрета, само се покушава збуњивање народа да одлута од Христоса, јер више не зна коме може веровати. Уместо да народ верује само Господу, он (народ) гледајући непримерено понашање свештенства и јеретика у свештеничкој одећи, веома често изгуби веру или одлута до некаквог култа мислећи да је та спољашњост показатељ да је баш то права и једина Црква. Велика самообмана. Јер Црква није од цигала и камена, није ни од овога света, а сви редом се понашају као да је то световна творевина, а не од самих Небеса.
А шта чинити са јересима? Свако од нас носи одговорност и дужност да се самоиспитује, да стално сагледава да ли негде греши. То није живот под пресијом, већ живот у радости, али и у одговорности - жељи да се достигне Христос. Да будемо Њему налик. Наравно, ми не можемо бити савршени као Христос и то се не постиже трудом и радом, већ самим Божијим утицајем. Никако кроз стално самодисциплиновање, већ кроз једноставност, простодушност, добронамерност, само преко чистог и растерећеног срца. Одатле све полази. Узалуд мени што се као фарисеј трудим да будем савршен, када ми срце још увек кује зле мисли и помисли. То је основа Христосове науке. Да видимо неке јереси које се могу и данас пронаћи и овде на форуму. Навешћу само оне јеретике који су у првим вековима оснивали секте и цепали цркву, правили пометњу и свађу својим философирањем.
- Симон Врач (1. век)
- Маркион (85-?)
- Василид (2. век)
- Иринеј (140-202)
- Ориген (185-254)
- Мани (око 216-276)
- Арије (280-336)
- Цар Јулијан Отпадник (331-363)
- Евномије († 393)
- Пелагије (360-420)
- Несторије (око 386-451)
- Монах Готшалк
- Јован Скот Еријугена (око 810 - око 877)
- Поп Богомил (10. век)
Симон Врач
Смрт Симона Мага, из Нимбершке хронике.
Симон Маг (познати и као Симон Врач или Шимун Маг) је био зачетник гностичког учења, према мишљењу раних хришћанских писаца. Још увек нису пронађени историјски подаци о његовом животу. Зна се да је био из Самарије, да је примио крштење у време прве апостолске проповеди у свом родном крају. Ту долази до првих несугласица са апостолом Петром. Предање казује о Симону да је био непокајани и непомирљиви непријатељ апостола, пре свих апостола Петра. Закључни чин препирке Симона и апостола Петра био је у Риму.
Предање казује да је Симон желео да покаже силу својих магијских вештина, те да се подигао у ваздух пред мноштвом људи па чак и пред самим императором. Тада је апостол Петар проузнео молитву Господу да јеретик буде посрамљен, те да је тада Симон пао на земљу и тако је погинуо. Учење Симона Мага до нас је дошло у крајње замршеном и противречном излагању. Једно излагање његовог учења имамо у „Философуменама“ светог Иполита Римског (MPGr. t. XVI).
Јустин Филозоф, у својој апологији, упућеној Антонину у заштиту хришћанске вере, говори о Симону: „После вазнесења Господњег, демони отакнуше неке од људи да себе пројаве као богове, и ви не само да сте ишли за њима, него сте им и почасти одавали. Неки Симон, Самарјанин из древног Хитона, који у време кесара Клаудија уз помоћ демона који беше у њему, дође у Рим, у ваш царски град; ту је чинио чудеса својом мађионичарском вештином, и беше признат за бога и поставише статуу на обали реке Тибар, између два моста. На њој је био латински натпис: „ Simoni deo sancti " („Симону, богу светоме"). Готово сви Самарјани, и неки из иноплеменика, исповедали су га као првог бога и клањали су му се. Неку Јелену, која је у то време свуда са њим путовала, а раније је живела у Тиру Финикијском у некој порочној кући, називају његовом првом следбеницом...".
Иринеј Лионски, у првој књизи свог дела „Против јереси“ описује Симоново учење као једну од најстрашнијих јереси.
Назив шимонијаки односи се на оне људе који се држе Симона Мага и осталих гностичара.
Данило Киш је написао приповетку Симон Чудотворац, која може да створи потпунију слику о Симону. Приповетка може да се нађе у збирци приповедака Енциклопедија мртвих.
Литература
- Јевсевије Памфил, Историја Цркве, књига друга
- Иринеј Лионски, Против јереси, књига прва
Гностицизам (грч. γνώσις гносис - знање ) је синкретички верски покрет који се развијао у раним вековима хришћанства, док није потиснут у 4. веку, када је правоверно хришћанство постало званична религија Римског царства.
Гностици су учили да се човек може спасити само ако спозна Бога. Они су хтели теолошке догме мисаоно истраживати. Против гностика иступили су црквени апологети (браниоци) који су захтевали веровање без икаквог знања.
Гностици су, поред вере, наглашавали и важност сазнавања о духовним стварима. Они сматрају да су људи божанске душе заробљене у материјалном свету. Материја је створена од стране несавршеног или злог бића, Демијурга, који се често поистовећује са Богом Старог завета, насупрот Богу Новог завета. Гностици зло поистовјећују с материјалним, а добро с духовним свијетом. Они сматрају да се човјек мора окренути себи и посветити мудрости (софији) да би спознао свет и ослободио се његових окова.
„Напустите трагање за Богом, за космосом и сличним. Уместо тога, почните од себе. Запитајте се ко и вама присваја све кад каже мој дух, моје срце, мој Бог. Пронађите изворе љубави, радости, мржње и жудње... Ако пажљиво испитате све, наћи ћете то у себи.“
– Hyppolytus, Refutation of All Heresis
Систем Валентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење у Риму у исто време са Маркионом, између 135. и 160. године, концентрисан је на идеју "плероме" (пуноће). Чисти духовни свет (пуноћа) састављен је од јединства божанских еманација Оца. Материјални свет, који је по својој суштини зао, био је преуређен од демијурга. Логос-Христос није истоветан са Богом-Творцем, него је његова духовна еманација. Спасење је чин спознаје, потребан ради поновног враћања у хармонију пуноће (плероме). Сматра се да је аутор неканонског Јеванћеља по Филипу неки Валентин ученик.
„Нити страхујте од тела нити га волите. Ако га се будете бојали, оно ће завладати вама; ако га будете волели оно ће вас прождрати и парализовати.“
Међу представнике ранохришћанског гностицизма убрајају се:- Симон Маг из Самарије
- Понт (рођен око 85)
- Николај, оснивач николајита
- Керинт, савременик Апостола Јована
- Менандар из Самарије
- Саторнил из Антиохије
- Василид из Александрије (око 125)
- Валентин из Александрије (†160)
- Карпократ (155-166)
- Кердон
- Маркион од Синопе
- Вардесан из Едесе (рођен 154)
- Барзани из Сирије (154-222)
12. И анђелу пергамске цркве напиши: Тако говори Онај што има мач оштар с обе стране:
13. Знам дела твоја, и где живиш, где је престо сотонин; и држиш име моје, и ниси се одрекао вере моје и у оне дане у које је Антипа, верни сведок мој, убијен код вас, где живи сотона.
14. Но имам на тебе мало, што имаш ту који држе науку Валама, који учаше Валака да положи саблазан пред синовима Израиљевим, да једу жртве идолске, и да се курвају.
15. Тако имаш и ти који држе науку Николинаца, на коју ја мрзим.
16. Покај се дакле; ако ли не, доћи ћу ти скоро, и војеваћу с њима мачем уста својих. (Откривење 2)
Гностицизам је данас заступљенији више него икада. То је последица масонског утицаја који су апсолутни гностици и све мисли те сотонске науке се имплементирају свакодневно. Било кроз филм, музику, емисије са водитељима који промовишу тај вид дисциплине (науке) живота и др. То је полазна тачка Њу ејџ учења о самоспознаји коју такође свакодневно слушамо. Почев од крилатице: "Веруј у себе (бога)" до многих других на које смо огуглали и никада се не запитамо о чему се ту ради. Данас је јачи него икада и ми прихватамо ту науку погибли говорећи да ми тако размишљамо, да то наше мишљење представља нешто логично и прихватљиво. А корен "нашег мишљења" нам није познат.
Član
- Učlanjen(a)
- 25.08.2010
- Poruka
- 2.919
Маркион
Маркион Синопски
Маркион од Синопе (грч. Μαρκίωνα[1], око 85-160) је био ранохришћански епископ и теолог из 2. века, који је наглашавао неспојивост Новог и Старог завета, односно Исусове поруке и јудаизма.
Након сукоба са службеним хришћанством, окупио је велику црквену заједницу, као опозицију римској Цркви. Црква је његово учење прогласила за јерес, због гностичих елемената.
Маркион је установио први хришћански канон Новог завета, настојећи да одвоји хришћанство од јудаизма. Иако је црква његов канон одбацила, ипак је утицао на цркву да јасно формулише сопствени библијски канон.
Бог Старог завета је гневан и немилосрдан, а Бог Новог завета је љубав и доброта. Маркион ово поткрепљује бројним примерима из Светог писма.
Маркион сматра да је старозаветни Бог Творац (односно демијург), ниже божанство које је створило овај свет. Више начело, које се може назвати добрим Богом, је невидљиво, и не може се именовати ни исказати. Христос је сишао од невидљивог и неисказаног Бога ради спасења душа, да би разобличио јудејског Бога. Христово учење је одвлачило људе од демијурга, зато је и био разапет. Сматрао је да је Исус рођен од жене Марије, као и сваки други човек, а не од девице.
Као начин спасења, проповедао је аскетизам и пост. Одбацивао је дословно тумачење учења о васкрсењу мртвих у смислу васкрсења тела, верујући да само душа може ускрснути и бити спашена.
орној) цркви, преживљући „незнабожачке прогоне и царску ненаклоност.“
Од Маркионових ученика најистакнутији је био Апелес, који се у Риму прикључио Маркиону, а још за његова живота отишао је у Александрију, где је разрадио учење да је демијурга створио добри бог. Написао је Силогизме (Syllogismoi) у којима је доказивао да су Мојсијеве књиге пуне неистина, па према томе не могу бити божјег порекла. Грчки филозоф Келсос, пишући у Александрији крајем 2. века о хришћанима свога времена, помиње и Маркионите.
Маркионове идеје се појављују и у Манијевом учењу, па се крајем 4. века многи маркионити претапају у манихејце. Сличне идеје о одбацивању Старог завета ће се појавити пар векова касније у учењима богумила на Балкану и катара у јужној Француској.
И ту видимо утицај гностицизма (тајне безакоња која већ ради), што се даље развијало како се философија и маштање код појединих личности развија (и утицај сотоне, наравно). Да је гностицизам веома присутан у уметности и да га промовишу масонски чланови или они који нису ни свесни шта стоји иза целе приче, поткрепиће један мали пример.
За Демијурга се говори да је велики градитељ свемира, творац човека, зао дух итд., те тако Бог постаје сотона, баш као што масони и говоре. Да је ЈХВХ зао Бог, а да је добри бог њихов "светлоноша" - Луцифер (бивши), нама познат као сотона. Чист гностицизам и његово ширење. Опасне и опаке су те воде, веома лукаве. Дело самог сотоне који све изврне и изокрене.
Василид
Из Википедије, слободне енциклопедије
Василид је био ранохришћански верски учитељ из Александрије, вероватно сиријског порекла, који је живео почетком 2. века. Сматра се да је написао 24 књиге јеванђеља промовишући дуализам инспирисан Зороастризмом. Његово следбеници су основали гностичку заједницу Василидејаца.
Василид је проповедао у Александрији у другој половини 2. века. Говорио је да поседује тајну коју му је пренео свети Петар. Учио је да постоји Бог који може бити описан само кроз негацију и да је он одвојен од света мноштвом духовних нивоа (небеса) настањеним духовним бићима. Тврдио је да јеврејски Бог који је створио свет припада најнижем рангу духовних бића. Да би искупио људска бића, врховни Бог је послао свој ум (Нус, Логос) у облику Христа. Да би се спасао од ограничења материјалног света и уздигао до врховног Бога, човек мора да следи Исуса Христа. Учење Василидиса није могуће прецизно проучити, јер је сачувано само у делима његових противника, као што су Иринеј, Климент из Александрије и Хиполит, који се и сами не слажу око његовог учења.
Литература
Ориген
Како Оци на Петом Васељенском Сабору нису установили особена правила, ми на анатему Оригена наилазимо у првом правилу Шестог Васељенског Сабора, у коме се понавља одлука са Петог Сабора: „Теодора Мопсуестијског, Несторијевог учитеља, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који су обновили јелинске басне, и прелазак и поновно рађање тела и душе, учење које је противно вери у васкрсење мртвих... саборно смо предали проклетству и одбацили“. Како се може видети, Оригеново име се налази међу именима осталих јеретика.
Оригеново тумачење књиге Постања: PGr. XII
Дакле, поред многих добрих дела, Ориген говори о реинкарнацији, а не о Васкрсењу. Што би мој пријатељ Шарди рекао: 99% истине и 1% смртоносне лажи (јереси). Такође Њу ејџ философија.
Мани
Мани (или Манихеј; око 216 — 276) је био персијски филозоф и верски реформатор (такође свирач, сликар, лекар и пророк), који је настојао да учења трију „отаца исправности“, Заратустре, Буде и Христа, укључи у јединствен филозофски систем[1].
Мани је себе описивао као „ученика Исуса Христа", али га је хришћанска црква због његовог учења одбацила као јеретика. По Манијевом учењу од праискона постоје два узајамна независна почела, добро и зло, те се његово учење квалификује као дуализам. Бог је творац духовног света а материју је створило зло биће. Тако је светлост затворена у људско тело. Зато је дошао спаситељ Исус, који је учио људе како да се избаве.
Сврха постојања човека је ослобођење духа из телесних окова. Човек је дужан да чува чистоту своје душе кроз уздржавање како би мало по мало из материје ослободио божанску суштину која је у њему затворена. Бог је у ту сврху у помоћ људима слао пророке у учитеље: Ноја, Авраама, Исуса, а међу њима је и Мани. Манијево учење је служило као снажна инспирација разних гностичких и хришћанских заједница. Манијева религија се раширила по читавој северној Африци уз Средоземно море све до Шпаније. Чувени црквени отац свети Августин, пре него што се обратио, био је девет година манихејац.
Преко Манијевих ученика су сачувана многа апокрифна хришћанска дела, попут Томиног јеванђеља, која би иначе била изгубљена.
Арије
Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“ (Талија).[4] Уздизањем Исуса у надљудско, између њега и хришћана ствара се непремостива раздаљина. По Арију, претерано истицање Христовог божанства прети да уништи идеју о угледању на Христов живот, која је битна за хришћанство. Арије такође није желео да допусти да монотеизам потоне у учење о двобоштву и супротстављао се метафизичком преувеличавању Христа, које је дирало у јединственост Бога.
Према Арију је Бог од вечности, а Син његов први створ, преко кога је све остало створио. „Отац је у еонским временима створио јединорођеног Сина, кроз кога је створио и еоне и свемир. Син је безвремено створен од Оца, он је креиран и створен пре еона, али није постојао пре него што је створен, но је свакако једини који је безвремено био створен од Оца пре свих."
Епискоип Александар сазива сабор 320./321. године у Александрији, уз учешће око 100 епископа, који потврђује његово учење да је „Син одувек био у Оцу“, као очева премудрост. Син је беспочетни Бог, и мада је рођен, није рођен „из небића, већ из суштог Оца“. Осуђено је Аријево учење, а сам Арије је рашчињен и екскомунициран. Сабор је такође осудио и рашчинио Аријеве присталице међу свештенством - епископе: Секунда и Теона, презвитере: Ахила, Аетолија, Карпона, Сармата и два Арија, као и ђаконе: Евзела, Луција, Јулија, Менаса, Халадија и Гаја. Одлуку сабора Арије је сматрао неправедном, те са присталицама одлази у Палестину, где му је заштиту пружио Јевсевије (Еусебие), епископ цезареје. Арије је подршку нашао и у познатој личности, блиској двору, Јевсевију епископу Никомедијском, који је био школски друг Арију, из времена њихова школовања код Лукијана у Антиохији. Аријево учење је добијало много нових присталица, посебно оних који су црквене догмате покушавали тумачити искључиво рационално.
Арије је расправу о природи Христа поставио са таквом жестином да се више није могло пречути. Како је природа Христа била у средишту ове расправе, сукоб је попримао све веће размере. Не само да су у њега били увучени епископи са стране, него и хришћанске масе. Убрзо више није било ниједног града нити села где се није расправљало о Богу и Христу. Чланови породица су због тога долазили у жестоке сукобе, а у јавности су избили прави немири. Хришћани су се тукли на улици зарад Христовог божанства. Због тог ружног понашања хришћанство је код пагана изашло на рђав глас, те су му се подсмевали и у позориштима.
Сам Цар Константин одлучује да се укључује у сукоб, те налаже, у име мира у Империји, да се помире епископ Александар и Арије. Стога Осију, епископа шпанске кордобе шаље у Александрију, са писмом за завађене стране.
Богумили
Богумили су изворе свога учења налазили, поред Светог писма, и у апокрифним списима, у то време распрострањеним на старословенском језику (види: словенски апокрифи).
Сматра се да су свет посматрали као вечну борбу добра и зла, у којој је сваки човек позван да учествује. Добро, то је Бог и непропадљиво у човеку, душа. Зло је оно пропадљиво, твар, односно тело. Веровали су да Бог није створио оно што ће бити уништено, а пошто ће видљиве ствари бити уништене, нису створене од доброг него од злог Бога (види: демијург). Разликовали су злог бога Старог завета од доброг Бога јеванђеља. Будући да је материјални свет зао, главни животни задатак је ослобођење душе из тамнице тела. Ослањајући се на речи јеванђеља: „Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Матеј 5,48), крстјани и крстјанице настоје да се духовно усаврше, односно да савладају телесне страсти, аскетизмом, постом и молитвом. Према успеху у том настојању, међу њима се разликују совршитељи (лат. perfecti), који добро познају јеванђеље, и упражњавају пост и подвижништво, одрекавши се својине, и верујући (лат. credentes), који учествују у обредима, не упражњавајући строг аскетизам. Совршитељи су поштовани као духовне старешине и њихов број никад није био нарочито велик. 1240. године, када се дуалистичко учење раширило по Европи и када је верника било између 2,5 и 3 милиона, инквизитор Рајнеро Сакони, бивши припадник покрета, проценио је број савршених на око четири хиљаде.
Видимо да се гностичка јерес протеже свих протеклих векова и да је данас на самом врхунцу. Не желим сада да ширим причу, и ово је много. Од демијурга, преко оспоравања Сина и Духа Светога, до Њу ејџ философирања где се уједињују све јереси под изговором слободе избора у шта ћемо веровати. Можемо ми веровати у све и свашта, али никако не можемо признавати философију и машту као објективну истину која зависи од појединаца, тј. од субјективног мишљења и веровања. Ја могу да мислим и верујем да је небо зелено, али је објективна стварност да је плаво јер је у том опсегу таласних дужина и фреквенција. Све и да је неко далтониста, не значи да је та боја променила спектар и да објективно није она предвиђена (Божијом промисли) као део видљивог спектра.
Тако и неки "не виде" да је троје - једно, и ми се можемо данима и месецима (годинама) са њима прегањати, они просто не желе да виде и прихвате. Нека виде онда како желе да виде и нека чују онако како желе да чују. Нека им неки "предавачи" говоре како су посебни и изабрани, јер сила преваре воли оне који воле да им уши милују.
Тако и философирање више воле од објективне стварности, од чињеница, од самога Господа. Уместо простота срца, бира се сложеност ума. Јер спашава се јачањем ума, а не очишћењем срца (по том принципу). Отуда и надмено понашање оних "учених и умних", док постоје такође умни са понизним и мирним срцем. Понос или понизност пред Богом, то је велики проблем савременог човека. Јер човек себе заиста види као бога и даје себи за право да критикује и одмерава Бога. И онда се чудимо што се и наша деца понашају као мали бунтовници који не поштују више никакав ауторитет, сем ауторитета материјализма, ругања, вулгарног и простачког понашања, разврата, блуда, ...
Маркион Синопски
Маркион од Синопе (грч. Μαρκίωνα[1], око 85-160) је био ранохришћански епископ и теолог из 2. века, који је наглашавао неспојивост Новог и Старог завета, односно Исусове поруке и јудаизма.
Након сукоба са службеним хришћанством, окупио је велику црквену заједницу, као опозицију римској Цркви. Црква је његово учење прогласила за јерес, због гностичих елемената.
Маркион је установио први хришћански канон Новог завета, настојећи да одвоји хришћанство од јудаизма. Иако је црква његов канон одбацила, ипак је утицао на цркву да јасно формулише сопствени библијски канон.
Бог Старог завета је гневан и немилосрдан, а Бог Новог завета је љубав и доброта. Маркион ово поткрепљује бројним примерима из Светог писма.
Маркион сматра да је старозаветни Бог Творац (односно демијург), ниже божанство које је створило овај свет. Више начело, које се може назвати добрим Богом, је невидљиво, и не може се именовати ни исказати. Христос је сишао од невидљивог и неисказаног Бога ради спасења душа, да би разобличио јудејског Бога. Христово учење је одвлачило људе од демијурга, зато је и био разапет. Сматрао је да је Исус рођен од жене Марије, као и сваки други човек, а не од девице.
Као начин спасења, проповедао је аскетизам и пост. Одбацивао је дословно тумачење учења о васкрсењу мртвих у смислу васкрсења тела, верујући да само душа може ускрснути и бити спашена.
орној) цркви, преживљући „незнабожачке прогоне и царску ненаклоност.“
Од Маркионових ученика најистакнутији је био Апелес, који се у Риму прикључио Маркиону, а још за његова живота отишао је у Александрију, где је разрадио учење да је демијурга створио добри бог. Написао је Силогизме (Syllogismoi) у којима је доказивао да су Мојсијеве књиге пуне неистина, па према томе не могу бити божјег порекла. Грчки филозоф Келсос, пишући у Александрији крајем 2. века о хришћанима свога времена, помиње и Маркионите.
Маркионове идеје се појављују и у Манијевом учењу, па се крајем 4. века многи маркионити претапају у манихејце. Сличне идеје о одбацивању Старог завета ће се појавити пар векова касније у учењима богумила на Балкану и катара у јужној Француској.
И ту видимо утицај гностицизма (тајне безакоња која већ ради), што се даље развијало како се философија и маштање код појединих личности развија (и утицај сотоне, наравно). Да је гностицизам веома присутан у уметности и да га промовишу масонски чланови или они који нису ни свесни шта стоји иза целе приче, поткрепиће један мали пример.
За Демијурга се говори да је велики градитељ свемира, творац човека, зао дух итд., те тако Бог постаје сотона, баш као што масони и говоре. Да је ЈХВХ зао Бог, а да је добри бог њихов "светлоноша" - Луцифер (бивши), нама познат као сотона. Чист гностицизам и његово ширење. Опасне и опаке су те воде, веома лукаве. Дело самог сотоне који све изврне и изокрене.
Василид
Из Википедије, слободне енциклопедије
Василид је био ранохришћански верски учитељ из Александрије, вероватно сиријског порекла, који је живео почетком 2. века. Сматра се да је написао 24 књиге јеванђеља промовишући дуализам инспирисан Зороастризмом. Његово следбеници су основали гностичку заједницу Василидејаца.
Василид је проповедао у Александрији у другој половини 2. века. Говорио је да поседује тајну коју му је пренео свети Петар. Учио је да постоји Бог који може бити описан само кроз негацију и да је он одвојен од света мноштвом духовних нивоа (небеса) настањеним духовним бићима. Тврдио је да јеврејски Бог који је створио свет припада најнижем рангу духовних бића. Да би искупио људска бића, врховни Бог је послао свој ум (Нус, Логос) у облику Христа. Да би се спасао од ограничења материјалног света и уздигао до врховног Бога, човек мора да следи Исуса Христа. Учење Василидиса није могуће прецизно проучити, јер је сачувано само у делима његових противника, као што су Иринеј, Климент из Александрије и Хиполит, који се и сами не слажу око његовог учења.
Литература
- Ulhorn, Das basilidianische S stem, 1855; A. Hendrix, De Alexandrijnische Haeresiarch Basilides, 1926
Ориген
Како Оци на Петом Васељенском Сабору нису установили особена правила, ми на анатему Оригена наилазимо у првом правилу Шестог Васељенског Сабора, у коме се понавља одлука са Петог Сабора: „Теодора Мопсуестијског, Несторијевог учитеља, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који су обновили јелинске басне, и прелазак и поновно рађање тела и душе, учење које је противно вери у васкрсење мртвих... саборно смо предали проклетству и одбацили“. Како се може видети, Оригеново име се налази међу именима осталих јеретика.
Оригеново тумачење књиге Постања: PGr. XII
Дакле, поред многих добрих дела, Ориген говори о реинкарнацији, а не о Васкрсењу. Што би мој пријатељ Шарди рекао: 99% истине и 1% смртоносне лажи (јереси). Такође Њу ејџ философија.
Мани
Мани (или Манихеј; око 216 — 276) је био персијски филозоф и верски реформатор (такође свирач, сликар, лекар и пророк), који је настојао да учења трију „отаца исправности“, Заратустре, Буде и Христа, укључи у јединствен филозофски систем[1].
Мани је себе описивао као „ученика Исуса Христа", али га је хришћанска црква због његовог учења одбацила као јеретика. По Манијевом учењу од праискона постоје два узајамна независна почела, добро и зло, те се његово учење квалификује као дуализам. Бог је творац духовног света а материју је створило зло биће. Тако је светлост затворена у људско тело. Зато је дошао спаситељ Исус, који је учио људе како да се избаве.
Сврха постојања човека је ослобођење духа из телесних окова. Човек је дужан да чува чистоту своје душе кроз уздржавање како би мало по мало из материје ослободио божанску суштину која је у њему затворена. Бог је у ту сврху у помоћ људима слао пророке у учитеље: Ноја, Авраама, Исуса, а међу њима је и Мани. Манијево учење је служило као снажна инспирација разних гностичких и хришћанских заједница. Манијева религија се раширила по читавој северној Африци уз Средоземно море све до Шпаније. Чувени црквени отац свети Августин, пре него што се обратио, био је девет година манихејац.
Преко Манијевих ученика су сачувана многа апокрифна хришћанска дела, попут Томиног јеванђеља, која би иначе била изгубљена.
Арије
Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“ (Талија).[4] Уздизањем Исуса у надљудско, између њега и хришћана ствара се непремостива раздаљина. По Арију, претерано истицање Христовог божанства прети да уништи идеју о угледању на Христов живот, која је битна за хришћанство. Арије такође није желео да допусти да монотеизам потоне у учење о двобоштву и супротстављао се метафизичком преувеличавању Христа, које је дирало у јединственост Бога.
Према Арију је Бог од вечности, а Син његов први створ, преко кога је све остало створио. „Отац је у еонским временима створио јединорођеног Сина, кроз кога је створио и еоне и свемир. Син је безвремено створен од Оца, он је креиран и створен пре еона, али није постојао пре него што је створен, но је свакако једини који је безвремено био створен од Оца пре свих."
Епискоип Александар сазива сабор 320./321. године у Александрији, уз учешће око 100 епископа, који потврђује његово учење да је „Син одувек био у Оцу“, као очева премудрост. Син је беспочетни Бог, и мада је рођен, није рођен „из небића, већ из суштог Оца“. Осуђено је Аријево учење, а сам Арије је рашчињен и екскомунициран. Сабор је такође осудио и рашчинио Аријеве присталице међу свештенством - епископе: Секунда и Теона, презвитере: Ахила, Аетолија, Карпона, Сармата и два Арија, као и ђаконе: Евзела, Луција, Јулија, Менаса, Халадија и Гаја. Одлуку сабора Арије је сматрао неправедном, те са присталицама одлази у Палестину, где му је заштиту пружио Јевсевије (Еусебие), епископ цезареје. Арије је подршку нашао и у познатој личности, блиској двору, Јевсевију епископу Никомедијском, који је био школски друг Арију, из времена њихова школовања код Лукијана у Антиохији. Аријево учење је добијало много нових присталица, посебно оних који су црквене догмате покушавали тумачити искључиво рационално.
Арије је расправу о природи Христа поставио са таквом жестином да се више није могло пречути. Како је природа Христа била у средишту ове расправе, сукоб је попримао све веће размере. Не само да су у њега били увучени епископи са стране, него и хришћанске масе. Убрзо више није било ниједног града нити села где се није расправљало о Богу и Христу. Чланови породица су због тога долазили у жестоке сукобе, а у јавности су избили прави немири. Хришћани су се тукли на улици зарад Христовог божанства. Због тог ружног понашања хришћанство је код пагана изашло на рђав глас, те су му се подсмевали и у позориштима.
Сам Цар Константин одлучује да се укључује у сукоб, те налаже, у име мира у Империји, да се помире епископ Александар и Арије. Стога Осију, епископа шпанске кордобе шаље у Александрију, са писмом за завађене стране.
Богумили
Богумили су изворе свога учења налазили, поред Светог писма, и у апокрифним списима, у то време распрострањеним на старословенском језику (види: словенски апокрифи).
Сматра се да су свет посматрали као вечну борбу добра и зла, у којој је сваки човек позван да учествује. Добро, то је Бог и непропадљиво у човеку, душа. Зло је оно пропадљиво, твар, односно тело. Веровали су да Бог није створио оно што ће бити уништено, а пошто ће видљиве ствари бити уништене, нису створене од доброг него од злог Бога (види: демијург). Разликовали су злог бога Старог завета од доброг Бога јеванђеља. Будући да је материјални свет зао, главни животни задатак је ослобођење душе из тамнице тела. Ослањајући се на речи јеванђеља: „Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Матеј 5,48), крстјани и крстјанице настоје да се духовно усаврше, односно да савладају телесне страсти, аскетизмом, постом и молитвом. Према успеху у том настојању, међу њима се разликују совршитељи (лат. perfecti), који добро познају јеванђеље, и упражњавају пост и подвижништво, одрекавши се својине, и верујући (лат. credentes), који учествују у обредима, не упражњавајући строг аскетизам. Совршитељи су поштовани као духовне старешине и њихов број никад није био нарочито велик. 1240. године, када се дуалистичко учење раширило по Европи и када је верника било између 2,5 и 3 милиона, инквизитор Рајнеро Сакони, бивши припадник покрета, проценио је број савршених на око четири хиљаде.
Видимо да се гностичка јерес протеже свих протеклих векова и да је данас на самом врхунцу. Не желим сада да ширим причу, и ово је много. Од демијурга, преко оспоравања Сина и Духа Светога, до Њу ејџ философирања где се уједињују све јереси под изговором слободе избора у шта ћемо веровати. Можемо ми веровати у све и свашта, али никако не можемо признавати философију и машту као објективну истину која зависи од појединаца, тј. од субјективног мишљења и веровања. Ја могу да мислим и верујем да је небо зелено, али је објективна стварност да је плаво јер је у том опсегу таласних дужина и фреквенција. Све и да је неко далтониста, не значи да је та боја променила спектар и да објективно није она предвиђена (Божијом промисли) као део видљивог спектра.
Тако и неки "не виде" да је троје - једно, и ми се можемо данима и месецима (годинама) са њима прегањати, они просто не желе да виде и прихвате. Нека виде онда како желе да виде и нека чују онако како желе да чују. Нека им неки "предавачи" говоре како су посебни и изабрани, јер сила преваре воли оне који воле да им уши милују.
Тако и философирање више воле од објективне стварности, од чињеница, од самога Господа. Уместо простота срца, бира се сложеност ума. Јер спашава се јачањем ума, а не очишћењем срца (по том принципу). Отуда и надмено понашање оних "учених и умних", док постоје такође умни са понизним и мирним срцем. Понос или понизност пред Богом, то је велики проблем савременог човека. Јер човек себе заиста види као бога и даје себи за право да критикује и одмерава Бога. И онда се чудимо што се и наша деца понашају као мали бунтовници који не поштују више никакав ауторитет, сем ауторитета материјализма, ругања, вулгарног и простачког понашања, разврата, блуда, ...
Poslednja izmena:
Mrsavkicu, ima interesovanja, donesi nam kako kazes:
" Punu suštinu krštenja u Ime Isusa, kao jedino krštenje koje će Bog prepoznati pred svojim prestoljem i kojemu neće se suditi."
Sta je Isus rekao:
Da li je on Jehova?
Jovan 8:54 "Isus odgovori: ako se ja sam slavim, slava je moja ništa: otac je moj koji me slavi, za kojega vi govorite da je vaš Bog".
Isus ovo govori Jevrejima.
Ko je u ovom slucaju njihov Bog mislim da i vrabci znaju da je Jehova.
Hrist ti jasno ovde kaze da je Jehova njegov otac. A ne da je on Jehova!
Na drugom mestu Isus Mariji Magdaleni kaze: vracam se Bogu svojemu i Bogu vasemu. Jehova (otac) je Isusov Bog, bas kao sto je i Marijin.
Znam da ces odmah sada reci: Isus to govori zato sto je u zemaljskom oblicju. Ali, vec sam rekao da Isus kaze da ima svog Boga i u nebeskom oblicju. Ni na nebu se Isus ne predstavlja kao Jehova.
1:1 "Otkrivenje Isusa Hrista, koje dade njemu Bog..."
1:6 "I učini nas careve i sveštenike Bogu i ocu svojemu;"
3:2 "...jer ne nađoh tvojijeh djela savršenijeh pred Bogom svojijem."
3:12 "...i ime novoga Jerusalima, grada Boga mojega, koji silazi s neba od Boga mojega,"
20:6 "..nego će biti sveštenici Bogu i Hristu,"
Nema sta meni da verujes i ne treba, jer ovo nisu moje reci. Ovo su Hristove reci i to iz njegovog nebeskog oblicja, pa njemu veruj ako hoces. Ovde Hrist pravi vise nego jasnu razliku izmedju Jehove i sebe.
Mislim da nema potrebe da ponovo pisem o Hristovom polozaju na nebu.
Sta su apostoli rekli:
Da li je Isus Jehova?
Dela 3:13 "Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca našijeh, proslavi sina svojega Isusa,..."
Jehova je proslavio Isusa, tako ti kazu apostoli. Ne kazu da je Isus Jehova, kao ti.
Imaj u vidu i Davidove reci "Reče Gospod(Jehova) Gospodu(Isusu) mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima"
U opisivanju Hristovog polozaja na nebu, Hrist se uvek nalazi sa daesne strane Bogu....sto je vise nego jasno, kao i iz Davidovih reci da su u pitanje dve razlicite osobe (bica).
Bitno je zapaziti da se Hrist i pre dolaska na zemlju i posle, nalazi Bogu sa desne strane!
Povezi ove Davidove reci sa onim sto je Pavle rekao Galatima:
4:4 "A kad se navrši vrijeme, posla Bog(Jehova) sina(Isusa) svojega jedinorodnoga,"
Sta je Isus zapovedio apostolima da uce:
"I zapovjedi nam da propovijedamo narodu i da svjedočimo da je on(Isus) narečeni od Boga(Jehove) sudija živijem i mrtvijem." Dela 10:42
"I mi vidjesmo i svjedočimo da otac(Jehova) posla sina(Isusa) da se spase svijet." 1.Jovanova 4:14
Nigde Hrist nije zapovedio apostolima da uce da je on Jehova, zato to nisu ni radili...vec su ucili onako kako su i nauceni od samog Hrista, da je on sin Jehovin. Zato nisu obozavali Isusa (u skladu sa prvom i najvecom zapovesti) vec Isusovog oca Jehovu.
Efezanima 3:35
"Toga radi preklanjam koljena svoja pred ocem Gospoda našega Isusa Hrista,"
Jovan 16:15 "Sve što ima otac moje je:"
Jovan 3:35 "Jer otac ljubi sina, i sve dade u ruke njegove."
Poslednja izmena:
Jovan 1:34 "I ja vidjeh i zasvjedočih da je ovaj sin Božij."
Ako je Jovan tako mislio, kao ti sto kazes. Zasto ovde nije rekao: ja videh i zasvedocih da je ovaj "Bog sin"?
Ocigledno da Jovan nije mislio kao ti, cim je rekao: sin Bozij.
Da Jovan nije na Hrista gledao kao na Boga, jasno ti pise u 18. stihu...
"Boga..... niko..... nikad..... nije video,"
Da Jovan misli da je Hrist Bog, zar bi ovo zapisao?!
Свето Јеванђеље по Јовану
1. У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч.
2. Она бјеше у почетку у Бога.
3. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.
4. У њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима.
5. И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе.
6. Посла Бог човјека по имену Јована.
7. Овај дође за свједочанство да свједочи за видјело да сви вјерују кроза њ.
8. Он не бјеше видјело, него да свједочи за видјело.
9. Бјеше видјело истинито које обасјава свакога човјека који долази на свијет.
10. На свијету бјеше, и свијет кроза њ поста, и свијет га не позна.
11. К својима дође, и своји га не примише.
12. А који га примише даде им власт да буду синови Божији, који вјерују у име његово,
13. Који се не родише од крви, ни од воље тјелесне, ни од воље мужевље, него од Бога.
14. И ријеч постаде тијело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видјесмо славу његову, славу, као јединороднога од оца.
15. Јован свједочи за њега и виче говорећи: овај бјеше за кога рекох: који за мном иде преда мном постаде, јер прије мене бјеше.
16. И од пуности његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.
17. Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.
18. Бога нико није видио никад: јединородни син који је у наручју очином, он га јави.
Takticar, ovo je sasvim jasno i ne mlati stalno iznova satanisticku pricu !
Bog je Rijec = Rijec postade tijelo = Isus Hristos je Rijec = Hristos je Bog = Hristos ti javi = u Hristu ti se pokaza Bog.
Vidio si Hrista = vidio si Boga = znas za Hrista = znas za Boga = vjerujes Hristu = vjerujes Bogu = Jedan Bog.
Amin !
1. У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч.
2. Она бјеше у почетку у Бога.
3. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.
4. У њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима.
5. И видјело се свијетли у тами, и тама га не обузе.
6. Посла Бог човјека по имену Јована.
7. Овај дође за свједочанство да свједочи за видјело да сви вјерују кроза њ.
8. Он не бјеше видјело, него да свједочи за видјело.
9. Бјеше видјело истинито које обасјава свакога човјека који долази на свијет.
10. На свијету бјеше, и свијет кроза њ поста, и свијет га не позна.
11. К својима дође, и своји га не примише.
12. А који га примише даде им власт да буду синови Божији, који вјерују у име његово,
13. Који се не родише од крви, ни од воље тјелесне, ни од воље мужевље, него од Бога.
14. И ријеч постаде тијело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видјесмо славу његову, славу, као јединороднога од оца.
15. Јован свједочи за њега и виче говорећи: овај бјеше за кога рекох: који за мном иде преда мном постаде, јер прије мене бјеше.
16. И од пуности његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.
17. Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.
18. Бога нико није видио никад: јединородни син који је у наручју очином, он га јави.
Takticar, ovo je sasvim jasno i ne mlati stalno iznova satanisticku pricu !
Bog je Rijec = Rijec postade tijelo = Isus Hristos je Rijec = Hristos je Bog = Hristos ti javi = u Hristu ti se pokaza Bog.
Vidio si Hrista = vidio si Boga = znas za Hrista = znas za Boga = vjerujes Hristu = vjerujes Bogu = Jedan Bog.
Amin !