Suicid- hrabrost ili kukavičluk?

LEGEND
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.464
Šteta što ste težište u ovoj priči dali na efermno pitanje (doduše i tema je tako naslovljena) o hrabrosi ili kukavičluku čina suicida. Zaista je efermno i nebitno pitanje. Mnogo je interesantnije pitanje motiva, odnosno odluke na takv čin. Odviše je jednostavno objašnjenje da se ljudi na takvo što odlučuju kada ih sustignu neke životne nedaće sa kojima ne mogu izaći na kraj. Odlučuje se na samoubistvo i takvi koji nemaju nikakvih životnih - egzistencijalnih problema.
Već sam rekao, životni nagon je jedan od najjčih nagona koji postoji u čovjeku. Naglašavam u čovjeku sa tipičnim psihičkim stanjem, da ne upotrebljavam više riječ normalno i nenormalno, koje je 100Dinara shvatio bukvalno. Šta se desi sa čovječijom psihom, sa njegovim umom, da se taj nagon potisne, da nestane?
 
Član
Učlanjen(a)
19.08.2009
Poruka
981
Već sam rekao, životni nagon je jedan od najjčih nagona koji postoji u čovjeku. Naglašavam u čovjeku sa tipičnim psihičkim stanjem, da ne upotrebljavam više riječ normalno i nenormalno, koje je 100Dinara shvatio bukvalno. Šta se desi sa čovječijom psihom, sa njegovim umom, da se taj nagon potisne, da nestane?
Ovo pitanje, pitanje zašto nagon smrti (tanatos) preovlada nad nagonom života (erosom ili libidom kako ih je Frojd nazivao) je veoma teško . Evo jedne Frojdove pretpostavke u nekim svojim slobodnijim razmišljanjima ; "Pošto se sva živa materija sastoji od nežive , neorganske materije , onda možda postoji instikt koji prevazilazi princip zadovoljstva <-- (ovde misli na libido ) a cilj tog instikta je povratak u stanje neorganske inertnosti".
No samoubistvo se može shvatiti i drugačije, a to da ono može biti beg od nesnošljive stvarnosti ( gledane iz lične perspektive) , kao što je i droga beg od takve stvarnosti, ali i kao metafizički čin. U vezi ovog drugog evo šta kaže Kiš "Ako nije moguće birati ovaj svet i ako nije moguće birati sam trenutak dolaska , banalno ali istinito , izabrati trenutak izlaska iz njega jeste ljudski čin".
No manimo se metafizike i dajmo šansu sadašnjem životu, jer neke lepe stvari imamo privilegiju ostvariti u sadašnjim životima, a posle ko zna , zato to treba iskoristiti.



P.S. Ovo na kraju je malo patetično.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
05.01.2011
Poruka
2
pa sta znam mislim da kad ljudi dodju do toga nivoa da moraju da se ubiju da je to veci pakao nego samo samoubistvo

Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

svako ubistvo ili ti samoubistvo je greh po sebi tako i eutanazija:acute:
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
08.04.2010
Poruka
54
Znam da ce zvucati da potirem svoj prethodni post, ali moram sada nesto i ozbiljno da napisem. Svi smo mi potencijalne samoubice, samo nam treba vise ili manje da dignemo ruku na sebe. Skorpija na usijanoj ploci koja zabija rep sebi u glavu je primer iz prirode. Mucenik u logoru trazi da ga ubiju, znaci uradio bi i on to sam u tom trenutku, da moze.

Zato je tesko zaista okarakterisati nekoga kao kukavicu ili junaka, kad je rec o samoubistvu. Mozda je ispravnije pitati ima li neko duzi ili kraci fitilj?

PS: U prvom postu sam inace hteo istaci da se uvek treba boriti do kraja, i da kad nema izlaza treba isti stvoriti.
 
Član
Učlanjen(a)
20.12.2009
Poruka
59
Ono sto definišete kao nagon za životom je svima nama "poznati ego". Prejak ego je nepoželjan kao i oslabljeni ego. Kada ego usled određenih (kontrolisanih ili nekontrolisanih) stanja oslabi do te mere da popusti "budnost stražara na pragu svesti", otvara se pogubna slika naše prolaznosti - konačnosti. Suštinski,život je bežanje od te slike konačnosti. Razum postaje sluđen, zatečen, nespreman - nema iskustvenog pandama. Konačno to stanje nije stanje svesti, razuma već stanje duha. U duhovnom svetu ne važe zakoni kauzalnosti (uzroka i posledice) t.j. ne postoji osnovni faktor ograničenja - vreme, tako da posledica može kontrolisati uzrok. Stoga ne možemo govoriti o odluci, nameri, hrabrosti ili slabosti već o stanju duha koje ne možemo vrednovati našim materijalnim iskustvima - znanjima.
 
Član
Učlanjen(a)
28.10.2009
Poruka
62
Po meni ni jedna normalna (psihički zdrava) osoba neće nikada i ni u kom slučaju dići ruku na sebe. Agresija je normalna i urodjena pojava ali ne i autoagresija - ona je obavezno simptom nekog psihičkog poremećaja ili u blažim slučajevima poremećaja ličnosti.
 
Član
Učlanjen(a)
19.08.2009
Poruka
981
Ono sto definišete kao nagon za životom je svima nama "poznati ego".
Moguće ali po tvom modelu .Po Frojdovom modelu to je libido ili psihoseksualna energija . Po Jungovom modelu to je životna energija koja se prvo deli na fizičku i psihičku a psihička se raspoređuje na različite komplekse ( Jungovski široko shvaćene).
Kada ego usled određenih (kontrolisanih ili nekontrolisanih) stanja oslabi do te mere da popusti "budnost stražara na pragu svesti", otvara se pogubna slika naše prolaznosti - konačnosti.
Kad smo već kod Junga, kada ego popusti, onda obično sadžaji iz nesvesti (podsvesti) isplivaju na površinu a može se desiti i da preuzmu funkciju ega . Drugim rečima u zavisnosti od stepena i dužine popuštanja ega mogu se javiti omaške a može doći i do erupcije traumatizovanih kompleksa , pa čak i do ludila. Suicid je kod normalnih ljudi ipak svesna odluka .
Suštinski,život je bežanje od te slike konačnosti. Razum postaje sluđen, zatečen, nespreman - nema iskustvenog pandama. Konačno to stanje nije stanje svesti, razuma već stanje duha. U duhovnom svetu ne važe zakoni kauzalnosti (uzroka i posledice) t.j. ne postoji osnovni faktor ograničenja - vreme, tako da posledica može kontrolisati uzrok. Stoga ne možemo govoriti o odluci, nameri, hrabrosti ili slabosti već o stanju duha koje ne možemo vrednovati našim materijalnim iskustvima - znanjima.
U vezi duhovnog sveta i zakonitosti koji tamo vladaju ovo nije najbolje mesto za takve spekulacije , jer psihologija je nauka koja svoje saznanje temelji na egzaktnosti a duh i duhovi naučno još nisu dokazani.
 
Član
Učlanjen(a)
20.12.2009
Poruka
59
Ne želim se u ovoj temi oslanjati na "autoritete" (ne negiram da su mi njihova dela poznata, ali sistem autoriteta je srušio Aristotel odavno, čuvenom izjavom "ko se u borbi mišljenja oslanja na autoritete, taj se ne služi razumom već pamćenjem"). Ne mislite da je u bilo kojoj nauci, a kamoli psihologiji sve rečeno - poznato ("u psihologiji se još uvek skida prašina sa korica"). Znači li to da ono što nauka ne može da dokaže ne postoji ili nije tačno. Ja tvrdim suprotno, u naučnim dokazima - istinama, postoji previše subjektivnog (suviše ličnih predubeđenja (interesa) unetih u startu koja kanališu konačan rezultat). Koja je svrha citirati druge pored toliko dostupne literature. Imate li hrabrosti da iznesete lični stav (jedan broj ljudi na ovom forumu ima) ne bojeći se da to što ste rekli neće biti najveća glupost, a naravno i biti svesni da to nije ni konačna - velika mudrost. Iznesite ono što je vaše, ono što je ostalo - sa čim ste srasli čitajući Adlera, Frojda, Junga, Maršala... Pri tom ne zaboravite da je osnova svih nauka filozofija, sa njom sve počinje i duboko sam ubeđen završava. Da skratim, da li se neko od već pomenutih bavi pojmom istine (tim pojmom se ne bave ljudi od nauke jer znaju da je to samo pojam kao demokratija, sloboda...) i da li nauka sigurno bez spekulacija daje konačne razloge suicida. Pa i samoj žrtvi suicida ne verujem da su poznati pravi razlozi - samo privid koji neki nazivaju ludilom, poremećajem .... Libido je umetnik prerušavanja i obmane na velikoj sceni života. "Moraš prepoznati libido i zgaziti (poniziti) ego da bi bio slobodan". Ko nije stajao pred vratima ne zna kako ona izgledaju.
 
Član
Učlanjen(a)
19.08.2009
Poruka
981
Mislim da je osnov našeg spora ova rečenica ;

Pri tom ne zaboravite da je osnova svih nauka filozofija, sa njom sve počinje i duboko sam ubeđen završava. Da skratim, da li se neko od već pomenutih bavi pojmom istine (tim pojmom se ne bave ljudi od nauke jer znaju da je to samo pojam kao demokratija, sloboda...)
Nauka , a ovde je reč o psihologiji jeste nastala pod okriljem filozofije upražnjavajući spekulaciju kao početnu poziciju, i nije sporno da su nučnici ljudi koji u svoje radove (naučne) unose vlastitu subjektivnost, (težnje i lične interese , slično kao i filozofi) , sve to nije sporno. Međutim osnovna razlika između filozofije i nauke (psihologije ) je taj što je psihologija uspela da se uzdigne iznad spekulativnog nivoa i sagradi i primeni metod koji se oslanja na empiriju i neprestalnom proveravanju. Znači, i pored toga što je početna faza naučnog rada spekulativna (npr. hipoteza) , to znači lična , možda i intuitivna, krajnji rezultat mora biti strogo verifikovan empirijski (za razliku od filozofije). Ako tvrdnja u nauci nije dostigla ovaj zadnji nivo ,onda možemo govoriti o pretpostavkama ili teorijama.
Kada neko citira nekoga (autoriteta ) to ne mora da znači da on ima identičan stav, to može biti samo "ilustracija" različitih pogleda na određenu temu. No ponekad se pozivam na autoritete ne iz razloga zato što ja sam nemam ideje u vezi teme već zato što te moje ideje nisu verodostojne, niti su verifikovane (ne zasnivaju se na dokazima) , one su upravo onakve sirove i maglovite kao i tvoje tvrdnje o duhovnom svetu u kome ne vladaju kauzalni odnosi (uzgred rečeno to baš i nije originalna ideja ). Ovo je najbitnije, nije nikakav problem u tome što si izneo svoje mišljenje , već što si ga izneo u formi tvrdnje (nisi se ogradio da je reč o spekulacijama) . A malo je smešno danas tvrditi da postoji nešto što nauka nije dokazala a Rajnov novi svet duha kasnijim eksperimentima je potpuno odbačen.
Sada bi se vratio temi , kao što sam napisao, poznavao sam dvoje samoubica i oba su u napred najavljivali da će izvršiti samoubistvo , sam uzrok je teško otkriti, možda je u trumatizovanim kompleksima, možda imaju genetske predispozicije (ovom jednom se i deda obesio), a možda je u pitanju trenutna života situacija (na šta su se žalili). Sa jednom od ove dve osobe sam razgovarao i pokušao da je odvratim od tog čina (drugom nisam verovao da će to učiniti), međutim to odvraćanje je bilo uzaludno. Uglavnom, ne radi se o psihički obolelim ljudima , niti su ikada imali takve ispade. Znači za tako nešto čovek ne mora biti psihički poremećen.
 
Član
Učlanjen(a)
20.12.2009
Poruka
59
Ako bi psihologija bila egzaktna nauka u pravom smislu (govorim o kliničkoj-eksperimentalnoj psihologiji), onda bi delokrug njenog interesovanja bio mnogo uži a ona sama obilovala mnogim zakonima. Tih zakona nema, samo tvrdnje autoriteta podkrepljeni primerima i naravno njihov blistav um koji izvlači logične zaključke. Psihologija je stigla do granice PRAVILA i nista više. (svki slučaj je zasebna priča i to je njen teret)
Nevoljno ću citirati Frojda (koji pred kraj svoje karijere zali sto je odbacio paranormalno, telepatiju ...) "Celokupna duhovna aktivnost čoveka je usmerena ka pribavljanju zadovoljstva", da li je pod duhovnim podrazumevao libido ili je libido deo duhovnog (celine)? Ako je to tačno (a mislim da jeste), kako su onda u genijalnom Ničeu videli NIHILIZAM.Zar je istina nihilizam.(Izreka jednog antičkog mislioca "koju vrednost ima život kad ti ga svaka budala moze oduzeti u bilo kom trenutku" je mnogo starija od Ničea, znam Niče nije bio psiholog!)
I dlje stojim iza toga da libido pokreće a ego održava život.
I zaključiću, nema spora slažemo se oko bitnog jer i vi tvrdite "sam uzrok je teško otkriti, možda je u trumatizovanim kompleksima, možda imaju genetske predispozicije ... a možda je u pitanju trenutna života situacija... Uglavnom, ne radi se o psihički obolelim ljudima... Znači za tako nešto čovek ne mora biti psihički poremećen." Zato je po meni to stanje duha a ne svesti (zbunjeni-uplašeni libido i oslabljeni ego).
 
Natrag
Top