Stihovi koje volim

[erinija]

Srcima

Ne zaboravi onu
Što te nije srela
Što možda te sretne
Jednom poslije smrti.

Ne zaboravi nikad
Onu što možda
Čekaše na te
Cijeli svoj život.

Ne zaboravi onu
Za kojom čezneš
Ne zaboravi nju
Zbog one koju voliš.

Ne zaboravi onu
Jer samo je ona
Ona koju voliš
I koja te voli.

Gunnar Reiss-Andersen

 

[sendi]

Poziv

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il' tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

Puskin

 

[sendi]

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

Branko Miljković

 

[macula]

LIRSKI RAZGOVOR

-Reci kako me volis.
-I reci cu ti.
-Pa?
Volim te pod Suncem. Ikad sveca sja.
Volim kad nosis bere, volim pod sesirom.
Kad oluja dune na drumu, i za klavirom.
Kraj zove, kraj breze, klena i kraj svih drveta.
I kad spavas. I kad radis sva zaneta.
I kad razbijas jaja i kad jaja mutis-
Cak i kad ispustis kasiku, pa se ljutis.
U automobilu. U taksiju. Bez izuzetka.
Od kraja ulice. I od njenog pocetka.
I kad cesljem delis kose svoje svilu.
Kad ti opasnost preti. I na ringispilu.
U moru. U planini. U kaljacama. I bosu.
Danas. Juce. Sutra. I danju i nocu.
I u prolece, kad ljubicica procveta.
-A leti kako me volis?
- Ko sadrzinu leta.
-A u jesen, kad kisa curi niz crne grane?
- Volim te cak i onda kad gubis kisobrane.
-A kad zima srebrom ospe prozorska okna?
-Po zimi ja te volim poput veselog ognja.
Kraj samog tvog srca. I svud oko njega.
A za prozorom sneg. I vrane usred snega.

KONSTANTIN ILDEFONS GALCINSKI

 

[death row]

Duško Trifunović - Rešenost

Čuven sam po tom da mi ništa ne veruju
a čitav život me slušaju i vole

vidim ja da ove jetke pripovetke
uz telo moje gamižu prema vratu
Moguće je da ja ne shvatam
nešto od glavnog u svemu tome
kad puštam da me pesma
ovako bezdušno izigrava

A donosim njenom sjaju
svetlost svoju kolebljivu
zbog koje sam sto kolena bio drzak
za cveće pretvrd
a premekani slabić na kamenu

Ne ide sa mnom tako
drugčije je s nama koji nismo deda imali
otac nam bio tužan
hodao bos i raspojas
i bio kratka veka

To pesma mene vara iz očaja
Premalo sam otrova u njezin nalio san
a još oklevam
i ne dolevam
već pratim razvoj rizika
i dobro znam šta smem
šta mogu
a šta neću

 

[djenadija]

TRAGANJE


Sanjati neostvarivi san
Trpeti bol rastanaka
Goreti nekom mogucom groznicom
Otici gde niko ne odlazi
Voleti do bezumlja
Voleti suviše a ipak malo
Pokušati bez snage, bez oružja
Dosegnuti nedokucivu zvezdu
Slediti zvezdu
Smisao je mog traganja
Ne zanimaju me mogucnosti
Nevažno mi je vreme
I moje ocajanje
Boriti se neprestano
Bez pitanja, bez odmora
Upropastiti se
Zbog zlata jedne ljubavne reci
Ne znam da li cu ja biti taj junak
Ali srce ce mi biti spokojno
Gradovi ce praskati plavilom
Jer nesrecnik jedan
Još gori, iako je sav sagoreo
Gori još, suviše a premalo
Da rascerecen dosegne
Dosegne nedokucivu zvezdu

Jacques Brel

 

[macula]

Ne molim Te, Gospodine, za cuda i videnja,
nego za snagu u svakodnevnom zivotu

nauci me umijecu malih koraka
ucini me sigurnim u razdvajanju vremena,
obdari me osjetljivoscu da odredim sto je veoma vazno,
a sto manje vazno

molim te za razum da odredim suzdrzanost i mjeru,
da kroz zivot ne klizim, vec da razumno odredujem dnevni raspored,
da primjetim svjetlost i vrhunce,
da s vremenom na vrijeme nadem vremena za ljepotu, umjetnost i kulturu

dozvoli mi da spoznam da snovi o proslosti i buducnosti ne vode daleko
pomozi mi da dobro djelujem neposredno,
da sadasnji trenutak prepoznam kao najvazniji

sacuvaj me naivnog stava da u zivotu mora sve dobro proteci
obdari me trijeznom spoznajom da su teskoce,
neuspjesi i udarci stalni pratioci zivota - uz koje rastemo i zrijemo

podsjeti me da srce cesto zamucuje razum
u pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reci istinu
uvijek cu Tebi i ljudima pustiti da mi govore
istinu ne mozemo reci sami sebi, ona nam biva kazivana
ti znas koliko nam treba prijateljstvo
daj mi da budem dorastao tom najljepsem,
najzahtjevnijem i najosjetljivijem daru

daj mi dovoljno maste da u pravom trenutku,
na pravu adresu uputim paketic dobrote uz popratno pismo ili bez njega

stvori od mene covjeka koji ce brazditi duboko poput broda,
kako bi dotakao i one koji su "ispod"

oslobodi me straha da propustam zivot
ne daj mi ono sto zelim, vec ono sto mi treba

nauci me umijecu malih koraka



Antoine de Saint Exupery

 

[dumspirospero]

Život je lepota
Ko to samo ume
Kada mu je nejteže
Svakog da razume

Koliko ljubavi ima
I svaka ko vatra plamti
U srcu ostaje jedna
I ceo život se pamti

To srce što te boli
Došlo je vreme da moli
Ta tvoja duša što pati
Došlo je vreme da plati

Nauči srce svoje
Ono što mrzi da voli
A oni koji te vole
Da im ne stvaraš boli

Nije važno ko je brži
Važnije je ko izdrži!

Siniša Cvetković

 

[sendi]

Silno zadovoljstvo

Ja imam časova dugog očajanja,
Beznadežne tuge, obmana, i jada;
Ja imam časova kad se slatko sanja
I požudno želi i blaženo strada.

Ja imam časove čedne, krotke, smerne,
Kad čistotom trepte misli moje mlade,
I u mojoj duši, pobožne i verne,
Zašumore himne, pohvale, i nade.

Jest, duša je moja ko kutije stare
Što u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene svece i za bližnje svoje.

Pokolenje svako veliku il’ malu,
Spustilo je u nju milostinju koju,
Ljubav ili mržnju, pogrdu il’ hvalu,
Osmeh ili otrov i žaoku svoju.

Sad kroz žile moje struje krvi razne,
Ja ropćem i pevam, ja kunem i slavim,
I koračam smelo, bez straha od kazne,
Krivudavom stazom i putima pravim!

Očajanje, tuga, beda? Prazne reči!
Kad na zemlji više nema moći te
Da u mojoj duši pomuti il’ spreči
Silno zadovoljstvo, osećati sve!

 

[Jurivaka]

DVA JARCA






Na brvnu položenom
Preko dubokog klanca,
Srela se onomad
Dva jarca.

„Preuzano je!“ - jedan će,
„Ne mogu drugoj međi,
Vratiću se nazad
Pa ti prvi pređi!“

„Ako to dopustim,“ - povika drugi,
„Neka me rastoče crvi!
Ja ću se vratiti,
Pa ti pređi prvi!“

I tako se dva džentlmena
Ubjeđivaše dok jutro ne svanu,
Pa se na kraju vratiše,
Svaki na svoju stranu!?

Ako neko u ovoj priči
Vidi ironiju iz prikrajka,
Pa, stvar je u tome što ovo nije basna,
Nego bajka!


***