Miroslav Mika Antić - Uspavanka na domaku svitanja
1.
Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.
2.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.
Ima nekad
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?
Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji voz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?
U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.
3.
Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.
4.
Ostani tako i ćuti.
Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja – subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
rođeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.
Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
kovita,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja,
plače
i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore …
Jug moraš da razumeš ove zore.
I kroz sve zore.
I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
sad kad se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
budim iz sna.
Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.
5.
Sedi malo i ćuti.
Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.
Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirići neba i jeseni
kao pregršt uvelih makova.
Tako bih želeo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi železničari,
što se odvlače posle noćne smene
u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa šeširima,
i sa kapama,
svi što su pretplaćeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim lažima
ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.
6.
Ja znam sva svratišta i zavetrine.
I garsonjere – šiparice
čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koži stidljive tragove.
I budoare – udovice
gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.
I ćumeze – matore frajle
gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.
Hreo bih toliko toga da ti kažem.
a ne umem,
ne umem ništa bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoči brodoloma.
