Stihovi koje volim

[sendi]

Sve što mi je rekla..

Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo,
od tih zvezdica sliku sam joj skivo
- ta tako su valjda nekad i skovana
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna -
sve sam slici kazo što mi srce taji,
nakitio sam je moji' uzdisaji',
al' za taj su teret zvezde bile male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je željom srca moga,
pustom, teškom željom srca žeđanoga,
al' za taj su teret zvezde
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

 

[macula]

Nije to nikakva bajka

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.

M.Antic

 

[Jurivaka]

Vjetrovi, vjetrovi, ne raznosite travu
Što se zazelenjela na uspomenama mojim!
Ne bih više da listam knjigu oveštalu
I požutjele stranice joj brojim.
Vjetrovi, vjetrovi, ne raznosite travu!


Ta je priča na licu mome ispisana.
Moram li da je i u duši nosim
I da, kao prosjak, od svakog dana,
Komadić prošlosti svoje prosim?
Vjetrovi, vjetrovi, ne raznosite travu!

Ne tražite da ove uvenule zore,
Klasaju jutrima mladosti nabujale;
Ne uzburkavajte mrtvo more -
Nek miruju njegove usnule obale.
Vjetrovi, vjetrovi, ne raznosite travu!

Vjetrovi, vjetrovi, ne raznosite travu
Što se zazelenjela na danima prošlim!
Ne mogu više da sanjam kosu plavu,
Zamršenu neštaslucima vašim.
Vjetrovi, vjetrovi, ne raznosite travu!


***

 

[erinija]

Odsutnost

Otiče moje telo od tebe kap po kap.
Otiče moje lice gluvim uljem,
otiču moje ruke u nemirnoj živi,
otiču moje noge u dva vremena prašna.

Sve otiče ti, sve otiče nam!
Otiče moj glas koji te je pretvarao u zvono
zatvoreno za sve, samo ne za nas.
Otiču moji pokreti koji se namotavahu,
pred očima tvojim, ko tkački čunak.
I otiče od tebe pogled koji izdaje,
kad posmatra te, smreku i brest.

Odlazim od tebe sa rođenim tvojim disanjem,
kao vlaga isparavam iz tvog tela.
Odlazim od tebe s nesanicom i snom
i u tvom sećanju najvernijem izbrisana sam već.
I u uspomeni tvojoj uskrsavam kao oni
koji se nisu rodili u poljima i gajevima.

Krv da sam, bila bih u dlanovima
tvog rada i u tvojim ustima šire.
Tvoja nutrina da sam, izgorela bih
u hodanjima tvojim koja ne čujem više,
i u tvojoj strasti koja grmi kroz noć
ko usamljenih mora bezumlje!

Sve otiče nam, sve otiče nam!

Gabrijela Mistral

 

[dumspirospero]

Za neshvaćene

Tražim pomilovanje
za neshvacene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti ogreznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.

Desanka Maksimović

 

[Andjela 7]

Vera Pavladoljska - Matija Beckovic

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska
Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska​

 

[macula]

DUŠU MI POKLONI


Dušu mi pokloni,
meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje,
dušu mi pokloni,
od iskoni u meni spava,
čežnja plamena za večnim
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo,
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada,
htela bih u zagrljaju
da doživim svetle snove,
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove .

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak,
da svaka naša milošta se stvori,
u kakav život, pa malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni,
pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva, sećanja,
želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O, daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja,
drhti od iznenadnog zvuka,
moga koraka i glasa,
Želi i ti u mom zagljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja. DESANKA MAKSIMOVIC

 

[sendi]

Ima još dugo
bio sam sam
i drhtao sam
o
jednostavna samoćo
priznajem znao sam za tebe

Priznajem
napustili su me
priznajem i ja sam
bio napustio one koje sam voleo
u
proticanju godina sve se rasporedilo
kao varnica jato
u ruci
svetlosti što poigravaju
kao jedra na jedrenjacima
kada je
povoljan vetar za to
kao plamenovi u vatri
što toplotom
ispunjavaju

u proticanju godina opet te otkrih nataloženo
o
beskrajno prisustvo
zapremine ljubavi

umnoženo

 

[erinija]

Pesnička veština

Neka stih bude kao ključ
Koji otvara hiljadi vrata.
Jedan list pada; to leteći promiče nešto,
Sve što motre oči neka sazdano bude
A duša slušaočeva eka drhtava ostane.

Nove svetove stvaraj i čuvaj svoju reč;
Pridev zna i da ubije kada ne daje život.

Mi smo u krugovima živaca.
Mišić visi,
Kao uspomena u muzejima;
To ne umanjuje našu snagu:
Istinska krepkost
Prebiva u glavi.

Zašto opevate ružu, o, Pesnici!
Učinite da vam procveta u pesmi.

Samo za nas
Žive sve stvari pod Suncem.

Pesnik je mali bog.

Visente Uidobro

 

[sendi]

Zamorena pesma


Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno
je
Necvet kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije