Stihovi koje volim

[erinija]

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski

 

[zagor65]

Svida mi se kad sutis...

Svidas mi se kad sutis jer si kao odsutna,
i cujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Cini se kao da su ti letjele oci
i cini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dusom mojom
izranjas iz stavri, ispunjena dusom mojoj.
Leptirice sna, dusi mojoj si slicna,
i slicna si rijeci melankonija.

Svidas mi se kad sutis i kad si kao udaljena.
I kada kao da se zalis, leptiricu u gukanju.
I cujes me izdaleka, i glas moj ne dostize te:
Pusti me da sutim s mucanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takoder s tvojom sutnjom
jasnom kao svijeca jedna, prostom kao jedan prsten.
Kao noc si, sutljiva i zvjezdana, tako daleka i jednostavna.

Svidas mi se kad sutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna rijec tada, osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo sto to nije tocno.

Pablo Neruda

 

[sendi]

Ne,ni od čega neću polovine!
Daj mi celo nebo,zemlju celu,
mora,reke i gorske lavine-
ne priznajem nikakavu podelu.
Ne,moj život ništa krnje neće.
Samo celo na bujna ramena!
Ja ne želim polovinu sreće,
ne treba mi tuga podeljena!

Samo hoću polovinu tog jastuka
gde čarobno ispod tvoga lica
cveta prsten i divna ti ruka
kao zvezda,zvezda padalica...

Evgenij Jevtušenko

 

[jeka911]

koracam, hodam, lutam

Koračam, hodam, lutam
Vode me čudesne misli,
Vodič sudbine se gubi u magli,
Ja ga pogledom pratim,
kolutam očima brzo,
Uplašena u žurbi gazim ulice mokre,
znojim se od straha,
a ne znam čega se plašim....

Stojim na trotoaru, okružena koracima,
korake pogledom pratim,
A njih je sve više, Ne mogu tu žurbu da shvatim,
Cipele, patike, čizme, duboke, kratke i štikle,
glanc, blato i voda, svako za sebe hoda...
Svakom se negde žuri, ko da ih neko juri,
Cipala udari kamen, skotrlja se do bare,
Eto ga buć i pljus u cipele gadne i stare...

Sva ta promrzla lica,
Šalovi, jakne i bunde, svima se usne tresu,
čekaju prevoz i svi drže po neku kesu...

Tu i tamo po neki osmeh iz srca,
po neki pogled drag, njima je lepo baš,
sve ostalo je privid, sve ostalo je samo falš...

Prepuna pijaca baba, šta li se prodaje tamo,
Da li je nešto za džaba ili je jeftinio samo,
U velikom redu guraju se silom,
drekaju i vrište pod šatorskim krilom...

Prodavnica obuće skupo blista na uglu,
poslovne žene se dive,
očarane i hipnotisane ulaze i izlaze,
oči im postaju, braon, crne i sive...

Ciganka na uglu moli za dinar i dva,
ponavlja istu rečenicu ceo dan,
mučena mala beba ćuti i drhti od hladnoće,
ciganka spusti glavu i tada se začu tras,
nakome je bilo žao pružio je dinarski spas....

Devojka podigla pete, podigla glavu i pogled,
babe je u sebe psuju, a klinci koriste dvogled,
a ona zanosi kosu i pući usne sjajne,
jer ona nosi marke i skupe šminke trajne,
ulični prodavci zure, matorci gadni se slade,
cigani joj dobacuju da bi sve da joj rade...

Mala devojčica žuri sa torbom iz škole se vraća,
ljudi je guraju u masi ona se bori i jača,
do prevoza je stigla al nije mogla da stane,
pa sada čeka drugi ili će kući kad svane...

A ja koračam i lutam,
tuđe korake brojim, zaboravljam šta sam htela
i opet drhtim, čega se bojim?
staze mi postaju sive, noge mi postaju teške,
svojih grešaka se plašim, dok brojim tuđe greške...

By jeka 911

 

[sendi]

Pođi

Pođi kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

Sesil Sabo

 

[Andjela 7]

Vi,vi ste jedan običan miš
Jedan mali preplašen stvor
I najbrži ritam je spor
Za vaše srce
Znam noć je tamna ko crni pliš
Tako rano opusti grad
Čudne ptice poljeću tad
Nije lako ostati sam
Sam na svijetu ,sam protiv svih
Kad je važno ispasti laf
Kad je važno ne biti šraf
U toj mašini
Znam zvući kao kafanski stih
Ali moraš zgaziti put
Moraš nos pomoliti svud
Ako želiš stići svoj cilj

Priča se po gradu da ste marka
Samostalni idealni tip
Ali to je očigledna varka
Što se mene lično tiće,to su samo prazne priče

Jer vi,vi ste jedan običan cvijet
Mali zečić spreman na bijeg
A svuda zima vjetar i snijeg
I ludi lovci
Znam,ali kako mjenjati svijet
Nikom nije stalo do tog
Svako drži samo do svog
Svako tjera samo po svom

Priča se po gradu da ste glavni
Samostalni,idealni tip
Kažu da ste samom vragu ravni
Što se mene lično tiće,to su samo prazne priče

Ja ,ja sam jedan običan tip
Težak slučaj ,potpuni mrak
Mnoga mjesta nose moj znak
I to je nešto
Znam,ali ne smiješ biti bronzani kip
Punom parom ,to je moj plan
Jer dok lupiš dlanom od dlan
Već si samo polovna stvar

Spisak mojih snova je dugačak
Ali na prvom mjestu sad ste vi
Ja sam stari ofucani mačak
Ne nudim vam ništa loše
Nove priče,stare ploče
Vi ste moje sve ili ništa
Već odavno lovim miša poput vas
Malog miša kao vi.

 

[erinija]

Besanica

Besanica, Zveri nedostižna
Zar ti je strast samo glava brižna?
Te presrećna motriš okom zlobe
Čoveka gde grize čaršaf od jada,
Grčeš se u dosadi beznada,
Pod dijamantskim ti okom teskobe.

Zašto u noćima bele jave,
Poput nedelje duge, rominjave,
Dolaziš i ližeš nas kao pas,
Nadom ili kajanjem koji bdiju
Povrh treperavih ušiju
Ptičaš...al ne čuje se glas.

Zašto nad naše grlo presahlo,
Nadnosiš prazno peharsko staklo
Vrat nam izvijeni tegleći večno.
Tantalima željnim svih himera
-Napitak si il talog čemera,
Sveža rosa il olovo tečno.-

I zašto ti noćna lepotice
Ta crna maska prekriva lice?
- Da pomutiš sanjarenja slasti?
Da li si soj ljubavi sveprostrane
Il dah Mesaline već umorne
A još nezadovoljene strasti!

Besanice da l` si histerija
Ili onog vergla arija
Što vrti Hosannah Izabranih
Nisi li trzavica živaca
Ukletih književnih stvaralaca
Čitanih samo od sebe samih

Da li si magare Buridana
Il noćnik paklenog bezdana?
I ledi tvoj poljubac vatreni
Ko gvožđa komad užeženi.
Oh, u rupu moju dođi samo
Da ti i ja malo odspavamo.

TRISTAN KORBIJER

 

[sendi]

JESENJE VEČE

Olovne i teške snove snivaju
Oblaci nad tamnim gorskim stranama;
Monotone sjene rijekom plivaju,
Žutom rijekom među golim granama.
Iza mokrih njiva magle skrivaju
Kućice i toranj; sunce u ranama
Mre i motri kako mrke bivaju
Vrbe, crneći se crnim vranama.
Sve je mračno, hladno; u prvom sutonu
Tek se slute ceste, dok ne utonu
U daljine slijepe ljudskih nemira.
Samo gordi jablan lisjem suhijem
Šapće o životu mrakom gluhijem,
Kao da je samac usred svemira...

 

[diego armando]

ja nemam nigde nikoga
al' moja prica prosta je
sto god ih manje zavolis
manje ti njih nedostaje !

 

[dumspirospero]

Trenuci


Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.

Horhe Luis Borhes