Stihovi koje volim

[erinija]

Tradicije

Zaželićeš da budeš majka,
i očima suznim punim bajka
i glasom punim uspavanka,
smešićeš se bez prestanka,
i klečaćeš predamnom:

Ali sa moga lica
padaće na tebe mržnjom tamnom
radost zuluma, zgarišta i šuma,
i gordi, bezbrižni smeh ubica.

Pod gorom visokom u večeri jasne,
šaptaćeš mi reči plahe strasne,
i nuditi nedra naježena bela.
Ali će iz moja oba oka nevesela
jurnuti da grle pogledi žudni
planinski jedan strm,
ili bor, ili jelu, ili šumu rascvetanu,
ili koji mračan grm.

I kad ti na licu plane plam,
bludan i stidan od dara
skrivenog pod srcem sred nedara:
ja otac biću tužan, što ne ubih,
ja otac biću tužan, jer ljubljah,
što nisam više krvav i sam.

 

[dona011]

Mozda spava ,sa ocima iznad svakog zla
izvan stvari,iluzija,izvan zivota,
i s njom spava nevidjena,njena lepota.
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna,
mozda spava,sa ocima izvan svakog zla.

 

[Dijjana]

Nirvana

Vladislav Petković Dis

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća,
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođeše.

To su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
To su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada.
Pogled koji nemo ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideju, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

 

[erinija]

Čovek govori Bogu

Znam da si skriven u morima sjanja,
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno-
Kad si u srcu da nisi u svesti...
Na kom se mostu ikad mogu sresti,
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak-je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe-
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.


JOVAN DUČIĆ

 

[Jurivaka]

Ispunjava se
Vječni usud. -
U rijeku bez povratka
Godine se sliše
I otekoše
Neznano kud,
Samo uspomene
Mutne ostaviše.

Duša razapeta
Između zemlje i neba,
Između dva
Beznađa jednaka...
A vrijeme podmuklo
U zasjedi vreba,
Kao što razbojnik
Vreba iz mraka!

Odsanjaše se snovi...
Ispratiše nade...
Samo sjećanja
Ostadoše ko priviđenja.
Ali i njih vrijeme
Poput lopova krade
I odnosi
U mutna snoviđenja.

Sad se po nekad
S nevjericom pitam,
Kad se uspomene
Počnu da roje,
Zar ta prošlost,
Po kojoj skitam,
Zaista predstavlja
Sjećanje moje?

Ili je sve
Samo priviđenje, -
Nečija opsjenarska
Igra okrutna,
Što se, kao
Snovi pred buđenje,
Urezala u moja
Sjećanja mutna?


***

 

[dumspirospero]

***
Ne, ni od čega neću polovine!
Daj mi celo nebo, zemlju celu,
mora, reke i gorske lavine-
ne priznajem nikakvu podelu

Ne, moj život ništa krnje neće.
Samo celo na bujna ramena!
Ja ne želim polovinu sreće,
ne treba mi tuga podeljena!

***
Evgenij Jevtušenko

 

[Martinelli]

'Reko Bože da ti bolje odmah priznam ako umrem sutra,
I ne izađem sa suncem idućega jutra,
Neka spale moje tijelo i čuvaju mi pepeo,
Neka slave, samo nek' im bude veselo.
Neću bježat, ako nema vremena,
Ništa ne trga srce kao tuđa nevjera.
Ja ću svirat uz nebeske svirače,
Pa da čuješ brate kako ova pjesma plače.
Vratit ću se nazad, ako umrem sutra,
Živjet ću u vašim riječima jednog jutra.
Kada sjetiš se kako bili sretni ste,
iz dobre namjere zapali jednu za mene.
I ako budeš imaš jednu tu od mene,
ništa me ne drži više nego uspomene.
samo jednu stvar zamolit ću te fakat,
ako umrem sutra, obećaj mi da nećeš plakat.
Pali jednu svijeću ako umrem sutra
I ne vidiš me više sljedećega jutra.
Vidjet ćeš me opet kada smisao nađemo,
Vratit ću se nazad kao tvoj čuvar anđeo.
Griješio sam, jesam, ne budi sad ljut,
Al' nekad krivi korak odredi cijeli put.
Samo jednu stvar Bože, još te molim,
Pazi mi na majku i reci joj da je volim!

Možda me neki zaborave odmah,
Možda neki niti ne primijete, 'ko zna?
Ako umrem sutra šaljem zadnji pozdrav,
Siguran sam da ću vas još bolje upoznat.
Onda kad me biti neće,
Sjeti me se kad iziđeš naveče'.
Ja bit ću sa vama tih dana ko i juče',
Možda me ne vidiš ali čut ćeš.
Vidjet ću 'ko me voli, a da nisam znao,
Vidjet ću koga boli, a da nisam znao.
Javit ću se da sam sretno stig'o,
Prvo doma , onda vama, budeš vid'o.
Pričam o svemu, ne moraš me slušat,
Al' možda je gore bolje nego tu sad.
Ako sam zaslužio u srcu da me nosiš,
Bit ću blizu ja ću pazit kako voziš...

Brate digni glavu gore 'ko da s vama tu sam,
pa mi reci sve to naglas, buraz ja te slušam...
nije važno kaj me nema više s vama sutra,
naruči jednu i za mene ko da sjedim preko puta.
Znam da žao ti je, al' to nemoj priznat,
obriši te suze, što ti klize preko lica,
nemoj da te drugi vide kako plačeš,
brate, znam da falim vam i da to ne pokažeš.
Zato ne brini, ovdje s vama bit ću stalno,
niste jedini, moja mama plače za mnom.
To se ne može promjeniti, pa to je stvarno,
Neko ode mlad, a neko doživi duboku starost.
Neko će me još i pamtit, a neko neće
gledat ću 'ko mi na groblju sve nosi cvijeće.
Znaj da pazit ću na tebe kamo god da ideš,
brate vidimo se ovdje kad ovamo stigneš!
​

 

[sendi]

ROMANSA - Miroslav Antic

Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.

I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

Sta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta...

 

[erinija]

SONET XI

Gladan sam tvojih usta, tvog glasa, tvoje kose
i tako gladan lutam ulicama tih,
hleb mi ne daje snagu i uznemiruje me zora,
danju osluškujem žubor tvojih koraka.

Izgladneo sam za tvojim smehom što klizi,
za tvojim rukama boje divljeg žita,
gladan sam bledog kamena tvojih noktiju,
izjeo bih tvoju kožu nedirnuta badema.

Pojeo bih munju sagorelu u tvojoj lepoti,
nos, vladara tvog oholog lica,
jeo bih nestalnu senu tvojih trepavica.

I gladan kružim, i vraćam se njušeći sumrak-
tražeći. Tražim tvoje vrelo srce
poput pume u bespućima Quitratue.

PABLO NERUDA

 

[Ja Zivim Bajku]

Suviše kasno

S čeznjom ti pridjoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.

Sad umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad je pusti da počiva sama.

Herman Hese