Stihovi koje volim

[djenadija]

KAMEN NA KAMENU.......KAMEN

Hladan...tezak.....siv.....ostrih
ivica....prepreka.... preteca......nagovestaj......kazna......cas
krvav.....cas cist kao devojacka suza.Kamen..kamena dusa...kamen
spoticanja.....kamen znoja....borbe.....htenja.Kamen
ponora....odrona....Koji je od njih moj?.Onaj sto se cakli na
suncu...vreo kao zar....prepun kristala....belutak........okrugao kao
oblutak..Koji poneti....uzneti...izneti?U koji se uzdati....da te nece
povrediti....da ce te grejati kada je hladno.....da ce ti biti nezni
jastuk za pod glavu?Da ,tada je kamen na kamenu....kamen .Hladan ,siv
bezlican. Samo sto je kamen na kamenu......kamen....od bola i tuge
razrovan....od nemoci....proplakao....suzama okupan.Moj kamen.

anemona

 

[Byk]

VEČNOJ SRBIJI

Čuvaj se,moj rode,svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca,u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tudjih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi,rode slavni,taj mač bez korica -
Znamen krstonošca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti,rode srpski,znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se radja
Zvezda putovodja za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička ladja,
Suze su nevinih do neba dignute...

 

[erinija]

Moja otadzbina

Ne plačem samo s bolom svoga srca
rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
i moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
i krv što pada sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona-
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,
tamo je meni otadzbina moja,
moj dom i moje rođeno ognjište.

Aleksa Šantić

Dodato posle 9 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Lampa

Ali ti si opsiv mojih nesanica,
pena što rubi vrtlog od praznine;
Bezlična, znam ti svaku crtu lica
u mreži ostakljene paučine.

U naprslom ogledalu; tišina
Mreska se kao skorup od tvog glasa
iz druge sobe, gdje je pomrčina
u kojoj treptiš kao praslika spasa.

Leptire sive ti šaljem, da mi kruže
okolo lampe u krhkoj orbiti,
po slojevima nevidljive ruže,

A kad pred zoru usnem, tada i ti
utrneš, ko na okret prekidača
u ruci što je odsutna, al jača.

Ivan V. Lalić

 

[sendi]

TAJNA

Nase dve ljubavi pune kobne moci,
Od sviju skrivene, zive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noci,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mrznju drugi -
Istom silom lazi i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutesni ja krijem medj svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
Da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reci gde grca
Cela jedna dusa i san od sveg drazi!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
I pokazem srce kao prazne sobe.

I tako dve nase ljubavi ocajne,
Ogrnute lazju vecitom i niskom,
Stoje nemih usta u dnu nase tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom.

Jovan Ducic

 

[erinija]

Šapat Jovana Damaskina

Oprosti, majko sveta, oprosti
Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz moje senke, iz najgušćeg mraka-
Jer sve što hoće mrak da obeznači
Postane svetlost u znaku tvog znaka.

Oprosti, majko, što prizemnu bedu
Dovodim grešno u prismotru tvoju;
Znam da sam ovde tek jedan u sledu
I da mi glas je zuj pčela u roju,
Ali zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zablude pčele-
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.

Oprosti mi to šaptanje u tmini,
U sozercanju taštine, što ište
Našusno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočiste;
Oprosti, ali boli oba šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.

Oprosti mi, i učini da sraste
Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali čini čudo. Ovde. Sada.

IVAN V. LALIĆ

Dodato posle 15 Sati 53 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Jer prostane smo misli snili
A kraći smo utabali put
Zaplesali što se vragu mili
Pa uz drhtaj molili se ljut
S gospodarem jednim noću bili
Danju drugom ljubili smo skut.

Ernest Hemigvej

 

[djenadija]

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

Louis Aragon

 

[Byk]

Ave Serbia


Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

 

[erinija]

Ja, ti, i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
ni usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja!

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
koji bi nekud dalje, sa ovog sveta.
U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kad lipe raspu zvezde!

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac, i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spasava!

Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek uveče, slobodan kao u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Miloš Crnjanski

 

[macula]

PISMO

Pisem ti pismo i saljem ti cvet
zovem te - hajde da popravimo svet

Ptica je mala al uzdize je let
zovem te - hajde da popravimo svet

Ti budi sunce a ja cu suncokret
zovem te - hajde da popravimo svet

Rodjeni nismo tek da bi mogli mret
ucini nesto da popravimo svet.

DUSKO TRIFUNOVIC

 

[Jurivaka]

Što se srdiš, serdar, Jole?
Nevolja je, gospodare!
Kada Jole mald bijaše,
Džeferdar mu caktijaše,
Britka sablja zvektijaše,
Gledahu ga ljepe snaše...
A sad Jole ostario,
Sveg se dobra ostavio.

Narodna